Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Алексеј је данас, 27. јуна 2024. године, са благословом Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија, освештао новоподигнути споменик Милунки Савић, хероини Првог светског рата и најодликованијој жени на свету. Споменик се налази на Вождовцу, на углу Мештровићеве и Улице браће Јерковић, у којој је Милунка Савић провела последње године живота. Ова скулптура у бронзи, рад аутора Зорана Ивановића и Јелене Атанасковић, откривена је управо уочи Видовдана, рођендана српске хероине. Сабранима на свечаности су се обратили и премијер Србије, министар културе и председник Удружења поштовалаца Великог рата. Подсећамо на животопис ове хероине који смо преузели са странице Народног музеја Топлице: Милунка Савић (1889-1973), хероина са 12 одликовања Рођена је 1889. године у селу Копривница код Јошаничке Бање у породици земљорадника оца Раденка и мајке Милице. Пријавила се приликом мобилизације за рат са Турцима 1912. године да би спасила свог брата јединца од одласка у рат, војној команди под именом Милун Савић. По сведочењу саме Милунке у књизи ,, Жене-Солунци говоре“ под тим именом Милун била је учесник ослободилачких ратова 1912-1918. године. Она је да би изгледала као мушкарац скратила косу, обукла мушко одело и стегла груди пртеним увијачем. Милунка је као припадник бомбашке десетине Дринске дивизије 1. позива била учесник рата са Турцима 1912. године, а са њеном јединицом крајем марта 1913. године била је у опсади Скадра. У рату са Бугарима 1913. године, у бици на Брегалници први пут је рањена и због велике исказане храбрости добила је чин каплара као и командовање бомбашким оделењем. Али због тих рана које су биле на грудима и контузовања од артиљеријске гранате, пренешена је у болницу и тада је откривена њена тајна да је Милун уствари женска особа. Команда је хтела да је демобилише али се она побунила претивши да ће отићи у хајдуке и остала је у војсци. Приликом мобилизације за Први светски рат, Милунка се пријавила у добровољце али је неколико пута одбијена па је тек на интервенцију војводе Воје Танкосића добила распоред у 2. пешадијском пуку. Одбила је предлог војводе Путника да рат проведе као болничарка. Само је накратко била пребачена на тражење команданта Сремског добровољачког одреда као бомбаш у одбрани Београда. У Колубарској бици због исказаног великог јунаштва као командир јуришног бомбашког оделења 3. чете 2. пешадијског пука била је похваљена. На Солунском фронту унапређена је у чин пешадијског наредника и постављена је за командира јуришног вода у 1. чети 3. батаљона. У борбама је била рањена шест пута (два пута од артиљеријске гранате, три пута од пушчаног метка и једном од бајонета) па је два пута била на лечењу у Бизерти, Тунис (болница ,,Фаре“) и у француској војној болници 101 у Алжиру. У Кајмакчаланској бици 1916. године у окуци Црне реке када је њен Гвоздени пук био деташиран код 122. француске колонијалне дивизије, Милунка је засипала непријатељске ровове бомбама и притом је заробила 23 бугарска војника. Један од тих заробљених бугарских војника, студент, после рата је по препоруци свог оца извесног бугарског генерала дошао код ње и оженио се Милункином сестром од ујака Радмилом-Вишњом. Милунка је одликована поред ратних споменица орденом ЗВКЗм који јој је лично уручио регент Александар (наредба Ађ. бр. 37.377 од 18. 4. 1917. године начелника штаба Врховне команде генерала Петра Бојовића), Златном (1915) и Сребрном медаљом за храброст „Милош Обилић“, са два француска ордена (Легије части и Ратним крстом са златном палмом), енглеским орденом светог Џорџа и руским крстом светог Ђорђа Победоносца. Милунки је уручен марта 1917. године у Солуну орден Легије части 5. реда који је установио Наполеон Бонапарта 19. 5. 1804. године о чему је писао лист „Напред“ од 7. 1918. године. Официрски орден Легије части 4. степена добила је после рата. Милунка је једина жена на свету која је била одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом. По наводима у листу „Напред“ од 6. 7. 1918. године Милунки је ово одликовање уручено 4. 7. 1917. године у Бизерти, а француски пукови спустили су пред њом заставе. Одликовање јој је лично уручио вицеадмирал гувернер Емил Гепрат. Врховна команда савезничких армија издала је тада наређење да се писмена похвала јунаштву Милунке Савић прочита пред свим јединицама савезничке војске у ставу мирно. Оваква почаст није указана ниједном учеснику Првог светског рата. После демобилизације 19. 8. 1920. године, прво радно место било јој је у Општој државној болници у Београду (1. 2. 1921-1. 8. 1922) као спољна болничарка. На летовању у Дубровнику упознаје и удаје се 1922. године за нижег поштанског службеника Вељка Глигоревића из Мостара (пет година је био млађи од ње). Са њим је живела и радила у Сарајеву у Заводу за израду војне одеће као прегледачица (6. 11. 1922-16. 4. 1924). Из Сарајева преселила се у Београд где је са Вељком који је добио посао у пошти, добила кћерку Милену. Али, брак се убрзо распао. До новембра 1927. године живела је као самохрана мајка у Степановићеву у Бачкој, данас у општини Нови Сад где је на основу „Добровољачког уверења“ добила 5 ха земље на добровољачкој колонији Маријин мајур (Степановићево). У колонији живело је 226 породице ратних добровољаца, а уз помоћ ратних другова саградила је кућу. Кућу и земљу ће врло брзо препустити најмлађој сестри Славки са сином Рељом и Топлицом када се вратила у Београд. Улица у Степановићеву где је њена кућа носи њено име. Имала је касније још три кћерке али усвојене: Милку, Радмилу–Вишњу и Зорку. Поред ћерки, ишколовала је још 32 деце. По доласку у Београд живела је једно време у Скадарској улици бр. 33, а после се преселила у једну кућу на Вождовцу. Обављала је више послова. Радила је као пара кројачица у фабрици војних униформи, потом је била пара куварица у Општој државној болници (16. 4. 1927-3. 5. 1928). Милунка је поред скромне плате од 900 динара месечно (420 је плаћала стан) примала и нешто инвалиднине, као и нека средства од француске владе. Од 3. 12. 1929. године запослила се на препоруку пуковника Сибина В. Тодоровића шефа кабинета Министарства Војске и Моранарице, на радном месту чистачице у Хипотекарној банци са платом од 1200 динара месечно. „Унапређена је“ од 1935. године у чистачицу канцеларије директора банке. Између два светска рата, Милунку су поштовали на прославама јубилеја, приликом обиласка ратишта, при полагању венаца на гробовима палих јунака. На поменутим церемонијама увек је долазила у шумадијској народној ношњи. Говорила је и писала енглески и француски иако није завршила школу. Пет пута је била са делегацијом у Француској а два пута у Солуну. Милунка је одбила понуду француске владе да се пресели у Француску и да добије француску војну пензију као носилац њихових највећих одликовања. За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу у којој је лечила партизанске и четничке рањенике па је била ухапшена и заточена у логору на Бањици шест или десет месеци. Када је један немачки официр вршио преглед спискова предвиђених за стрељање наишао је и на име Милунке Савић. Питао је да ли је то чувена јунакиња и када је добио потврдни одговор наредио да је пусте. Међутим, њен унук Дејан тврди да ове речи нису тачне, већ тврди да је Милунку, Влада Милана Недића запослила као државног службеника. Милунка је 30. 6. 1941. године пензионисана са месечном пензијом од 1.232 динара али је на њену жалбу враћена па поново пензионисана 20. 6. 1945. године али сада на њену молбу. Радила је и поред пензије као чистачица у кафани у Поп Лукиној улици број 6 у Београду све до њеног затварања 1954. године. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука, ћерке Зорке и у редовним сусретима са војним ветеранима, на која је одлазила у српској униформи и са ордењем. Она је имала после рата пензију од 34.710 динара са инвалиднином од 17.000 динара и 1.000 динара као носилац КЗм. По причи унука, није била сиромашна, а њега је водила у Нишку Бању. После чланка у листу „Политика“ априла 1970. године о њеном јунаштву и тешким условима живота у њеној кући у Осмој новој 25 на Вождовцу, где је живела тада са пензијом од 1160 динара, добила је одлуком Скупштине Града Београда, највише заслугом градоначелника Бранка Пешића, једнособан стан у насељу Браће Јерковић бр. 61, на 4. спрату али у згради без лифта. Предузеће „Наш дом“ је опремило стан намештајем а друга предузећа дала су шпорет, бојлер, фрижидер, постељину, обућу и одећу, посуђе, слике и друге намернице на скромној градској свечаности дана 3. 5. 1970. године. После три шлога која је доживела, умрла је у свом стану 5. 10. 1973. године. Сахрањена на ратничкој парцели бр. 101, поред ограде на крају Новог гробља а говорили су официри ЈНА. Дана 10. 11. 2013. године поново је сахрањена у Алеји великана на Новом гробљу у Београду уз највише државне и војне почасти. Поворку је предводио председник Републике Србије Томислав Николић и начелник Генералштаба Љубиша Диковић који су говорили пред скупом. На њеној бившој кући на Вождовцу, данас у Улици Милунке Савић, постављена је 14. 4 .1991. године спомен-плоча. Председник владе Србије Мирко Марјановић открио је 27. 11. 1995. године у Јошаничкој Бањи споменик висок 2,20 метара а тежак 400 кг рад вајара Љубише Манчића из Београда. Француска је 2011. године у Паризу отворила музеј посвећен херојима из Првог светског рата у коме су постављени и биста, ордење и фотографије Милунке Савић. Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у Вазнесењском храму у центру Београда ће у оквиру редовних духовних сабрања у четвртак 30. марта 2023. године, предавање на тему "Часни пост као снага за духовни живот" одржати сабрат ове цркве, свештеник Бошко Савић. Предавање почиње у 18 часова, сви су добродошли. Извор: Радио "Слово љубве"

Изложба „Милунка Савић и хероине Великог рата“ аутора Димитрија Вујадиновића биће одржана вечерас, 1. децембра 2022. године, у галерији ИК „Прометеј“ у Новом Саду, са почетком у 18 часова. На свечаном отварању говориће Батрић Ћаловић, председник Удружења „Обилић 1912–1918“, Зоран Колунџија, директор издавачке куће „Прометеј“ и уредник едиције „Србија 1914–1918“, др Видоје Голубовић аутор књиге „Милунка Савић - витез Карађорђеве звезде и Легије части“, др Гордана Петковић, виши кустос Музеја града Новог Сада и аутор изложбе Димитрије Вујадиновић. Изложба ће бити отворена до 7. децембра, а радно време галерије је од 7 до 15 часова радним данима. Реализацију изложбе подржала је Градска управа за културу и улаз за све посетиоце је бесплатан. Извор: Прометеј Нови Сад

Циклус редовних духовних трибина у Вазнесењском храму у центру Београда, наставља се са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, предавањем свештеника Бошка Савића, пароха Световазнесењског храма у среду 09. новембра 2022. године од 18 часова. О. Бошко говориће на тему "Мучеништво - сведочанство истините вере", а предавање ће бити одржано у светом храму. Сви су добродошли. Извор: Радио "Слово љубве"

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. јула 2022. године, у четврту недељу по Духовима, Светом архијерејском литругијом у Храму Светог Саве на Врачару. Том приликом, Патријарх је рукоположио ђакона Александра Савића у чин презвитера. Саслуживали су Његово преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, настојатељ манастира Средиште архимандрит Нектарије, протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, Радивој Панић, Димитрије Касапис и Недељко Марјановић, протојереји Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић, Драган Шовљански, Милан Пајић и Ђорђе Поповић, јереји Далибор Стојадиновић, Владимир Пекић, Владислав Голић, Горан Мишановић и новорукоположени презвитер Александар Савић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и Радојица Жагран, као и ђакони Здравко Јовановић, Верољуб Сандо и Љубомир Остојић. Светој литургији присуствовали су принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић и Марија де Глорија од Орлеана и Брагансе, принцеза од Бразила и Португалије, као и многобројни верни народ. Уследила је беседа Његове светости коју доносимо у целини: – Браћо и сестре, реч Jеванђеља, реч Божја има исту снагу коју је имала и онда када се Господ оваплотио у телу и проповедао Јеванђеље Спасења. Такву снагу има и данас и имаће до краја света и века. Реч Божја јесте реч љубави, јер је Бог наш – Бог љубави. Наиме, ако бисмо тако могли да кажемо: Бог истом љубављу и истом количином љубави воли све људе. У Његовим очима, пред Његовим лицем не постоји никаква разлика између људи., разлика која може бити природна, али може бити и споредна; не постоји разлика у смислу Божјег односа према људима. Иста количина љубави излива се на сваком човеку, али не прима сваки човек љубав Божју на исти начин. Однос човеков према Богу директно утиче на то колику меру љубави ће сваки човек примити; а мера нашег односа према Богу зависи од мере вере у односу на Бога – вере у Бога. На концу, зависи и од тога колика је вера, али зависи и од тога каква је вера. У данашњем одломку из Јеванђеља по Матеју видимо да Господ опет одвлачи важност вере чинећи је одлучним фактором за то како ће дејствовати љубав Божја у животу појединца и у животу заједнице. Из данашње приче видимо оно што знамо, што нам Господ објашњава на многим другим местима и на различите начине: да није увек сигурно, ако говоримо за себе да верујемо у Бога, реч о истинској, правој, чистој вери, вери која отвара ум и срце за благодат Божју. Није довољно да формално припадамо истинској и правој вери или истинској и правој заједници верних, а да онда мислимо да припадање истинској заједници верних унапред обезбеђује милост Божју – већ смо рекли да Бог делује и воли сваког човека на исти начин и истом Божанском љубављу – али није довољно, јер то зависи од нас. Није довољно да смо само формално припадници, у нашем случају, истинске праве православне вере и једној светој саборној апостолској Цркви. Није довољно да само формално припадамо Телу Христовом, да се само крстимо; па чак да до краја нисмо развили дар вере ни онда када се држимо правила и закона. Наиме, можемо људе гостити, можемо чинити милосрђе, можемо испуњавати и сваку другу Богом задату заповест, али ни то неће занчити да смо сигурно препознали љубав Божју и да разумемо да је спасење у Њему и да нам је Он потребан. Може бити да онда када све чинимо и учинимо, паднемо заправо на предуслову успеха и ваљаности сваког нашег подвига и врлине, а најпре да паднемо на пољу онога без чега нема спасења, нема љубави, нема радости, а то је смиреноумље. То је смирење. Наравно, у нашем случају смиреноумље и смирење није пуко психолошко стање, нити нирвана која се може постићи некаквим људским снагама, силама, вештинама и методама без уверења да мира и смирења нема без Бога, троличног Бога, Оца и Сина и Светог Духа. Смирења нема без истинске љубави према Христу, љубави која нас покреће да чинимо то што чинимо. У данашњем Јеванђељу видимо управо то да је вера, ако опет могу тако рећи, инструмент, наше унутарње стање, наш животни став који нас води до истинског исцељења. То је метод, стање које нас води до љубави и заједнице са Богом. У данашњем Јеванђељу имамо причу о једном капетану римском, дакле некоме ко не припада изабраном народу. Самим тим, нема ни чисту истинску веру, али он препознаје у Христу љубав пре свега, а онда и силу и моћ која из те љубави произилази. Препознаје у Христу Спаситеља. Иако до краја не разуме све о чему се ради, онда када се његов слуга разболео пришао је Христу и вели: Као што ја могу свом војнику да заповедим да учини нешто и он то чини; и Ти – као неко ко надилази обичног човека, у коме препознајем љубав и из љубави силу и моћ – реци само и мој ће слуга оздравити. Господ препознавши дубоко поверење тог човека, некога ко не припада изабраном народу, нити практикује чисту истинску веру и припада истинској Цркви, препознаје Господ у њему чисту веру, препознаје заправо смирење. Овај није ни рекао као многи други који су припадали изабраном народу: Дођи у моју кућу, у мој дом, или: Дођи и додирни овога који је болестан; него је отишао корак даље и рекао: Знам да можеш из љубави и благодаћу својом да исцелиш. Свестан ко је и шта је, не очекујући да му Господ дође у дом, нити да додирне својом руком његовог слугу, има поверење у реч Христову, у љубав Његову, у силу његову. Има и веру и смирење. Браћо и сестре, наравно да смо благословени чињеницом да смо делови и удови Тела Христовог, Цркве Његове, и да нам је дато много више него онима који немају тај благослов, али самим тим смо и позвани на много више. Позвани смо, пре свега, на истинско смирење, на свест о томе да колико год чинили, чинимо јер требамо то да чинимо, јер је то у складу са даровима које носимо у себи и са циљем због којег смо створени. Онда када учинимо и највише, можемо рећи само, заједно са Светим апостолом Павлом, да смо недостојне слуге Божје. То да се трудимо и да смо свесни да смо недостојне слуге Божје чини да имамо мир, да имамо смирење, да немамо отпорност која узбуркава памет, узбуркава срце, не трпи другог поред себе. Тада ма колико глумили и ма колико се упињали, немамо самозаљубљеност; него знамо да је све у Богу и да је све дар Његов. У том смирењу имамо и силу и моћ и снагу да се отворе наше срце и наша душа и да љубав коју Господ данас излива не само да се настани у нама, него да процвета и да унесе и донесе плодове многоструке, стоструке, плодове који су увек наша радост, али су временом и утеха онима који су око нас. Нека би Господ дао мира, али пре тога и смирења, јер без смирења нема мира, како бисмо онда препознали љубав Његову и славили Га и овде и сада и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ

Уредништво апликације тренутно ради на допунама историјских података Српске Православне Цркве и Србије, а у широј форми, обухватиће и податке из светске историје, науке, културе… Календар обухвата и Црквени календар тј. не претставља званични медиј него информативно пружа податке о свим значајним датумима и светитељима. Апликацију посјетите на адреси: http://pravoslavlje.spc.rs/KALENDAR/ Извор: Радио Светигора