Претражи Живе Речи Утехе

Реткост је да се према људима понашамо онако како бисмо желели да се они понашају према нама. Очекујемо да нас други поштују а ми сами их понижавамо, желимо да нам помогну када нам је потребно, а сами никада не размишљамо како да помогнемо ближњем. Зашто је то тако? Зашто се не понашамо према људима на начин на који желимо да се они опходе према нама? Не третирамо исто све људе. Према нашим најближим рођацима, према људима које волимо, према својој жени, према нашој деци, према оцу и мајци, понашамо се како Христос каже у својим заповестима, волимо их као себе и не чинимо им оно што би за нас било непријатно када би нам то други учинили. Свака мајка свим срцем воли своје дете и пружа му сву љубав и нежност коју има, чак би за њега дала и свој живот. Тако следи закон Христов. Међутим, оне које називамо комшијама, али их у стварности сматрамо странцима, не третирамо на исти начин. Шта нас спречава да се према њима понашамо исто као и према онима које волимо? Наша себичност, јер волимо само себе. Зато смо љубазни према ближњима, јер их волимо, а хладни према другима, јер их не волимо. Водимо рачуна и волимо себе али не волимо људе око себе, често се огорчимо и вређамо их. А оно што Господ тражи од нас је тако природно, тако чисто и тако свето - „И као што хоћете да људи вама чине, тако чините ви њима“. И онда каже: „ И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала?” - “A ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне.” Господ Исус Христос од нас тражи тешку ствар. Он жели да волимо своје непријатеље. Да воле своје непријатеље уче се они који имају чисто срце, који љубе Бога свим срцем својим и држе његове заповести, они у којима обитава Дух Свети, дух смирења, они чије је цело биће прожето љубављу. Они који су научили да воле своје непријатеље и људе који су их мрзели, љубављу су победили своје противнике. Својом љубављу гомилали су запаљени угаљ на главама својих непријатеља, запалили њихова срца и на тај начин непријатеље претворили у пријатеље. Господ нам каже да не очекујемо ништа заузврат за добро које чинимо другима и обећава нам велику награду, обећава нам вечну радост и весеље и каже да ћемо постати синови Свевишњег. „Будите, дакле, милостиви као и Отац наш што је милостив“... „јер је он благ и незахвалнима и злима“. Он шаље кишу свим људима, и добрим и лошим, и заповеда сунцу да обасја цео свет. Где је корен милосрђа? Корен милосрђа је саосећање. Саосећање је најкарактеристичнија особина љубави. Где је љубав ту је и саосећање, јер се не може волети и не саосећати. Човек не може а да не помогне онима којима је помоћ потребна. И то ради не очекујући ништа заузврат. Из чисте љубави извире милост, она нас тера да извршавамо ове Христове заповести. Знате ли шта Господ Исус Христос каже о страшном Суду, зашто ће праведници бити оправдани? Само због њихове љубави и због дела љубави која су чинили. Они ће се звати синовима Свевишњега и засијаће као звезде небеске. А они који нису имали љубави и нису чинили дела милосрђа, назваће се синовима ђавола и делиће са њим вечну патњу. Од Светог Јована Богослова, великог апостола љубави, научили смо да је љубав испуњење свега закона. Милосрђе је такође сав закон Христов, јер и оно извире из љубави. Дакле, шта треба да урадимо да бисмо добили љубав? Ох, то је велика ствар, то је сврха нашег постојања, целог нашег живота. Зато нас је Бог створио, да се приближимо Њему. Зато живимо, да бисмо постали синови Свевишњега, да бисмо се усавршавали и желели Га. Којим путем треба да идемо? Морамо проћи кроз уска врата, трновит пут, без страха од туге и бола зато што је то почетак добра. Морамо следити пут туге, примењујући у свом животу Христове заповести. Неуморном молитвом и постом морамо тражити блиску заједницу са Богом. Љубав су стекли они који су се, попут Светог Серафима Саровског, молили даноноћно и живели у уздржаности. Господ чисти срца таквих људи од сваке нечистоте, јер Дух Свети може пребивати само у смиреном срцу. Морамо стећи кротост и понизност и тада ће доћи божанска љубав. Потребно је много молитви да би се задобило покајање и опроштај грехова. Али наша прва молба мора бити да Господ очисти наша срца од злобе и подари нам врлине, кротост, смирење и Божанску љубав. Никада не заборавимо најкориснију молитву, ону у којој молимо за љубав. Молите се и својим речима, док вас Бог просветљује. Молите се, на пример, на следећи начин: „Господе, дај ми Божанску љубав, научи ме да волим све људе, и грубе и дрске, чак и безумне и безбожне, као што Ти, Господе, волиш све нас, залутале и грешне људе". Свети Лука, Архиепископ Кримски https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-loykas-giati-den-feromaste-stoys-anthropoys-opos-theloyme-na-mas-ferontai-aytoi/#

Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу, од једва писмених свештеника и развијена током турског робства, уствари, истинско Православље, истинска вера, истинска Христова Црква, а ми сами знамо колико је на ту и такву Литургију утицало и несретно турско време, није Причешће четири пута годишње развијено никаквим богословским умовањем, него је развијено тиме што није било свештеника, па су у велике постове свештеници обилазили села, безбројна села која су имали, па је остало у предању да у ово село свештеник долази на Велики Четвртак, у оно на Велику Суботу, у оно на Цвети, у оно на Васкрс, у оно на Васкршњи понедењак, а и нису људи могли другачије него за та четири пута, колико их је свештеник обилазио, да се за четири пута и причешћују. И онда ми ту навику, навику из турског ропства сада теологизујемо, претварамо у теологију, учимо друге и одцепљујемо се од Цркве, ако други не чине то што ми чинимо. Ја сам био ту сведок када је такав један од тако мислећих људи у олтару Цркве Васкрсења Христовог у Јерусалиму предамном бранио како је то права истина, па рекох: ,,Оче, па побогу, а овде патријарху јерусалимском не објашњаваш то што он ради није правилно и да не зна.“ Наравно, у свом селу, у својој јадној и бедној провинцији где он нешто мало зна више од других, ту ће се он усудити да другог учи и поучава, а овде где зна да други зна више, где се Предање неупоредиво чистије и светлије и неогађеније туђим навикама држи, ту наравно не сме да проговори јер зна да је ту мали да је ту нико и ништа. Управо тако као што и мала људска душа која се боји слободе, која жуди за правилима, која жуди за кавезом, пре свега умним кавезом срца, тај исти кавез којим је окован Христос био на Велики Петак, у коме је Он суђен од тог истог материјала, је направљено дрво на коме је распет. Епископ Јован Ћулибрк

У четвртак, 14. јануара 2021. године када Света Црква прославља Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог архангела Гаврила у Чајетини. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, настојатељ Манастира Увац протосинђел Урош, јереји чајетински Петар Лазић и Милан Мијајловић, протођакон Александар Грујовић и ђакон ужички Богдан Милић. Поред верног народа чајетинског краја који је дошао да на данашњи дан у заједници буде сабран око свог Епископа, било је присутно и сестринство Манастира Дубраве са својим духовником оцем Данилом. У току Свете Литургије читане су молитвене прозбе за благословен почетак Новог лета. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин се обратио верном народу истакавши значај Светог Василија Великог за Православну Цркву, дајући кратак осврт на ток светитељевог живота. Светитељ Василије се родио у Кесарији и потиче из времена када је владао велики цар Константин. Био је изузетно цењен човек свога времена, образован и дуго се школовао у Атини, где је стекао високо образовање. Такође, у својој беседи Епископ је подсетио на значај празника Обрезања Господњег, као и шта је тај празник значио у духовном смислу када се догодио пре више од 2000 година. Епископ је навео да обрезање има духовни смисао и да наш живот треба да посветимо ходајући по путу који води ка Богу. – Данас многи прослављају јулијанску Нову годину, а то је избор сваког човека шта ће да слави. Међутим, прави хришћани прослављају празник који је посвећен Господу и Светом Василију Великом и на тај начин славе и прослављају Бога. Не треба наше славље да буде уз пуцање петарди и алкохол и да на тај начин Нова година засени и поквари ова два велика празника, већ празнике треба да прославимо онако како им и доликује, мирно и уз молитву. Због тога смо се ми данас овде и сабрали, да онако као нам и доликује прославимо Господа, рекао је Владика. У току Свете Литургије, Епископ Јустин одликовао је чајетинске јереје Петра и Милана чином протонамесника. Извор: Епархија жичка

Храм у селу Сипићу, надомак Раче Крагујевачке, посвећен је светим врачевима и бесребреницима Козми и Дамјану. Ове године Епископ шумадијски Јован служио је свету архијерејску Литургију управо на дан храмовне славе. Епископу су саслуживали архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Видоје Рајић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесници Миломир Васиљевић и Влада Бранисављевић, јереј Младен Ђурановић, као и ђакони Урош Костић и Марко Арсенић. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/sipic14072019.mp3 После прочитаног Јеванђеља о исцељењу капетановог слуге Епископ Јован се обратио верујућем народу протумачивши овај одељак. Он је на почетку беседе навео дилему - да ли је већа радост онога човека који је на смрт болестан и оздрави или његових најмилијих. Несумњиво, и једних и других је веома велика радост. “У чудесном догађају данашњег Јеванђеља једном незнабошцу се пробудила вера и он је потражио спас не за сина или неког најближег већ за слугу. У то време, слуга је био као најобичнија ствар која је могла чак и да се прода. У овом догађају се сусрела божанска моћ са људском слабошћу” - нагласио је даље владика Јован у својој богонадахнутој беседи. Он је даље рекао да је вера када је проткана надом и љубављу изазвала чудо. И сам Христос се задивио вери овога незнабошца. “Овај догађај нам служи управо да проверимо каква је наша вера. Само крштење или свештенички чин нису гаранција спасења”, даље је нагласио владика. Он је даље протумачио Христове речи да ће уместо многих синова царских на трпезу сести они који то нису. “Синови царски су у данашњем смислу речи они који су крштени”, рекао је Епископ Јован. “Свако треба да се запита да ли стоји у вери онако како нас учи Јеванђеље и свети оци. Када је човек најближи Богу?” - реторички се запитао он. Одговор је - када је јак у вери, тј. кад су му осећања најплеменитија. Ово је сасвим супротно истицању себе као и понижавању другог и то је пут за пакао. Затим је Преосвећени владика говорио о значају свете Литургије рекавши да није довољно само присуствовати већ и учествовати целим својим бићем на њој. Дух Свети претвара вино и хлеб у Тело и Крв Христову и никако према тој чињеници не треба бити равнодушан већ треба осетити благодатно дејство онога што се дешава на светој Литургији. На крају своје богонадахнуте беседе Епископ Јован је благословио све присутне вернике Сипића и околине. Извор: Епархија шумадијска

Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска