Претражи Живе Речи Утехе

На изложби у Етнографском музеју представљено је 37 обичаја, заната, вештина, усмених традиција и уметности који представљају нематеријално културно наслеђе Србије У националном регистру нематеријалног културног наслеђа уписано је 37 обичаја, заната, вештина, усмених традиција и уметности, од чега су на Унесковој Репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства слава и коло, а у току је процес додавања и певања уз гусле. Ту, међутим, неће бити крај јер је у плану покретање иницијативе да се и Злакуско лончарство нађе у престижном међународном друштву ове врсте баштине. О свему томе, у слици, видео-материјалу и речи може се ближе упознати публика током летњих месеци у Етнографском музеју на изложби „Нематеријално културно наслеђе Србије”. Ауторка поставке Данијела Филиповић поменутих 37 елемената обухватила је и путем вредних артефаката који се чувају у овој кући и они красе витрине у изложбеном простору. Ту се налазе фруле, кавали, гајде, наруквице и накит, као и филигран, тапелуци, привесци, кадионице, свећњаци, јастучнице, пешкири, славски колач и обредни хлеб. Izvor На изложби аутора Данијеле Филиповић, кустоса Центра за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду, уз коришћење фотографија, видео материјала, музејских предмета и занатских производа, представљено је 37 елемената уписаних у Национални регистар нематеријлног културног наслеђа, као и нематеријално културно наслеђе Србије уписано на Унескову Репрезентативну листу - породична слава и коло, традиционалнa народнa игрa. Уписани елементи сагледани су по областима њиховог испољавања, као што су језик и усмено изражавање, извођачке праксе, обичаји, ритули и друштвене праксе, традиционални занати и знања везана за припрему традициониалних јела. Фотографски, као и видео аудио материјали приказани на изложби део су документације Центра за нематеријално културно наслеђе и сведочанство су присутности тог елемента у животу заједнице у овом тренутку. Обраћајући се присутнима на отварању изложбе, Тијана Чолак - Антић Поповић, в.д. директорка Етнографском музеја, подсетила је да је овај Музеј од оснивања 1901. године, кроз прикупљање знања о друштвеним праксама, обичајима, веровањима, усменим традицијама и занатима, посвећен очувању традиционалног начина живота, због чега је, смештањем Центар за нематеријално култрно наслеђе у у његове оквире, препознат као носилац новог система успостављеног Конвенцијом о очувању нематеријалног култрног наслеђа . Изложбу је отворио проф. др Данијел Синани, председник Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Србије, истакавши да она представља ретроспективу рада на системском очувању нематеријалног културног наслеђа у Србији, који је започет ратификацијом Унексове Конвенције, 2010. године. Он је подсетио да Центар за нематеријално култрно наслеђе при Етнографском музеју заузима централно место у оквиру успостављеног система за очување овог сегмента наслеђа, у који су укључени бројни стручњаци из институција културе, универзитета, института, струковних удружења. . Изложба Нематеријално културно наслеђе Србије, отворена је за посетиоце Етнографског музеја до краја августа 2018. године. http://www.nkns.rs

Први пут у историји из Италије су у Русију стигле мошти Светог Николе и изложене су у највећој московској саборној цркви, храму Христа Спаситеља. Чини се да многе Русе ништа не може да спречи да дођу и поклоне се овој реликвији и тако покажу своју дубоку веру. Почев од 10:30 часова 22. маја испред улаза у храм Христа Спаситеља формирао се ред дужи од километра. Мошти Светог Николе, једног од најпоштованијих хришћанских светитеља, чуване су у Барију скоро читав миленијум а сада су стигле у Москву. Илустрација: Јевгенија Новоженина/РИА Новости Овакви призори нису реткост у Русији. У прошлости су бројни људи проводили сате у реду да би се само накратко поклонили хришћанским реликвијама, а сигурно ће тако бити и у будућности. Током наредних месец дана милиони ходочасника допутоваће у руску престоницу и стајати у наизглед бесконачним редовима испред највећег московског храма да би се помолили Светом Николи. Бранилац православља Свети Никола је живео у Малој Азији у 4. веку наше ере и један је од најпоштованијих светитеља у хришћанству. Његов значај признају све хришћанске цркве, а по узору на њега настао је и Деда Мраз. Руски народ слави га од давнина и верује да је он заштитник покајаних злочинаца, деце и ученика. Позната су бројна његова чуда и зато га у Русији зову Чудотворац. Може се рећи да је овај светитељ постао симбол наде за многе људе који трагају за духовним вођством и заштитом. Илустрација: Валериј Шарифулин/ТАСС „Руски народ веома поштује Светог Николу, више него било ког другог светитеља. Он људима помаже у свакој ситуацији, без обзира о коме се ради. Када му се моле, људи осећају да су њихове молитве услишене“, рекао је за „Руску реч“ Александар Волков, прес-секретар московског патријарха Кирила. „За Русе је врло важно да у овим приликама уложе физички напор, јер је то нека врста подвижништва. Знају да ће после дугог чекања у реду учинити нешто корисно за себе, за своју душу. То је ван рационалног размишљања, они то осећају на мистичном нивоу“, додао је Волков. Више од реликвије Ово није први пут да једна велика православна реликвија окупи хришћане чак и из најудаљенијих крајева некадашњег СССР-а. У новембру 2011. године људи су чекали у реду и по 20 сати да би се поклонили Појасу Пресвете Богородице који је у Русију стигао из Грчке. Реликвија је била изложена у неколико руских градова, а процењује се да јој се поклонило више од три милиона ходочасника. Постоје извештаји да је ред у појединим тренуцима достизао дужину од чак осам километара. „Када год сам разговарао са људима који су више сати чекали да виде Појас Пресвете Богородице увек сам добијао утисак да су сви осећали исто, а то је страхопоштовање пред хришћанском реликвијом. Такође, људи желе да осете чудо и очекују утеху“, каже за „Руску реч“ Сергеј, свештеник у једној московској цркви. Православна вера дубоко је укорењена у руском менталитету. Светитељи су одувек били важне фигуре за хришћане у Русији. На месту где је неки светитељ живео касније би никла црква или манастир. Предмети које је светитељ користио добијали су верски значај и коришћени су током обреда или за добијање благослова. Светитељи су често чинили разна чуда – могли су да лече болести или да неку изгубљену душу врате на прави пут. Зато и у данашње време долазак моштију Светог Николе у руску престоницу за бројне Русе има велики историјски и културни значај. „Ово чинимо из истог разлога због чега пливамо у леденој води на Богојављење“ Један свештеник из Московске области, који је желео да остане анониман, каже да понекад стиче утисак како неки његови парохијани од светитеља очекују „да им на лак начин реше животне проблеме“. „Као и многи Руси, помало сам лењ. Желим да ствари добијам без много труда. Знам да се светитељ сјединио с Богом и прешао из ововременог у вечност. Помислим, ако додирнем његове мошти то ће ми донети спасење и све ће моје муке нестати. Ово чинимо из истог разлога због чега пливамо у леденој води на Богојављење.“ „Када станете у ред знате да вас на његовом крају чека светитељ, попут доброг лекара или некога кога сте упознали на факултету и ко ће вашем сину помоћи на пријемном испиту. Што дужи ред, то јача вера.“ http://srbin.info/2017/05/25/zasto-rusi-cekaju-i-do-20-sati-da-bi-se-poklonili-mostima/