Претражи Живе Речи Утехе

Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигли су 15. октобра 2018. године у поподневним часовима у манастир Студеницу (фотогалерија). После посете манастиру Жичи патријарси Јован и Иринеј са пратњама свечано су дочекани у манастиру Студеници. Мештани тог планинског краја заједно са својим свештенослужитељима и манастирском братијом уприличили су лепу добродошлицу. Још пре него што су манастирска звона најавила улазак драгих гостију у манастирску порту, сплетови народних песама и игара донели су свима ведро расположење и осмехе на лица. Уз појање песама Богородици, којој је и посвећен студенички храм, сабрање је кренуло на поклоњење моштима светитеља Симеона, Анастасије и Симона. Иако су у току опсежни рестаураторски радови, скеле нису успеле да сакрију лепоту фресака и домете средњовековног сликарства којим су зидови украшени. Обраћајући се драгим гостима, игуман студенички архимандрит др Тихон (Ракићевић) је изнео садржајну беседу: -Ваше Блаженство Патријарше велике Антиохије, Сирије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свегa Истока господине Јоване X, пастиру древне Цркве Светих првоврховних апостола Петра и Павла, Ваша Светости Патријарше српски г. Иринеје, Благодаримо на великој радости и благослову који сте нам учинили Вашим доласком у свету обитељ манастира Студенице, чији је храм ктитор Стефан Немања посветио Успенију Пресвете Богородице. Сложени историјски догађаји, културни и духовни утицаји који су обележили Немањину владавину као и идеје водиље, добиле су свој израз у камену манастира Студенице. Она је темељни храм за уметнички стил градитељства познате рашке школе на коме су истрајавали српски градитељи кроз читав наредни век. Немањин син краљ Стефан Првовенчани описао је свога оца у пословима изградње нашег манастира речима: „био је као неки небопарни орао који се истргао и у вис узлетео.“ Када је највећи део изградње манастира Студенице завршен, 1186. године, Стефан Немања се одрекао власти и замонашио - постао је монах овог манастира са именом Симеон. Упокојио се на Светој Гори, а Свети Сава је пренео његове свете мошти овде у Студеницу. Када је Свети Сава, претходно ватопедски и хиландарски монах, постао игуман Студенице то је ојачало везе манастира са светогорском традицијом. Током периода када је Свети Сава био игуман, геополитичке прилике у региону удаљавале су Србију од источно-ромејског културног и духовног утицаја. Ипак, 1209. године у Студеничком храму појавио се један детаљ чије ћемо ефекте тек касније да осетимо. Свети Сава је поставио ктиторски натпис испод куполе храма. На натпису, поред података о ктитору и изградњи манастира, поменуо је само једног цара - Алексија III. Алексије већ годинама није био на трону, а Константинопољом су владали западни господари. Истицањем његовог имена Свети Сава је указао да ће утицај на будуће владаре Србије ићи у смеру прихватања источноромејске традиције и наслеђа. После проглашења Србије краљевином западноевропског типа, ове идеје Светог Саве најзад су почеле да се остварују. Његова упорност и делатност у наредним годинама довела је до стварања самосталне Српске Цркве. Он је дефинисао положај српског краља у хијерархијама западног и византијског света и подржао настојања Никејског царства да буде прихваћено као аутентично „Византијско” царство. Од тада је прошло осам векова. Манастир Студеница и даље сведочи непроменљивим стремљењима људског духа ка висини, у несигурним токовима времена. Свети Сава, иако је постао Архиепископ наше помесне Цркве, остао је дубоко везан за овај свети манастир у коме леже мошти његовог оца, мајке и брата, родоначалника свете лозе Немањића. Благодарећи им на великом делу, целивамо њихове свете мошти и уједно целивамо свету десницу Вашег Блаженства и поклањамо се многонапаћеној и данас искушаваној древној Цркви Антиохије. Ваше блаженство, добро дошли са Вашом уваженом пратњом, Високопреосвећеним Митрополитима господом Василијем и Јосифом. Велика је наша радост, живели на многаја и благаја љета! Изражавајући захвалност на речима добродошлице, Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован је сабране поучио значају светитеља и угодника Божјих у животу Цркве Христове. Указујући на пример Светог Симеона, приметио је да удубљење на његовој исцелитељној гробници показује љубав којом овај угодник Божји точи миро. -Подвизавајући се током земног живота, он је наставио да чини добро и након престављења. Тиме нас подсећа који је наш пут и како да корачамо стазама светитељства на које смо позвани. У овом времену када хришћани у Сирији и на Истоку страдају потребно нам је јединство. Опасност која се надвила над Православљем оличена у сукобу Цариграда и Москве треба да буде разлог да појачамо молитве за јединство свих православних. Савремени човек и свет од нас очекује сведочење Христа, а не поделе и сукобе, поручио је Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X. Архијереј и домаћин Епархије жичке Пресвећени г. Јустин заблагодарио је Патријарсима што су верни народ у историјском дану удостојили посете и љубави која сведочи о нераскидивом јединству две помесне Цркве. Том приликом, Владика жички г. Јустин одликовао је Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X епархијским орденом Светог Преподобног Симона Монаха. У порти је приређен културно-уметнички програм. Звуци песме и игре обрадовали су срца присутних и учинили сусрет још лепшим. Гости су имали прилику да се у иновативној дигиталној радионици кроз висока технолошка достигнућа, холограмски приказ и 3Д уређаје, упознају са историјом манастира и личностима које су је обележиле. Гости су, уз послужење које је братија манастира припремила, остатак дана провели у разгледању манастира и његове околине. На вечери којој су присуствовали патријарси Јован и Иринеј са пратњама, игуман Тихон је гостима уручио пригодне дарове захваливши им на посети. Патријарх српски Иринеј је, у обраћању присутнима, узвратио захвалност епископу Јустину и игуману Тихону са братством на срдачном дочеку. фото: ђакон Драгана Танасијевић, текст: протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка СПЦ View full Странице

Са извјесним закшњењем доносимо ову вијест од 16.09.о.г. сматрајући да заслужује пажњу наших православних медија. 16.09.2017 | 13:09 | IKA Središnje misno slavlje pohoda relikvije tijela sv. Leopolda Herceg Novom Herceg Novi, (IKA) - Poziv na susret s Božjim milosrđem koje jedino može darovati istinski i potpuni život u dijalogu i ekumenizmu odjeknuo je iz Parka Boke sa središnjeg euharistijskog slavlja kojeg je u prisutnosti relikvija neraspadnutog tijela sv. Leopolda Bogdana Mandića u subotu 16. rujna predslavio mons. Marin Barišić, splitsko-makarski nadbiskup i metropolit. U koncelebraciji su bili i barski nadbiskup, Rok Đonlešaj, mostarsko-duvanjski biskup Ratko Perić, srijemski biskup Đuro Gašparović i mjesni kotorski biskup Ilija Janjić. Prisutna je bila i delegacija koja je tijelo dopratila iz Padove: fra Jure Šarčević, provincijal Hrvatske kapucinske provincije i predsjednik Hrvatske redovničke konferencije, rektor Svetišta sv. Leopolda Mandića u Padovi, fra Flaviano Giovanni Gusella i gvardijan padovanskog kapucinskog samostana fra Marco Putin. U ime mitropolita crnogorsko-prigorskog Amfilohija Radovića prisutan je bio protojerej-stavrofor Đorđe Orović te izaslanici beogradskog nadbiskupa i skopskog biskupa. Na početku je okupljene pozdravio mjesni kotorski biskup pozivajući sve da u ovim svečanim danima bude prisutno zajedništvo u slavljenju Boga koji je divan u svetima svojim. U svojoj se homiliji mons. Barišić osvrnuo na život svetog Leopolda koji je, koliko god skrovit i sakriven bio, odjekivao snažnim porukama i poticajima za sve koji su s njim danas živjeli, a danas još više. Primijenio je na sveca riječi pjesnika Ivana Mažuranića: ''Nije visok tko na visu stoji, niti je velik tko se malen rodi, a kad padne, golem grob mu treba.'' Podsjetio je i kako mnogo govori silno mnoštvo koje je došlo na njegov sprovod te na kanonizaciju u Rimu. Sveti Leopold po zavičaju i rodu pripada svima nama, a kao svetac Božji pripada i svim narodima i svim vremenima, rekao je mons. Barišić. U svojoj je ispovjedaonici bio produžena ruka Lica milosrđa Božjega, s preko sakramenta svete ispovijedi s drugima je dijelio osobno iskustvo radosti i pomirenja. Sveti Leopold je uistinu bio prijatelj ranjene i patničke, periferne i grješne ljudskosti, ali istovremeno i ogledalo Božjeg milosrđa. Bio je pažljiv da ne povrijedi svojim riječima i gestama pokornike koji su pristupali sakramentu pomirenja. Jer već time što je netko kleknuo i pristupio ispovijedi, ponizio se. U svim grešnicima naš je svetac pred sobom vidio osobe za koje je Krist dao život, istaknuo je mons. Barišić. Radost pomirenja u Leopoldovoj ispovjedaonici nije ostajala u njoj niti samo u srcu pokornika već je zahvaćala obiteljske, bračne i društvene odnose, naglasio je splitsko-makarski nadbiskup. „Do neba je dopirala jer Nebo se raduje obraćenju samo i jednog grješnika. Radost oproštenja mijenja osobe, odnose i humanizira društvo. (…) Bez otvorenosti ovoj ljubavi ne možemo biti sretni i zadovoljni, ne možemo biti braća drugima ako sami ne živimo sinovstvo Oca Nebeskoga" rekao je. Psihijatri mogu pomoći, ali ne mogu reći 'Ja ti opraštam', rekao je. Nije dovoljno prihvatiti sebe i misliti pozitivno. Ne možemo podići sebe hvatajući se za kosu, niti možemo preskočiti svoju sjenu. Potrebno je da nas netko drugi prihvati. Onaj koji može reći: 'Otpuštaju ti se grijesi.' Braćo i sestre nemojte misliti da je nemoguć naš povratak i pomirenje. Svi se možemo prepoznati u bijegu rasipnog sina, ali i sve nas čekaju raširene ruke i milosrdni zagrljaj Oca Nebeskoga, poručio je mons. Barišić. Spomenuo i koliko je svetog Leopolda boljela rana razdijeljenosti Kistove Crkve i podijele između Istoka i Zapada. „Doista, svatko od nas danas jest jedna rastrganost i podijeljenost u sebi, i Istok i Zapad. Nije li iz ovog Leopoldovog pogleda na naš život potrebno svakom od nas doživjeti najprije u sebi, po sakramentu pomirenja, ''ekumenizam'', cjelovitost identiteta i osobnost kako bismo mogli biti pažljivi i otvoreni, dijaloški i ekumenski raspoloženi prema drugima i različitima?" upitao je okupljene. Na kraju je rekao kako Leopoldova prisutnost u Herceg Novom i danas progovara. „Za vaš bračni, obiteljski i društveni život nužno je potrebno iskustvo radosti milosrđa Božjega. Samo s Bogom možemo humanizirati društvo i svijet. Samo s Bogom možemo biti braća i sestre jer nam je zajednički Bog Otac. Neka i vaši grijesi budu mjesto susreta s Božjim milosrđem. Neka sakrament ispovijedi bude način po kojem ćemo iz stare grešnosti prijeći u novi život" rekao je nadbiskup Barišić. Homiliju je zaključio molitvom: „Sveti Leopolde, pomozi nam da još dublje otkrijemo darovano nam spasenje u Isusu Kristu, Licu Božjeg milosrđa. Neka nas Njegovo milosrđe preporodi i učini ljudima, kršćanima, koji znaju pitati i darivati oproštenje. Veleposlaniče Božjega milosrđa, i naš ambasadore, nitko nas toliko široko i trajno ne predstavlja na zemlji kao ti. Štoviše naš predstavniče i zagovorniče na nebesima, Tebe molimo da nam pomogneš otkriti i iskusiti snagu Božjeg milosrđa koje je jedino sposobno darovati nam istinski i potpuni život u dijalogu i ekumenizmu, miru i zajedništvu, radosti i ljubavi. Sveti Leopolde, moli za rodni Herceg Novi, za 'Zaljev svetaca', za kršćane Istoka i Zapada, za sve nas i za čitav svijet." U prinosu darova prineseni su i svijeća koja se koristila na beatifikaciji Leopolda Mandića, slika sveca za kotorski katedralu i slika napravljena tjedan dana prije Leopoldove smrti. Slavlje su pjesmom animirali zborovi Pauls, Rotimlja i Dobri Pastir, Cim i Ilić (BiH). Tijelo svetog Leopolda napustilo je Herceg Novi u popodnevnim satima nakon završne mise koju je predslavio kotorski biskup. Iduće odredište hodočašća je Dubrovnik.

Први пут у историји из Италије су у Русију стигле мошти Светог Николе и изложене су у највећој московској саборној цркви, храму Христа Спаситеља. Чини се да многе Русе ништа не може да спречи да дођу и поклоне се овој реликвији и тако покажу своју дубоку веру. Почев од 10:30 часова 22. маја испред улаза у храм Христа Спаситеља формирао се ред дужи од километра. Мошти Светог Николе, једног од најпоштованијих хришћанских светитеља, чуване су у Барију скоро читав миленијум а сада су стигле у Москву. Илустрација: Јевгенија Новоженина/РИА Новости Овакви призори нису реткост у Русији. У прошлости су бројни људи проводили сате у реду да би се само накратко поклонили хришћанским реликвијама, а сигурно ће тако бити и у будућности. Током наредних месец дана милиони ходочасника допутоваће у руску престоницу и стајати у наизглед бесконачним редовима испред највећег московског храма да би се помолили Светом Николи. Бранилац православља Свети Никола је живео у Малој Азији у 4. веку наше ере и један је од најпоштованијих светитеља у хришћанству. Његов значај признају све хришћанске цркве, а по узору на њега настао је и Деда Мраз. Руски народ слави га од давнина и верује да је он заштитник покајаних злочинаца, деце и ученика. Позната су бројна његова чуда и зато га у Русији зову Чудотворац. Може се рећи да је овај светитељ постао симбол наде за многе људе који трагају за духовним вођством и заштитом. Илустрација: Валериј Шарифулин/ТАСС „Руски народ веома поштује Светог Николу, више него било ког другог светитеља. Он људима помаже у свакој ситуацији, без обзира о коме се ради. Када му се моле, људи осећају да су њихове молитве услишене“, рекао је за „Руску реч“ Александар Волков, прес-секретар московског патријарха Кирила. „За Русе је врло важно да у овим приликама уложе физички напор, јер је то нека врста подвижништва. Знају да ће после дугог чекања у реду учинити нешто корисно за себе, за своју душу. То је ван рационалног размишљања, они то осећају на мистичном нивоу“, додао је Волков. Више од реликвије Ово није први пут да једна велика православна реликвија окупи хришћане чак и из најудаљенијих крајева некадашњег СССР-а. У новембру 2011. године људи су чекали у реду и по 20 сати да би се поклонили Појасу Пресвете Богородице који је у Русију стигао из Грчке. Реликвија је била изложена у неколико руских градова, а процењује се да јој се поклонило више од три милиона ходочасника. Постоје извештаји да је ред у појединим тренуцима достизао дужину од чак осам километара. „Када год сам разговарао са људима који су више сати чекали да виде Појас Пресвете Богородице увек сам добијао утисак да су сви осећали исто, а то је страхопоштовање пред хришћанском реликвијом. Такође, људи желе да осете чудо и очекују утеху“, каже за „Руску реч“ Сергеј, свештеник у једној московској цркви. Православна вера дубоко је укорењена у руском менталитету. Светитељи су одувек били важне фигуре за хришћане у Русији. На месту где је неки светитељ живео касније би никла црква или манастир. Предмети које је светитељ користио добијали су верски значај и коришћени су током обреда или за добијање благослова. Светитељи су често чинили разна чуда – могли су да лече болести или да неку изгубљену душу врате на прави пут. Зато и у данашње време долазак моштију Светог Николе у руску престоницу за бројне Русе има велики историјски и културни значај. „Ово чинимо из истог разлога због чега пливамо у леденој води на Богојављење“ Један свештеник из Московске области, који је желео да остане анониман, каже да понекад стиче утисак како неки његови парохијани од светитеља очекују „да им на лак начин реше животне проблеме“. „Као и многи Руси, помало сам лењ. Желим да ствари добијам без много труда. Знам да се светитељ сјединио с Богом и прешао из ововременог у вечност. Помислим, ако додирнем његове мошти то ће ми донети спасење и све ће моје муке нестати. Ово чинимо из истог разлога због чега пливамо у леденој води на Богојављење.“ „Када станете у ред знате да вас на његовом крају чека светитељ, попут доброг лекара или некога кога сте упознали на факултету и ко ће вашем сину помоћи на пријемном испиту. Што дужи ред, то јача вера.“ http://srbin.info/2017/05/25/zasto-rusi-cekaju-i-do-20-sati-da-bi-se-poklonili-mostima/