Претражи Живе Речи Утехе

Од неуропсихијатра до теолога, Јеротић је својим делом и учењем обасјавао пут ка љубави, толеранцији и образовању. Многи га сматрају највећим нашим просветитељем на раскршћу 20. и 21. века, а посебно су га уважавали српски патријарси. На данашњи дан пре тачно сто година, 2. августа 1924. године, рођен је један од најистакнутијих српских интелектуалаца и духовника, академик Владета Јеротић. Као син јединац у чиновничкој породици у Београду, Владета је одрастао у окружењу које је неговало вредности православља и патриотизма, што је обликовало његов животни пут. Још у раној младости, током школовања у Другој мушкој гимназији, Јеротић је показао дубоко интересовање за историју и теологију, предмете које је слушао са посебним задовољством. Љубав према православљу и родољубљу наставила се током његовог школовања на Медицинском факултету у Београду, где је специјализирао неуропсихијатрију 1957. године. Даље усавршавање га је одвело у Швајцарску, Немачку и Француску, где је између 1958. и 1961. године специјализирао психотерапију. Своје прво запослење нашао је на Универзитетској нервној клиници у Београду, где је радио као асистент до 1963. године. Након тога прелази у болницу "Др Драгиша Мишовић", где је радио на првом психотерапеутском одељењу у Југославији, под руководством примаријуса др Владислава Клајна. Током готово две деценије, колико је био начелник овог одељења, Јеротић је стекао велико искуство у раду са пацијентима, постао примаријус и значајно допринео развоју психотерапије у Србији. Ипак, Јеротићева знатижеља и истраживачки дух водили су га даље, ван граница медицине, ка културној антропологији и теологији. Од 1985. године, предаје на Теолошком православном факултету у Београду, где је основао Катедру за пастирску психологију и медицину. Напустивши рад у болници, у потпуности се посветио педагошком раду, предајући нове генерације студената и ширећи знања из области религије, психотерапије, социологије, филозофије и психијатрије. Јеротић је иза себе оставио богато стваралаштво које обухвата преко 70 књига и неколико стотина научних чланака. Његова предавања широм Југославије и Србије окупљала су велики број слушалаца, којима је несебично преносио своје знање и духовне поруке. Његова реч била је светионик у временима таме, позивајући на толеранцију, разумевање, љубав и образовање утемељено на моралним начелима. Владета Јеротић је 1994. године изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 2000. године постао је редовни члан. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Академије медицинских наука. Његов рад и друштвени допринос препознати су бројним признањима и наградама. Упокојио се 4. септембра 2018. године у Београду, остављајући за собом велики траг у српској науци и култури. - Дочекао је да наш народ буде ослобођен окова и жестоких репресија које су наметале безбожне власи. Често је долазио у Цркву Ружицу на Калимегдану, да се моли Богу и да се дружи са онима који су се ту сабирали. Наша молитва је најмање могуће уздарје за све оно што је Владета учинио за свој народ, али и за многе од нас појединачно, као један од ретких интелектуалаца из нашег народа - рекао је патријарх српски Порфирије у својој беседи на помену Владети Јеротићу. Потом је додао: - Просвећивао је наш народ свуда и на сваком месту кроз призму сабраних знања из различитих области којима се у ужем смислу речи бавио, али које су га у ширем смислу интересовале као човека. Као екстракт из свега што је сабирао у знањима, пружао је слатки мед који је тешио и лечио наш народ од унутрашњих конфликата и спољашњих подела. Нека успомена на Владету Јеротића и његово дело остане вечна инспирација свима нама, подсећајући нас на важност духовног образовања, љубави према ближњем и непоколебљиве вере у Бога. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23417/vladeta-jerotic-godisnjica

На Видовдан, сећамо се тренутка када је кнез Лазар са својим војницима примио свету тајну причести у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатој као Лазарица, коју је подигао као придворну цркву у знак захвалности Господу који је њему и кнегињи Милици услишио молитве да добију сина, наследника круне. На данашњи дан, када Српска православна цркава прославља неколико значајних светитеља, док је у народу најзначајнији на Видовдан, сећамо се величанственог и духовно значајног тренутка када се пред полазак у Бој на Косову кнез Лазар са својим војницима причестио у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатијој међу народом као Лазарица. У 1376. години, у престоном граду, кнез Лазар је започео градњу дворске цркве. Глас о томе се брзо ширио, па је због тога црква добила име Лазарица. У то време, кнез Лазар и кнегиња Милица, поред пет кћери које су много волели, молили су се Богу да им подари наследника престола. Њихове молитве су услишене рођењем сина, деспота Стефана Лазаревића. У знак захвалности, између 1377. и 1380. године, кнез Лазар је подигао цркву и посветио је архиђакону Стефану, заштитнику династије Немањића. Иако је њено изворно име Црква Светог првомученика архиђакона Стефана, до данас је остала позната и вољена под именом Лазарица. Према досадашњим истраживањима, црква није била живописана све до средине XВИИИ века. Тада је зограф Андра Андрејевић са својим помоћницима осликао цркву између 1737. и 1740. године, али су до данас опстали само мањи фрагменти њиховог рада. Црквени иконостас, који датира из 1844. године, сачуван је у потпуности. Његов аутор, према многим изворима, био је сликар Живко Павловић, деда Милене Павловић-Барили. Овај иконостас конзервиран је 1989. године. - Баш с овог места, кнез Лазар је са војском кренуо у бој на Косово. Овде на двору била је кнежева вечера са војсковођама. У овој цркви се војска причестила, велики кнез се помолио пред иконом Богородице, која се данас чува у Хиландару, а у нашој цркви је копија израђена у Русији. Одавде се уочи Видовдана на коњима кренуло у славу - рекао је старешина цркве, јереј Жељко Марковић, за београдске медије. У тишини ове древне цркве, прошлост и садашњост се спајају у једном непрекинутом току молитве и сећања, чувајући успомену на храброст и веру која је надахнула кнеза Лазара и његове војнике. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22202/vidovdan-2024-praznik-crkva-lazarica

Постоје личности значајне за своје вријеме и за свој крај, за народ у коме су рођене. Постоје и оне које су значајне за своје мјесто и за свој народ, не само у времену у коме живе него и за сва времена. Постоје, међутим, и личности значајне за свој народ, за своје вријеме и за сва времена, али и за све народе, без обзира на расу и класу. Они су као хљеб којим се сви хране, као вода коју сви пију, као сунчева топлота којом се сви грију. Међу ове посљедње спада и Свети Сава, први српски архиепископ, оснивач помјесне Цркве српске, велики просвјетитељ српског и свих православних словенских народа. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ новосадски и бачки др Иринеј - Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу и несавршену У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ бихаћко-петровачки Сергије - У сретање Светом Сави У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ сремски Василије - Свети Сава као узор У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Као што је први пшенични хљеб, храњив и укусан за онога који га је мијесио и пекао, али и за свакога ко од њега једе, тако и свеци типа Светог Саве својим животом и ријечима хране сроднике и ближње, народ у коме су рођени, али и све људе и све народе, жедне истинског знања и гладне истине и правде Божје, светости и врлине. Свети Сава није само најзначајнија личност у српском народу 12. и 13. вијека. Он је светионик Словенског југа у тој преломној историјској епоси и један од најзначајнијих личности тадашње хришћанске Европе. Својим просвјетитељским дјелом и путовањима спајао је Европу и Азију, обједињавао и надахњивао балканске хришћанске земље, источне и западне, али и успостављао изузетно значајне контакте, пророчког значаја, са исламским свијетом Истока. Зато, кад би наши Муслимани из Старе Рашке, данас званог Санџака, знали да је Багдадски калифа његовог времена поштовао Светог Саву као човјека Божјег, фасциниран његовом светитељском личношћу, не би се тако олако одрицали њега и његовог празника (као што неки међу њима, ако је вјеровати новинама, чине ових дана). Но, није тема овог кратког записа тај свечовјечански значај Светог Саве. Овдје ће бити само укратко ријеч о његовој утканости у духовни, културни и народни живот древне Зете, односно Црне Горе, из ње и на њој израсле и створене. Прво што је у том погледу значајно јесте чињеница да је он један од најсветијих и најсвјетлијих изданака земље Зете, односно Црне Горе. Рођен је у Рибници, ту је данас престоница Црне Горе, а са њим и цијела светородна лоза Немањића. Зато никакво чудо што је он толико био везан за свој родни крај, у ужем и ширем значењу, вјековима надахњивао његовом личношћу и његовим дјелом. Коријен слободарског духа Друга чињеница је од далекосежног значаја за древну Зету и њено историјско обликовање, а од ње и кроз њу - за историјску судбину Црне Горе, јесте његово оснивање Зетске епископије, односно Митрополије на Превлаци код Тивта, у Манастиру Св. Архангела, у том од многих заборављеном али, без обзира на то, једном од најзначајнијих духовних и културних центара Зете и српских земаља уопште. Управо на тој епископији, односно митрополији (од времена цара Душана - 1346.) заснована је самосталност Зете Немањића, Балшића и Црнојевића, а утолико више Црне Горе, у постцрнојевићком периоду, саобраћане око цетињских митрополита, нарочито оних из светородне породице Петровића. Та светосавска епископија је у зетска времена, налазећи се између чекића и наковања, Рима и Цариграда, генијалним и богонадахнутим повратком Светог Саве изворном јерусалимском схватању Цркве, и утемељењу Жичке, односно Пећке архиепископије (Патријаршије) на њеним прадревним начелима, - очувала духовну, културну и националну самосталност и слободу народа коме је служила и који је својим духом васпитавала. Тако је светосавска духовна слобода постала коријен слободарског духа Црне Горе. Утврдивши кирилометодијевско предање у Зетском приморју, Зетска светосавска митрополија је унијела народни језик у култ и културу самога народа и тиме га сачувала од увијек претеће му латинизације, попримивши у себе све што је здраво и плодоносно у латинском предању од давнина присутном на овим просторима. Из те вјековне светосавске традиције Зетске митрополије настала је и прва штампана књига Октоих на Словенском југу као и све оно што је здраво и стваралачко у периодима Балшића и Црнојевића. Период Св. Петра Цетињског и Петра II Петровића-Његоша, представља нови млаз и нову искру, моћну и снажну, избилу из тог истог огња запаљеног руком Светог Саве на Превлаци. Зато се не треба чудити да су и прве школе у Црној Гори прошлог вијека, од владике Рада до краља Николе, нарочито Богословско-учитељска, названа и првим црногорским универзитетом, не само биле светосавски усмјерене него и његоватељке култа Светог Саве, као свог заштитника и путоводитеља. Светосавске прославе и школске славе његоване су у Црној Гори све до 1946. године када је нова атеистичка, зетско-црногорском тлу и духу туђа власт, укинула Светог Саву као школску славу. Они који су били у школи 1946. године сјећају се те посљедње светосавске школске прославе са радошћу, али и са тугом. Са радошћу због незаборавног дјетињег доживљаја, а с тугом, јер је укидање Светог Саве у школи значило радикални заокрет у нашем цјелокупном образовању, заокрет са катастрофалним посљедицама. Колијевка ћириличне културе Није у питању само чињеница да је, полако али сигурно, тиме збрисана ћирилица из живота и културе Црне Горе, те вјековне колијевке ћириличне културе, којом је постала оно што је постала, и којом је опстала, него што је напоредо са њом у својој бити угрожена сва та култура, а самим тим и оно што је Црну Гору уздигло на светозарне висине Ловћенског духа и етоса. Но, то је трагична тема јој ће се морати враћати увијек изнова сва будућа покољења. Ми је овдје само начињемо и постављамо, свјесни стравичне раскрснице на којој су се нашли Црногорци оног тренутка када су светосавље и светопетровски етос замијенили брозоморном идеологијом која је ушла у све поре духовног, културног, политичког и национално-етичког живота новоцрногораца. Велика је срећа и благослов Божји, а то је и трећа чињеница коју истичемо, што је дух Светог Саве дубоко уткан у душу и биће Црне Горе и Црногораца да никаква зараза, па ни ова звана брозомора, није била у стању, нити ће бити у стању да избрише те свештене струје светосавског етоса из народне душе, нити да их из ње истисне. Навешћемо само понеки примјер присуства Светог Саве у народу и његовој души. Зар има неко друго мјесто или крај који је сачувао толико народних скаски и бајки о Светом Сави колико је то случај са Црном Гором и Херцеговином, Светог Саве дједовином? Савин кук, Савино ждријело, Савина вода, Савин лук, Манастир Савина, Савино камење и путеви којима је ходио, највише су по Црној Гори расијани. Колико је храмова њему посвећено? Савин пост нигдје није толико поштован као у Црној Гори. Ако не вјерујете, припитајте Ераковиће на Његушима, Дурмиторце, Зећане, Приморце, Херцеговце, све до Пријепоља и Милешева. Колико је тек свечара по Приморју, Бањанима, Дурмитору и другим мјестима који за Крсну славу имају Светога Саву! Очигледно, тако смо далеко отишли у овом тренутку у нашем образовању и дневнокоњуктурној субкултури и политици од себе самих и свог саборног памћења, да ће нам требати доста времена да се вратимо себи и својим незамућеним, незбуњеним, непрестрављеним видицима и прозрењима у прошлости и будућности. Што им се будемо више враћали, неминовно ће нам се више враћати и Свети Сава и његово свештено предање, као мјера и надахнуће нашег постојања, и као онај који ће сада, не више из кућа него из нас самих, карлицама износити мрак, али и отварати прозоре нашег ума и срца. Поново нас изводећи на пут који води свјетлости и животу Оригинално објављено у „Побједа", Подгорица од 27. јануара 1992. Ова верзија се доноси на основу књиге Васка Костића „Светосавска озареност невјесте Јадрана" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије. Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима. - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије. ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије? СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније! ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца? СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе. ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској? СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка. ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ? СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године. ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности? СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо. ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији? СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима. Радост Васкрсења ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса? СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње. Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског. Извор: Глас Српске

Звучни запис беседе У бесједи након Јеванђеља, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да камен који одбацише зидари постаде крајеугаони камен васионе, неба и земље. Тај крајеугаони камен свега што се догађало и што се догађа у историји до наших времена и што ће се догађати у будућности, јесте Господ наш Исус Христос. У знаку Његовог Распећа и Васкрсења је судбина свијета и људске историје и све што је истинско и право било, што јесте и што ће бити, оно је обасјано Христовим живоносним гробом и часним крстом, Његовим Распећем и Васкрсењем. “ Живи свједок тога јесте и овај свети дан који прослављамо, који је празник овога народа који празнује вјековима пророка Амоса, Светог Великомученика Косовског Лазара. Његов и њихов живот, и живот овога светога мјеста је у знаку Христа распетог и васкрслога тако је било, тако јесте и тако ће бити до краја свијета и вијека. Само онај народ и онај човјек и оно вријеме које гради своју грађевину на том крајеугаоном камену, само тај народ зна зашто живи на овој земљи и само тај човјек зна шта је и ко је и какав је смисао његовог земаљског живота“, рекао је Митрополит Амфилохије . Он је казао да Косовска гробница није ништа друго него одсјај, продужетак и наставак гроба Христовога-јерусалимскога, и као што је Христов гроб живоносни тако је и Косовска гробница живоносна гробница не само за овај народ него је та Гробница косовска светионик свих европских народа и свега онога што је часно и честито било у тим народима до данашњега дана. Подсјећајући да Косово није никада било и није ни данас безнађе него је нада и да ће тако остати, Митрополит је да они који не знају шта је Косово хоће да га дијеле Косово. „Шта значи подијелити Косово? То значи подијелити ћивот Светога краља Дечанскога, распарчати краља Дечанскога и његове Свете мошти. То значи дијелити мошти Светих архиепископа пећких и светиње које сијају овдје кроз вијекове и сијаће до краја свијета и вијека. Има и оних који би хтјели да ставе Косово, Косовску гробницу, Косовски завјет на референдум. Ставити на референдум главу Лазареву може само неко ко нема разума, памети, знања, мудрости јер Косово је глава Лазарева а његово тијело је у Раваници а овај други дио Србије то је тијело Лазарево. Одрећи се главе Лазареве то значи остати безглав, одрећи се самога себе и свога бића и свога звања историјског, одрећи се грађења своје будућности на том крајеугаоном камену- Христу Богу распетоме и васкрсломе“, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије и закључио да се одрећи тога и стављати на референдум или дијелити, може само онај који се враћа султану Мурату и који покушава да на његовом насиљу гради и своју и будућност других народа који живе на овим просторима по Божјем знамењу. Митрополит је казао да је тираније било кроз вјекове на овим просторима, али нико никада од овога народа, ни када је остајао ни када је бјежао са ових простора, није дијелио и стављао на референдум КиМ, своје биће, судбину, звање пред Богом, људима и историјом. „То никада није било и неће бити док је разума и памети, све дотле док је ћивот Светога краља Стефана Дечанскога овдје, а биће до краја свијета и вијека. Претрпио је 620 година насиља па је опстао ћивот Светога краља. Он је побједилац и они који су његовог духа. Све дотле док су ћивоти Светих патријараха, архиепископа српских у Пећкој патријаршији и док је Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке и других светиња, док тога сјемена буде било овдје и оних који су му вјерни и који граде своју личну, народну и будућност других народа око себе на том светом сјемену, на том камену на коме је Бог поставио да се гради људска историја и све што је часно и честито у њој, докле буде тога биће и вас који сте вјерни Лазаревом завјету, Видовданском завјету, који знате да крст носите и да Васкрсења не бива без смрти“, истакао је владика Амфилохије и додао да нема будућности, ни овом ни било ком другом народу без грађења своје будућности на тој вјери, правди и истини Божијој, на вјечном непролазном људском достојанству, на жртовању онога што је пролазно за оно што је вјечно и непролазно. На крају Свете литургије владика Теодосије се захвалио присутним архијерејима на њиховој несебичној љубав коју показују кад год је Косово у питању, спремности да заједно служе и Богу приносе љубав, труд и жртве и да опстану на овим просторима. Након тога је Митрополит Амфилохије уручио српским мајкама ордење Југовића које Епархија рашко-призренска додјељује мајкама које испуњавају Божију заповјест Рађајте се, множите се и напуните земљу. Епархија је уз подршку Канцеларије за КиМ Владе Србије и ове године златни орден додијелила мајкама које су родиле петоро и више дјеце а живе на Косову и Метохији а сребрни орден мајке Југовића за оне који су родиле четворо дјеце. Канцеларија је обезбједила за свако дјете новчану помоћ од 100 евра као подршка рађању и опстанку на овим просторима. Златни орден Југовића додијељен је мајкама Биљани Перић из Пасјана, Гордани Секулић из Ливађа код Грачанице, Блажици Синадиновић из Газиводе, Радојки Орловић и Миљани Антонијевић из Зубиног Потока, Данијели Костић из Рајетића, Јелени Милутиновић из Лукара, Јасмини Трикош из Рашке, Ружици Влашковић из Лепосавића, Маји Недељковић из Косовске Митровице, Слађани Антић из Беревца, Снежани Јовановић из Грачанице, Стани Арсић из Новог Бадовца, Сањи Филиповић из Ливађа. Сребрни орден мајке Југовића додијељен је Данијели Милић из Гојбуље, Дани Јовановић из Видова, Милени Поповић, Весни Николић и Ради Покимица из Рашке, Јелени Веселиновић из Постења, Благици Гођевац и Марици Милојевић из Лепосавића, Лидији Радовановић из Малог Звечана, Јелици Радовановић из Житковца, Радици Гвозденовић из Рудине, Оливери Стојковић из Косовске Митровице,Радици Начић, Милени Јаковљевић и Светлани Радосављевић из Племетине, Стани Мишић, Јоргованки Милић, Данијели Поповић Марини Ристић и Тијани Ковачевић из Прилужја, Драгани Бојковић из Доње Брњице, Слађани Петковић из Бабиног Моста, Дијани Симић из Врбовца, Анкици Нојкић из Могиле, Сузани Мирковић из Партеша, Милица Дејковић и Ивани Савић из Шилова и Зорици Лазић. Обраћајући се српским мајкама Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је казао да су дјеца светиња и да су они једино благо на земљи и да зато насилници кроз векове од султана Мурата па све до ових савремених султана убијају децу. Он је казао да су Клинтон и његова дружина неправднији од султана Мурата и сви они који на том и таквом насиљу граде будућност свијета, посебно будућност Косова и Метохије. „Веома сам растужен због мојих монтенегрина, нису то Црногорци, који су то муратовске насиље савремено признали и његове плодове потврдили. То су неки монтенегрини који на насиљу мисле да граде будућност. Онај који брине сама о својој дјеци у ово наше вријеме, штити своју дјецу а заборавља ову дјецу која се рађају овдје, тај није далеко од Мурата и његове дружине до Клинтона и савремених тирана који хоће да буду господари судбине свијета“, рекао је митрополит и додао да су ове мајке оне које ходе путем правим, истинским, мајке Југовића и да зато примају благослов Божији а Бог ће их наградити још више у Царству небескоме. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска