Претражи Живе Речи Утехе

Антисоцијално понашање је појам ком се, због свеобухватности на коју се односи, у новијој литератури даје предност у односу на појмове делинквенција и преступништво, који подразумевају искључиво кршење закона. Као синоним за антисоцијално понашање често се употребљава ризично понашање. Међутим, могли бисмо рећи да појам ,,антисоцијално’’ представља уже схватање јер обухвата само екстернализовано понашање, које је у сукобу са друштвом, усмерено ,,ка споља’’. Када кажемо ризично понашање, ту мислимо и на интернализоване проблеме, као што су повишена анксиозност, депресија, различите фобије, склоност ка самоповређивању. Облицима екстернализованог ризичног понашања бавили смо се кроз неколико ранијих текстова. У овом тексту пажњу ћемо посветити томе како одређене породичне околности и породична атмосфера могу повећати вероватноћу да деца и млади испоље неке облике проблематичног понашања. Није правило, али није ни реткост да млади који су у сукобу са друштвеним и/или правним нормама потичу из дисфункционалних породица. Породица, као базично окружење сваке особе и као примарни фактор социјализације, на развој ризичног понашања може утицати двојако: 1) присуством фактора који погодују настанку ризичног понашања, и 2) одсуством фактора који негују просоцијално понашање. Кроз многобројна истраживања дошло се до дефинисања конкретних чинилаца које у овом смислу можемо посматрати као значајне. Изостанак позитивне афективне везе између родитеља и детета. Афективна (емоционална) веза успоставља се већ у првим тренуцима дететовог живота, нарочито између мајке и детета – кроз додир, чин дојења, пријатност коју код бебе изазива мајчин глас. Равнодушност, одбацивање и избегавање детета могу се негативно одразити на целокупан даљи развој личности. Проблеми у функционисању породице. Овај фактор се активира када дође до немогућности родитеља да организују свакодневне породичне активности кроз које ће обављати своју родитељску улогу. То се може испољити на два нивоа. Први је дистанцирано и неангажовано родитељство. Дистанцираност се огледа како у недостатку интеракција између самих родитеља, тако и између родитеља и деце. Томе, рецимо, може допринети преокупираност послом, или лоша материјална ситуација где су родитељи принуђени да раде више послова. Неангажованост се односи на изостанак похваљивања детета за пожељно понашање, сугестија и савета за просоцијално понашање, позитивних подстицаја за јачање мотивације. Други ниво је недоследно родитељство које се испољава кроз непостојање јасних правила понашања или, уколико постоје, недоследност у њиховом спровођењу. Овај аспект подразумева и неусаглашеност родитеља по питању граница, постојање двосмислених правила, противречност у њиховом спровођењу, у одређеним тренуцима кажњавање, а у неким другим толерисање истог. Све ово даље води ка неуспеху у успостављању дисциплине, и смањеној контроли над понашањем деце. Истраживања су показала да родитељи деце која се насилно понашају најчешће не знају где, како и са ким њихово дете проводи слободно време. Изостанак респонзивности. Респонзивност се односи на способност родитеља да препознају дететове потребе, да се стављају ,,у његове ципеле’’, да не минимизирају оно што мучи детеу датом тренутку јер њему, као одраслом, то делује смешно или небитно. Испољава се, дакле, кроз показивање интересовања за дететове активности, кроз конструктивну бригу и подршку, пружање топлине, а уједно и доследно, ефикасно спровођење правила понашања. Истраживања показују да је слаба респонзивност у вези са ризиком од развијања ризичних облика понашања. Конфликти између родитеља. Дете које присуствује свакодневним свађама и сукобима између својих родитеља, усваја тај модел као прихватљив начин ношења са проблемима. Партнерски конфликти доводе и до тога да родитељи бивају незадовољни својим животом и преокупирани личним проблемима, те често деци постају емоционално недоступни. Додатно, у таквој атмосфери могу почети да се сукобљавају и око начина васпитања деце, или чак то постане поље на ком се једно другоме инате (на пример, један родитељ постане претерано попустљив како би другог повређивао и придобијао наклоност деце). Развод. Развод или раздвајање родитеља наступа као последица конфликата. Тиме породица постаје и деградирана, са још мањом могућношћу вршења основних породичних функција. Истраживања показују да раздвајање родитеља пре навршене пете године живота детета повећава шансу за испољавање поремећаја у понашању. Критичан период су и предадолесценција и адолесценција. Ово свакако није правило – нису сва деца разведених родитеља склона проблематичном понашању. Родитељи који адекватно обављају своје родитељске улоге и након развода, ,,здраво’’ прођу кроз сам развод и наставе заједнички да се брину о деци значајно ће умањити вероватноћу за развијање ризичног понашања. Непрепознавање проблематичног понашања. Није реткост да родитељи с једне стране негирају постојање проблема код детета, док, с друге стране, идеализују слику о својој остварености у родитељској улози. Томе су углавном склони родитељи који негују попустљив васпитни стил. Када се неадекватно понашање испољи, изостајање реакције од стране значајних одраслих је поткрепљујуће за то понашање у истој мери као да је детету дата награда. Психопатологија родитеља. Антисоцијални облици понашања родитеља, као што су зависност од алкохола, психоактивних супстанци, криминалитет и агресивност нуде детету негативан модел ношења са проблемима. Овакав животни стил родитеља уједно оставља по страни промовисање социјално прихватљивог понашања. У таквој атмосфери дете, заправо, и нема где и како да научи другачије. Не негирамо да постоје деца која и у таквим околностима изађу на прави пут, али у том случају кључну улогу имају јаки протективни фактори саме личности, о којима ће бити речи у неком од наредних текстова. Доказано је и да је шанса за испољавање антисоцијалног понашања деце већа у случају када се један или оба родитеља суочавају са депресијом. Депресивно стање утиче на умањење родитељске контроле, као и енергије и воље за бригу о детету. Ризични фактори се могу пронаћи још и у домену вршњачке групе, школе, шире друштвене заједнице, као и у самој личности особе која је склона антисоцијалном понашању. Код већине младих код којих се јаве неки од облика ризичног понашања присутна је, заправо, комбинација фактора из различитих домена, те је и самом третману, да би био што успешнији, потребно приступити системски. https://zelenaucionica.com/porodicni-faktori-koji-doprinose-pojavi-antisocijalnog-ponasanja-kod-dece-3/

Измене и допуне Хришћанског породичног закона Јерусалимске Патријаршије усвојене 2023. године ступају на снагу у свим црквеним судовима те помесне Цркве од 1. марта 2024. године. Закон је одобрио Свети Синод Јерусалимске Православне Патријаршије на седници одржаној 5. октобра 2023. године у Јерусалиму на предлог Његовог Блаженства Патријарха г. Теофила у циљу модернизације црквених закона. Измене закона урађене су са намером да се иде у корак са временом и представљају кључну законску допуну са циљем очувања основних духовних начела хришћанске породице. Измене предвиђају додатну пастирску помоћ на општу духовну корист заједнице. Међу најистакнутијим амандманима укљученим у овај закон налазе се путања тестамента, усвојења, наслеђивања, оснивања хришћанског породичног дома, као и убрзавање судских поступака посебно за питања алиментације и старатељства. Извор: СПЦ

Можда неко оправдано мисли, шта неки удаљени монах светогорац има да каже о породици, о родитељима и васпитању њихове деце? Али монах није изолован од света. Монах је добронамерник за цео свет. Црква је увек желела да слуша монахе. У светој тишини монах постаје мудар, просветљен, подвизавајући се. Велика беда света, препотрошачко друштво и богатство нису нимало позитивни елементи за развој духовног живота. Света Гора је забринута због идеја које се први пут чују у модерном грчком животу за трајну и закониту кохабитацију неожењених, па и хомосексуалаца, за пораст прељубе, пораст развода. Свакодневно на Свету Гору долазе тужни и узнемирени људи, утопљени у ћорсокак бесмисленог и погрешног начина живота. Посебно нас мучи равнодушност младих људи, уз бројне психичке трауме. Понизно верујемо да је, упркос свим њеним проблемима, породица још увек тврђава . Породицу чине родитељи и деца. О њима говоримо једноставно и практично са болом и љубављу, не као учитељи, већ као саосећајна браћа. Дух света је унео у породице превирања, неповезаност у име слободе и права, лом и свађе. Противуречност, гунђање, свађе, претње, хладноћа засењују све домове. Изостају међусобно разумевање и међусобно поштовање. Црквени живот ће нас само вратити на прави пут. Онда су свако друго мишљење, опомене и савети непотребни. Децрквенизација је изоштрила наш его и жели да будемо владари и ауторитети свега, чак и сопственог народа, супружника, деце. Када кажемо црквени живот, не мислимо на опште разумевање Цркве, веру у врховно биће, пријатну идеологију. Живот Цркве је конкретан, са правилном вером у живог Тројичног Бога, животом побожности, путем очишћења и освећења. Родитељи би требало да од малих ногу своју децу воде у цркву. Да пригрле иконе, да се правилно крсте, да се причесте светим тајнама. Нека су живахни и неваљали, нека плачу, у реду је, уче, благословени су, освећени су. Веома сам се растужио када сам видео у православним црквама у Америци, да су деца у подруму са васпитачицом за време литургије , да не би ометали вернике у цркви... Потребно је да деца уче да одлазе у цркву од малих ногу. Нека не разумеју, благодат богато делује у њима. Божанствена литургија и наше „верске дужности“ не завршавају се „по жељи“. Нисмо хришћани само у цркви. Цркву треба проширити до нашег дома. Молитвеник треба да буде ту, не само у тешким временима, већ сваки дан. Ту дан почиње и завршава се. Нека цела породица буде на окупу. Ако је тешко макар један по један. Како је лепо бити повезан са молитвом од малих ногу! Деца никада неће бити усамљена. Имаће отворен стални дијалог са Богом. Ако се неко жали на недостатак времена, може се молити и на улици и у колима и у канцеларији. Нису потребне књиге и знање, срдачно „Господе помилуј“ је добра молитва. Све док се то ради са свешћу. Са смерношћу. Мајке, домаћице, учитељице, медицинске сестре, све жене, мушкарци на имањима, у грађевинарству, у банкама, на путовањима, деца и у игри и у школи и у својој соби могу да изговоре малу молитву само пет малих речи: „Господе Исусе Христе, смилуј се на мене!" Човек треба рано да научи да се прекрсти када се пробуди, када иде на спавање, када почиње посао и када се враћа кући, када почиње и завршава свој оброк , када се ухвати за волан или оловку. Како је лепо увек за све тражити помоћ Божију! И имаћемо је. Зато Он постоји, да даје онима који Га моле, да отвара онима који куцају, да слуша оне који Га призивају. Монах Мојзес Агиореитис https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/monachos-moysis-agioreitis-oikogeneia-kai-ekklisiastiki-zoi/

Гледајући животне околности у светлу садашњости у којој се налазимо, осећамо да смо изложени ономе што је супротно животу по Јеванђељу, у љубави, истини, љепоти и добру. „Ja сам пут истина и живот“ ( Јн. 14, 6) сведочи нам Христос, тај ауторитет који је непобитан у времену и вечности коју нам нуди сам Бог. Молим вас, покажите једни другима љепоту те Небеске Љубави и доброте. Овај свијет је право чудо које је Бог створио. Бог је по својој милости, у наше руке ставио прегршт чудесних дјела. „Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њоме“ (1. Мој. 1, 28). Ви родитељи, говорите увек истину, па ћете показати дјеци својој сјај и љепоту Христовог пута. Чинећи правду показаћете им Сунце Правде. Живећи морално и поштено, научићете своју дјецу најбољем поштењу и моралу. Без колевке нема живота, нема будућности. Колевка је радост читаве васељене. Бог нас позива на одговорност Бог нас позива на одговорност у нашем животу, ма коју дужност обављали, на одговорност у породици, у Цркви, у школи, војсци или полицији, на радним местима и у својим домовима и међу својим вршњацима. Ми смо овде на земљи да бисмо открили оно што нам Бог повјерава. Он жели нашу укљученост у све поре нашег живота да бисмо били срећни и радосни људи. Вјера и нада корачају заједно. Вјерујте у постојање највиших и најлепших идеала. Младима је својствено да идеализују. Вјерујте у Бога Створитеља, у Духа Светога који све покреће ка добру, у Христов загрљај који чека сваког човјека на свршетку његовог живота на овој земљи. Свијет постоји и опстаје захваљујући узорним, добрим и племенитим људима који су снагом своје љубави међу људима, градили мостове, који су сањали и вјеровали и онда када су око себе слушали ријечи подсмјеха и покуде. Данас је потребна искрена верничка љубав без граница Данас је Србији толико потребна наша искрена вјерничка љубав која не зна за границе. Потребно јој је искрено родољубље синова и кћери. Треба сви да се данас запитамо: Зашто смо и да ли смо и колико смо данас спремни да се заложимо и уградимо себе за опште добро човечанства. Питам себе и вас, ослањујући се на ваше младалачко одушевљење и снагу и вјерујем у то, да и поред тога што сваким даном гледамо и слушамо како се олако изврће истина о човјеку, о нашој српској прошлости, како се жртве омаловажавају и минимализују, има у нама снаге да се расеју непријатељи наши. Неки су себи дали право да управљају слободом дјеце 21. века, да истину изврћу и претварају у дневно политиканство и политичке нагодбе. Видимо, породично гнездо се урушава, видимо, како се наше свето и мученичко Косово и Метохија растаче. Морамо ревновати за Бога Зато, драги моји, морамо ревновати за Бога, Род и Отаџбину. За своју породицу. Као вјерници Цркве Христове не можемо да ћутимо кад видимо да се највеће драгоцености нашег народа упропаштавају и тиме се доводи у питање опстанак и смисао љубави. Јесмо ли ми дјеца и потомци Светога Саве, Светих Немањића и Бранковића, Мајке Ангелине, Светог Максима и Јована, који столују у Манастиру Крушедолу, у својој задужбини? Јесмо, свако које крштен и слави свог свеца и поштује своје претке, радећи за своје потомке, племенитог је рода. Бог је љубав. „Будимо људи“, речи су блаженопочившег Патријарха Павла. Бити човек тежак је задатак. Бити човек који ће око себе да шири топлину још је тежи задатак који нам је сам Господ поверио – да будемо људи и у нељудским временима. Љубав према ближњем лако је провјерити – мјером преузимања одговорности за другог. Удаљите од себе дух оптуживања и осуђивања својих ближњих, који трује својом горчином душу и срце и цело наше биће. Нажалост, техника данашњице је све савршенија а ми људи све мање имамо времена једни за друге. Невероватно колико смо удаљени једни од других. Бог је увијек близу, само је човјек далеко. Одвојеност од породичног стола, заједништва у ријечи и делању и у благовању, претворила нас је у индивидуалце. Породица је мали сплав спаса у бродолому живота појединаца и народа Породица је мјесто у којем се нови живот не само рађа, него и прихвата као Божји дар. И сви се радујемо једној светој и многољудној породици. Учинимо молитву за обнову мајчинства и очинства. Ово посебно наглашавамо! Младићи и девојке, вама се обраћам, када једном добијете од Бога благослов и дар љубави, када се заволите и склопите брак, тек тада крећу борбе и битке. Ђаво не жели да се људи воле и гледа да све учини да разруши и поквари ту љубав и брачну хармонију. Неспремни за ту врсту борбе, многи нажалост завршавају разводом брака. Да се одбрани светиња брака, нису довољни само судови човечански. Ту треба да бди око Божије и покровитељство свих светих. Зато су многи разводи брака у нас срамота и наша несрећа која још није довољно уочена. А ја вам као родитељ саветујем и препоручујем речи Св. апостола Павла Ефесцима: „Обуците се у свеоружје Божје, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволског, стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за јеванђеље мира, а изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога.“ (Еф 6, 11–16). Брак је подвиг Брак је подвиг. Док Господ у срцу нашем не сагради породицу, ми нећемо саградити дом који је творевина Божја. Само Господ који подстиче видело вере и уноси смисао вечнога живота, одговорности и самоодрицања може да сагради и очува породице. Сетимо се колико је рођачких, комшијских и пријатељских веза прекинуто – које је прекинула студен отуђености. Све ће нас оковати лед раздора и нетрпељивости, неслоге и зависти ако у своје срце не пригрлимо Христа, који је једини способан да споји раздвојено и измири завађено. Борите се за своју заједницу, тако што ћете још више да се волите. Тако ћете непрестано доказивати своју вештину и културу живљења у заједништву. Праштајте једни другима слабости. Лечите ране једни другима а не продубљујте их. Брак без Христове вјере је веома тежак. Без наде је још тежи. Морате бити стрпљиви и мудри, и знати како да управљате својим „малим царством“, а то је брак. Свога супруга или супругу, волите увек за мрвицу више него он вас. Мрвица по мрвица, љубав на љубав и ето светог и благословеног брака. На крају нашег живљења на овом свијету не чека нас бродолом, ништавило и безнађе. У нама клија семе Апсолутног. Бог нас не разочарава већ је у наша срца ставио наду. И све се у вама и у вашим младалачким срцима рађа и буја да би процветало као у вјечном пролећу. Градите мир у себи Где год да јесте и где ћете бити сутра – изграђујте. Градите мир у себи, међусобно и међу људима. Не слушајте глас оних који сију мржњу и подјеле, ма ко они били и ма на којем положају се тренутно налазили. Људска бића, колико год се један од другог разликовала, створена су да би живела заједно. Поштујте свачији пут, био он прав или мукотрпан, јер сваки човек има своју причу коју може да прича, и причаће је до краја свога живота. Свако дијете које се рађа – обећање је новог живота, нове радости која се још једном показује моћнијом од смрти. Свака љубав која ниче и која се рађа међу вама, снага је подвига и преображења и жуди за срећом. Исус нам је предао свјетило које свијетли у тами, Духа Светога који борави у нама, који нас брани и штити од искушења. То свијетило нејвеће је богатство које нам је повјерено на чување. Нада нас наводи да вјерујемо у постојање свега оног што је Бог створио, и које се протеже све до своје кончине – када ће Бог бити све у свему. Будите сви одговорни за овај и овакав свијет и за живот сваког човјека. Помислите да је свака неправда учињена против ближњег отворена рана која умањује и твоје достојанство и Божји лик у теби. Живот не постоји и не престаје само са твојом појавом и постојањем. А када будеш у страху пред каквом животном дилемом и потешкоћом, сети се онда да ти не живиш само за себе. У светој тајни Крштења ваш живот је већ уроњен у отеловљење Свете и животворне Тројице Оца и Сина и Светога Духа. А ви припадате Христу! Он је тај који својом кротошћу побјеђује све људске непријатеље; грех, мржњу, злочин, насиље и много шта друго што ремети складност у нашој души. Имајте увек храбрости за истину и сјетите се да нисте изнад истине. Па кад би и случајно остао као једини који још вјерује у истину, немој због тога бјежати из друштва људи. Па када би живео у пустињској тишини као самац, попут многобројних монаха и подвижника, носи у свом срцу патње сваког човека, као што су то они радили. То је људски и разумљиво је. Та хришћани сте! И у молитвама својим предајте се Богу. Његујте идеале. Вјерност једно другом нека увек буде ваш циљ, само тако се задобија добро и љубав и побјеђује зло. Ако погријешите и паднете у искушење – дигните се. Те ваше погрешке не смију вас оковати. Син Божји је управо дошао не ради здравих људи – него ради болесних и изгубљених, дакле и ради тебе, и опет вам велим – не плашите се! На крају овог кратког сочитанија и нашег обраћања вама, господо ученици и професори, драга моја дјецо, наша порука и поука: „Живи, љуби да би био љубљен, Сањај, вјеруј и с Божјом помоћи, никада не очајавај.“ Пред вама је животни задатак, нова деоница животног пута, не плашите се, него уздигнутог чела ходите напред уз Божју помоћ у победе, уз молитве Богу да нам подари здравље, мир и љубав међу свима нама. Амин – Боже дај! Епископ сремски Василије Епархија сремска 7/14/2021 Извор: Православи.ру

Дана 21. децембра 2018. године излажући реферат на Епархијском скупу у Москви Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил позвао је надлежне управитеље викаријатима да помажу свештеничким породицама, да више пажње посвећују супругама свештеника, између осталог, да не занемарују прилике у којима свештенослужитеље и њихове жене могу да позову на јубилеје и друге значајне датуме, преноси Патријархија.ru. „Искуство показује да свако добро учествовање у судбини породице која се налази у кризи у многим случајевима може да промени ситуацију. Међутим, важно је да такви сусрети не буду формални. Приликом њихове организације посебно треба избегавати методе административног руковођења. Превелика пажња начелника за породичну страну живота понекад се доживљава с опрезом и неповерењем као мешање и покушај неоправдане контроле. У овој осетљивој сфери треба поступати деликатно,“ – рекао је Његова Светост патријарх Кирил. „Од посебног је значаја, драги оци и браћо, срдачна међусобна пажња сабраће по олтару, људи који се виђају скоро свакодневно. Јер раздор у породици не наступа за трен ока. Раскид између најближих људи почиње од хлађења, од гашења љубави, од све веће бујице увреда и непажљивог међусобног односа, а понекад – просто од умора који је изазван најразличитијим узроцима. Уколико видиш да је твој сабрат потиштен, распитај се шта му се дешава, искрено се помоли за њега и његове ближње, понуди му помоћ и пријатељски савет, можеш се чак и заступити за њега и његову породицу пред парохијским или епархијским руководством,“ – посаветовао је Патриjарх. „Срећан породичан живот и узрастање у међусобној љубави је хришћански подвиг, аскетски и – у нашем случају – пастирски задатак,“ – истакао је патријарх. – Сувишно је и говорити о томе да крах породичног живота свештеника неизбежно баца мрачну сенку и на његову пастирску службу. Како ће чистог срца служити Христовој Цркви ако се његова домаћа црква распала?“ „Обичној свести је својствено да о хришћанској аскези суди као о скупу ограничења, чак и ако се прихватају добровољно, као о неопходном средству за обуздавање зла. Али након добро познатих речи псалмопојца: Уклони се од зла, следе друге: И чини добро, тражи мира и иди за њим (Пс. 33:14). И ако о томе како да се клонимо зла размишљамо и говоримо много и радо, склони смо да други део овог императива Светог Писма заборављамо сматрајући да се добро у нашем животу дешава само по себи. А управо тежња ка добру и Христовом миру захтева подвижничке напоре обе стране брачног савеза, а посебно главе породице који има свештенички чин,“ – рекао је Патриjарх. По речима поглавара „заједничка молитва, чување међусобне љубави и узрастање у њој, стицање заједничког погледа на свет, способност за чување пажљивог, благодарног и захвалног међусобног односа, великодушно трпљење, умеће човека да слуша и чује – све то треба да буде садржај свакодневног духовног подвига свештенослужитеља и његове супруге, и то не само у периоду настанка младе породице, већ – и то је подједнако важно – много касније, у годинама зрелости, па чак и у позним годинама.“ „Говоримо о пожртвованости у пастирском служењу. Пожртвованост пастира је пре свега спремност да се жртвује, да жртвује своје снаге, своју пажњу, свој одмор и време. Али то не значи да треба у потпуности да жртвује ближње! Да ли су оци увек пажљиви према својим супругама? Зар се не дешава да свештеник који је заузет пастирским трудом не пази на расположење своје жене, на њене потребе, да не примећује њен умор, да је оставља насамо с досадом и монотоним кућним пословима? Пажљив и танкоћутан однос према парохијанима је норма пастирског понашања. А у подједнакој мери овакав пажљив и танкоћутан однос је потребан укућанима свештеника, а пре свега жени која је везала свој живот за њега и његово служење. Она је заједно с децом у првим редовима његове пастве,“ – рекао је патријарх. Супруга свештеника или ђакона не може увек од првих дана у потпуности да поднесе обавезе и одређена ограничења која су везана за њен положај. „Али тамо где постоји истинска заједница живота и где се не гаси међусобна љубав и повезаност, пре или касније се формирају јединствен поглед на свет, заједнички поглед на ствари, једномислије и спремност да се носе бремена другог и да се испуњава закон Христов (уп. Гал. 6:2),“ – истакао је свјатејши владика. „Традиција бирања за звање ђакона и презвитера људи који су у браку – није само древни обичај наше Цркве. То је сведочанство њене мудрости, надахнуте Духом Светим; то је широко отворени прозор могућности за активно ширење Христове истине у свету. Управо зато нас апостол Павле у посланици Тимотеју (в. 1 Тим. 3:4) подсећа на то да је способност за добро управљање својим домом један од критеријума доброг пастирског служења,“ – рекао је патријарх. „Користим прилику да изразим своју дубоку захвалност попадијама и ђаконицама – супругама наших свештеника и ђакона, да им се захвалим за активну љубав, за оданост Христовој Цркви и свом призвању. Њихов свакодневни подвижнички труд се готово не види споља, али је практично увек добро пастирско служење у значајној мери повезано с неприметном, понекад ћутљивом, али сталном подршком и учествовањем попадије,“ – рекао је у закључку Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил. Са руског Марина Тодић линк

Благословом Његовог Преосвештенства, Епископа источноамеричког господина Иринеја, оделење за Црквену Просвету је 16. септембра 2017.године организовало Први православни породични Сабор у манастиру Нова Марча. У мирно и сунчано суботње јутро у манастирској цркви се окупило педесеторо деце. Заједно са својим родитељима, бакама и декама, дошли су да саборују и сазнају нешто више о основама Православља. Још је Георгије Флоровски блажене успомене написао да сабори представљају најбоље средство за сведочење заједничког поимања Цркве. Исправно је додати да је свако црквено сабирање, у ствари, саборно учвршћивање у радосну вест Христовог васкрсења и долазећег Царства небеског. Свету литургију су служили архимандрит Леонтије из манастира Светог Марка, свештеник Драган Гороњић, парох јангстаунски и архијерејски намесник кливлендски и ђакон др Јован Аничић, референт за Црквену Просвету Епархије источноамеричке. За певницом су појали сестра Анастасија из манастира Нова Марча и професор Никола и Сузан Ресановић. Свештеник Алекса Павићевић, парох цркве Светог Георгија из северног Акрона је водио бригу о фотографијама. На нашу радост Светом причешћу је приступило мноштво деце. По Светој литургији дружење је настављено кроз више едукативних програма. Поделили смо се у секције, допустивши да нас освоји дечја радост и радозналост. Ко је желео, могао је чути красоту литургијског појања, али и лепоту српске традиционалне песме. Дечји гласови су одзвањали манастирском црквом. На пространом манастирском поседу доминирало је фудбалско надметање. Девојчице су убедљиво надјачале дечаке у вучењу конопца и победу гласно прославиле. За то време, мало старија група је у цркви слушала предавање о односу светлости на сликама и иконама. Професорка Драгана Црњак са државног универзитета у Јангстауну је поучила децу о томе како се светлост поима из угла ликовне уметности али и угла православне иконографије. Анђелка Милојевић је стрпљиво помагала малишанима док су бојили колаж са ликом пророка Мојсеја, састављајући делове у једну целину. Деца су, такође, кроз велики илустровани православни буквар могла да сазнају основе православне вере. Кроз покретне слике дирљивог грчког краткометражног филма "Шта је оно?" (Τι είναι αυτό;), уверили смо се да људско тело пролази и кроз фазе страдања. Овај филм указује да сви физички здрави људи понекад немају саосећања према онима који пате од тешких оболења. Крај филма је дочарао да је стрпљење основа хришћанског живота а љубав Христова покретач свега доброг. Сетили смо се патријарха српског Павла блажене успомене и његових речи да су болесни и људи са инвалидитетом на један начин благословени, јер препознају своје недостатке! Нисмо ни слутили да ће долазак ватрогасне јединице изазвати толику радост. Идеја Николе Замиске, шефа ватрогасне службе у Брексвилу, је била одлична, а топлина људи у црвеним шлемовима открила зашто их деца толико воле и поштују. Труд родитеља, бака и дека је био немерљив. Без њихове помоћи не бисмо имали овако леп догађај. Они су радо учествовали у "радионицама". Неки читајући приче о животима светитељима, други слажући едукативне коцке са темама великих црквених празника, трећи играјући игру о врлинама и манама. Како се наше дружење приближавало крају, владало је једномислије које је гласило да ова сабрања треба да су чешћа. Верујемо да ће ово наше прво православно породично сабирање још више ојачати и да ћемо кроз таква окупљања деци показивати само дела љубави, како је говорио преподобни Пајсије Светогорац. Само тако ћемо сви расти у Христове висине, дубине и ширине. Оделење за Црквену Просвету се овом приликом захваљује Епископу Иринеју на свесрдној подршци, манастиру Нова Марча на несебичном гостопримству, свему присутном свештенству на доласку, свим волонтерима и родитељима на помоћи а нашој деци на осмесима и поверењу! Ђакон др Јован Аничић Извор: Епархија источноамеричка