Претражи Живе Речи Утехе

Специјално за Поуке Фотографије: 1. Митрополит запорошки и мелитопољски Г. Лука 2.3. Саслужења са Свјатејшим патријархом српским Г. Порфиријем Ваше Високопреосвештенство, Христос воскресе! На почетку, желели бисмо да Вам захвалимо што сте у тешко доба за Вашу паству и Вас лично, одвојили време и за наше читаоце. Верници Српске Православне Цркве Вас виде као доброг пастира који полаже живот свој за овце своје (уп. Јн. 10:11). Многе Ваше проповеди и јавна обраћања одзвањају у нашим срцима. Започевши разговор радосним поздравом, не можемо да Вас не питамо о Вашој иницијативи да се на дан Светог Саве Српског узнесу у храмовима Запорошке епархије молитве за Србе Косова и Метохије. Како се родила та идеја? Воистину Воскресе! Срдачно благодарим на топлим речима, казаним на моју адресу уз високу оцену мог скромног труда. Идеја да се на дан Светог Саве Српског произносе молитве у храмовима Запорошке епархије за Србе Косова и Метохије настала је након тога што су наша браћа Срби из Банатске епархије пружили помоћ за набављање Божићних дарова запорошкој деци. Сваке године, већ током десетину лета, наша епархија на Рождество Христово организује торжества за децу. Сваки учесник, а то су хиљаде деце, добија слатки дар. У овој години код нас није било могућности да спроведемо свечаности због војног стања, а нисмо имали због финансијских тешкоћа ни за дарове малишанима. Али, на Божић се догодило чудо – позвао ме је мој друг из Србије и пружио је одређену помоћ! После уручења дарова деци (а то су деца избеглице, из малоимућних и потребитих породица) мене су упитали – како ми можемо да заблагодаримо за толику радост? Одговорио сам – ми можемо да узвратимо само на један начин – молитвом, подржавши нашу браћу Србе. Више пута сам посећивао српску земљу и знам, где год бих се нашао - или у Србији, или у Црној Гори - људи подједнако и стално говоре о Косову и Метохији. Људи певају песме о историјском срцу своје Домовине, о једној земљи, о једном народу, о једној вери. У општењу са својом сабраћом, архијерејима Српске Цркве, слушао сам те исте речи и разумео да је то бол сваког православног Србина. Својевремено, владика Амфилохије ми је поклонио књигу „Летопис новог косовског распећа“. Упознавши ужасе које су преживели православни хришћани Србије, осетио сам и лично велику бол. У вези с тим донели смо решење да се помолимо за Србе да бисмо разделили њихова бремена, иако физички невидљиво, али духовно видљиво, подржавамо нашу браћу свим срцем. Они су прихватили мој бол као свој, схватили су како преживљавам: Како да нарушим традицију Божићног празника и ништа не поклоним деци? И онда је дошла неочекивана и тиме двоструко драгоценија помоћ. Резултат је био да смо добили божићне дарове за неколико хиљада деце и то ме је лично тронуло. И како би могли да изразимо благодарност? Само усрдном молитвом наших срца. Реците, молим Вас, како је Ваша паства у историјски славном граду Запорожју обележила Васкрсење Христово ове године? Ове године код нас су практично била забрањена ноћна богослужења, у вези с тим што је уведен полицијски час, а постојала је опасност од стрељачке ватре или бомбардовања. Допуштено је било служити само у два храма у граду. Служио сам ноћу у Покровској архијерејској цркви Запорожја. На служби је присуствовало више од двеста људи: храм су затворили у поноћ, а дозволили су да се изађе тек у пет ујутру. Највећи део људи се причестио. Служба је завршена у 4.30, верници су потом заједно пили чај, разговарали једни с другима. Многи су приметили, да је то, на свој начин, било торжествено. Не знам како је у Србији, но у нас на Пасху има доста верника који стално улазе и излазе са службе и не понашају се богоугодно у цркви. А ове године сабрали су се само они који су хтели да се помоле тихо, мирно, спокојно и дубоко. Нажалост, Пасхална ноћ помрачена је тим што је у предграђу Запорожја у време бомбардовања потпуно разрушен један храм. Слава Богу, људи нису пострадали, зато што у њему није било ноћне службе. Уз слушање Светог Јеванђеља, те ноћи смо слушали и експлозије. Почетком ове године из поузданог извора саопштено је да су од 2014. године, уз помоћ државних и локалних власти, расколници отели око 700 храмова канонске Украјинске православне цркве. Неке епархије су потпуно остале без храмова. Многи архијереји, њихови клирици и мирјани, страдају подобно првим хришћанима. Кулминацију тог терора представља атак на Свету Кијевско-Печерску Лавру и њено братство. Како хришћанским трпљењем одолети толиким искушењима? Да ли је то могуће при таквом нивоу притиска и гоњења? И какве су могућности заштите УПЦ у овом сложеном времену? Хтео бих да приметим да сви ти захвати храмова нису почели тек 2014. године. Корен садашњег зла јесте формирање псеудоправославне структуре, на чијем је челу некадашњи митрополит УПЦ, Филарет Денисенко. Он је најпре покренуо раскол, а онда и заузимање наших цркава. Основни део „јерархије“ садашње структуре која је добила „томос“ од цариградског патријарха, потиче од Филарета. Говоримо директно – Денисенко је преплавио земљу са тим безблагодатним „архијерејима“ и „свештеницима“. И, као што знамо, јабука не пада далеко од јабуке. При томе, човек који не желећи вером и истином да служи Богу, али предано загледан у леђа властима и познавајући комунистичку конјуктуру Совјетског Савеза, стално прати „одакле ветар дува“. Томе је он научио своје следбенике – не служити Богу, прикривати своја дела „лепим речима“ о Њему, клањати се свакој власти, поштовати њене указе, а њене опоненте – уништавати. Тако се они понашају и данас. Отпали од Цркве, ништа не стварају, осим једнога – отимања храмова од верника како би их одвојили од приступа Светим Тајнама. То одавно није питање политике или идеологије, већ најстрашнијег гоњења вере. Врхунац црквеног разбојништва десио се у време председника Петра Порошенка, који је постао један од главних лобиста „ПЦУ“. Већ тада се пројавила једна карактеристична црта присталица Епифанија Думенка. Заузимајући неку цркву, они, једноставно, нису хтели у њу да иду. За њих је било важно постићи политички резултат, а пре свега, искоренити присуство наше Цркве у неком региону. О томе, да у заузетим храмовима поново самостално служе, нико и не размишља. Како су постали отети храмови пусти, тако су и до данашњег дана пусти. Када је 2019. године изабран нови председник ситуација се нешто успокојила, да би се опет вратила на пређашње и то у тежем виду. Постало је далеко горе. На фону огољено пропагандистичке кампање медија на нашу Цркву, настао је нови талас отимања храмова, применом оружја, бојних отрова, пребијањем верника и наношењем тешких телесних повреда. На нашу земљу пролила се крв молитвених људи. Из Јеванђеља по Матеју ми знамо: „Што је човјеку немогуће, Богу је могуће“ (Мт 19:26). Ми имамо најјаче оружије против свог тог сатанизма – нашу молитву. Само кроз молитву можемо да одолимо искушењима, истрпимо понижења од безбожника, сачувамо унутрашњи мир. Данас ја нарочито препоручујем да се више читају и изучавају опити новомученика. Управо онако како су они подносили терор у годинама совјетског гоњења. Веома ме је окрепио и пример Јасеновачких светих. Позивам људе да се чешће причешћују, исповедају, опште једни с другима, обједињују око општих интереса. Слава Богу, савремена средства веза дозвољавају да се формирају Viber/Telegram групе парохијана, а то је могућност да се постојано комуницира и да подржавамо једни друге. На срећу, још није дошло до праксе совјетског времена. Када би ноћу дошла полицијска кола („врана“), људе су хватали, затварали, а затим слали у концлогоре или убијали. То се оправдавало исфабрикованим кривичним делима, која су се заснивала на лажним или просто измишљеним „фактима“. У том периоду судски систем није имао ни најмањи степен слободе, није било могуће одбранити се. Тим не мање, фактички ми се већ налазимо на путу ка томе. Да образложим ову тезу могу да наведем конкретне примере, кућно затварање појединих архијереја, увођење санкција другима, лишавање држављанства трећих. Све се то правда тзв. антидржавном делатношћу наших архијереја. И знате, тога је већ било у нашој историји. На пример, неколико векова раније Пољаци, контролишући велики део земље савремене Украјине, третитирали су православне архијереје и свештенике као „шпијуне“ Отоманске империје.Зато, што је, као што је познато, Цариградска патријаршија после пада Византије постала поданик османске државе. Већ имамо и случај линча. Ради се о пребијању епископа Ивано-Франковског Никите. Он је просто ходао по улици, изненада су се поред њега зауставила кола из којих је искочио млад човек и неколико пута ударио архијереја по лицу (видеозапис о томе постоји на интернету). При томе, није толико застрашујућето што је владика подвргнут жестоком нападу, већ што полиција није хтела да задржи преступника. А, као што је познато, безакоње ствара још теже преступе. У вези тога поставља се потпуно закономерно питање - а шта да, при таквом понашању силника, очекујемо сутра? Наношење рана или чак убиство епископа? Мислим да је врхунац гоњења Цркве тек пред нама. И да би га преживели нужно је да се постојано обраћамо Богу, окрепљујући своју душу, старајаћи се да кроз живот идемо са Христом. Није мање важно да сачувамо наше јединство. Наравно, то не замењује рад у правном пољу. Но, ми видимо да судови доносе незаконита решења. Зашто, шта их је „свезало“? Људи у тогама такође су застрашени, они не представљају истински независну грану власти. Данас код нас на челу свега је не закон, већ право силе и топуза. Зато смо, као што сам већ рекао, ми дужни да се молимо једни за друге, да нас Господ укрепи и огради од напада непријатеља рода људског. А такође, не гледајући ни на шта, обраћати се међународним организацијама и посебно Помесним православним црквама, а оне ће истину пренети својим владама и својим народима. Нарочито би веома озбиљну подршку УПЦ представљале визите у Украјину Предстојатеља Помесних цркава. То није некакав изазов власти, већ најбоље, директно сведочанство подршке од наше браће, која би одушевила и укрепила верујуће у Украјини у њиховом молитвеном труду и подвижништву на благо наше Цркве. Опростите на овом питању, али потребно га је поставити, да би објективно оцењивали ситуацију у религиозној сфери Украјине. Да ли су верници Украјинске православне цркве отимали храмове од неког другог, наносили штетету имовини, нападали представнике других конфесија? Или се сличне ствари дешавају само у односу на УПЦ? Реците нам, молим Вас, о највише вапијућим случајевима нарушавања права Ваше Цркве? О таквим случајевима ја не знам. Од 1991. године нисам чуо да је неки храм захваћен од верника УПЦ. Напротив, било је много прелазака из „УПЦ КП“ и „УАПЦ“ у канонску Цркву. Људи су временом почели да осећају одсуство благодатности у таквим структурама, које су се отцепиле од УПЦ. Душа је по природи хришћанска и тежи Богу! Зато су се, не желећи да пребивају у безблагодатном стању, многе општине мирно враћале у лоно Украјинске Православне Цркве. Постојали су случајеви, да човек који је у расколу примио „сан“, временом освешћује погубност свог положаја, прилази нама, каје се, и ми смо такве рукополагали. Значи, прелазака у наше редове је било, али то нису били насилни захвати или последице било каквих манипулација. Радило се о добровољним решењима реалних чланова религиозних општина. Данас се дешава све супротно. Непријатељи Цркве, као слуге оца лажи, преузели су оружје обмане. Они поистовећују територијалну и религиозну општину. И људи – далеки од УПЦ – од атеиста до представника других религија – одређују судбину наших парохија. Схема је сама по себи проста. У почетку се одређени насељени пункт сериозно обради идеолошки, што у принципу није тешко с обзиром како медији годинама оцрњују УПЦ. Затим представници месних власти уз подршку представника „ПЦУ“ и, врло често, унијата, сазивају све житеље на скуп о „одређивању статуса“ наше парохије. Некада аутобусима доводе присталице „ПЦУ“ из других градова и села, да би се повећао број оних који захтевају „прелазак у ПЦУ“. По правилу, сталне парохијане на та сабрања не пуштају. Онда се спроводи „гласање о преводу“ храма УПЦ у јурисдикцију расколника. После тога, отимачи и чиновнци издају документе „новим сопственицима“. Ако нека општина жели да заштити свој храм, своје светиње и права, примењују се прави јуриши на цркве, са најгрубљом силом до проливања крви. Користе се и машине за разваљивање капија и црквених врата, оружје, сузавац и слична средства. За све то време полиција се не меша. Још једном бих подцртао – у свему томе учествују иноверци, атеисти и други потпуно одаљени од храма људи, који мисле да су њихова дејства оправдана преовлађујућим у држави политичким и идеолошким наративима. Пребројати сва слична безакоња нема смисла. Они су сва чудовишна и дешавају се у многим регионима, све гори од горег. На срећу, наша епархија још се није суочила са таквим ужасом. А сам проблем није толико само у одузимању храмова. То је тек врх леденог брега. Данас се у парламенту налазе пројекти закона усмерени на то да нас лише сваке могућности заштите храмова и општина. Више од тога, припремљен је читав низ законодавних иницијатива с циљем да се потпуно забрани делатност Украјинске Православне Цркве и национализује њена имовина. Паралелно у земљи се попут таласа проглашавају незаконите забране делатности УПЦ на нивоу одређених области и градова. Нашу Цркву лишавају права на земљиште на коме су саграђени храмови. Још један вапијући момент – намерно рушење цркава. Тако је у Лавову и Ивано-Франкову специјална техника срушила храмове, само зато што су припадали УПЦ. Под утицајем клеветничких медија дешавају се и подметања пожара у црквама. Можда ви знате – једно скрнављење нас је посебно запањило. То се не може назвати дрскошћу, ради се о самом сатанизму. У априлу 2019. године у селу Курозвани, Ровенске области, присталице тзв. „ПЦУ“ у почетку су истерали наше парохијане из храма, а када су се они почели да моле у приватној кући, и тамо су поломили врата и просули по улици Свете Дарове. Само представите – Свете Дарове који су се чували на Престолу, бачени су на улицу. Нешто слично десило се недавно у Кијевској области. Након што су „рајдери“ заузели Покровски храм УПЦ у селу Требухов, изругивали су се Светом Јеванђељу. При томе је ужасно и то што људи који управљају нападима на Цркву Христову, масовно привлаче дечаке и младиће у у своје акције. Фактички они их васпитавају у борбеном безбожништву. Како ће се то одразити на будућност наше земље, страшно ми је и да помислим. У овом историјском моменту пројављује се крепко ношење Крста духовенства и верујућих Украјинске православне цркве. Како каже наш највећи песник, Владика Његош: „Крст носити вама је суђено“. Ипак, да ли међу духовенством и верујућима има одрицања од вере и од канонског поредка из страха пред властима. Колико ми добијамо информације постоје настојања да се разруши УПЦ изнутра. На пример, говори се о недавној иницијативи прикупљања потписа од свештеника УПЦ са захтевом да се пређе под директну управу Цариградског патријархата? Данас се ми и даље радујемо Пасхи Христовој, но ја бих хтео да нас вратим не много назад, у Страсну седмицу и да се опоменемо Јуде. Између 12 апостола, који су били с Богом, видели Његова чудеса, слушали Његове речи, поуке, настављање, Његова пророчанства о свом страдању, опет се нашао један издајник. И међу нама су такође такви људи. Знамо двојицу епископа који су пребегли у структуру, која је добила фанарски „томос“. На жалост,, њихов пример су спремни да следе и неки свештеници. При томе у уском кругом они заснивају своје наступајуће издајство на политичким тезама. Мени се чини да у том стремљењу има много чега од материјалне заинтересованости до жеље да се направи „пи-ар“ од осетљиве теме. Клирици наше епархије долазе код мене и говоре како им предлажу „златна брда и долине“ за прелазак у „ПЦУ“. Говоре им, ми ћемо вас све обезбедити, живећете као миш у сиру, само признајте власт Думенка над собом. Али, има свештеника који не желе да прекину везе са УПЦ, али просипају грозне клевете на епископе Цркве, своју сабраћу. Заиграли су се са политичким структурама заинтересованим за „религиозни преврат“ и испуњавају, нечија, наређења. Ако пратите текстове, коментаре тих клирика, обратите пажњу на њихову лексику. Она уопште не одговара изражавању верујућих људи. Сва је напуњена злобом и жучју. Истински свештеник води људе ка Христу, они своје приврженике ка сопственој персони., играју на политичке осећаје, посебно младих људи. Некада су они имали благодат свештенства, али су је изгубили, почевши да творе безакоња. Сада су слични „аниматорима публике“. Чини им се да управљају масом, а заправо су таоци. Ти свештеници говоре само оно што хоће да чују садашњи гонитељи Цркве. Надати се да ће се здружити са својима, да њихова улога Јуде неће бити заборављена. Као ни њихови напори за унутрашњи раздор у УПЦ. Треба да јасно разумемо да нису сви тврди у вери и својим убеђењима. Слично је било, јесте и биће. То, што се данас дешава јесте природни процес прочишћавања Цркве. Гоњење јесте својеврсни апсорбент који упија токсине из црквеног организма. Само тако се кристализује Црква и од ње отпадају они који су јој пришли из неких личних интереса. Мени је један свештеник некада казао:“ Мислио сам да ћу управљати људима, да ће они мене слушати и да је то све; а ту је потребно још пуно, пуно тога радити“. Зато је не жалим, напротив, сматрам да да је врло добро када се дешава очишћење, детоксикација црквеног организма. У своје време Преосвећени епископ Бачки Иринеј поменуо је свој разговор с патријархом Цариградским Вартоломејем, у коме га је упозорио да ће његово мешање у украјинске послове довести до раскола, страшнијег од оног из 1054. године. Знамо да се то, нажалост, десило услед превласти међународне политике над канонима Цркве. Ипак, већина Помесних цркава подржава Украјинску православну цркву. Недавно је и Свјатејши патријарх Порфирије са Синодом СПЦ јасно указао на циљеве који се желе постићи гоњењем Украјинске православне цркве. Колико таква саопштења представљају помоћ Украјинској православној цркви? И како Ви данас, након неколико година, оцењујете решења главе Фанара о Украјинис тачке гледишта унутрашњих црквених процеса у Вашој земљи, а, такође, и последице тих решења за светско Православље? Мени је веома драг владика Иринеј Бачки, мој сабрат у Христу. Увек поклањам пуну пажњу његовим речима и старам се да се руководим његовим саветима. Када сам једампут рекао: „Владико, могу ли Вас назвати својим другом?“ – одговорио је:“Растужио бих се када бисте ми тако рекли. Ми нисмо другови, ми смо браћа!“ Он је старији од мене по узрасту, а на духовном плану у поређењу с њим ја сам младић, и због тога веома поштујем његово мнење. Још у 2017. години, када смо се упознали, он је предсказивао развој црквених догађаја које ми сада видимо. Дејства Вартоломеја, очигледно, воде ка веома озбиљним последицама. Видимо да је уместо „мира“ како он непрекидно говори, глава Фанара донео у Украјину ново, још дубље, црквено раздељење. Због његове „отачке бриге“ данас отимају наше храмове, а његова „духовна чеда“ из „ПЦУ“ малтретирају, пребијају и понижавају истините православне вернике. Уместо да смо се сабрали и заједно проучили украјинско црквено питање и донели његово исправно решење, главни фанароит учинио је све супротно. Користећи сатански метод „завади па владај“ нанео је озбиљну рану саборности и јединству све пуноће Цркве. Због тога по односу према светском Православљу, Вартоломеј јесте разрушитељ. Хајде да говоримо директно. Његово деловање усмерено је на уништење истинске Православне Цркве и саздање „симулакрума“ свесветског Православља, који би било лако повести на обједињење са католицима. Као што знамо из историје Цркве, највише јересијерарха било је на цариградској катедри. И овај човек ради све да би попунио својим именом списак одступника од Православне вере. Али да пређемо на пријатнију и важну тему. Са Свјатејшим патријархом Порфиријем такође сам се упознао 2017. године.Упознали смо се код патријарха Иринеја. Тада је владика Порфирије био митрополит загребачки. Веома сам дирнут што наши сусрети увек пролазе у духу хришћанске љубави и узајамне подршке. То је сведочанство онога што је писао апостол Павле: „стада ли један уд, страдају с њим сви удови; слави ли један уд, с њим се радују сви удови“ (1-Кор. 12:26). Баш због тога је обраћање Предстојатеља Српске Цркве било драгоцено за нас. Још и тако силно, испуњено дубоким уживљавањем у наш положај и бригом за нашу Цркву! А да не говорим о молитвама које се постојано узносе у СПЦ за православне хришћане у Украјини. Сећам се недавних догађаја повезаних са Свјатогорском лавром Знате да се дуго времена она налазила под ватром, на линији фронта. Било је тешко зготовити и најпростији оброк, а да насељеника се никако није могло доћи. Касније сам успео да дођем до њих и један члан братства ми је рекао:“Владико, тако сам Вам благодаран!“ Одговорио сам: „Због чега? Па, ништа нисам могао да помогнем.“ Да, али Ви нас нисте заборављали у својим молитвама, рече ми калуђер. Хоћу да кажем, за нас је то не мање важно. Сматрам да се позиција Синода СПЦ пројављује као глас све Цркве, да сведочи о нашем јединству, о томе да су наша браћа са нама у овом за УПЦ сложеном моменту. Шта се још може урадити? Из опита Цркве знамо да сваки озбиљан црквени проблем се не решава једнолично, или по неком првенству, већ саборно. Зато „украјинска криза“ може да се реши само помоћу Помесних цркава, које нису пале у раскол.Таква је била намера Аманског сусрета, али, нажалост, тај формат сарадње није се продужио. Али код нас говоре: испод положеног камена вода не тече. Значи, потребно је продужити напоре за организацију новог сусрета или формирања допунских преговарачких форми. На крају крајева, веома је важно да Помесне цркве одржавају постојани контакт и имају могућност да у живом општењу разматрају сва питања од значаја за пуноћу Православља. У каквом виду то може да се оствари – на нивоу представника поглавара, ауторитетних епископа или експерата – нека решавају Предстојатељи и њихови Синоди. Али, мислим, да је један такав формат, животно нужан. У овом контексту треба поменути још једну народну мудрост – вода камен расточи! Због тога је најзначајније – не предавати се, тражити могућности и шансе. Да, и нема у нас другога пута. Ако не буде дана канонска оцена деструктивним дејствима Фанара, светско Православље ће све дубље и дубље тонути у глобални (страшнији од онога из 1054. године) раскол. Сећамо се да је поглавар „ПЦУ“ у своје време рекао да кључеви уједињења његове религиозне организације са украјинским гркокатолицицима (УГКЦ) леже у Риму и Цариграду. Сведочи ли то да ће се временом „ПЦУ“ слити са грко-католицима у једну целину? Постаје ли Украјина место на коме Ватикан и Фанар понављају формирање нове уније? И може ли се рећи да је завршни циљ уништења УПЦ покатоличавање Украјине? Погледајте сами: лобисти пројекта „ПЦУ“ не скривају своје планове. У првом реду то је укључење у католички свет. Управо су унијати издејствовали обраћање глави Фанара с позивом да се дарује томос. И њима блиски депутати стоје иза целог низа законских пројеката усмерених на слабљење, па и ликвидацију, УПЦ. А данас, поглавар украјинских гркокатолика захтева од руководства земље да забрани нашу Цркву, јер, наводно, радимо против украјинске државе. Зашто је то потребно Ватикану и УГКЦ? Рачунају ако буде уништена УПЦ, онда ће „ПЦУ“ бити лакше утопљена у постојећу украјинску унијатску структуру. Да је то сценарио, сведочи разговор поглавара УГКЦ Шевчука са екс-амбасадорком САД Мари Јованович. Тада је унијатски поглавар, оснивање „ПЦУ“ представио тек као прву етапу. Друга етапа је дијалог унијата и Думенка о успостављању њиховог јединства. Као што видимо, „ПЦУ“ не оповргава овакве планове. Више од тога, стране су разрадиле агенду сарадње, одобравају заједничка служења, активно сарађују у сфери образовања и припреме кадрова. Шевчук и Думенко више не говоре само о преласку на нови календар, унијати су о томе одлуку већ донели и прелазе на њега од септембра ове године, а Думенко је најавио да ће током лета донети сличну одлуку. Реч је наравно о григоријанском календару, што указује на спремност „ПЦУ“ и УГКЦ да празнују Васкрс када и Католичка црква. У целини, ја посматрам ту активност кроз призму стратегијског приближавања Ватикана и Цариградске патријаршије. 22. априла 2023. године у француском листу Le Figaro објављена је заједничка публикација грчког митрополита Француске Димитрија (Плумиса) и римокатоличког бискупа Матје Ружа. У њој су разматране перспективе васпостављања јединства између Римске цркве и православних. Тако аутори примећују да би заједничко слављење Васкрса могло да почне 2025. године (на 1700-ту годишњицу Првог васељенског сабора), док би потпуно уједињење могло да се оствари на хиљадугодишњицу раскола – 2054. године. У том контексту хтео бих да напоменем једну важну публикацију Телеграм-канала „Правблог“, која нас упућује у етапе тог процеса. Ту је указано, да је успостављање нове уније планирано у следећем поретку: 1. Утврђивање власти Цариградске цркве и њеног поглавара у целом православном свету. Тиме се једнолично папство приближава православнима. 2. Одржавање Критског сабора, који је ојачао претензије Фанара на власт. Уз то донет је документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“, чиме су широм отворена врата екуменистичком покрету. 3. Завршетак рада мешовите комисије о улози папства у Првом миленијуму, чиме је оправдана власт папе у „целој цркви“. 4. Календарска реформа: саглашавање са католицима о једном датуму празновања Васкрса. 5. Успостављање евхарристијског општења. Представник Цариградског патријархата архиепископ Јов (Геча) још је 2016. написао програмски чланак у коме је тврдио да између Православне Цркве и католика нема раскола већ само „прекида евхаристијског општења“. 6. Пуно обједињење и признавање првенства Римског престола. У светлости тога, мене не чуди ни присуство представника Католичке цркве на „интронизацији“ Думенка, ни Епифанијева посета Ватикану, ни његове изјаве о томе да кључеви обједињења унијата и православних у Украјини леже у Риму и Цариграду. Мислим да је данас у току потпуна чистка канонског Православља на украјинској земљи, како би Украјина постала католичка држава. Драги Владико, наши верници с љубављу памте Ваше служење код моштију Светог Владике Николаја у манастиру Лелић 2017. године, посету митрополиту Амфилохију на Цетињу 2020. године и, посебно, Ваше недавно служење у мученичком Јасеновцу. Какве су Ваше успомене и утисци из српских земаља? Успомене о Српској Православној Цркви и њеним верним чедима мени су особито драге. Желим да кажем да од 2017. године, сваке године посећујем канонске пределе Српске Православне Цркве. Имам у виду и Србију, и Црну Гору. Ево, ви сте поменули Лелић. Додајем да сам 2018. служио и у Ћелијама преподобног Јустина. Сећам се владике Милутина, Царство му Небеско, и с каквом су љубављу мене сретали и примали! А још ме је са Србијом упознао рођак мог протођакона који је живописао храм мушког манастира у Ковиљу. Он нам је открио лепоту и уникалност српске земље! Заволео сам вашу Домовину, своју српску сабраћу, архијереје, народ српски. Видим, како се они моле, колико сте сви ви искрени, како је дубоко у вашим срцима саздано скровиште наше заједничке вере. При томе, памтим и то како не могу спокојно да идем по земљи Јасеновца. Из мене просто крећу сузе из очију, ја чак не могу да представим себи сав тај ужас који су искусили људи који су сачували верност Богу. И данас, када идем по парохијама, носим честице моштију јасеновачких мученика, које ми је благословио владика Јован, и причам нашем народу о њиховим страдањима и о томе како су тврдо стајали у вери. Говорим то да бисмо им се обраћали као образцу чврстине, постојаности, исповедништва, како би они нама помогли својим молитвама да истрајемо у овим недаћама које има УПЦ. Некада, будући још младићем, у разговору са својим духовником изразио сам бунт јер ми се учинило да је заузео хладнији став према мени. Он се мало насмешио и рекао: „Драги мој, знај једно – ти си увек у мом срцу“. Тачно тако ја могу да кажем да је Србија увек у мом срцу. И мислим да ће годинама тај осећај постајати све јачи и јачи. У прошлој години Господ ме је удостојио да саслужујем Свјатејшем патријарху Порфирију и сонму архијереја. Осетио сам ту топлину, ту љубав, то братство, који у овом свету свима нама толико недостају .Видео сам људе без зависти, без икакве гордости, људе који су обилно ширили љубав око себе. Тај утисак греје моју душу до ових дана. View full Странице