Претражи Живе Речи Утехе

Будност се пак практикује вером у Христово спаситељско дело (1Сол 5, 9–10), која се очитава у реалности црквеног живота, у грађењу нових међуљудских односа у љубави и радости (1Сол 5, 11–22), на које нас је позвао Бог истинског мира (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 1Сол 5, 23). Наведене речи сажето представљају апостолску смерницу за плодотворно ишчекивање другог Христовог доласка и краја света, који је тематизован у недавно објављеном тексту под називом „Када кажу: мир је и сигурност… (1Сол 5, 1–3)“. Из текста сазнајемо да значењски слојевита новозаветна метафора доласка дана Господњег најављује „у мисаоном свету хришћана један крајње позитиван догађај“, али кроз поређење с доласком лопова у ноћи, које по себи може имати вредносно негативна значења. Аутор наглашава да је Христов долазак упоређен с лоповом у ноћи „у оној тачки у којој треба нагласити сву препреденост, обученост и способност лопова да изненади“, те стога метафора у целини треба да подстиче на будност и делање. Ипак, изгледа као да у хришћанској рецепцији другог доласка понекад у први план избија нека друга перспектива, пуна негативног набоја. Тако нпр. у тексту под називом „О Антихристу и електронском ропству“ налазимо да се овај жељени и ишчекивани догађај више повезује са доласком антихриста: „Ми већ слутимо шта ће све доћи. Морамо се добро чувати од оног што се спрема. Да бисмо сачували своја чела и своје десне руке од печаћења антихристовим печатом, не требамо да пристајемо ни на документа која су са његовим жигом. У овој првој фази, фази електронских докумената, човек још може да се покаје. […] Међутим, онај који буде запечаћен жигом антихристовим, на чело или десну руку, он се више не може покајати и његова душа постаје невеста антихристова, или, боље речено, блудница антихристова. То је друга фаза и у њој нема покајања за запечаћене.“ Према наведеним речима, сусрет с будућим доласком не представља позитивни подстицај на будност и делање, већ стимулацију страха, чувања и негирања. Питамо се нису ли понекад и други неизвесни догађаји и друштвене појаве амбивалентног потенцијала, слично другом Христовом доласку, виђени из хришћанске перспективе не као подстицај на грађење међуљудских односа у љубави и радости, већ као разлог за страх, одбацивање, подизање тешких баријера, иза којих се пасивно и привидно чува мир и стабилност хришћанског друштва. Наведени чланак „Српских брзих интернет новина“, који доводи у везу крај света и електронско ропство, само је један у низу свакодневних коментара и критика у којима се истиче нехумани, деструктивни и надмоћни аспект савременог технолошког развоја. Циљ овог текста није да оцрни или оправда учинке савремене технологије, већ да доведе у питање уобичајени приступ овој теми, у ком хришћани заинтересовани за очување друштва неретко граде површне поделе на постојеће, стабилно друштво и претеће појаве, представљајући себе и друштво као њихове потенцијалне жртве. Притом се често прибегава зловољном и пасивном коментарисању ради заштите од опасне претње која споља надире, а ређе се поставља питање како да одређеној појави приступимо делатно у реалности црквеног живота, одговарајући адекватно на оно на шта нас Бог позива. Различити аспекти савремених технологија Грчка реч τέχνη, која се крије у корену данашњег технолошког развоја, назив је за вештину, стварање, произвођење. Према грчкој митологији, вештина има божанско порекло – Прометеј ју је украо од богова и људе обдарио њоме. И поред оваквог митолошког порекла и чињенице да је технологија, нарочито последњих деценија, поље велике креативности, развоја и доприноса, данас су у разговорима о друштвеном очувању именоване готово увек мрачне стране савремене технологије. На пример, често се наводи чињеница да развој модерних технологија омогућава неконтролисани и нежељени продор у приватност појединца. Њена лоша страна може бити и стицање зависности од модерних средстава комуникације. Свакодневна виђамо људе који се налазе заједно у истом простору, а свако је свом својом пажњом усредсређен на телефон у рукама. Честа је и жалба забринутих родитеља да се њихово дете забавља и дружи само преко компјутерског екрана. С разлогом постоји бојазан да би пуноћа аутентичног чина непосредне комуникације, у којој су ангажована сва чула и сва пажња саговорника, у виртуелним ћаскањима могла бити сведена на површни, испразни акт, који се одвија у замишљеном свету сопствене изолације. С обзиром да је комуникација посредством друштвених мрежа лишена непосредног контакта између саговорника, она представља плодно тло за многе облике завођења и манипулације. Коришћење модерних технологија заиста пружа примамљиву врсту комфора, који води ка отуђењу уколико му се неумерено препустимо. Други за човечанство деструктивни утицаји убрзаног технолошког развоја евидентни су и бројни, и оправдано је њихово критичко сагледавање, јер критички отклон према непромишљеном коришћењу лако доступних производа, које данашња технологија креира и нуди, позива на очување човекове личности и аутентичних вредности међуљудских односа. Посебно је корисно то што критички приступ овим појавама подсећа човека на његову слободу да изабере не само оно што му је доступно већ и оно што му заиста користи (уп. 1Кор 6, 12). Међутим, забрињава то што је у мисаоном свету данашњице веома присутна слика човека као роба модерних технологија, супротна оној из мита о Прометеју, у којој је техника схваћена као дар човеку, украден од богова, и као средство човековог ослобођења, креативности и развоја. Константно се у данашњима разматрањима и полемикама о друштвеном интегритету превиђају многобројних позитивни аспекти технолошких добара. Појава интернета донела је револуционарне напретке и олакшања у нашем свакодневном животу: у комуникацији, пословању, учењу, информисању, разоноди. „Интернет некада показује да за свет има наде. Себичност која преовлађује у свакодневном животу наше стварности бива поништена у виртуелном свету. Кроз коришћење разних сервера људи бесплатно деле своје власништво (филмове, књиге, музику). Улажући напор и труд који за циљ имају да се садржај подели што већем броју људи, виртуелна реалност даје отпор глобализацији и гажењу сиромашних, којима би многи од ових садржаја остали недоступни.“[1] Никада у историји припаднику ма ког друштвеног слоја и пола, становнику било које земље, човеку обесправљеном или маргинализованом због новчаних недостатака или ма којих других особина које друштво радо жигоше, нису биле дате веће шансе да нађе жељене информације, да се повеже с људима сличних потреба и интересовања. Помоћу интернета постало је могуће сопственим ангажовањем и способностима превазићи различита ограничења. Комуникација и сарадња с људима из далеких земаља без икаквог нарочитог новчаног издатка, запослење у територијално далеким фирмама према одговарајућим радним способностима, приступ информацијама и књигама које могу проширити видике – све то више није ствар новчаног и класног престижа, нити ексклузивна привилегија. Чак и најбољи универзитети света чине научне курсеве доступнима. Све ово многе људе мотивише да се осећају као житељи света, а не заточеници спутавајућих локалних средина. Интернет пружа мноштво начина да људи поделе своје интимне проблеме или размишљања, а да не буду осуђени или деморалисани, већ подржани у решавању недоумица или ношењу свог бремена. Кроз различите презентације пружа се прилика да сазнамо искуства и закључке људи дуго посвећених одређеној области. Ако појединац може постати нечији плен коришћењем савремених система комуникације, исто тако може помоћу њих наћи излаз из репресивних друштвених система. С друге стране, оставши и за тренутак без интернета, сваком се може десити да осети беспомоћност и потиштеност у сусрету са собом. Да ли је онда човек заиста постао плен, роб и жртва ових технолошких добара? Ово нас води другачијем приступу теми и потрази за жариштем проблема. Губитак слободе или одговорности? Добро је загледати се у одраз модерних технологија на данашње друштво, али пуко коментарисање, а посебно наглашавање негативних страна, није нам од велике помоћи уколико се занемари наша улога и одговорност у додиру са светом технике. Изгледа да јој пасивном застрашеношћу и негодовањем само дајемо аутономију да постане алтернатива реалном свету. Често се у овако сведеном приступу превиђа чињеница да су управо људи они који употребљавају технолошка достигнућа, чинећи их кориснима или деструктивним. Пука критика опасних и лоших утицаја удаљује од питања зашто нас технолошка достигнућа привлаче, освајају, деградирају и да ли ми можемо променити нешто у својој средини и свом понашању, у односу према себи, другим људима и друштвеним појавама, да бисмо променили ситуацију коју оштро критикујемо. Такође, ретко постављамо питање шта можемо учинити да комуникацији с особама које су нам у непосредној близини вратимо пуноћу, тако да телефон макар тренутно буде запостављен. Или каква је та стварност из које се радо бежи у виртуелне светове? Можемо ли је повремено учинити квалитетнијом, местом радости и уточишта? Осим бојазни да ћемо интернетом бити ухођени, треба обратити пажњу и на то колико смо данас уопште заинтересовани за другог човека. Ако негодујемо што дете радије бира компујтерске програме од породичне атмосфере, треба се запитати и да ли је изван рачунара тој младој особи заиста понуђен неки други, квалитетан облик дружења и релевантан начин да задовољи своја интересовања, као и живи пример плодотворне употребе времена. Колико се трудимо и проналазимо начине да помогнемо некоме ко је постао жртва интернет манипулација? Да ли бар као хришћани градимо заједнице у којима се свако осећа довољно повезан, запажен, потврђен, подржан, тако да за ово не тражи сурогате на друштвеним мрежама? Ако смо незадовољни и неповерљиви према томе куда нас технологија води, добро би било размотрити и меру и квалитет наших залагања да разобличимо имитацију слободе коју нуди савремена технологија, а да искористимо њене чари вештине у примарном значењу које она има – да људима служи и помаже у развоју, промени околине, актуализацији сопствених способности и дарова. Пред чланове Цркве поставља се још једно питање у вези с употребом модерних технологија: да ли сва средства актуелног животног контекста користимо не само за пуко очување вере већ и за њено ширење и делање њоме. Ако као хришћани приступамо друштвеним појавама подржавајући их или дискредитујући, као да нам је једини циљ да постојеће хришћанство чувамо од сумњивих уплива, ми доводимо себе у позицију пасивних посматрача и оштроумних, али неплодних чувара. То подсећа на слугу некорисног, лењог и злог, који је, будући у незгодној ситуацији, дароване таланте сакрио и закопао (Мт 25, 14–30; Лк 19, 12–27). То такође подсећа на нараштај који није у свом контексту препознао присуство небеског царства, иако је био припремљен и позван на то (Мт 11, 16–17). У том смислу, док ми о њима причамо, можда они људи који креирају и креативно користе савремене технологије представљају, по својој креативности, инспиративне примере. Познато је да су први апостоли за своје циљеве – проповеди радосне вести – користили грчко-римске културолошке обрасце. О томе нарочито сведоче посланице апостола Павла. Примарни циљ апостола и светих отаца био је да „егзегезу учине корисном у складу с потребама, у потрази за оним што ће бити корисно у датом тренутку и за њихову публику“.[2] Можемо замислити колико би апостолу интернет скратио муке путовања, како би посланице биле записане у дигиталном облику због њихове ефикасности, премда би се Павле одговорно сукобио с лошим последицама информационих система, друштвених мрежа или средстава телекомуникације. Нема сумње да је Бог нас и наше доба обдарио свим могућностима за умножавање таланата, за изградњу квалитетног друштвеног живота, и да од нас ово захтева, јер „Царство Божије нам даје пут да у оквирима датог простора и времена, уз сва ограничења, покушамо изразити Царство Божије, једно ново искуство које ћемо сведочити свету“.[3] Први корак на овом путу могао би бити прелаз од пасивне загледаности у негативне ефекте друштвених појава ка афирмацији позитивног у њима, а затим ка личном уделу и одговорности у креирању неког решења, алтернативног предлога, макар ситног побољшања животне атмосфере, која би делом одвукла пажњу од виртуелних светова. Можда је довољно развити свест о томе да су савремене технологије само могућа допуна свету у којем живимо и да га не могу сасвим заменити, те да нас ова допуна не може угрозити у мери у којој је не овластимо за то. С друге стране, свету око нас не можемо помоћи ако то не чинимо у складу с реалним околностима и правим потребама друштва у којем живимо. Не можемо помоћи негирањем појава које су око нас и пред нама, јер тиме свету нудимо само још једну једнако изоловану, нереалну и неплодну алтернативу. Апостолски позив на будност није затварање пред вишеслојним, неизвесним и значењски амбивалентним друштвеним догађајима. Бог нас је позвао на адекватно и одговорно учешће. А оно се може одвијати у радости и љубави само ако нисмо нетремице загледани у застрашујуће потенцијале надолазећих догађаја, чинећи себе жртвама тих ’утвара’, већ ако спознавши сопствене дарове и призив, будно покушамо да постојећи животни контекст на најбољи могући начин уткамо у Христово спаситељско дело, одговорно умножавајући дарове, развијајући вештине, градећи односе и тражећи начине да уочимо и користимо добре потенцијале свега што нам долази у сусрет и што нас окружује. Извор: Теологија.нет