Претражи Живе Речи Утехе

Предавање одржано на међународној конференцији Васељенске патријаршије под називом “Стварање света и стварање човека”, хотел Хилтон, Константинопољ, 29. август 2000. [1] А. Увод Не постоји, Ваша Светости, поштовани оци и уважена господо учесници, сматрам, већа част за моју маленкост од указане прилике да говорим у овом центру старе историјске славе, о ономе што доносе најновија савремена научна сазнања; у времену сусрета генома и веровања у заједницу душе и тела; на жртвеник памћења прошлости нашег православног предања а у службу визијама о будућности нашег живота; у простору сусрета генетичке културе и нашег духовног постојања, за најдубљи ген нашег биолошког постојања као људске врсте. Због тога немам начин којим бих изразио своју захвалност, нити речи којом бих могао да опишем узбуђење и ганутост због прилике која ми је пружена да данас будем присутан овде међу вама. Оно што, међутим, имам јесте начин и морам покушати да пронађем речи како бих са вама поделио заједничку наду и борбу, дивљење и бригу коју сви поседујемо, а нарочито ми као православни верници, због онога ка чему се читаво човечанство окреће и са њиме суочава; са незамисливим и непознатим перспективама, несагледивим опасностима у које нас воде наши избори, нашим сасвим неочекиваним новопојављеним тежњама и величанственим достигнућима наших истраживачких напора. Дубока питања, опаснија него икада до сада, са великим интензитетом потресају све филозофске чињенице из прошлости, мењају константе у променљиве и, или се односе према Богу претећи (Његовим) нестајањем, или Га изазивају за (Његову) трансцендентну интервенцију. Да ли су, коначно, научна открића већа од Божијег откровења? У каквом су односу видљива достигнућа знања са невидљивим и наизглед нејасним искуствима вере? Како неопходност њихове примене у свакодневном животу утиче на очекивање и веровање у вечност? Уколико је ”Божји човек”, потврђен у прошлости, каква је његова данашња перспектива када “човек човечанства” прави помак од могућности његовог зачећа ка претњи његовим рођењем? Моје данашње излагање нема за циљ да пружи одговоре на постављена питања и дилеме, већ представља покушај да се изнађе исходиште проблема који су у настајању и да нама, православним хришћанима, ка њима усмери фокус нашег интересовања. На самом почетку овог нашег путовања путоказ ће нам бити термини биомедицина и биоетика. Б. БИОМЕДИЦИНА И БИОЕТИКА Две хомонимне речи са истим префиксом и сличним суфиксом. Ово, мећутим, није довољно да би имале и исто значење. Све што је са медицинског аспекта импресивно и упечатљиво не значи нужно и да је морално прихватљиво. Овој чињеници своје постојање дугује биоетика, наука која се рађала у последњих тридесет година. И, док је биоетика у дијалогу са биомедицином која се већ налази у свом зрелом добу, она проживљава фазу детињства. Њено рођење дугује се чињеници да су биомедицинска достигнућа премашила сва очекивања, или, боље рећи, очекивања свега разумног. Уколико је век који је прошао запечаћен експлозијом физике (теорија релативитета, квантна механика, grand unified field theories, итд.), продором у дубине субатомског света (већ идентификовани top quark), појављивањем космичких наука, открићем тајне материје и сензационалним технолошким применама, нови век, који управо почиње, изгледа да ће да се поклони пред несагледивим достигнућима генетике, нарушавања неприкосновеног ћелијског непознатог, испред објављивања тајни живота и стварања новог идентитета у медицини и могућности новопојавних особености у људској биологији и начину живота, недокучивог обима и несагледивих последица. В. САВРЕМЕНА СЛИКА БИОЕТИКЕ Основни параметри који сачињавају препознатљиву биомедицинску слику су: а) експлозија информационих технологија (биоинформатике, сајбер биотехнологије), б) економизација и технологизација здравља, ц) могућност in vitro фертилизације (VF-1978, ΙCSI-1993), д) мапирање људског генома (завршена 2002 ?), е) развој генетског клонирања или других генетских инвазивних техника. Оно што је овде значајно, није напредак у свакој од ових области појединачно, већ истовремено свих заједно, са једне стране и рапидан темпо њихове еволуције, са друге. Ново познање долази са таквом динамиком, да “специјални” одбори, законодавна тела и сви други друштвени контролни механизми нису у могућности да га надзиру и контролишу. Ситуација је прешла из руку политичара, које су већ скрштене, ка центрима великих економских интереса и глобалног утицаја, који суштински одређују правац науке. Истраживања више не иду у правцу задовољавања човекових реалних захтева, већ у правцу креирања до сада непознатих потреба. Читава ова ситуација, осећај величине знања, његове снаге, мноштва могућности кроз његове потенцијалне примене, као и чињеница да се налазимо на прагу потресајућих промена у односу на сами живот, свест да су технолошка знања непропорционално велика у односу на социјална - тако, познајемо оно што смо створили, али игноришемо оно што смо наследили – пред друштво ставља обавезу да се покрене у правцу њиховог проблематизовања и креирања потребе филозофских, интелектуалних и социјалних анализа у областима које су до сада биле непознате, и од њега захтева хитно доношење регулаторних и законодавних мера без одговарајућих припрема или когнитивних обрада и, наравно, без аналогног моралног или духовног упоришта. Друштво би, дакле, под хитно требало да размотри мере доношења и усвајања одговарајућих закона и поред јасне чињенице да није у могућности да у потпуности разуме наведену проблематику. Штавише, чињеница да је у овом случају незнање изнад знања, непромишљена жеља интензивнија него разборитост, а различити интереси снажнији од вредности, стварају забринутост пред надолазећим опасностима, нарочито услед примене генетског инжењеринга, који баца сенку на радост и задовољство због напретка и могућих перспектива. Г. ПРАВОСЛАВНА БИОЕТИКА Револуција у биомедицинским истраживачким достигнућима инсистира на њиховим тренутним применама, до сада невиђеним, тешко објашњивим и широког обима. Све указује на то колико се важне промене животних облика и структура налазе пред вратима. Граница између катастрофичних претњи и чуда прилично је нејасана. Вероватно је да, док је разлика међу њима огромна, удаљеност између њих веома мала. И, док осећај сопствених скромних могућности на нас делујује умирујуће, детектовање наших неограничених потенцијала оправдава наше страхове и изазива опрез. Савремена социјална биоетика покушава да постави границе и одреди правила и услове равнотеже. Оно што представља област њеног интересовања је, пре свега и углавном, развој - такозвани “прогрес”, или, у најмању руку, наш опстанак као врсте и као друштва. Из тог разлога је у сталној потрази за законом и консензусом. Закони ће дати сигурност и јасноћу у погледу усмерења, док би сагласност друштвених органа тебало да подели одговорности и олакша његово прихватање. У сваком случају ова етика, која започиње од човека и завршава се код њега, има потпуно пролазне димензије и лако се негира или се прилагођава. Са становишта православног богословља и духовности, етика потиче од Бога и Њему се приноси. Ова ставка је и чини духовном и разликује је од било ког другог облика моралности. Савремерна биомедицинска истраживања, у правцу у коме се развијају, не само да се дотичу људског тела, већ човека уобличавају и дају обећања у правцу утврђивања његових карактеристика. Штавише, она врше директан утицај на темељне односе између човека и његове животне средине, друштва, њега самога, Бога. Могли бисмо чак рећи и да врше интервенције и у човековој души, у самом језгру његовој постојања, до те мере да би значајно могла утицати на односе душе са Богом. Несумњиво је да Црква има право да се огласи у вези са тиме. Због тога се од ње и очекује да понуди сведочења православне биоетике. Хајде сада да видимо, једну по једну, које су то главне тачке у којима Православна Црква види духовне последице биомедицинских истраживања: 1. Погоршање човековог односа према (са) животној средини Приликом стварања Бог човека није бациo у један амбијент без припреме, већ га је поставио у свет који је створио у првих пет дана, као што је то јасно приказано у Књизи Постања. Занимљиво је да се на крају сваке фазе стварања света, односно на крају сваког стваралачког дана, у Светом Писму понавља исказ: “И виде Бог да је добро”[2], док се после стварања човека каже: “Тада погледа Бог све што је створио, и гле, беше добро веома”[3]. Дакле, квалитативни израз Божије стваралачке моћи добија своју максималну вредност са стварањем човека. Човеково окружење, свет, има своје законитости, врсте и облике, равнотежу, мере и границе. Њихово поштовање за човека има значење дужног поштовања према њиховом свемудром Творцу, Богу љубави. Речи “Због тога Он даде људима знање, да би Га прослављали у чудесима Његовим”[4], представљају пут истраживања ових тајни знања и Његових мудрости. Данашња биомедицина, као наука, често покушава да фалсификује горенаведене непроменљиве параметре стварања. Морамо рећи да се и физика, такође, играла са природним постојаностима, али није утицала на природу како би је променила; исто тако и технологија. Њихово непоштовање природе, под претпоставком да постоји једна оваква ствар, било је њено скрнављење и њена лоша употреба. Тако, проблем представља нуклеарни отпад а не ослобађање нуклеарне енергије; проблем су отровни продукти сагоревања и неразградиви материјали а не технолошки проналасци. Међутим, данашња генетика и медицинска технологија прете да природу обешчасте; да наруше њене мистичне законе и радикално измене њене облике и изразе; да интервенишу у некогнитивним наследним процесима и на тај начин проузрокују последице које се преносе на потомство и то неопозиво и неконтролисано. Можда је то већ и учињено. Укидање природног начина репродукције, технолошке интервенције у процесу смрти и њеног посредног одлагања (проблеми мождане смрти, вегетативног стања итд., питања шта је уопште унапређење живота и шта преставља спречавање смрти?), могућност стварања нереалних или трансгенетичких бића, селекција пола, еугеничке интервенције, генетски модификована храна, опасност од безобзирне употребе клонирања, не указују ни на шта друго већ на могућност да ћемо, за неколико година, да живимо у неком другом и другачијем свету од оног у којем су живели сви наши преци од Адама и Еве па све до данас и нас самих. Свет кога смо добили променио се ка свету кога смо ми направили. Божији свет је тако “коригован” од стране човека. Наше окружење је нашим прогресом престало да буде природно; постало је и оно вештачко. Логос који је кроз природу упућен од Бога човеку, замењен је обавезним ћутањем и неизбежним оклевањем, које намећу свршени чинови технолошких изненађења. 2. Суноврат моралних принципа и вредности Чини се да савремени биомедицински напредак погибељно мења критеријум моралности. Већ je и сам појам биоетика (βιοηθική) данас умногоме промењен, будући да је дошло до промене значења самог живота (βιός), а такође и промене значења морала (ηθική). Тако, док годинама уназад имамо законски регулисано или, у најмању руку, прећутно прихватање абортуса (неки од њих чак називамо и “исцелитељским”), још увек нисмо успели да стигнемо до консензуса о томе када почиње човеков живот (са зачећем, након ембрио трансфера, после 14 дана, када је фетус оформљен итд.). Ова лаж наметнута нам је од стране “прогреса” и ми је, као такву, саопштавамо сами себи. Током времена ћемо у њу почети и да верујемо као да је истина. Можда поменуто није настало са контролом рађања и контрацепцијом већ као средством за превазилажење социјалних проблема, космичких дилема и пастирских тешкоћа, у односу на које смо данас створили и православни богословски поглед о сврси брака - пошто смо, наравно, заобишли физиолошку сврху која је саставни део брачног односа - позивајући се на светоотачке референце и аргументе, наводно позајмљене из традиције? У данашње време за научнике морално је оно што води ка иновативним открићима, или, евентуално, нешто што погодује животу. За друштво, опет, морал представља оно што не омета законе људских права и друштвених односа, оно што не крши законе и споразуме, оно што се брине о такозваној заштити животне средине, оно што штити најмоћније на свету, све оно што политичарима олакшава да се наметну а некима да се приказују, оно што не ремети равнотежу интереса и, најчешће, оно што успављује с(а)вест. Последица овога је декриминализација прељубе, легализација порнографије, прихватање хомосексуалности и промоција еутаназије (Аустралија, Холандија, са постепеним трендом ширења на глобалном нивоу), усвајање “претпостављене сагласности” у области трансплантације органа (Шпанија, Аустрија), пракса сурогат мајки и хетерологне инсеминације у репродуктивној етици (САД), оснивање здравствених удружења, патентирање генетских карактеристика, доминација једне користољубиве и чисто утилитаристичке логике и огољавање етике од човекових трајних начела и духовних вредности. Све до данашњег времена етика је имала за свој циљ да се наметне и води бригу о човеку. Савремена етика се ограничила на то да човека задовољи на нивоу благостања, удобности и лакоће, дневних потреба, његових психолошких задовољстава (да се осећа добро), жртвујући његов духовни елемент на олтар социјалне добробити. Ово је на крају довело до једне безличне моралности, чија је улога наш опстанак као друштва. Постоји потреба да Православна Црква не остане по страни, али нас притисак који прихватамо из свакодневног живота и друштвеног конформизма који нам је, као верницима наметнут, често гура на богословске путеве на којима имамо више елемената једног теолошки зачињеног секуларизма, него особине динамичког богословског сведочења у савременом свету. Страх да можда губимо љубав као човекољубље, наводи нас да је фалсификујемо као веру и искуство. На тај начин, међутим, нудимо неку лажну духовност по човеку, а не живу истину као животну радост. “Добар човек”, је заменио живога Бога. Да ли је, на крају, толико тешко одупрети се научним чињеницама које функционишу као свршени чин универзалне праксе. То је тешко, али, међутим, представља и неопходност. 3. Поремећај људских односа Експлозивни напредак биомедицинских наука врши погибељни утицај на међуљудске односе. Парадоксално је да су, и поред тога што се у данашње време ставља снажни нагласак на социјалну добробит и воде многе дебате о уравнотежавању мећуљудских односа, ови односи угрожени као никада до сада. Основа модерног напретка је интерес, егоизам и промоција личног успеха или, у најбољем случају, патолошка љубав према животу. Међутим, сви ови наведени елементи представљаје равнотежне чиниоце у друштвеним односима, који се побољшавају само онда када се негује човек, а никада када су наметнути законима који човека деградирају и сравњују га на његов биолошки ниво. Разлике међу људима све више расту. Све указује на то како наша друштва очигледно све више иду у “еугеничком” правцу. Улажемо велики труд и највероватније ћемо успети да “поправимо” нашу врсту. А, да би се то догодило и када се то деси, не само што ћемо ми сами уништити милионе људских бића као фетуса, већ ће истовремено и највећи део човечанства бити осуђен на другоразредни живот: они који су имали ту несрећу да живе пре генетске револуције или они којима генетски напредак није успео да помогне. Они којима ће бити потребно више медикамената (стари, инвалиди), аутоматски ће бити лишени подршке. Медицина ће бити, чак и у својој терапеутској оријентацији (генетска терапија), све више превентивна а све мање исцелитељска. Нови облик живота ће надграђивати свој квалитет и вредност на темељу смрти беспомоћних и слабих наших ближњих. Еугенички ставови воде ка генетском расизму. Док борба и постигнућа биомедицинских наука имају за циљ да заштите и продуже биолошки живот, никада раније та иста човекова биолошка ипостас није била толико деградирана као данас. Дошли смо до тачке у којој изазвану или изабрану смрт својих ближњих називамо “добра смрт” (“еутаназија”), па чак и “исцељење” (“терапеутски абортус”). Уместо да дајемо живот тамо где то желимо, одузимамо слободу немоћним особама (којима је мозак мртав), а њихово ћутање крстимо у “пристанак” (“претпостављена сагласност” у законодавству трансплантације органа). Док се толики разговори воде о човековој приватности, правимо такве законе по којима су не само наша тела, већ и наша воља, власништво и имовина анонимног законодавца. На овај начин друштвени, односно међуљудски односи представљају законске споразуме, а не човеков лични избор. Због тога су и њихова настојања више налик на обећање или на сан, него на стварност. Такође, неконтролисана технологизација здравља дијагнозу преображава у трагање за информацијама; здравствено стање пацијента у табелу параметара и нумеричких вредности; биолошке органе у механичке делове; симпатије или лично уважавање лекара у дијагностички извештај микробиолошке лабораторије илл технички савет “неодређеног” лабораторијског научника; личност конкретног пацијента у безличну механичку јединку; и, коначно, личност са осећањима у човека са бројем и кодом. Односи се нису променили, већ су напросто престали да постоје. 4. Вредност самовласности (слободне воље) и њено изопачење Највећи поклон Бога човеку јесте његово спасење, Црква и крв Христова. Најважнија ствар за човека јесте слободна воља, његова самовласност. Човекова могућност да прихвати или одбаци Бога, представља основу његове слободе. Својом самовласношћу, слободном вољом, човек користи благо Цркве и куша плодове спасења. Прво поседује, друго може добити. Највећи поклон човеку није живот, нити је то врлина. И једно и друго били су инфицирани падом првостворених Адама и Еве; прво отровом смрти, а друго вирусом греха. Оно што је остало недирнуто након прародитељског пада јесте слободна воља. Она се оплођује благодаћу Божјом и усавршава плодовима спасења. Слободна воља, чак и у њеном погубном виду негативног самоодређења, у складу са речима оца Софронија (Сахарова), “представља неопходну претпоставку за створену личност, ради успињања за примање божанског живота”.[5] Око самовласности води се борба унутар сваког човека. У овом, унутрашњем простору нашег бића, изражава се наша слободна воља. Што је већа његова запремина, утолико је већа и могућност слободе. Њу нарочито уважава и Бог. Наше спасење, спасење по човеку, није ни ментално ни емоционално; оно је вољно. Са нашом слободном вољом садејствује благодат Божија. “Онај ко хоће” понављају уста Христова.[6] Мећутим, недоступан простор човекове самовласности све више бива повређиван савременим биомедицинским истраживањима и, на тај начин, све више се ограничава његов животни простор. Са друге стране, интервенције у можданој биохемији, помоћу психотропних лекова, могу да доведу до изопачења човекове личности, у толиком степену и значењу, да се човекова самовласност удаљава од своје узрочности и детерминизма. У таквом стању човек започиње да се понаша као да је дужник лековима које узима. Дакле, цена менталне терапије веома је висока: она представља квалитативну деградацију слободе. Екстремни случај интервенције у области слободне воље представља такозвана психохирургија која, тамо где се примењује, изазива веома бурне реакције и проблематизације. Генетска интервенција над човеком и њене неописиве могућности, прете опасностима од креирања човека по наруџбини, односно човека који ће поседовати унапред прописане карактеристике. Човек се, на овај начин, нашао у опасности да постане не оно што јесте, већ оно како је сам себе дизајнирао и произвео. Од слободног субјекта нашао се у опасности да се претвори у технички програмирани објекат. Генетка ове врсте уопште и није генетика. Јер, с једне стране, механизује биологију човека док, са друге, дезактивира лепоту психичких варијација и онемогућава непредвидивост човекове личности. Још један параметар који указује на преиначавање човекове слободне воље јесте чињеница да се здравље, али и човеков генетски идентитет, у данашње време, углавном налазе у рукама великих финансијских гиганата, предузећа и интересних сфера. Економизација здравља заменила је личност са компанијама без осећања, које су, у основи ствари, извршиле провалу у генетску приватност појединаца. Личност се све више смањује; субституише се јединком (индивидуом) која се мери другим друштвеним величинама и њима одређује његова самовласност. Када се личност неутралише, бива замењена бездушним, интересним и хладним законом. Човекова слобода се, данас више него икада раније, суочава са претњом да законима и економским интересима доспе до ропства. 5. Поремећај психосоматске равнотеже Ако је најважнији дар човеку његова слободна воља, њен најдубљи израз је психосоматско јединство, хармоничан однос тела и душе. Ментални поремећаји често имају физичке последице и обратно, болести тела озбиљно утичу на физички елемент душе. Тело је састављено од психичких елемената а душа од физичких. Одређени број органских болести имају неуропсихијатријске узроке, док су многи ментални поремећаји физичог порекла: или су наслеђени, или представљају последицу развојног процеса појединца. Наглашавање човековог тела и његове биолошке ипостаси негује осећај да оно што, у коначној анализи, јесмо, су углавном гени и ћелије, а да оно што бисмо могли да постанемо, представља резултат генетских интервенција. Последица оваквог става је да човек завршава пре свега као физичко биће па се самим тим и не мења у области своје самовласности, већ технички. Ово, само по себи, ремети човекову психосоматску равнотежу. Велики развој неурофизиологије, неуроимунологије, неуропатологије, неуробиохемије, довео је до развоја неуропсихологије а ова даље води ка соматизацији и органском изражавању душе (психофармација, психохирургија), на штету духовног. Такође, репродуктивне технологије интензивно соматизују првенствено психосоматске чињенице људске репродукције, будући да огољавају људско почело од његове полности и, на тај начин га изопачују у лабораторијско сједињавање гамета (полних ћелија). Кључни психички елементи се занемарују, па се човеково зачеће остварује без душевног узбуђења брачних полних односа, без његове стрепње услед непознатог и, коначно, без осећаја узајамног међусобног прихватања и садејства. Одбрана душе, услед једностраног занемаривања којој је изложена, добија свој израз у порасту психичких поремећаја. Унапређивање физичког здравља праћено је експлозијом душевних болести, од деградације и слабљења њене вољне снаге и истрајности, па све до потпуне отуђености од њеног духовног потенцијала. Све је теже распознавати њену животност, а можда је чак од тога теже препознати и само њено постојање. 6. Увреда и деградација човекове разноликости Сваки човек је различит и због тога одабран, посебан и јединствен. Ово представља вредност његове личности. Као што изрази човекове спољашњости, његовог телесног изгледа, варирају и чине његове особене карактеристике, на исти такав начин се људи разликују и по свом унутрашњем изразу и то сваки од нас, без преседана. Ову јединственост наше личности савремена генетичка открића и медицинска пракса доводе у питање. Супституција људског постојања беживотним нумеричким параметрима, замена лекарске топлине дијагностиком медицинских тимова и лекарске праксе болничким профитом, не доводе ни до чега другог, већ до деперсонализације здравља, такође и пацијента. Истовремено, појава техника клонирања, супституција случајности - што представвља основну заштиту јединствености личности - пробраним карактеристикама, веровање да се ДНК два насумично изабрана човека поклапа 99,9% и, свакако, слабљење самовласности, воде до сумњивог закључка да људи, на крају, имају више сличности него разлика. Да смо више врста него личности. Међутим, величина човека лежи у различитостима кроз које се људи пројављују. Ове разноликости личностима дају лепоту и хармоничност њиховој заједници. Јединство различитости је пуно узвишеније као духовно стање од сличности сличних. Јер, прво представља творевину слободне воље, док је друго последица нашег детерминистичког стварања. 7. Ишчезавање човекове вечне перспективе У савременој биологији и медицини, живот значи човеково земаљско присуство, а здравље његову природну силу. Значи пролазност. Све ово има своје оправдање. Човек јесте и тело и природна, биолошка ипостас. Свака личност се појављује у једном конкретном временском тренутку историје и његово трајање у космичком феномену има јасне временске оквире. И свака од њих има велику вредност! Међутим, уколико би перспектива човековог тела била смрт и биолошки крај, његова перспектива као целине јесте вечност и неугасива светлост Царства Божијег. Што човек више живи физички, утолико се ограничава и његов вечни хоризонт. Што више човек ставља нагласак на своју биолошку ипостас, утолико се више замагљује његово искуство вечног упоришта. Савременим биомедицинским истраживањима фокус интересовања није здравље - ово је сасвим природно и оправдано - већ се она залажу за побољшање или проширење овоземаљског, потпуно игноришући природу и реалност душе; одузимајући јој метафизички смисао, моменат који омогућује уздизање на метафизички ниво потпуно људским остварењима; отуђује живот од, више него несумњиве, реалности, чињенице смрти и тиме човека компримује унутар загушујућег времена, дави га омчом пролазног, мењајући његове истине стварности лажима научних фантазија. Хипертрофично старање о продужавању и унапређивању земаљског живота, на жалост, не само да није у саодношењу са паралелном културом, већ и деградира њену перспективу “... имање боље и непропадљиво на небесима”.[7] 8. Слабљење осећаја и потребе за Богом Преувеличавање вредности човековог биолошког постојања и ароганцијa коју оно имплицира, води ка илузији самодовољности. Фармацеутска или психотерапеутска ослобађања из психолошког безизлаза, бескомпромисни захтев за лечењем болести, рационалистичка нутритивна зависност од пољопривредних култура које “силују” природу, потреба за здрављем или рађањем деце, постепено гурају у страну прибежиште и наду у Бога и замењују их поверењем у људска достигнућа и науку. Чак се и чисто метафизички термини као што су “бесмртност” и “вечност”, који се по својој природи приписују Богу, у данашње време користе за описивање људског тријумфа. Човек све више преузима Божанске принадлежности, осећа се творцем, поставља се на Његово место и коначно Га и пориче. У свету физичког детерминизма и генетичке доминације, не чини се да душа и слободна воља имају своје место. Човек се подразумева без душе, као и душа без самовласности. Због тога свет са човеком делује усамљен, без Бога као и без потребе за Њим. Међутим, потреба за Богом јесте крв нашег организма, кичмени стуб нашег постојања, ДНК наше ипостаси, тајна нашег опстанка. Деградација човека у једнодимензионално и свемогућно биолошко чудовиште, прети повратку у камено доба, где су животиње биле огромне, али немоћне да реагују у случају, на пример, канцера. Њихово једино предодређење јесте њихово ишчезнуће и смрт. Е. ПОГОВОР У односу на све горепоменуто реч Цркве је актуелнија него икада до сада. Са великом радошћу Црква као “успех” посматра чињеницу напретка човечанства. Исто тако, међутим, са одређеном дозом чуђења и запрепашћења Црква види да, заправо, не види. Али се и са много наклоности, такође, суочава са обавезом да човечанство води према Богу, да се супростави Његовом одбацивању, да укаже на Њега користећи се управо Његовим оспоравањем. Неретко друштвени безизлази указују на један од начина сусрета са Богом. “Користи за човечанство су такве да превазилазе било која морална оклевања”[8], изјавио је председавајући Здравственог комитета Велике Британије Лајам Доналдсон, поводом недавне одлуке Британске владе да дозволи експерименте над људским ембрионалним ћелијама, који су проистекли из “Доли” типа клонирања. Овај став јасно изражава савремене секуларне идеје. Моралне вредности су престале да имају вредност. Вредност имају само такозване користи. Насупрот оваквом ставу за Цркву су етичке вредности такве, да ограничења која понекад стварају превазилазе сваку такву “корисност” за човечанство. За Цркву п?

Еутаназија и трансплантација органа из угла теологије и хришћанске етике У суботу, 16. фебруара 2019. године, у Парохијском дому храма Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу одржана је духовна трибина под називом Биоетика у вези са крајем живота – еутаназија и трансплантација органа из угла теологије и хришћанске етике. Уважени гости и предавачи су били протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић и протонамесник Драган Поповић. Духовно вече је започето молитвом, а потом се присутнима обратио и госте поздравио протојереј-ставрофор Зоран Алексић који је окупљене увео у тему разговора и упознао их са уваженим гостима кроз изношење неких сегмената из њихових биографија и плодоносних делатности. Присутнима се најпре обратио протојереј-ставрофор Зоран Крстић који је говорио о еутаназији кроз историју и данас, али и кроз призму савремене теологије и антропологије. О овој теми је говорио кроз примере из старе Грчке, Спарте и нацистичког периода немачке државе. Говорио је о пасивној и активној еутаназији, али и о хришћанским погледима на смрт и сам крај човековог живота. Као закључак свог излагања изнео је мишљење да ни рођење, а посебно смрт, нису одлуке нас као појединаца, већ да их морамо сагледати у заједници са нашим ближњима, а посебно у заједници са Богом који нам је тај живот подарио. Посебно је нагласио да се број одлука за еутаназију драстично смањује онда када се људима пружи љубав и брига за којом они и жуде и који се у великом броју случајева баш из проблема са депресијом и одлучују за еутаназију. Излагање је наставио протонамесник Драган Поповић који је говорио о посебно актуелној теми трансплантације органа. Изнео је ставове и за и против трансплантације, као и добре и лоше стране те одлуке. Као највећи проблем донирања органа навео је “предпостављену сагласност” која је од прошле године посебно актуелна тема у Србији и неразумевање појма “мождана смрт”. Свако ко жели да донира органе, по његовим речима, пре свега треба да буде посебно добро упознат са свим аспектима ове теме, па тек након тога може да се одлучи да ли је за или против. Свако од нас је слободан и може и мора то сам да одлучи, али мора бити добро информисан о свему. Изнео је ставове и мишљена помесних Цркава и навео да свако дело које је учињено из хришћанских побуда је добро дело. аудио запис трибине у Аранђеловцу - 16. фебруар 2019. године Извор: Епархија шумадијска СПЦ