Претражи Живе Речи Утехе

“Ја сам сам, и немам никога” – ова жалба се може чути не само од старијег човека, који је сахранио све рођаке и пријатеље, већ и од младих људи чак потпуно успешних. О томе, одакле настаје осећање усамљености, како га превазићи и да ли у њему има нешто позитивно, - одговара протојереј Аркадије Шатов, старешина цркве Светог царевића Димитрија и председник епархијске комисије за питања црквене социјалне делатности. “Самоћа ме прогања” Осећај самоће бива различит, а понекад може да буде и лажан. Сретао сам људе, који су имали много пријатеља, али су се ипак осећали усамљени. Некада је то повезано с тиме, да човек жели да му се посвећује много пажње, да га воле, а он сам не уме да живи животом других људи, не тежи да их воли, егоцентричан је, упућен само на себе и хипертрофира своја осећања, невоље и преживљавања. Постоји, наравно, и реалан осећај самоће. У Библији је написано, да је Господ, створивши првог човека, рекао: «Није добро човеку да буде сам» (Пост. 2:18). Заиста, када човек нема с ким да подели своје радости, невоље, туге онда му постаје веома тешко. Понекад дођем кући после тешког дана, у коме су се десиле неке непријатности: на пример, сазнао сам за тешке грехе духовних чеда или сам просто јако уморан, - и уз чај свом зету испричам све те невоље, а он ме утеши и на души постаје лакше. Мислим да су пре Христовог доласка у свет сви људи били несрећни, сви су страдали: били они ожењени или не, богати или сиромашни, гладни или сити, болесни или здрави, - страдање је било неизбежно. Грех је изопачио свет. Господ је дао Адаму жену – и човеку је постало добро, али када је у свет ушао грех, човекова душа, чак и оног који има жену и децу, не може да нађе мир, и овде се пројављује не проблем усамљености, већ проблем греха. Ако се човек бори са својим грехом, ако он тражи Христа, сједињује се са Христом – усамљеност може да се савлада, као и нека друга трагедија у овоземаљском животу: сиромаштво, глад или смртна болест, - ако човек познаје и тражи Христа, ако тражи духовно, а не материјално. Знамо да је међу светитељима било много они који су били тешко болесни, они су често пуно страдали, много су трпели – и поред свега су били радосни и задобили су блаженство, нашли су срећу не само на небу, већ и у овоземаљском животу. Било је много мученика који су пострадали за Христа и у XX веку, али у те новомученике Господ убраја, према речима старца Пајсија, и инвалиде, и тешко болесне, децу лишене утехе, и људе које постижу страдања и болести. Ако човек уздајући се у Бога подноси све невоље које му се шаљу, не ропће, то му се узима за мучеништво. Наћи тога, коме је горе Када човек престане да живи за себе и почиње да живи за друге, за Бога, он се мења и постаје близак и интересантан веома многим људима. Постоје такви људи који живе сами, а које сви пуно воле. Запамтио сам на пример како је умрла једна жена. Дешава се веома често нажалост да када умре човек који нема блиске рођаке, ми дуго не можемо да нађемо некога да нам помогне у свим нашим делима и бригама. Тако када је та жена умирала, људи су стајали у ред да би подежурали код њеног кревета, тако им је свима с њом било радосно и добро. И због тога је очигледно: вома често човек се налази у тешком стању усамљности само зато што не зна да служи другима, не уме да воли и да се жртвује, а само непрекидно тражи нешто од других. У таквом случају треба научити живети за друге. Ако имаш неку невољу, ако си сам и упао си у униније, треба да нађеш човека чија је усамљеност још већа него твоја, коме је још горе него теби и да му помогнеш – и твоја самоћа и униније ће сигурно нестати. Како је рекао свети праведни Јован Кронштатски светом праведном Алексеју Мечеву, када је овај изгубио попадију: «Иди к људима, и помажући им у њиховим невољама, заборавићеш на своју невољу». Тако је и овде: када човек подели невоље својих ближњих, када помаже другима у њиховим болестима и тугама, онда његова сопствена невоља постаје много мања. На пример, неудата девојка која страда од усамљености може да оде у школу и да ради као учитељица и да цео живот посвети својим ученицима: да заволи ту децу која често имају свакојаке тешкоће, да их прими у своје срце, да се брине о њима, и служи им. Такав подвиг, иако веома тежак је и радостан, ако постоји љубав. Ако се научи да воли, тада неће бити никакве усамљености. Ја не мислим да се отац Јован (Крестјанкин) пред своју смрт осећао усамљено јер су га други људи толико пуно волели. Али су га волели – јер је он волео. Обично људи расуђују овако: «Заволите ви мене, и ја ћу заволети вас». Не, ти заволи, и тада ће други заволети тебе! Ти се научи да волиш – и тада ће твоја самоћа нестати, други људи ће се обавезно одазвати на твоју љубав. Зашто ми Бог не даје женика? Сматрам, да увек, када нас постиже нека невоља, када се у животу сусрећемо са неким непријатностима или трпимо недостатак у нечему – ми треба не само да молимо и тражимо олакшање од Бога, већ и да се замислимо и о узроку тога што нам се дешава. Не треба само просто молити од Бога: «Дај ми женика», већ се треба замислити: «А због чега ми га Бог не даје? Можда треба нешто да научим, пре него што ми Бог пошаље супруга? А можда је мој пут друкчији и можда ме Господ зове на неки други подвиг? Можда сам потребна другим људима, а не само једном човеку?» На пример, директор нашег дечијег дома је жена која живи сама. И кад би она имала мужа, ми вероватно не бисмо имали дечији дом, јер је све на њој. Неко треба да жртвује своју личну срећу ради тога да би служио другима, ако смо хришћани. То је за некога Божија воља! А то што је понекад тешко – то је нормално, јер се без невоља ништа не може научити. Једна старија болничка сестра је говорила, да када има проблема на послу, препреке, искушења (не жели да иде у болничку собу, уморна је од бриге за пацијентима – медицинске сестре имају многе тешкоће) и ако се томе преда да буде у тако лоше настројењу, онда јој бива још горе. А ако себе превазиђе, ако се помоли Богу замоли Га да јој да снаге и потруди се да се према своме служењу односи одговорно, озбиљно као и раније – онда задобија још већу радост, даје јој се још већа благодат од Бога и открива нове снаге. Овде, на земљи, сви ми у овом или оном степену страдамо, па тако и од самоће, осећања које за човека може да буде веома мучно, али ако он носи свој крст благодушно, без роптања, - то за њега постаје подвиг. Најважније је да после доласка Спаситеља у овај свет, имамо Онога Који Себе назива нашим Пријатељем, - Христа, - Тога, Кога, певајући тропар великомученици Екатерини, називамо Небеским Жеником. И општење са Христом помаже човеку да превазиђе усамљеност, и радост пребивања са Христом је далеко већа, него радост пребивања са најблискијим човеком. И човек то, што му недостаје по обичним законима овога света, надокнађује натприродним општењем са Христом. Савлађује је природна усамљеност, и човек задобија много више од пријатеља, женика, жене и деце, - задобија Самог Бога у својој души. Мислим да осећај самоће настаје када човек не осећа Божију љубав и очекује да је добије од других људи, али људи никада не дају човеку то, што може Бог да му да. А Јеванђеље нам каже: не чините добро онима који вам узвраћају за то, већ чините добро онима који не могу да вам узврате (погл. Мт. 5:44-47). У Јеванђељу се не говори да ће нас други људи волети, оно нас позива да се научимо безинтересној љубави, да се уздигнемо над природним поретком ствари. Веома је тешко научити ходати. Пужеш, покушаваш да устанеш, падаш. Али ако само пузиш четвороношке онда никада нећеш научити да ходаш, већ треба да покушаша да устанеш. Понекад је тешко научити и говорити, као и писати. А да не говоримо о неким натприродним стварима: о љубави, о истинској вери, - то је увек веома тешко. Али када их човек задобије – онда тешкоће нестају и више га не смућују. «Све воли и свих се бој» Неки људи имају много пријатеља и познаника, али се и даље осећају усамљено. То је мислим самоћа без Бога, без духовног живота, самоћа можда због умора; и овде се суочавамо са привидним, лажним осећањем самоће. Познавао сам једну жену, која се на исповести све време жалила на своју самоћу, иако је имала предивне синове, од којих је један био свештеник, добру снају, предивне унуке, који су је волели. Та жена је наставила у неком смислу да буде центар своје породице, али се она свеједно жалила на самоћу и говорила: «Сви моји пријатељи су умрли, а немам ни мужа поред себе». Њој је увек нешто недостајало. Чини ми се да јој је недостајало правилно душевно настројење. У наше време срећемо други греховни преокрет – човек специјално остаје сам ради тога, да би како се њему чини боље уредио свој живот. Многи савремени људи данас не желе да се жене или удају, јер желе да живе како им се свиђа. «Ја, - кажи они, - се још нисам нашетао, ништа у животу јо нисам постигао. Када све своје задовољим – тада ћу тражити себи супругу». Све то је наравно егоизам. Постоји још и потреба стремљења за «дружењем» са духовником као један од начина превазилажења самоће и компензације недостатка општења. Дешава се некад, да понеко од духовних чеда, посебно «старих», постаје пројатељ свештеника, или боље речено, пријатељски елемент улази у те односе: свештеник с њима негде путује, одлази у госте, притом односи остају са пуно страхопоштовања, и та духовна чеда, свештеникови пријатељи, чувају правилну дистанцу. Али ако се у односима човека са духовником појави привезаност, увреда, ревност према њему, завист према онима који му одузимају време – значи у тим односима нешто није како треба. Посебно је опасна ствар када неке неудате девојке покушавају да у духовнику нађу пријатеља: почињу да се љуте на њега, да му досађују са питањима, која се не односе на исповест. Ја све то схватам као тежину стања једне усамљене девојке, која жели да се уда, али и поред свега треба да схвати да духовник – није пријатељ. Он постоји ради тога, да би био посредник између ње и Бога, да јој помогне да се учврсти у вери, а не да са њом води дуге разговоре на исповести или да иде с њом у госте. Ако су односи такви, они су онда неправилни, и девојка не добија никакву духовну корист. Могу да откријем једну малу тајну: често се дешава да када се девојка уда, сва њена духовна питања и тешкоће из неког разлога нестају. Чини ми се да то говори о томе да код ње пре удаје није постојала духовна глад, већ незадовољство због самоће. Старац отац Павле Груздев је говорио: «Све воли и свих се бој». Те речи подразумевају и неку предострожност, и одређену дистанцу у општењу са другим људима. Некада је корисно и неопходно бити сам. Свети су тражили да се осаме, одлазили су у пустињу, скривали се од људи по шумама. У Јеванђељу је речено: да би се помолили, треба да се затворимо у своју клет, да останемо само и да се у самоћи обратимо Богу ( Мт. 6:6). Једно време сам желео да будем сам, али ми Бог то не даје, јер треба општити са разним људима, и бавити се многим пословима. Некада је и мајци са много деце потребно да остане сама на неко време, јер и она треба да буде с Богом, и треба да се помоли. То је веома важно за мајке – да некада буду у тишини. Али истовремено треба носити свој крст и следити Божију вољу. Ако живимо са Богом и Богу се молимо – све можемо да савладамо, и сама самоћа, коју људи тако тешко подносе, може човеку да буде на добро, уколико он тражи спасење своје душе, ако је он са Богом. Пријатељско општење је нормално и у некој мери неопходно, и Сам Христос је имао пријатеље, Лазара је називао Својим пријатељем (Јн. 11:11). Човеку је потребна топлина и саосећање других људи, и тај ко то нема, њему је веома тешко да живи, јер се душа изопачује. На пример, деца која су провела своје детињство по домовима, нису добила љубав и топлину у детињству, су нечим оштећена, и веома је тешко надокнадити тај недостатак љубави. Деци су у тинејџерским годинама потребни пријатељи, а још више током младости. Ако говоримо о правим пријатељима – они се могу наћи и на послу, као и за време студија. Пријатељи пре свега треба да буду духовно блиски. Психолошки фактор је у другом плану: често се дешава да потпуно различити људи постају сјајни пријатељи. Православни млади људи треба да траже своје пријатеље на местима где се налазе људи који желе да служе ближњима, и који стреме ка подвигу. извор:

„Трагедија старости није у томе што човек стари, већ у томе што остаје млад у срцу“, рекао је јунак чувеног романа Оскара Вајлда. Чак је и ово посебно психолошко стање страха од старости и идолизације младости добило име по њему - синдром Доријана Греја. Проблем старости, неизбежног периода нашег живота, забрињава многе људе. Неки верују да је старост, за разлику од „чистог, светог“ детињства, време досаде, духовног пропадања и разочарења у животу. Боли их када гледају одрасле који физички вену и клону духом, и ужасавају се времена када ће и сами, по њиховом мишљењу, постати исти. Чини се да ће цео наредни живот протећи у носталгији за заувек несталом младошћу и у вечном страху од слабе старости. Нажалост, ово може довести до тога да се многи осећају невољено или чак да презиру сами себе. Страх од старења, болно искуство остарелих родитеља, неизбежан страх од смрти или страх од губитка - ове емоције могу трајно да у човекову душу унесу збуњеност, анксиозност и одбацивање природног тока живота на дуже време. И могу да засене оно добро које сваки човек може да осети или учини, без обзира на године: љубав, веру, омиљену активност, помоћ вољенима, созерцавање лепоте света око себе. Размишљања о старости често доводе до егзистенцијалних питања: „Зашто је живот овакав? Зашто нам је дата старост? Треба ли прихватити његову неминовност? Психолози и свештенство говоре о томе како помоћи себи и својим најмилијима да се изборе са страхом од старења. *** Што пре почнете да размишљате о старости, то боље. А знате ли зашто? Проживећете свој дан потпуно другачије. Поставите приоритете, пожурите да урадите оно што раније нисте имали времена. Ово је другачији интензитет живота. Особа са таквим ставом максимално користи све своје интелектуалне и емоционалне ресурсе. Слажете се, од овога нема никакве штете, осим користи. Осим тога, промениће се и ваш однос према старости као феномену живота. Сурошки митрополит Антоније дао је веома добру дефиницију овог доба. Она одговара на питање зашто нам је старост дата. Он пише да ако је младост време сјајног пламена, онда је старост време равномерног сјаја, контемплације живота. Ово је одлична дефиниција. Додао бих овде, ако могу, још један, психолошки аспект. Сваки период живота човека даје му ново искуство и пут којим упознаје себе и свет око себе. У детињству се морамо прилагођавати овом свету, младост је време откривања, младост је време промена, зрелост је време процене онога што је око вас и себе. Старост је време прихватања: себе, људи око себе, принципа светског поретка уопште. Ово је најбољи период за мудро размишљање о себи и свом животу. Главни задатак старости је очување способности да се воли. Многи људи у старости покушавају да себи надокнаде „трошкове“, и материјалне и менталне, које су имали током живота. Ако се човек бринуо о деци, познаницима, пријатељима, рођацима, може помислити да је дошло време да се „врате дугове“. У таквом стању човек ће увек бити незадовољан. Чиниће му се да је дао више него што му се сада надокнађује. Велика је грешка дозволити себи да будете уроњени у притужбе, бриге и сажаљење за своју ситуацију. За ово постоји само један лек - љубав. Ако наставите да волите оне у које сте улагали дуги низ година, а не захтевате од њих враћање дугова, онда живот за вас никада неће изгубити радост и смисао, већ супротно. Способност да се воли је способност која са годинама постаје све лепша. Љубав вас учи да праштате, разумете, саосећате. Старост је управо та прекретница која вас подсећа на смрт. А ово је, ма колико грубо звучало, веома користан подсетник. Помаже да се другачије гледа на живот и процењују своји поступци. Ако особа није остварена у животу, у љубави, онда је страх од смрти за њега веома релевантна тема. Они који су успели да се остваре, лакше се носе са овом неизбежном чињеницом. А верници у том смислу су углавном „спремни“ људи - они схватају да смрт није крај, већ само прелазак у неку нову фазу. Из своје праксе могу рећи да верници имају невероватну перцепцију старости и смрти. Када причају о овоме - смеју се. Као да разумеју нешто више од онога што се открива другим људима. Често се не боје старости, имају другачији однос према слабости, према самој смрти. Мислим да треба да покушате да схватите да је живот оно што јесте. Човек не одређује своје природне карактеристике, он живи са оним што му је дато. А ова реалност је следећа: наш земаљски живот је ограничен могућностима нашег тела: тело не живи вечно, тело не може да лети, не може да дише под водом, да трчи брзином од 100 км/х и уопште не може много да уради. Али може много: да дише, једе, трчи, скаче, плива, чује, види, додирује, удише ароме и тако даље. Гледате могућности које постоје и покушавате да их искористите. Човек је створен за вечни живот – то је чињеница. Али вечни живот је за душу, али, авај, не за тело. До новог живота ће доћи после општег васкрсења, али не знамо тачно како и када ће се то збити. Дакле, говоримо о томе да морамо да живимо овде, на овом свету, а да се уједно припремамо за вечност. Потребно је бавити се земаљским и духовним стварима. Ако овако гледате на ствари, чини ми се да је некако логично да ћете живети овде и сада. Јер како би другачије могло бити? Живиш овде и сада: сада дишеш, гледаш, вероватно држиш телефон или миша у рукама, прелиставаш мој текст, једеш, спаваш, пијеш... Све се то дешава овде и сада. Нема смисла гледати у време: оно тече поред вас, као што се небо плави и Земља окреће. Не слажем се са непродуктивношћу у старости: чак се на Интернету могу наћи збирке прича људи који су нешто започели у одраслом добу и постигли у старости. Постоје и статистике о нобеловцима: у неким наукама људи добијају награде у раној младости, а у неким другим, по правилу, у старости. Све има своје време. Према психолозима , мисли о старости су потиснуте из свести савремених људи страхом да више не буду тражени у свету младих и успешних, од губитка лепоте и независности, способности да сами одређују свој живот. Међутим, постоји још један страх о коме се много ређе говори. Старост је време сажимања, схватања проживљеног. Савремена култура вам лако одговара на питања: шта вам треба, без чега не можете да живите ни дана, шта је успех, шта је лепота? Али питања "ко сам ја?", "шта је смисао мог постојања?" она избегава. Међутим, без одговора на њих, проблем старења је нерешив за људску психу. Психолози говоре и о најважнијој последици брисања старости из свести савременог човека - сенилној усамљености . Инфантилност и жеља за самосталношћу доводе до тога да људи у младости и зрелости данас све мање улажу у везе, не дају се другима (у љубави, пријатељству, васпитању деце итд.), не улажу у осећања. Ово даје слободу и не ствара проблеме све док је особа активна и способна да се брине о себи. Али у одређеном добу испоставља се да је подршка и физичка помоћ друге особе неопходна, и је тешко добити. Ако никоме ништа нисте дали, онда вам нико ништа не може вратити. Дакле, решење проблема старости се дешава не само на интраперсоналном нивоу - нивоу душе, већ и на нивоу односа са другим људима. Односно, на нивоу Љубави. приредила: Ј. Г. извор

Човеков живот је испреплетен са страxом. То је због пада првог човека у рају и његовог изгнанства одатле. Човек од првог тренутка свог рођења осећа утицај страxа како се суочава са непознатим у овом свету. Са старењем долази до контакта са палим ближњим и са друштвеним окружењем уопште. Страx расте и претвара се, некад подсвесно, некад свесно, у стресну тортуру која обележава његов живот. Тиранија страxа га непрестано прати и достиже врxунац у последњим данима и сатима његовог живота, када је позван да стане пред смрт. Постоји ли начин или прилика да се човек ослободи мучног и раздорног заточеништва страxа? Наравно да постоји и начин и прилика, када се људска воља сусреће са вољом Оваплоћене Речи Бога Оца и када се вечни позив „не бојте се, само верујте“ (Мк. 5, 36) преображава у живот и уверење човека пораженог страxом. Када Богочовек Господ жели веру од Своје творевине, да је ослободи од тираније страxа, Он заправо жели онтолошку веру. Та вера није спољашње, површно стање, већ дубока, унутрашња стварност. У овој стварности, човек „душом и телом“, свим својим бићем, приxвата Богочовека Господа и Његово учење, које је садржано у Светом Писму и у учењу светих отаца Цркве, који су тумачили његову веродостојност. Човек не остаје само на нивоу речи да постоји Бог, већ стиче веру живота, веру заједнице са Богом, општу, унутрашњу, али и спољашњу, кроз истинско покајање и тајанственим животом са Богочовеком Господом. Неопходно је да наш живот не буде површан и да не будемо хришћани и деца Божија само споља, него је потребна и унутрашња борба да прихватимо вољу Божију и применимо је на наш начин. Само на тај начин показујемо да верујемо у самооткривеног Бога и да имамо онтолошку заједницу са Њим. Када постоји таква вера, онда нас страх од било чега не може савладати. Обраћамо се свом Створитељу са поверењем и смиреним умом и телом. То поверење ће повећати љубав, што ће заузврат отерати страх из наших живота. У то нас уверава свети Јован јеванђелист, који у својој посланици пише: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх, јер страх подразумева казну. Ко се боји, није савршен у љубави“ (1. Јованова 4:18). Тако вера побеђује страх и у садашњости и у будућности, јер она више није непозната, већ позната Творцу нашем, Тројичном Богу, у кога се уздамо са поверењем детета према свом оцу. А ако Бог жели да се развије нека непријатна ситуација, као што видимо да се то дешава, Он ће дозволити да се то догоди из Њему познатих разлога, који су увек исправни, само ако их прихватимо. Ако, међутим, није Његова воља да се нешто деси, чак и ако видимо да је по нашој логици очекивани резултат неповратан, он ће се променити дефинитивно, по вољи Божијој. Наравно, Божија воља се често не дешава јер Бог види наше неверовање. Он види да боравимо у пространству онтолошког страха због потпуног отуђења од нашег Створитеља и из тог разлога се не меша да пружи погодно решење за наше проблеме. Имајући ово на уму и покушавајући да то остваримо, моћи ћемо да пребродимо ситуацију у којој се сада налази друштво и свако од нас лично, са мање психосоматских губитака. Изнад свих и изнад свега је Творац човека и творевине – Тројични Бог, како проповеда свети пророк Давид: „Господња је земља и све што је испуњава, свемир и сви који у њему живе“ (Псалам 23:1). На самом човеку је да Га својом онтолошком вером врати у свој живот, да се смири и спасе. https://dveri.bg/component/com_content/Itemid,97/catid,62/id,70032/view,article/

Замислите расејаног таксисту или возача метроа, одсутног доктора или службеника, расејаног учитеља или клијента који не може да повеже „две речи“. Расејаност у молитви и богослужењу је неприхватљива. Православна аскеза развила је правила за „сабрање ума“, или пажљиву молитву. Светитељи су се својим подвигом трудили да их оживе. Штавише, пажња је посвећена не само кућној молитви, већ и заједничком богослужењу. Како се може молити на Литургији или на свеноћном бдењу тако да Богу буде угодно и души на добро? Погледајмо ближе један важан савет Новомученика – свенародно певање! Проучавајући њихову заоставштину, писма, проповеди, читајући житија, често примећујемо да су епископи-новомученици настојали да „оживе“ црквене службе код обичних парохијана. Зачудо, управо су Новомученици оживели данас живу традицију свенародног певања „Оче наш“, „Символа вере“ и „Богородице Богородице, радуј се“. Андроник Пермски је у својим писмима говорио о незнању и расејаности парохијана на служби: размењују погледе, гледају једни друге, одсутно одмахују главом. Његова „Писма епископа свештеницима“ дају упутства о „лепоти и реду“ богослужења. Он пише: „Неопходно је поставити правило, укључити у богослужење и сам верни народ, како у читање тако и у певање. Још боље, певање треба поделити. Ово ће, наравно, у први мах бити тешко, јер ће се, пре свега, они који се моле, по навици, стидети да певају, и биће збуњени. Али све се научи и на све се навикне. Тако је и у овом светом делу. Народ веома воли опште певање, о чему сведоче сви случајеви његовог успостављања. О. Кирил (Смирнову) је постепено почео да уводи певање у целу цркву. Штавише, кренуо је од саборне цркве и од прве Литургије на новом амвону. „Чим се Владика скинуо и, у одежди, са штапом у рукама, изашао на амвон, дајући заједнички благослов, он се окренуо присутнима са предлогом да се отпева тропар славе ‟Радуј се, Пресвета Богородице“. Очигледно, овај тропар је био познат неколицини, због чега су само ретки учествовали у певању. Тада га је Владика, приметивши да није добро не знати тропар празника, јасно и артикулисано прочитао неколико пута, претходно објаснивши његов садржај, а затим се узастопно понудио да га отпева пет пута. Последњи пут је већина поклоника учествовала у певању“. Таквих новина било је у многим епархијама, у многим црквама и, наравно, било је и противника. Почетком 20. века у штампи се развила огромна полемика: да ли у храму певају само професионалци или да се тежи народном певању. Бењамин (Воскресенски) је у овој полемици рекао да се у неком удаљеном сеоском храму, дешава да чујете мелодију која одаје такву снагу осећања коју не може заменити ниједна друга модерна мелодија нашег времена. Треба напоменути да су се новомученици борили за духовни препород у храму, за пажњу на служби, за молитвени дух, који је немогуће стећи када само слушаш, а не певаш Богу. О. Лев (Јегоров), један од вођа братства Александра Невског, указао је да су циљеви братства били оживљавање црквеног богослужења и реформа црквеног појања. Братство је популарисало „лежерно певање“ да би „народ лако могао да пева са нама“. О. Василиј (Зеленцов), епископ прилучки, научио је паству да се моли тако да не примећује никога и ништа током молитве, увео је народно певање на богослужењима, одржавао духовне беседе недељом. О. Петар (Зверев) је подстицао народно певање на служби. Позвао је да се то уведе у све цркве епархије. Када цели храм пева Богу, ствара се посебан молитвени простор, духовно расположење које уводи у анђеоски свет. Они који певају се зову анђели, јер славе Бога. Новомученици су се трудили да цео храм буде као Небо . Није изненађујуће што душа после оваквих служби постаје пријемчивија за духовне ствари. О. Владимир (Богојавленски), после акатиста са народним певањем, благословио је да се организују разговори са паством на различите верске и моралне теме. На крају разговора свима су подељене брошуре . Веза између духовног певања и духовног васпитања може се пратити и у деловању о. Кирила (Смирнов). Увео је народно певање на богослужењима и ванлитургијске катихетске разговоре. Духовна чеда су приметила да се ускоро општенародно певање у хармонији могло упоредити са хорским, али је по духовном утицају на верни народ било много боље од њега. Парохијани су, напуштајући храм после такве службе, узвикивали: „Господе! Каквог смо се архипастира удостојили да имамо. Дај Боже да што дуже поживи међу нама.“ Сама литургија носи катихетску снагу. Прожета је нитима догмата. Сва вера се открива у служби. Немогуће је да народ буде спољни посматрач сакрамента вере. О. Андроник је рекао да богослужење треба да носи просветитељску мисију. Зато је неопходно да верни народ познаје и разуме напеве и текстове. Свако богослужење, сам његов чин, све његове молитве и химне су творевина богомудрих људи који су свој живот провели у молитви и духовном подвигу, угађајући Господу и улажући у ове творевине своју благочестиву и богоугодну душу. А у исто време и сам Дух Божији силази у душе оних који се моле на овај начин. Што се тиче литургијске праксе са увођењем народног певања, о. Андроник је саветовао свештенике да започну са добро познатим молитвама и заврше са њима, тако да су целу службу вршили сами парохијани. И управо је то омогућило верницима да буду „једна уста и једно срце“. Тако ће јавно певање створити општу концентрацију у молитви. Тада ће се народ ближе упознати са значењем црквених песама и природно ће памтити саме молитве, певајући их за другима. И какво се онда надахнуће ствара у свима онима који се моле! Заиста, они неће хтети ни да изађу из храма, у коме су тако певали о чудесном Богу у Светима. јереј Андреј Гавриленко https://pravlife.org/sr/content/kako-prevazitshi-rasejanost-tokom-bogosluzhenja-saveti-novomuchenika

На празник Светих Кирила и Методија 24. маја 2020. године, у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима, предавање на тему „Страх и стрес и како их превазићи“ одржао је клинички психолог др Влајко Пановић. Звучни запис можете преузети са интернет странице радија Слово љубве.

Поруку наде и охрабрења упутио је Архиепископ Америке Елпидофор у двоминутном видео запису који је постављен на званичној странице Архиепископије. ”Драги пријатељи, желио сам да контактирам директно са вама и да подијелим мисли наде и охрабрења. У кући сам као и ви, јер да будемо у кући је најмање што можемо да учинимо за сигурност наших комшија, за сигурност наших пријатеља и за сигурност наше породице”, каже и позива вјерујуће да покажу одговорност тако да не отежавају здравствени систем, И да на тај начин помогну све “јунаке љекаре и медицинско особље” који су под великим притиском. “Међутим, док смо код куће можемо учинити много тога корисног : Можемо да се молимо, можемо да се молимо за овај наш свијет, наглашава Архиепископ Елпидофор и додаје: Док пролазимо ово искушење, желио бих да знате да нисте сами. У свему овоме смо заједно. И заједно ћемо превазићи овај изазов пандемије… За вријеме боравка у нашим кућама због пандемије обећавам вам да ћемо остати у непрестаном контакту преко видеа, преко порука на друштвеним мрежама која су нам на располагању и својом молитвом за све вас “. “Благодат Божија ће нам помоћи да превазиђемо све ово. И молим се да нађете и ви Благодат Божију у вашим срцима, да би вас учврсти, подржи и да вам да наду”, поручио је завршавајући своју поруку Архиепископ Америке Елпидофор. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Теодорову суботу, дана 07. марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана у Борову. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, парох боровски, јереј Миленко Гребић, парох у пензији, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакони Војислав Николић и Здравко Бошковић. На светој Литургији био је присутан господин Зоран Баћановић, начелник општине Борово. ”Свако искушење доноси једну другу димензију за духовни живот. Не можемо имати да искушења немамо, не можемо живети да греха немамо. Ако живимо у љубави у нади и вери превазићи ћемо свако искушење. Бог човеку шаље искушење испитујући срце, дубину духовног живота свакога од нас појединачно. Најбољи пример за то налази се у Старом Завету, пример праведнога Јова” - рекао је Владика Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, данас је замолио поједине новинаре да не обмањују јавност у погледу његових сусрета и састанака које има са различитим личностима, поручујући да свим сусретима приступа са истим људским и хришћанским мотивом да се превазилазе заваде у Црној Гори и покаже истина. Писмо оца Гојка Перовића преносимо интегрално: „Молим и преклињем поједине црногорске новинаре да не шире дезинформације и не обмањују јавност у погледу мојих сусрета и састанака са различитим личностима. Тачно је да сам се јуче сусрео са политичарима из Демократског фронта у сврху разјашњења несугласица поводом тога да је карактер литија искључиво црквени и да нема, и не смије имати, никакав страначки карактер. Ни са једним политичарем нисам имао, немам и нећу имати редовне састанке. Нити за тим има потребе, нити ми је у опису посла. Што се тиче мог састајања са политичарима, како би јавност била истинито и потпуно информисана, желим да саопштим и да сам недавно имао званичан састанак са Премијером и са неколико министара, политичара из владајућих партија. Истога дана, јуче, када и са политичарима из ДФ-а, био сам у прилици да сједим са лидером владајуће Либералне партије, господином Андријом Поповићем, након нашег гостовања у синоћној емисији Проблем РТВ Будва. Свим тим сусретима приступам са једним, истим, људским и хришћанским мотивом да се превазилазе заваде у Црној Гори и да се покаже истина.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Радио Беседа