Претражи Живе Речи Утехе

Зашто се Бог, Који је , као што знамо, Свеприсутан , изненада удаљава од наших мука и страдања? Где је био када су мученици проливали крв за Њега? Где је Он када земљу тресу немири, ратови и епидемије? Где је Он када се дешавају монструозни злочини, брутална убиства, очигледне неправде и преваре? Где је био Бог када је Христос разапет? Сетите се Његовог предсмртног вапаја: „Боже мој, Боже мој! Зашто си ме оставио? (Матеј 27:46). Како свеприсутни Бог може бити одсутан? Или, можда Он није одсутан, већ се нешто друго дешава? Бог није одсутан само зато што Га ми не видимо у одређеном тренутку; Он је присутан док је невидљив. Вероватно зато јеванђелисти и свети оци, говорећи о Богу, тако често користе глагол јавити се : Господ се јавља , бивајући видљив. Наша душа треба да сарађује са Богом у тренутку Његовог јављања – и да нам очи буду бистре и чисте да би препознале Господа који се појавио пред нама. Јављање Божије, које доживљава Црква у свим временима свог постојања, велика је тајна Божанског откривења нама, људима. Присуство Божије у нашем животу даје нам наду у спасење, а не бескрајну младост, добро здравље, снагу и земаљску бесмртност. Тежимо другој врсти бесмртности — вечном животу са Господом. Молимо Га за животворну милост која ће нам помоћи да издржимо сваку патњу, тугу и немогућност да видимо Његово Лице онако како би наш ум желео, вођени природним потребама. Како тешкоће и искушења могу бити страшни ако је Христос у нама? Ако је Бог у близини, ако смо ми у Његовом наручју? Сетите се најтрагичнијих стихова Јеванђеља – када је Господ на Крсту доживео осећај апсолутне усамљености. Управо су ти тренуци најсјајније обојени Божанским присуством – јер не може бити да Бог изостане из Његове икономије – плана за спасење људског рода! Исто се дешава и у тренуцима наших искушења – када се жарко разбукта осећање напуштености од Бога и чини се да је Господ заборавио на нас. Да ли је ово могуће? Наравно да не. То је апсурдно. А свет уопште није онакав какав нам се чини. У ствари, све је другачије, и морате покушати да препознате ову разлику. Тада ћемо схватити колико је Господ милостив према нама и захвалићемо Му за све благослове које шаље. И то – не због здравља (ионако ћемо га ускоро изгубити) и не због безбедног и удобног живота (свеједно ће се завршити) – већ због могућности да се спасемо тако што ћемо постати причасници Царства Небеског и вечног блаженства. Читање јеванђеља нам даје прилику да размислимо, пробудимо се и променимо своје животе. Сви смо ми духовни инвалиди; слепи, хроми, усахли...А Црква нам – увек изнова – помаже да станемо на ноге, упућујући наша срца из извора старозаветних јецаја ка океану богочовечанске љубави. https://www.pravmir.ru/gde-on-kogda-zemlyu-sotryasayut-myatezhi-i-epidemii-episkop-mesogijskij-nikolaj/

Предавање одржано на међународној конференцији Васељенске патријаршије под називом “Стварање света и стварање човека”, хотел Хилтон, Константинопољ, 29. август 2000. [1] А. Увод Не постоји, Ваша Светости, поштовани оци и уважена господо учесници, сматрам, већа част за моју маленкост од указане прилике да говорим у овом центру старе историјске славе, о ономе што доносе најновија савремена научна сазнања; у времену сусрета генома и веровања у заједницу душе и тела; на жртвеник памћења прошлости нашег православног предања а у службу визијама о будућности нашег живота; у простору сусрета генетичке културе и нашег духовног постојања, за најдубљи ген нашег биолошког постојања као људске врсте. Због тога немам начин којим бих изразио своју захвалност, нити речи којом бих могао да опишем узбуђење и ганутост због прилике која ми је пружена да данас будем присутан овде међу вама. Оно што, међутим, имам јесте начин и морам покушати да пронађем речи како бих са вама поделио заједничку наду и борбу, дивљење и бригу коју сви поседујемо, а нарочито ми као православни верници, због онога ка чему се читаво човечанство окреће и са њиме суочава; са незамисливим и непознатим перспективама, несагледивим опасностима у које нас воде наши избори, нашим сасвим неочекиваним новопојављеним тежњама и величанственим достигнућима наших истраживачких напора. Дубока питања, опаснија него икада до сада, са великим интензитетом потресају све филозофске чињенице из прошлости, мењају константе у променљиве и, или се односе према Богу претећи (Његовим) нестајањем, или Га изазивају за (Његову) трансцендентну интервенцију. Да ли су, коначно, научна открића већа од Божијег откровења? У каквом су односу видљива достигнућа знања са невидљивим и наизглед нејасним искуствима вере? Како неопходност њихове примене у свакодневном животу утиче на очекивање и веровање у вечност? Уколико је ”Божји човек”, потврђен у прошлости, каква је његова данашња перспектива када “човек човечанства” прави помак од могућности његовог зачећа ка претњи његовим рођењем? Моје данашње излагање нема за циљ да пружи одговоре на постављена питања и дилеме, већ представља покушај да се изнађе исходиште проблема који су у настајању и да нама, православним хришћанима, ка њима усмери фокус нашег интересовања. На самом почетку овог нашег путовања путоказ ће нам бити термини биомедицина и биоетика. Б. БИОМЕДИЦИНА И БИОЕТИКА Две хомонимне речи са истим префиксом и сличним суфиксом. Ово, мећутим, није довољно да би имале и исто значење. Све што је са медицинског аспекта импресивно и упечатљиво не значи нужно и да је морално прихватљиво. Овој чињеници своје постојање дугује биоетика, наука која се рађала у последњих тридесет година. И, док је биоетика у дијалогу са биомедицином која се већ налази у свом зрелом добу, она проживљава фазу детињства. Њено рођење дугује се чињеници да су биомедицинска достигнућа премашила сва очекивања, или, боље рећи, очекивања свега разумног. Уколико је век који је прошао запечаћен експлозијом физике (теорија релативитета, квантна механика, grand unified field theories, итд.), продором у дубине субатомског света (већ идентификовани top quark), појављивањем космичких наука, открићем тајне материје и сензационалним технолошким применама, нови век, који управо почиње, изгледа да ће да се поклони пред несагледивим достигнућима генетике, нарушавања неприкосновеног ћелијског непознатог, испред објављивања тајни живота и стварања новог идентитета у медицини и могућности новопојавних особености у људској биологији и начину живота, недокучивог обима и несагледивих последица. В. САВРЕМЕНА СЛИКА БИОЕТИКЕ Основни параметри који сачињавају препознатљиву биомедицинску слику су: а) експлозија информационих технологија (биоинформатике, сајбер биотехнологије), б) економизација и технологизација здравља, ц) могућност in vitro фертилизације (VF-1978, ΙCSI-1993), д) мапирање људског генома (завршена 2002 ?), е) развој генетског клонирања или других генетских инвазивних техника. Оно што је овде значајно, није напредак у свакој од ових области појединачно, већ истовремено свих заједно, са једне стране и рапидан темпо њихове еволуције, са друге. Ново познање долази са таквом динамиком, да “специјални” одбори, законодавна тела и сви други друштвени контролни механизми нису у могућности да га надзиру и контролишу. Ситуација је прешла из руку политичара, које су већ скрштене, ка центрима великих економских интереса и глобалног утицаја, који суштински одређују правац науке. Истраживања више не иду у правцу задовољавања човекових реалних захтева, већ у правцу креирања до сада непознатих потреба. Читава ова ситуација, осећај величине знања, његове снаге, мноштва могућности кроз његове потенцијалне примене, као и чињеница да се налазимо на прагу потресајућих промена у односу на сами живот, свест да су технолошка знања непропорционално велика у односу на социјална - тако, познајемо оно што смо створили, али игноришемо оно што смо наследили – пред друштво ставља обавезу да се покрене у правцу њиховог проблематизовања и креирања потребе филозофских, интелектуалних и социјалних анализа у областима које су до сада биле непознате, и од њега захтева хитно доношење регулаторних и законодавних мера без одговарајућих припрема или когнитивних обрада и, наравно, без аналогног моралног или духовног упоришта. Друштво би, дакле, под хитно требало да размотри мере доношења и усвајања одговарајућих закона и поред јасне чињенице да није у могућности да у потпуности разуме наведену проблематику. Штавише, чињеница да је у овом случају незнање изнад знања, непромишљена жеља интензивнија него разборитост, а различити интереси снажнији од вредности, стварају забринутост пред надолазећим опасностима, нарочито услед примене генетског инжењеринга, који баца сенку на радост и задовољство због напретка и могућих перспектива. Г. ПРАВОСЛАВНА БИОЕТИКА Револуција у биомедицинским истраживачким достигнућима инсистира на њиховим тренутним применама, до сада невиђеним, тешко објашњивим и широког обима. Све указује на то колико се важне промене животних облика и структура налазе пред вратима. Граница између катастрофичних претњи и чуда прилично је нејасана. Вероватно је да, док је разлика међу њима огромна, удаљеност између њих веома мала. И, док осећај сопствених скромних могућности на нас делујује умирујуће, детектовање наших неограничених потенцијала оправдава наше страхове и изазива опрез. Савремена социјална биоетика покушава да постави границе и одреди правила и услове равнотеже. Оно што представља област њеног интересовања је, пре свега и углавном, развој - такозвани “прогрес”, или, у најмању руку, наш опстанак као врсте и као друштва. Из тог разлога је у сталној потрази за законом и консензусом. Закони ће дати сигурност и јасноћу у погледу усмерења, док би сагласност друштвених органа тебало да подели одговорности и олакша његово прихватање. У сваком случају ова етика, која започиње од човека и завршава се код њега, има потпуно пролазне димензије и лако се негира или се прилагођава. Са становишта православног богословља и духовности, етика потиче од Бога и Њему се приноси. Ова ставка је и чини духовном и разликује је од било ког другог облика моралности. Савремерна биомедицинска истраживања, у правцу у коме се развијају, не само да се дотичу људског тела, већ човека уобличавају и дају обећања у правцу утврђивања његових карактеристика. Штавише, она врше директан утицај на темељне односе између човека и његове животне средине, друштва, њега самога, Бога. Могли бисмо чак рећи и да врше интервенције и у човековој души, у самом језгру његовој постојања, до те мере да би значајно могла утицати на односе душе са Богом. Несумњиво је да Црква има право да се огласи у вези са тиме. Због тога се од ње и очекује да понуди сведочења православне биоетике. Хајде сада да видимо, једну по једну, које су то главне тачке у којима Православна Црква види духовне последице биомедицинских истраживања: 1. Погоршање човековог односа према (са) животној средини Приликом стварања Бог човека није бациo у један амбијент без припреме, већ га је поставио у свет који је створио у првих пет дана, као што је то јасно приказано у Књизи Постања. Занимљиво је да се на крају сваке фазе стварања света, односно на крају сваког стваралачког дана, у Светом Писму понавља исказ: “И виде Бог да је добро”[2], док се после стварања човека каже: “Тада погледа Бог све што је створио, и гле, беше добро веома”[3]. Дакле, квалитативни израз Божије стваралачке моћи добија своју максималну вредност са стварањем човека. Човеково окружење, свет, има своје законитости, врсте и облике, равнотежу, мере и границе. Њихово поштовање за човека има значење дужног поштовања према њиховом свемудром Творцу, Богу љубави. Речи “Због тога Он даде људима знање, да би Га прослављали у чудесима Његовим”[4], представљају пут истраживања ових тајни знања и Његових мудрости. Данашња биомедицина, као наука, често покушава да фалсификује горенаведене непроменљиве параметре стварања. Морамо рећи да се и физика, такође, играла са природним постојаностима, али није утицала на природу како би је променила; исто тако и технологија. Њихово непоштовање природе, под претпоставком да постоји једна оваква ствар, било је њено скрнављење и њена лоша употреба. Тако, проблем представља нуклеарни отпад а не ослобађање нуклеарне енергије; проблем су отровни продукти сагоревања и неразградиви материјали а не технолошки проналасци. Међутим, данашња генетика и медицинска технологија прете да природу обешчасте; да наруше њене мистичне законе и радикално измене њене облике и изразе; да интервенишу у некогнитивним наследним процесима и на тај начин проузрокују последице које се преносе на потомство и то неопозиво и неконтролисано. Можда је то већ и учињено. Укидање природног начина репродукције, технолошке интервенције у процесу смрти и њеног посредног одлагања (проблеми мождане смрти, вегетативног стања итд., питања шта је уопште унапређење живота и шта преставља спречавање смрти?), могућност стварања нереалних или трансгенетичких бића, селекција пола, еугеничке интервенције, генетски модификована храна, опасност од безобзирне употребе клонирања, не указују ни на шта друго већ на могућност да ћемо, за неколико година, да живимо у неком другом и другачијем свету од оног у којем су живели сви наши преци од Адама и Еве па све до данас и нас самих. Свет кога смо добили променио се ка свету кога смо ми направили. Божији свет је тако “коригован” од стране човека. Наше окружење је нашим прогресом престало да буде природно; постало је и оно вештачко. Логос који је кроз природу упућен од Бога човеку, замењен је обавезним ћутањем и неизбежним оклевањем, које намећу свршени чинови технолошких изненађења. 2. Суноврат моралних принципа и вредности Чини се да савремени биомедицински напредак погибељно мења критеријум моралности. Већ je и сам појам биоетика (βιοηθική) данас умногоме промењен, будући да је дошло до промене значења самог живота (βιός), а такође и промене значења морала (ηθική). Тако, док годинама уназад имамо законски регулисано или, у најмању руку, прећутно прихватање абортуса (неки од њих чак називамо и “исцелитељским”), још увек нисмо успели да стигнемо до консензуса о томе када почиње човеков живот (са зачећем, након ембрио трансфера, после 14 дана, када је фетус оформљен итд.). Ова лаж наметнута нам је од стране “прогреса” и ми је, као такву, саопштавамо сами себи. Током времена ћемо у њу почети и да верујемо као да је истина. Можда поменуто није настало са контролом рађања и контрацепцијом већ као средством за превазилажење социјалних проблема, космичких дилема и пастирских тешкоћа, у односу на које смо данас створили и православни богословски поглед о сврси брака - пошто смо, наравно, заобишли физиолошку сврху која је саставни део брачног односа - позивајући се на светоотачке референце и аргументе, наводно позајмљене из традиције? У данашње време за научнике морално је оно што води ка иновативним открићима, или, евентуално, нешто што погодује животу. За друштво, опет, морал представља оно што не омета законе људских права и друштвених односа, оно што не крши законе и споразуме, оно што се брине о такозваној заштити животне средине, оно што штити најмоћније на свету, све оно што политичарима олакшава да се наметну а некима да се приказују, оно што не ремети равнотежу интереса и, најчешће, оно што успављује с(а)вест. Последица овога је декриминализација прељубе, легализација порнографије, прихватање хомосексуалности и промоција еутаназије (Аустралија, Холандија, са постепеним трендом ширења на глобалном нивоу), усвајање “претпостављене сагласности” у области трансплантације органа (Шпанија, Аустрија), пракса сурогат мајки и хетерологне инсеминације у репродуктивној етици (САД), оснивање здравствених удружења, патентирање генетских карактеристика, доминација једне користољубиве и чисто утилитаристичке логике и огољавање етике од човекових трајних начела и духовних вредности. Све до данашњег времена етика је имала за свој циљ да се наметне и води бригу о човеку. Савремена етика се ограничила на то да човека задовољи на нивоу благостања, удобности и лакоће, дневних потреба, његових психолошких задовољстава (да се осећа добро), жртвујући његов духовни елемент на олтар социјалне добробити. Ово је на крају довело до једне безличне моралности, чија је улога наш опстанак као друштва. Постоји потреба да Православна Црква не остане по страни, али нас притисак који прихватамо из свакодневног живота и друштвеног конформизма који нам је, као верницима наметнут, често гура на богословске путеве на којима имамо више елемената једног теолошки зачињеног секуларизма, него особине динамичког богословског сведочења у савременом свету. Страх да можда губимо љубав као човекољубље, наводи нас да је фалсификујемо као веру и искуство. На тај начин, међутим, нудимо неку лажну духовност по човеку, а не живу истину као животну радост. “Добар човек”, је заменио живога Бога. Да ли је, на крају, толико тешко одупрети се научним чињеницама које функционишу као свршени чин универзалне праксе. То је тешко, али, међутим, представља и неопходност. 3. Поремећај људских односа Експлозивни напредак биомедицинских наука врши погибељни утицај на међуљудске односе. Парадоксално је да су, и поред тога што се у данашње време ставља снажни нагласак на социјалну добробит и воде многе дебате о уравнотежавању мећуљудских односа, ови односи угрожени као никада до сада. Основа модерног напретка је интерес, егоизам и промоција личног успеха или, у најбољем случају, патолошка љубав према животу. Међутим, сви ови наведени елементи представљаје равнотежне чиниоце у друштвеним односима, који се побољшавају само онда када се негује човек, а никада када су наметнути законима који човека деградирају и сравњују га на његов биолошки ниво. Разлике међу људима све више расту. Све указује на то како наша друштва очигледно све више иду у “еугеничком” правцу. Улажемо велики труд и највероватније ћемо успети да “поправимо” нашу врсту. А, да би се то догодило и када се то деси, не само што ћемо ми сами уништити милионе људских бића као фетуса, већ ће истовремено и највећи део човечанства бити осуђен на другоразредни живот: они који су имали ту несрећу да живе пре генетске револуције или они којима генетски напредак није успео да помогне. Они којима ће бити потребно више медикамената (стари, инвалиди), аутоматски ће бити лишени подршке. Медицина ће бити, чак и у својој терапеутској оријентацији (генетска терапија), све више превентивна а све мање исцелитељска. Нови облик живота ће надграђивати свој квалитет и вредност на темељу смрти беспомоћних и слабих наших ближњих. Еугенички ставови воде ка генетском расизму. Док борба и постигнућа биомедицинских наука имају за циљ да заштите и продуже биолошки живот, никада раније та иста човекова биолошка ипостас није била толико деградирана као данас. Дошли смо до тачке у којој изазвану или изабрану смрт својих ближњих називамо “добра смрт” (“еутаназија”), па чак и “исцељење” (“терапеутски абортус”). Уместо да дајемо живот тамо где то желимо, одузимамо слободу немоћним особама (којима је мозак мртав), а њихово ћутање крстимо у “пристанак” (“претпостављена сагласност” у законодавству трансплантације органа). Док се толики разговори воде о човековој приватности, правимо такве законе по којима су не само наша тела, већ и наша воља, власништво и имовина анонимног законодавца. На овај начин друштвени, односно међуљудски односи представљају законске споразуме, а не човеков лични избор. Због тога су и њихова настојања више налик на обећање или на сан, него на стварност. Такође, неконтролисана технологизација здравља дијагнозу преображава у трагање за информацијама; здравствено стање пацијента у табелу параметара и нумеричких вредности; биолошке органе у механичке делове; симпатије или лично уважавање лекара у дијагностички извештај микробиолошке лабораторије илл технички савет “неодређеног” лабораторијског научника; личност конкретног пацијента у безличну механичку јединку; и, коначно, личност са осећањима у човека са бројем и кодом. Односи се нису променили, већ су напросто престали да постоје. 4. Вредност самовласности (слободне воље) и њено изопачење Највећи поклон Бога човеку јесте његово спасење, Црква и крв Христова. Најважнија ствар за човека јесте слободна воља, његова самовласност. Човекова могућност да прихвати или одбаци Бога, представља основу његове слободе. Својом самовласношћу, слободном вољом, човек користи благо Цркве и куша плодове спасења. Прво поседује, друго може добити. Највећи поклон човеку није живот, нити је то врлина. И једно и друго били су инфицирани падом првостворених Адама и Еве; прво отровом смрти, а друго вирусом греха. Оно што је остало недирнуто након прародитељског пада јесте слободна воља. Она се оплођује благодаћу Божјом и усавршава плодовима спасења. Слободна воља, чак и у њеном погубном виду негативног самоодређења, у складу са речима оца Софронија (Сахарова), “представља неопходну претпоставку за створену личност, ради успињања за примање божанског живота”.[5] Око самовласности води се борба унутар сваког човека. У овом, унутрашњем простору нашег бића, изражава се наша слободна воља. Што је већа његова запремина, утолико је већа и могућност слободе. Њу нарочито уважава и Бог. Наше спасење, спасење по човеку, није ни ментално ни емоционално; оно је вољно. Са нашом слободном вољом садејствује благодат Божија. “Онај ко хоће” понављају уста Христова.[6] Мећутим, недоступан простор човекове самовласности све више бива повређиван савременим биомедицинским истраживањима и, на тај начин, све више се ограничава његов животни простор. Са друге стране, интервенције у можданој биохемији, помоћу психотропних лекова, могу да доведу до изопачења човекове личности, у толиком степену и значењу, да се човекова самовласност удаљава од своје узрочности и детерминизма. У таквом стању човек започиње да се понаша као да је дужник лековима које узима. Дакле, цена менталне терапије веома је висока: она представља квалитативну деградацију слободе. Екстремни случај интервенције у области слободне воље представља такозвана психохирургија која, тамо где се примењује, изазива веома бурне реакције и проблематизације. Генетска интервенција над човеком и њене неописиве могућности, прете опасностима од креирања човека по наруџбини, односно човека који ће поседовати унапред прописане карактеристике. Човек се, на овај начин, нашао у опасности да постане не оно што јесте, већ оно како је сам себе дизајнирао и произвео. Од слободног субјекта нашао се у опасности да се претвори у технички програмирани објекат. Генетка ове врсте уопште и није генетика. Јер, с једне стране, механизује биологију човека док, са друге, дезактивира лепоту психичких варијација и онемогућава непредвидивост човекове личности. Још један параметар који указује на преиначавање човекове слободне воље јесте чињеница да се здравље, али и човеков генетски идентитет, у данашње време, углавном налазе у рукама великих финансијских гиганата, предузећа и интересних сфера. Економизација здравља заменила је личност са компанијама без осећања, које су, у основи ствари, извршиле провалу у генетску приватност појединаца. Личност се све више смањује; субституише се јединком (индивидуом) која се мери другим друштвеним величинама и њима одређује његова самовласност. Када се личност неутралише, бива замењена бездушним, интересним и хладним законом. Човекова слобода се, данас више него икада раније, суочава са претњом да законима и економским интересима доспе до ропства. 5. Поремећај психосоматске равнотеже Ако је најважнији дар човеку његова слободна воља, њен најдубљи израз је психосоматско јединство, хармоничан однос тела и душе. Ментални поремећаји често имају физичке последице и обратно, болести тела озбиљно утичу на физички елемент душе. Тело је састављено од психичких елемената а душа од физичких. Одређени број органских болести имају неуропсихијатријске узроке, док су многи ментални поремећаји физичог порекла: или су наслеђени, или представљају последицу развојног процеса појединца. Наглашавање човековог тела и његове биолошке ипостаси негује осећај да оно што, у коначној анализи, јесмо, су углавном гени и ћелије, а да оно што бисмо могли да постанемо, представља резултат генетских интервенција. Последица оваквог става је да човек завршава пре свега као физичко биће па се самим тим и не мења у области своје самовласности, већ технички. Ово, само по себи, ремети човекову психосоматску равнотежу. Велики развој неурофизиологије, неуроимунологије, неуропатологије, неуробиохемије, довео је до развоја неуропсихологије а ова даље води ка соматизацији и органском изражавању душе (психофармација, психохирургија), на штету духовног. Такође, репродуктивне технологије интензивно соматизују првенствено психосоматске чињенице људске репродукције, будући да огољавају људско почело од његове полности и, на тај начин га изопачују у лабораторијско сједињавање гамета (полних ћелија). Кључни психички елементи се занемарују, па се човеково зачеће остварује без душевног узбуђења брачних полних односа, без његове стрепње услед непознатог и, коначно, без осећаја узајамног међусобног прихватања и садејства. Одбрана душе, услед једностраног занемаривања којој је изложена, добија свој израз у порасту психичких поремећаја. Унапређивање физичког здравља праћено је експлозијом душевних болести, од деградације и слабљења њене вољне снаге и истрајности, па све до потпуне отуђености од њеног духовног потенцијала. Све је теже распознавати њену животност, а можда је чак од тога теже препознати и само њено постојање. 6. Увреда и деградација човекове разноликости Сваки човек је различит и због тога одабран, посебан и јединствен. Ово представља вредност његове личности. Као што изрази човекове спољашњости, његовог телесног изгледа, варирају и чине његове особене карактеристике, на исти такав начин се људи разликују и по свом унутрашњем изразу и то сваки од нас, без преседана. Ову јединственост наше личности савремена генетичка открића и медицинска пракса доводе у питање. Супституција људског постојања беживотним нумеричким параметрима, замена лекарске топлине дијагностиком медицинских тимова и лекарске праксе болничким профитом, не доводе ни до чега другог, већ до деперсонализације здравља, такође и пацијента. Истовремено, појава техника клонирања, супституција случајности - што представвља основну заштиту јединствености личности - пробраним карактеристикама, веровање да се ДНК два насумично изабрана човека поклапа 99,9% и, свакако, слабљење самовласности, воде до сумњивог закључка да људи, на крају, имају више сличности него разлика. Да смо више врста него личности. Међутим, величина човека лежи у различитостима кроз које се људи пројављују. Ове разноликости личностима дају лепоту и хармоничност њиховој заједници. Јединство различитости је пуно узвишеније као духовно стање од сличности сличних. Јер, прво представља творевину слободне воље, док је друго последица нашег детерминистичког стварања. 7. Ишчезавање човекове вечне перспективе У савременој биологији и медицини, живот значи човеково земаљско присуство, а здравље његову природну силу. Значи пролазност. Све ово има своје оправдање. Човек јесте и тело и природна, биолошка ипостас. Свака личност се појављује у једном конкретном временском тренутку историје и његово трајање у космичком феномену има јасне временске оквире. И свака од њих има велику вредност! Међутим, уколико би перспектива човековог тела била смрт и биолошки крај, његова перспектива као целине јесте вечност и неугасива светлост Царства Божијег. Што човек више живи физички, утолико се ограничава и његов вечни хоризонт. Што више човек ставља нагласак на своју биолошку ипостас, утолико се више замагљује његово искуство вечног упоришта. Савременим биомедицинским истраживањима фокус интересовања није здравље - ово је сасвим природно и оправдано - већ се она залажу за побољшање или проширење овоземаљског, потпуно игноришући природу и реалност душе; одузимајући јој метафизички смисао, моменат који омогућује уздизање на метафизички ниво потпуно људским остварењима; отуђује живот од, више него несумњиве, реалности, чињенице смрти и тиме човека компримује унутар загушујућег времена, дави га омчом пролазног, мењајући његове истине стварности лажима научних фантазија. Хипертрофично старање о продужавању и унапређивању земаљског живота, на жалост, не само да није у саодношењу са паралелном културом, већ и деградира њену перспективу “... имање боље и непропадљиво на небесима”.[7] 8. Слабљење осећаја и потребе за Богом Преувеличавање вредности човековог биолошког постојања и ароганцијa коју оно имплицира, води ка илузији самодовољности. Фармацеутска или психотерапеутска ослобађања из психолошког безизлаза, бескомпромисни захтев за лечењем болести, рационалистичка нутритивна зависност од пољопривредних култура које “силују” природу, потреба за здрављем или рађањем деце, постепено гурају у страну прибежиште и наду у Бога и замењују их поверењем у људска достигнућа и науку. Чак се и чисто метафизички термини као што су “бесмртност” и “вечност”, који се по својој природи приписују Богу, у данашње време користе за описивање људског тријумфа. Човек све више преузима Божанске принадлежности, осећа се творцем, поставља се на Његово место и коначно Га и пориче. У свету физичког детерминизма и генетичке доминације, не чини се да душа и слободна воља имају своје место. Човек се подразумева без душе, као и душа без самовласности. Због тога свет са човеком делује усамљен, без Бога као и без потребе за Њим. Међутим, потреба за Богом јесте крв нашег организма, кичмени стуб нашег постојања, ДНК наше ипостаси, тајна нашег опстанка. Деградација човека у једнодимензионално и свемогућно биолошко чудовиште, прети повратку у камено доба, где су животиње биле огромне, али немоћне да реагују у случају, на пример, канцера. Њихово једино предодређење јесте њихово ишчезнуће и смрт. Е. ПОГОВОР У односу на све горепоменуто реч Цркве је актуелнија него икада до сада. Са великом радошћу Црква као “успех” посматра чињеницу напретка човечанства. Исто тако, међутим, са одређеном дозом чуђења и запрепашћења Црква види да, заправо, не види. Али се и са много наклоности, такође, суочава са обавезом да човечанство води према Богу, да се супростави Његовом одбацивању, да укаже на Њега користећи се управо Његовим оспоравањем. Неретко друштвени безизлази указују на један од начина сусрета са Богом. “Користи за човечанство су такве да превазилазе било која морална оклевања”[8], изјавио је председавајући Здравственог комитета Велике Британије Лајам Доналдсон, поводом недавне одлуке Британске владе да дозволи експерименте над људским ембрионалним ћелијама, који су проистекли из “Доли” типа клонирања. Овај став јасно изражава савремене секуларне идеје. Моралне вредности су престале да имају вредност. Вредност имају само такозване користи. Насупрот оваквом ставу за Цркву су етичке вредности такве, да ограничења која понекад стварају превазилазе сваку такву “корисност” за човечанство. За Цркву п?

Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу. Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили. Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо. У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима. Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава! После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале. — Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му. — Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате? — Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ. «Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи. Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу. Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија. У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20). У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство! Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен. — Да, — одговорио је, — и имам троје деце. Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија. — Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај. Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим. Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем. Неки непознати ходочасник га је питао: — Оче, колико сте високи? — Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали). Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање: — Колико година сте већ у овом манастиру? — Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор. Опет тишина. — Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање. — Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући. Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно. — Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица. — Просто за успомену, — није одустајао ходочасник. — За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији. Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност. Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој. Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат? Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине. Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс... Извор: Православие.ру

Драга моја браћо, наша Црква већ два миленијума преноси благодат својих Светих тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за “исцељење и оздрављење душе и тела”. Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда. Да ли је могуће да Свето причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету? Да ли је могуће да тело и крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе? Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света чаше и истом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила. Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог божанског причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго. Свето причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве. Они који не верују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету тајну божанске евхаристије. Чињеница да су англиканци и римокатолици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у оба вида (и хлеба и вина), не показује, како неки тврде, њихову разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских цркава од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Свету тајну причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје благодати и знакова Божијих из њихових такозваних светих тајни, као и губитак њиховог црквеног идентитета. Живот без Свете тајне причешћа изгледа као озбиљна болест без лека. Нажалост, велики проблем није вирус грипа – како то тврде “мас медији”, нити глобални вирус панике – како тврде медицинске асоцијације, већ вирус омаловажавања и микроб маловерја. А најбоља вакцина за све ово је наше често “са чистом савешћу” и “неосуђено” учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи. Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Светим бесмртним тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави”. Са грчког превео: Антоније Недељковић

Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу. Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили. Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо. У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима. Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава! После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале. — Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му. — Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате? — Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ. «Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи. Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу. Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија. У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20). У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство! Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен. — Да, — одговорио је, — и имам троје деце. Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија. — Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај. Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим. Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем. Неки непознати ходочасник га је питао: — Оче, колико сте високи? — Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали). Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање: — Колико година сте већ у овом манастиру? — Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор. Опет тишина. — Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање. — Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући. Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно. — Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица. — Просто за успомену, — није одустајао ходочасник. — За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији. Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност. Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој. Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат? Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине. Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс... Извор: Православије.ру

Зависност од дигиталних уређаја, судећи по ономе што читам (не користим их активно), јачина привлачности, тежње, жеље за коришћењем ових уређаја на којима постоји слика, радња и узбуђење, јача је од сексуалне жеље. И ако човек заиста осећа такву везаност треба да буде врло опрезан према својој навици. Видимо да навика постоји. И има људи, и у Грчкој, које су интернет и дигитални уређаји заокупили до те мере да не једу, разбољевају се, имају огромне проблеме, и мислим да је то за њих налик на смрт, не знам, можда преувеличавам, али управо то се дешава. Овакав човек неће чути Цркву. А онај ко жели да се бори, и ко још није потпуно зависан од њих, али одлази у интернет, у његове прљаве и отроване кутке, треба да призна самом себи: то ме превише привлачи. И закључак је очигледан. Наука и Интернет Неко може да пита: а да ли могу да користим интернет како бих се припремио за предавање, за посао или ради везе и комуницирања с људима, односно ради разумнијих циљева? Рекао бих: да, али и ту човек треба да буде опрезан. Ево вам другог примера: на конференцијама стално слушам реферате у којима има на хиљаде линкова. И сви су из интернета. То су врло једноставни реферати: један је рекао ово, други је рекао оно, трећи оно. И само малобројни нуде нешто личније и дубље. Већином су то цитати чланака и реферати с фуснотама. Шта то значи? Исто оно што смо већ рекли. Процес спознаје постаје површан. А човек би могао да искористи пет-шест линкова, да се ослони на њих, да размисли, да формулише проблем и да изнесе оно што има у себи. Лоше је ако рад постаје превише фрагментаран: имам питања, налазим одговоре на њих и нудим их вама. Очигледна је механизација човекове способности да рађа, да производи, да ствара свој производ, да уграђује у њега сопствени израз, сопствени таленат, сопствени дар. Али наравно, и ту све зависи од ситуације. Има извесних основа, али кад нам људи долазе с конкретним питањима све зависи од ситуације. Духовни живот и мобилни телефон И сам се борим. Пошто сам знао шта је то донедавно нисам имао мобилни телефон. Сад га имам и заједно с њим ми је цела митрополија на длану. Нисам нимало сигуран да је то добро. Пре свега, с телефоном ме је запљуснуо талас комуникације: све време комуницирам с неким. Стиже ми смс-порука од капетана дуге пловидбе из Норвешке, а следећег месеца са Карипских острва… и не стижем! Добијам поруке из Вијетнама, из Мумбаје, из Америке, из Европе – са свих страна! Не могу више! Видели смо вас на интернету, и зато… почиње да излаже своје питање… Питањима ме засипају људи којима је потребно општење, макар овакво. Наравно, кад се лично упознајем с неким од њих људи, радост због нашег општења постаје много већа, и за њега, и за мене. То интернет не може да пружи! Извор: Митрополија црногорско-приморска

"Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество." Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник. Али, Празник је постао прелест, потопљен у трговину Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора. Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић. Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића? Добра дјела за Божић не одговарају Божићу Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна! Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он? Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21). Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа.