Претражи Живе Речи Утехе

Донедавно се чинило да су правила понашања на друштвеним мрежама већ успостављена: не вређајте, не критикујте мишљење које је аутор изнео на својој страници, не засипајте туђе странице емотиконима и небитним сликама, не приказујте сопствену супериорност, поштујте границе других људи. Међутим, како популарност ЈуТубе-а и Инстаграма расте, може се приметити како се појављују нове традиције онлајн односа. Ове платформе пружају прилику да брзо стекнете популарност и зарадите. Да бисте остварили профит, неопходна је активност на страници или каналу блогера а ово утиче на понашање претплатника. И бесконачно слање емотикона је активност. Све би било у реду да се ова нова етика из сфере друштвених мрежа не улива у живот и мења традиције комуникације. Свака друштвена мрежа, ако се ради озбиљно, захтева много рада и пуно времена. Ако особа одржава страницу на једној друштвеној мрежи ради сопственог задовољства, то не захтева глобалне напоре, ако одржава неколико, то је теже, али ако постане блогер са великим бројем претплатника, то свакако није лако. Обично се свако изолује у свом простору, који нам је из неког разлога занимљив. Интернет је замаглио границе и сада можете скоро директно контактирати било коју звезду или славну личност и чак добити одговор. Приступачност познатих људи и њиховог личног живота доводи до тога да њихови пријатељи и претплатници троше огромну количину времена да сазнају како живе њихови идоли - уместо да живе сопствене животе. Човек седи и гледа неког глумца како се негде вози у колима и прича о томе – уместо да сам вози и ужива. Јавни људи сада добро зарађују користећи друштвене мреже и првенствено Инстаграм. Да би успели, они морају стално да буду активни и да објављују нешто - није важно шта тачно, главна ствар је што више постова и прича (они се аутоматски бришу након једног дана, што ствара илузију међу претплатницима да им је хитно потребно гледати). Људи не прате само једну звезду, већ неколико, плус пријатеље, занимљиве странице - и као резултат тога, проводе много времена онлајн. То нас спречава да видимо лепоту свог живота, а понекад и изазива да се осећамо незадовољни њиме. Животи познатих личности нам се чине занимљивијим од нашег. Варају се они који мисле да од овога пате само световњаци. Световни људи прате глумце, певаче и манекене, а верници митрополите, епископе и свештенике, и на исти начин губе велики део свог времена. Бити блогер је веома тешко. Тешко је направити занимљиву страницу. Само вам се чини да ћете постати познати и окупити бројну публику, ако седнете и само кажете нешто испред камере. Не! Ово је огроман посао који захтева таленат, интелигенцију и време. И није важно на којој друштвеној мрежи особа блогује, свуда је тешко. Главни проблем блогера на Инстаграму је потреба сталне активности, односно непрестано објављивање нових постова. Штавише - није довољно попунити страницу само занимљивим материјалом, потребно је да блогер говори о себи и свом животу. Потрошачи желе активност блогера, очекују ажуриране вести и желе да ова ажурирања буду занимљива. Ако дуго нема постова или прича, људи почињу да се одјављују, што се блогеру, наравно, не свиђа. Може да припреми неки интересантан материјал и да му посвети све своје време - али почиње да добија одјаву читалаца, и принуђен је да објави било шта, да његов рад не би био узалудан, да се виде плодови његовог рада. Проблем са блогерима је што почињу да зависе од својих страница, почињу да развијају некаква опсесивна стања: прошло је пет сати, а ја нисам ништа објавио! По правилу, све почиње безазлено: човек жели да подели нешто занимљиво и корисно, али после неког времена више и не примећује да прати домет публике, број претплатника, ниво активности и слично. Инстаграм види, не као друштвену мрежу са лепим фотографијама, већ као графикон који га или радује или показује да се не труди довољно. Блогер почиње да буде веома искрен у причама или директним преносима са људима које не познаје. Понекад ме ниво те искрености чак и најежи. Осећам се као да сам отворио туђи дневник и читам нешто што није било намењено мени. Зашто се то дешава? Човек седи у соби сам са камером, снима емисију или објаву, и има утисак да је сам. Али на другој страни екрана окупило се неколико десетина људи, од којих многи не би требало да буду упознати са тајним областима његовог живота. Обично покушавам да упозорим своје пријатеље ако видим такве ситуације. Јасно је да некима неће бити свеједно, али има оних који ће послушати. Више пута сам видео момка и девојку како ходају, и свако од њих снима причу на свом Инстаграм профилу. Можда нешто не разумем, али када су љубавници заузети својим блоговима, а не једни са другима, то је некако чудно. Данас супружници седе са својим телефонима, али размислимо - пре пола века они би изгледали исто, само би он у рукама имао новине, а она би плела . Дакле, ту се заиста ништа не мења. Али када љубавници нису страствени једни према другима, већ им је важан имиџ на друштвеној мрежи, онда је ово катастрофа. Још један проблем је што се сваки блогер свакако сусреће са безобразлуком и непримереним коментарима. Што више претплатника, то је више негативности. Брисање негативних коментара сада није опција, јер када човек ово види, доћи ће и оставити још нових пет. Дакле, они који блогују треба да буду спремни на ово. У идеалном случају, добро је имати неколико људи који раде на блогу, онда је лакше одржавати своју психу здравом. Блогеру није довољно да редовно објављује постове и приче, он такође мора стално лајковати коментаре и одговарати на њих барем емотиконима. Испоставља се да је најмања реакција вредна, јер повећава ваш рејтинг и ствара потребну активност на страници. Људи траже од својих пратилаца да на неки начин реагују на њихове објаве. Ово додатно уништава границе међу људима, јер се редовни посетиоци Инстаграма навикавају на чињеницу да је мешање у туђе животе норма, корисно и добро. Ако хришћанин жели да буде блогер и труди се да људима донесе светлост Христову, онда је његов рад потребан. Инстаграм је одлична платформа за младе која може бити занимљива и едукативна. Верници могу лако да одржавају своје блогове на овој друштвеној мрежи. Не морате да га користите за проповедање, можете да промовишете и популаризујете неке од својих иницијатива. Чини ми се да се огромна популарност Инстаграма објашњава чињеницом да многи млади људи имају жељу да имитирају своје омиљене звезде, да буду кул као људи које прате. Па, ово је добра прилика да зарадите новац ако блог постане популаран. Ако ваше дете седи на телефону цео дан и са четрнаест или петнаест година сања да постане блогер милионер, нека буде тако. Сигуран сам да ће се до осамнаесте године страшно уморити од овога, јер у свему томе има извесне нереалности. На крају ће пожелети нормалну комуникацију, што значи да ће морати да напусти стан и да види очи особе коју је претходних десет година видео само на екрану. Преноси уживо и конференцијски позиви не помажу: замрзавају се, праве буку и генерално су незгодни. Зато се надам да ће тинејџери постепено напуштати друштвене мреже и ући у стварни живот. Велики проблем је што данас има много деце која на овај начин зарађују. Тачније, много је родитеља који све ово организују и подржавају. Често је све то лажно и врло непрофесионално. Не желим да кажем да су сви канали са дечјим блогерима лоши - не. Моја деца гледају Јутјуб канал на коме мајка и њена ћерка, које живе у Италији, иду на занимљиве догађаје, екскурзије и изложбе и говоре о томе у својим видео записима. Такви канали су едукативни и проширују ваше видике. Можете пронаћи добре дечје блогове, али ипак, по правилу, такве активности су пуне многих опасности. Родитељи који их подржавају треба да искрено одговоре на питања: Да ли разбијају психу својој деци? Да ли покушавају да их натерају да ураде нешто што њих заправо не занима? Да ли деци отимају детињство? Чини ми се да мало деце воли десетине изговарања примитивних рекламних текстова. Хоће ли се такав блогер за неколико година појавити са оптужбама да му је живот осакаћен? Мислим да никакав зарађени новац неће надокнадити одсуство детињства. Претплатници такође постепено развијају зависност од својих омиљених блогера. Човек се навикне да посматра њихов живот, па некако чак и учествује у њему – лајковима и коментарима. Понекад доступност звезда квари човека - он губи осећај за границе, прелази оно што је дозвољено. Отвореност и транспарентност интернета води до упознавања. Људи аутоматски сматрају власника популарне странице блиским њима јер су укључени у његов живот. Наравно, за ово су криви сами блогери. Они воде пратиоце у обилазак стана, показујући им шта све имају! На овај начин често рекламирају намештај, неке ствари, дизајнере. А претплатник, који је виртуелно посетио звездин дом, осећа се скоро као пријатељ са њим. Штавише, он зна какве палачинке једе за доручак, где се одмара, који шампон користи и тако даље. Опет, како можете осудити претплатнике да су наметљиви и да се мешају у туђи живот ако сами блогери изјављују - пишите, коментаришите, лајкујте, „повратне информације су нам веома важне“. Ови позиви значе само једно: на својој страници имају омогућену монетизацију, односно једноставно зарађују уз помоћ свега овога. Уложили су у рекламирање, и сада треба да поврате овај новац. И чини нам се да радимо важну ствар тако што подржавамо нашег омиљеног блогера. Треба да разумете алгоритме друштвене мреже коју сте изабрали и да трезвено сагледате ствари. Ако желите да помогнете људима да зараде новац, учините то. Само запамтите: често је блогеру потребно да се стално нешто дешава на његовој страници, а већина постова и публикација је усмерена на одржавање ове активности. То не значи да је он лош - само знајте да, по правилу, он нема времена за вас. Не волим када покушавају да манипулишу са мном, када ме оптерећују скривеним рекламама, када лажу, тврдећи да је моје мишљење важно. Такође не волим илузије које Инстаграм даје људима. Пошаљете емотикон или коментар - и одмах добијете одговор у облику срца. Имате историју ћаскања са славном особом! Али вредност ове „преписке“ је једнака нули. На Инстаграму је уобичајено да одговорите на све што можете: напишете своје име, ставите емоји, напишите детаљан коментар - срце ће сигурно полетети као одговор. Ово је овде норма комуникације, а осећај комуникације са звездом је једноставно самообмана. Шта све наведено значи за хришћанина? Лажни осећај сопствене вредности и губљење времена. Па, ма колико то било тривијално, заборављамо на молитву. Ујутру, лежећи у кревету, прво што урадимо је да узмемо телефон - и сада се цео свет врти испод јастучића нашег палца. У исто време заборављамо на свој живот, а понекад изгубимо и себе, своје право лице. То се може десити у обичном животу, када сам једно код куће, друго на послу, треће у цркви, четврто са пријатељима. И на крају, није јасно где сам прави ја и шта сам заиста. Веома је лако ставити маску и постати неко други. Зато се морамо трудити да живимо правим животом, а не да само идемо на друштвене мреже. Има Инстаграм и своје предности. Ово је одлична платформа за размену искустава, популаризацију нечег доброг, проналажење истомишљеника у различитим деловима света, комуникацију, учење нових ствари и склапање пријатељства. Ако вам се свиђа ова друштвена мрежа, ако тамо имате пријатеље, користите је за своје здравље. Можете га користити као платформу за своју мисију - или можете једноставно поставити фотографије за уски круг пријатеља. Можете га читати и гледати - и можете га испунити. Моја информативна платформа, на којој износим своја размишљања, је сајт наше епархије, мени је то довољно, тако да имам Инстаграм страницу не за проповед, већ за комуникацију и читање. И да нагласим -људе који праве незанимљив садржај не додајем као пријатеље. Ово може бити увредљиво за неке, али желим да мој феед буде, ако не користан, онда барем занимљив. Генерално, будите пажљиви на друштвеним мрежама, и према себи и према другима. Размислите да ли треба сваког да пустите у свој живот. Не заборавите да у животу треба да постоји део који припада само вама и вашим најближим особама. Инстаграм није ни лош ни добар – он је оно што ми правимо од њега. Претплатите се на добре странице и блогове - и имаћете много корисних информација, нових знања и занимљивих контаката. Али запамтите да је ово само један део вашег живота. јереј Димитрије Паламарчук приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Из штампе изашла нова и интересантна књига Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког Иринеја (Добријевића) под насловом Православни дух и етика капитализма: Студија случаја на примеру Србије и Црне Горе и Српске Православне Цркве. Издавач овог, обимом невеликог, али значајем великог, дела јесте Институт за политичко умрежавање, уз подршку Центра за истраживање православног монархизма, МИР Publishing, Центра за конзервативне студије и L'association Paris-Berlin-Moscou. Није згорег подсетити да је владика Иринеј, заправо, духовни покровитељ Центра за истраживање православног монархизма, организације-суиздавача овог дела, коју је Патријарх српски Иринеј одликовао орденом Светог цара Константина, у склопу обележавања 1700 година од доношења Миланског едикта 2013. године Господње. Аутор предговора и приређивач биографије аутора дела је ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, директор Центра за истраживање православног монархизма. Из предговора издавајамо: У нашо широј, па и интелектуалној, јавности је често присутна, крајње симплификована и, суштински, погрешна перцепција Цркве, као друштвеног чиниоца, којем није иманентно бављење друштвеним збивањима и процесима, које у радикално секуларистичком наративу, не припадају духовној и метафизичкој сфери, како их представници ове школе мишљења доживљавају. Редови пред нама представљају драгоцени камичак у грађевини нашег разумевања мисије и призвања Цркве, која ће бити од нарочитог интереса и ползе за сваког православног хришћанина, али нарочито за оне који препознају потентност и важност питања из домена политичке теологије, социологије религије, али нарочито политикологије религије. Извор: Епархија источноамеричка

Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7.6.2019. ”Подељена мишљења правника о еутаназији.Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне” Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти. У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору опонената посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”, односно ”моралном надзору” Цркве. Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације, као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком. Клерикалне позиције и аргументи Ставови водећих представника Цркава су сложеније од ставова других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као слици Божјој (Imago-Dei-учење). Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна. Теолошка борба за доминацију у тумачењу Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога - ”не убиј” - веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу о ”Imago-Dei” видео индивидуално право човека да одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ове опречне аргументативне ста вове ”акт највишег поверења у Бога”. Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена, и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD). Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, свршивши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свог колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је умро вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест). Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг прошле године објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са унутарњим миром, као и ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов есенцијални аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”. Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, већ пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене. Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих. Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица пак тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме су две личности на асиметричан начин укључене. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заступника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти. Извор: Српска Православна Црква

Важно је да православни вероучитељи култивишу став одговорног понашања у настави, без обзира на ниво угледа и место на којем врше своју катихетску службу. Ниједна прилика где се догађају сусрети и успостављају односи са ученицима није морално неутрална или недовољно етички значајна. Наше доба брине о етици. Данас та брига дотиче различите области: привреду и финансије, спорт, медије, а највише област медицине. Многим људима је блиска идеја етичности у медицинском позиву. Лекари морају да делују охрабрујуће за пацијенте, да чувају тајне везане за њихово здравствено стање и да увек поступају у корист очувања и продужења живота. Ова и друга правила понашања сачувана су у чувеној Хипократовој заклетви. Пажња која се придаје медицинској етици већа је утолико што лекари дословно имају посла са животом и смрћу, а када се доносе одлуке које се тичу живота и смрти добро дође подршка неког добро уређеног броја правила. Многе од ових етичких одлука имају непосредне везе са људским вредностима, духовним уверењима и другим чврсто успостављеним ставовима. Етички интереси јављају се све чешће и у свакодневном животу. Вербална или физичка агресија постаје све учестанија појава. У друштвеном животу све је више насиља и неуљудности, док дисциплина и ауторитет имају све мање значаја. Људи се позивају на поштовање личности и на неопходност постојања неких колективних норми. Иако се духовно образовање и настава не тичу одлука о животу и смрти директно и на исти начин као у медицини, постоји неколико етичких дилема које се могу применити у контексту обраћања младима са места и у улози наставника. Образовање се упућује људским бићима која се сматрају незрелим, неискусним, на различите начине некомпетентним да узму учешћа у јавним пословима друштва. У случају духовног образовања, руковођење младих догађа се на путу вечног живота. Важност сазревања људског бића на том путу не може се пренагласити. Многи родитељи, породице и црквене заједнице учиниле би много да обезбеде ваљано духовно образовање својој деци, а значајан део њих у том погледу указује велико поверење верској настави. У тој перспективи, принципи понашања или етика вероучитеља, било да су они пастири или лаици Цркве, треба да буду у служби интереса и добробити младих. Верска настава је служба за опште добро Цркве и друштва путем залагања за добро личности које се налазе у периоду развоја. Теорија православне верске наставе више се не може сводити само на питања педагогије и методике. Не ради се ту више само о сврсисходности, већ пре свега о одговорности понашања катихета у настави. Односи у настави нису тема методике, већ етике катихетске службе. Та етика не може се аутоматски регистровати као хришћанска свуда где се ради о Верској настави православне цркве. Овде важи обрнута логика: служба је у оној мери православна уколико представља пројаву и сведочење хришћанске етике. Шта је, међутим, за вероучитеље хришћански морал? У модерно доба термин ''морал'' углавном се примењује на правила и вредности које су наслеђене из прошлости, из неке традиције, религије или из књижурина. Појам је мање више специјализован за смисао ''онога што је пренесено'', као неки код већ формираних понашања и судова. Термин ''етика'' више се користи за подручја у којима норме и правила понашања тек треба сачинити, измислити и утврдити колективном мишљу. Људи се у новонасталим ситуацијама питају да ли треба дозволити или забранити одређеним навикама да доминирају, да ли су оне добре или лоше, у ком случају, за кога и под којим условима. Треба утврдити правила, обликовати их, узети у обзир више гледишта, пронаћи евентуално неки компромис. То је, говорећи савременим језиком, посао етике. ''Морал'' би у том случају означавао наслеђене норме, а ''етика'' оне које се формирају. Тумачење етике службе православних катихета колеба се између ова два савремена значења. У извесном смислу, она потиче из предања Цркве, држи се њеног благослова и дисциплинског поретка. Са друге стране, хришћанска етика је увек назив за ново, за морал у настајању, морал који у новој генерацији верних трага за својим идентитетом, нарочито када су у питању нови изазови. Савремени свет опхрван је сумњом у правила која треба поштовати и збуњеношћу пред принципима које теба примењивати. Очигледност моралних дужности мање је јасна, јер увек постоји неколико начина сагледавања моралних питања – чак и када је у питању православно хришћанско гледиште. Одговори нису више јединствени. Човек савременог доба суочава се са мноштвом критеријума моралности, неком врстом полицентризма или расточене структуре која је разорила вредности и начине оцењивања онога што је добро и лоше. Пред таквом многострукошћу морала, етичка мисао постаје све важнија у свом пољу истраживања. Наставници нису машине програмиране да извршавају разне задатке без размишљања. Они доносе одлуке током читавог дана и током читавог века службе, преузимајући одговорност за себе чак и у најбезазленијим случајевима општења у настави. Етику њихове службе не треба схватати као практичну активност у оквиру које је могуће задовољити се пуким примењивањем правила. Треба размишљати чиме се та правила оправдавају, на чему се заснива избор нечијих поступака, шта је полазиште од кога он креће, методе које жели да употреби, какви су резултати које жели да постигне, који су разлози који све то оправдавају. Својим поступцима наставник никада не чини ствари само себе ради, већ посредно одлучује и за друге – своје ученике. Сваки пут када катихета прави неки избор, тај избор се истовремено тиче и других, односно његових ученика. Ако поступа на начин за који сматра да је најбољи (ма какав он заиста био), он установљава неко правило, користи критеријуме избора. Проблем је што многи вероучитељи тога углавном нису свесни. Етика њихове службе проистиче из размишљања о томе по којим правилима поступају и по којим критеријумима процењују поступке других. Тешкоћа етичког расуђивања и одлучивања огледа се у томе што, чак и када се неко руководи општим правилима, опет мора да се суочава са појединачним случајевима. По дефиницији, сви случајеви личних односа су јединствени. Примењена етика се бави усаглашавањем општих правила са појединачном ситуацијом која је увек јединствена. Треба кројити, подешавати, проверавати да није изгубљен из вида неки аспект ситуације, добро одмеравати све елементе. У настави, као и у животу уопште, готова и коначна решења не постоје. Сами одлучујемо када је тренутак да пређемо из галопа у кас. Теме од највеће етичке важности за катихетску службу могу се поделити у неколико области. Најпре, то су питања компетенције. Је ли неко у довољној мери припремљен и стручно оспособљен за вероучитеља? Има ли он/она довољно личних и других капацитета? Да ли се његова компетенција реално надгледа и према каквом критеријуму се може одмерити? Које напоре катихета улаже на унапређењу делотворности наставе – да ли се и даље образује, обучава, тражи помоћ и подршку у томе? Друга област односи се на поверење ученика. На чему се заснива поверење које ученик указује катихети и где се налазе границе тог поверења? Катихете могу бити мање или више свесне једног широког домена одговорности које укључује њихова служба. Које све одговорности они имају пред својим ученицима? Које пред собом као служашчима у црквеној мисији катихезе? Које пред школом која их ангажује, просветним властима и наставницима других предмета, које пред родитељима и друштвеном заједницом? Важно етичко питање је и начин на који вероучитељ представља себе и свој рад, презентујући свој предмет и анимирајући ученике на избор. Увек када неко нуди другима руководство или пример, треба да има на уму како се понаша пред њима и како они то виде. Начини понашања наставника имају изражен елемент индивидуалног, јер се етика донекле заснива на човековим личним вредностима и уверењима. Међутим, постоји неколико заједничких елемената који се тичу етичког понашања наставника. Сви наставници настоје да делују у складу са законом. Сви се труде да поштују личности својих ученика. Сви се држе описа посла који им је додељен у установи у којој раде. Сви покушавају да делују на поштен и разумљив начин. Када су суочени са неком дилемом, сви настоје да раде оно што је најбоље и што доноси најмање штете. Ако постоји икакав средишњи моменат који обједињава ова етичка питања, то је добробит ученика којима се држи настава. Сви наставници покушавају ученицима да помогну пре него да их искористе, да развију њихове могућности пре него да их осујете, да помогну ученицима да науче да доносе зреле личне одлуке а не да други управљају њиховим животима. Оно што у погледу одговорности издваја реализаторе Верске наставе од других наставника исто је оно што одликује деловање хришћана у друштву у којем живе и незнабошци. Понашање православних вероучитеља треба да представља пројаву и сведочанство православне хришћанске етике. То није неко ''хришћански специфично'' дефинисање добра и зла, исправног и рђавог, одговарајућег и неодговарајућег. Начела хришћанског понашања налазе се с ону страну сваког аутономног људског поимања (познања добра и зла). Она су заснована на распознавању онога што је Божје у односу на оно што је људско. Када православни катихета размишља о добру својих ученика, постизању исправних циљева наставе или правилном поступању у настави, он настоји да следи Божје заповести, откривену Божју вољу о човеку, духовне смернице развоја личности својих ученика. Судећи по овим критеријумима, добробит ученика не може се сводити на оспособљавање за живот у друштву, на стицање знања и вештина које ће ученицима бити од практичне користи у животу овога века. Добро које има у виду Верска настава је вечно добро човека. Образовање на Верској настави је пут духовног сазревања, којим вероучитељи иду заједно са својим ученицима. Односи успостављени на Верској настави не могу се инструментализовати у сврху постизања ових циљева, јер се остварење тих циљева пројављује управо у самим тим односима. Другим речима, кроз хришћанске односе између катихете и ученика на Верској настави пројављује се вечна божанска љубав Свете Тројице, љубав Бога откривена и дарована у Христу благодаћу Светога Духа. Највећа опасност која прети у случају покушаја да се ови односи инструментализују јесте свесно или несвесно искоришћавање полазника Верске наставе. Катихете у својој ревности могу прећи границе благослова са којим су послани на службу. Могу бити мотивисани претежно интересима своје личне добити. Могу се упустити у друштвено-политичку кампању за јачање утицаја Цркве, сврставајући младе људе по принципу припадности. Могу се испречити и сопствени проблеми вероучитеља; нпр. он се може снажно идентификовати са проблемима или позицијом својих ученика. Може имати и стечени интерес у неком посебном резултату свог рада, који би деловао као непланирани изазов. Најзад, успостављајући и негујући личне односе са ученицима он може на различите начине подлећи искушењу везивања за поједине међу њима. Има много начина потенцијално неетичког понашања вероучитеља. Када су у питању односи у настави, не постоји непосредно надлежно тело које их може саветовати и заштитити. Свако ко врши службу катихете мора да укључи личну одговорност како би на принципијелан и етички начин у односима са својим ученицима трагао за путевима Божје воље. Др Ивица Живковић из књиге: Студије о верској настави Православне цркве Извор: Српска Православна Црква

Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке. Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје. Понекад охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху. Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински). Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: "Остани са оним у шта се уздаш". Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога. Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот (свети Теофан Затворник). Обитавање Безграничног у срцу Тема на форуму: Безосећајност фото https://www.pouke.org/forum/topic/7042-%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%82%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%BE%D0%BA%D0%BE-%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5/#entry1359838

Преподобни Јован Дамаскин je рекао: "Икона je такође Божанско Откривење, само што није написано словима, већ насликано бојама." Због тога пре него што почнемо да говоримо о језику иконе треба да ce дотакнемо језика Библије, језика Светог Писма. Свети Оци тврде да у Светом Писму, како у Старом, тако и у Новом Завету сви текстови имају више нивоа. У њима ce осим буквалног, историјског смисла садрже и други нивои, други смислови: морално-поучни, духовно-символички и тако даље. Неки Оци налазе у њима аналогички, есхатолошки (који ce односи на будуће догаћаје), типолошки (у којем ce одражава пророчко вићење) и други смисао који буквалне, историјске догађаје и појаве описане у Библији претварају у низ перспективних пророчанстава. Читаво Свето Писмо je усмерено ка јединственом циљу - човековом спасењу. Библија je указивање пута од земље ка Небу, пута људске душе ка Богу. Задатак Светог Писма и задатак иконе je да човеку помогну да нађе пут Богоопштења, да пред њим открију духовни свет. Овај циљ je условио одређени специфичан језик, како Светог Писма, тако и иконе. Због своје безграничне дубине, унутрашње величине смисла, Библија ce одликује посебним језиком: с једне стране овај језик je максимално лаконски, с друге - дубоко поетичан. Овде ce употребљавају алегорије, символи, метафоре, метафоричне слике; њихово дешифровање нам омогућава да проникнемо у духовну суштину појава, помаже нам да сагледамо човеку непознате духовне слојеве који ce крију иза буквалног смисла. Неки Оци су говорили: "Колико je речи у Светом Писму, толико je у њему тајни." Само Свето Писмо представља огроман, величанствен, заслепљујуће снежно бели глечер чији ce врх види изнад површине мора, док ce већи део ове огромне ледене планине налази у дубини океана, у бездану Божанских тајни. Језик Светог Писма нам омогућава не само да видимо врх "глечера" него и да замислимо његове обрисе који су скривени од површног погледа. Алегоријска тумачења Библије постојала су још у доба пре Христовог Роћења. Јудејскогрчки философ Филон je приповедајући о животу терапеута (јудејске заједнице сличне монашкој) говорио о томе да су они имали много књига које су алегоријски тумачиле Свето Писмо. Касније су Свети Оци створили читаву науку тумачења Библије - егзегетику. Мећу њима су Св. Атанасије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Василије Велики, Св. Јефрем Сирин, Св. Климент Александријски и многи други. Језик Библије има моћан, непосредан утицај на човекову душу: никакво препричавање Библије, никакво казивање не може да пренесе ону унутрашњу енергију, ону духовну величину који су скривени у речима што су ce излиле из срца Пророка - из срца људи који су били под дејством Светог Духа. Свако препричавање Библије одмах постаје избледело, прозаично, осиромашено, и личи на Свето Писмо не више него што човекова сенка може да личи на њега самог. Дакле, језик Светог Писма je специфичан језик, он омогућава да ce у видљивим догаћајима види духовно, невидљиво, оно што човеку омогућава да ce дотакне, да постане удеоничар другог еона - еона вечности. Тако и икона има свој условни језик. Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству. Како je настајала икона? По чему ce она разликује од слике? Слика je уметничко приказивање; она je миметичка, односно подражавалачка: у слици уметник тежи да као у огледалу одрази реалију и стварност - што je већа сличност, сматра ce да je слика боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак - да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човека. Свети Оци тврде да постоји човеков невидљиви духовни лик - то je нешто као сама идеја, духовни логос човеков, његова идеална богоназначеност; понекад ce то назива унутрашњим логосом који живи у човеку. Дакле, пред иконом стоји задатак да пренесе унутрашњи лик, сачувавши истовремено конкретност личности и догађаја. Сложена синтеза слике миметичког (огледалског, подражавалачког) карактера и символичког лика, спој слике и хијероглифа дали су тло за стварање мистичког знаковног језика хришћанске иконе. Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човеку помаже да препозна у приказаном првообраз (архетип), a несличност истиче: првообраз не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осети. Због тога je икона увек условна: икона није портрет, икона je символ небеског; икона je проналажење пројава утицаја духовног света у нашем земаљском постојању, у нашим земаљским реалијама. Kao што знамо, хришћанско богословље, богословље Источне Цркве, спаја у себи катафатику и апофатику. Катафатичност је узношење ума од нижег ка вишем кроз сличност и кроз аналогије, a апофатичност je негативно богословље; оно истиче да je Бог неизрециво и неисказиво, да je Бог, присуствујући у свему Сам изнад свега. У икони су ce одразила ова два аспекта богословља - катафатика и апофатика. Икона, показујући нам реалију духовног, истовремено говори да je сам прволик много изнад било каквог свог изображења. У икони ce не сусрећемо са једноставним метафоричким мишљењем, већ са символичким мишљењем, a символ je увек постојан. Знаковно-метафоричке слике могу да ce мењају, a символ поседује одређену саборност, постојаност, и због тога верујући човек препознаје иконе насликане пo канонима Православне Цркве увек, ма где да ce налазе. Aко ce говори о различитим школама иконописања, овде ce може навести поређење са многим дијалектима једног језика. He може ce говорити о философији иконе, али ce може говорити о њеном богословљу, о богословљу не као апстрактном мишљењу, него као о унутрашњем искуству живе вере. Икона je оваплоћење мистичког искуства целе Источне Православне Цркве. Понекад ce икона убраја у византијску уметност - то није истинито, нетачно je, то je веома условно. Осим огромне области Источног Римског Царства у православни свет Истока треба убројати и друге области, на пример: Закавказје, западни део Персије, где je једно време цветало Хришћанство, Сирију и тако даље. Осим тога православна икона je упила, усвојила традиције Александрије и Египта, али je одатле узела само сирови материјал - требало га je оцрковити, преосмислити, исправити, одухотворити. Прозор у вечност У VIII веку ce у Византији појавила такозвана иконоборачка јерес. Император Лав Арменин je, сматрајући да je иконопоштовање главна препрека за преобраћање муслимана у Хришћанство, одлучио да изврши реформу Цркве, да искорени иконопоштовање. Нашли су ce и идеолози иконоборства - философи, верски посленици који су истакли низ аргумената против поштовања икона. Ови аргументи су ce састојали у следећем: духовни свет има другачије субстанције, другачије димензије у поређењу са материјалним светом, дакле, духовни свет не може бити приказан, откривен, одређен у материјалним формама. Иконопоштовање су иконоборци поредили са поклањањем идолима у паганству, инсистирајући на томе да je основа паганских религија - космофилија, односно обожавање космоса и његових сила; дакле, пo њиховом мишљењу поштовање идола je у паганским религијама било потпуно природно и логично зато што су ce у идолима одражавале идеје и феномени материјалног света за које je била везана мисао пагана. Што ce тиче Хришћана њихова усмереност ка вечном и духовном с тачке гледишта иконобораца не може бити изражена кроз материјално и вештаствено. За иконоборца изражавати духовни свет кроз материјалне слике значи профанисати га, овештаствљавати, приземљивати, односно хулити на Самог Бога. Понављање аргумената иконобораца срећемо и у савременим рационалистичким сектама, a такође у неким протестантским конфесијама. Што ce тиче православних, они су, одговарајући иконоборцима, истицали: и духовни и материјални свет јесу производ једног Творца: духовни и материјални свет јесу две слике које je насликао један Уметник. Ако између духовног и материјалног света нема природне супстанцијалне истоветности постоји друга веза - веза сличности. Човек je представник материјалног света у духовном свету, и Бог je, стварајући космос Својом премудрошћу, у сам космос уградио информацију о духовном свету; због тога видљиви свет представља знаковни систем духовног света, систем у којем je духовни свет одражен не миметички, односно не у својим одразима као у огледалу, већ у символима као у тајнопису и хијероглифима. Због тога икона за нас и није портрет већ символ вишњег света. Ипак икона има своје особености. Господ je примио људско тело, Он je био видљив и опипљив. Свеци су људи који су живели на земљи, али су постали носиоци Духа Светог; у њима су ce преобразиле људска природа и јестаство, преобразили су ce кроз сједињење с Божанском Светлошћу, због тога, како смо већ раније говорили, у икони треба да постоји и сличност и несличност. Несличност, условност иконе je законита: човек који je на њој приказан налази ce у духовном свету, он нас гледа из вечности, области других димензија; због тога су духовно искуство и мистичко виђење Цркве створили канон иконе. Условност иконе световни људи често сматрају за некакву инфантилност, "дечје доба" (било je време када су и историчари уметности то сматрали). У ствари икона je дубоко промишљена. Када би она била обичан портрет, не би ce радило о преображеном човеку, већ о његовом душевном, земаљском стању. Међутим, икона je прозор у вечност. Икона ce открива и показује у себи пре свега духовну суштину, због тога њен језик мора да нам говори о духовној суштини онога ко je на њој приказан. Католичка Црква je, одвојивши ce од традиција Једине Васељенске Цркве изгубила осећај за икону. Код католика ce икона претворила у слику на религијску тему, на којој су приказани исти онакви људи какве видимо на улици. Због тога римо-католичка "икона" не узноси ум, не даје човеку могућност унутрашњег општења с оним ко je на њој приказан. "Портрет" Неба не може да постоји, али символи духовног присуствују у земаљском; иначе би човек био потпуно лишен сваке информације о Небеском. Поштоваоци икона су, оповргавајући аргументе иконобораца, говорили о томе да je сама људска реч такође символ, такође знак. Међутим, кроз Свето Писмо, кроз реч, имамо податке о духовном свету. У молитви такође користимо реч, иако je она символ; ми кроз молитву општимо са Богом. И икона je, ако je правилно насликана, такође свештена повест која није нацртана словима, већ бојама; не пером, већ кичицом. Постојећи канон иконописања je неопходан, православни иконописац мора строго да га ce придржава; ако ce овај канон нарушава, обавезно ce нарушава и наш унутрашњи однос према икони. Када ce икона претвара у слику, чак и ако je то и предивна слика, у подсвести почиње да делује пробуђено емоционално осећање, оно гута, отупљује и заглушује духовно осећање. Пред предивно насликаном ("предивно" у световном значењу ове речи, као уметничко дело) "иконом" човек може да осећа, чак, и извесно молитвено узбуђење, али ће то бити узбуђење земаљском лепотом, при чему ce човек неће одлепити од земље, већ ћe напротив, бити прикован за њу. Aко икона није насликана пo канонима Цркве она ce претвара или у апстракцију или у слику која одражава земаљску реалност и земаљске категорије лепоте. Таква "приземљена" слика није кадра да у човекову душу унесе мир и спокој, није у стању да му открије светлост Вечности. Она може да изазове естетско осећање и естетско задовољство, које je у ствари фалсификација духовног осећања, истанчана страст непросвећене душе. У још већој мери ce то односи на статуе, тродимензионалне приказе, који имитирају тродимензионалне земаљске реалије, oceћaj вештаствености и телесности. Лик на икони гледа из вечности, он je лишен тежње ка земаљском. У њему je материјалност преображена духом, она као да губи тежину и постаје прозрачна. У статуи ce напротив, oceћa тежина, маса, физичка збијеност, припадност земљи. Статуа не само да стоји на земљи - статуа тежи ка земљи. Статуе паганских богова су стављане у античке храмове. Ум и срце пагана нису могли да ce издигну изнад космоса, они су у потпуности припадали овом свету. Статуа je израз материјалности. Карактеристично je да су највећи скулптори Ренесансе често приказивали обнажено људско тело, чак и ако je пред њима био задатак да прикажу ликове Анђела или Мученика; самим тим су они свесно или несвесно подвлачили своју генетску везу са паганским вајарима Грчке и Рима. Али, икона je истовремено управо символ, она не може бити апстракција. Ha пример, на Западу, не само у протестантизму који није ограничен традицијом, него и у Католичкој Цркви, "иконе" су почели да стварају већ и такви уметници као што je Дали. Апстракционизам je продро у ове цркве, али никако не може да створи праву икону. Због чега? Због тога што je икона израз Цркве, a Црква je заједништво - заједништво религијског осећања, религијске свести. Алстракционизам, пак, ствара знакове које сваки човек подвргава својој личној, унутрашњој интерпретацији, због тога он не може да сједини вернике који ce налазе у храму. Дакле, православна икона не сме да ce изроди ни у натурализам Ренесансе, ни у апстракцију потпуно одвојену од објективне реалности. И у једном и у другом случају она престаје да буде икона. Апстрактни знаци нису икона; они понекад могу да пробуде неко мистичко осећање, осећање неке тајне, али не могу добро да усмере ово осећање, да га испуне садржајем; a оно што je главно - они су потпуно неспособни да сједине човекову душу са оним кога приказују. Што ce тиче натурализма ренесансе он само још више приземљује и оземљује човека. Икона мора да узвисује човека, да га узноси ка духовном свету, a натурализам Ренесансе je сам духовни свет срозао до нивоа земље. Икона je за нас сложен лик у којем нема огледалског приказа, али постоји препознавање онога коме ce молимо; препознавање - зато што ce онај кога препознајемо налази у другом свету, у другим димензијама, у другом битовању, a притом остаје иста личност. Отуда већ помињана сличност и несличност иконе. Отуда символика у детаљима иконе: условно приказивање крупних очију, високог чела, уских усана. Овде je истакнуто: очи су способност за духовно вићење, усмереност људске душе ка Небу, способност за мистичко сазрцавање, усмереност ка Богу; очи одражавају унутрашње вићење људског срца. Широке усне су символ чулности, уске - знак аскетизма. Отуда икона за нас није апстрактни знак или портрет него свештени приказ. Иконопис, чак ако га, да тако кажемо, не гледамо са верске тачке гледишта, већ само са тачке гледишта уметности, већ представља образац истинске уметности. Иконописац обавезно мора бити укључен у црквени живот, a ако није тако он ћe у најбољем случају бити савестан кописта, a у најгорем - фантазер који ће верницима наметати своје сопствене фантазије, снове и представе о духовном свету са којима он сам нема ништа заједничко. Свети Оци су цео процес иконописања сматрали свештенодејством. Раније су ce иконописци припремали за свој посао исто као свештеници за служење Литургије. Иконе су ce сликале у манастирима само у јутарњим часовима пре узимања хране. Пре почетка рада служен je молебан Светитељу на чијем лику je иконописац радио. Затим, за време сликања иконе ce читао Псалтир. Тако je икона стварана у духовној атмосфери. Није чудо што je више чудотворних икона насликано у стара времена: древни иконописци су у себе упили сам дух Православне Цркве. И ако уметник занемарује иконописни канон то значи да он искуство Цркве хоће да замени својим сопственим индивидуалним искуством. О икони и апстрактпом сликарству Запад je, раскинувши догматско јединство са Источном Црквом, изгубио мистички, сазрцатељни доживљај духовног света који je својствен древној Цркви. Он je овај доживљај заменио миметичком сликом на визуелном нивоу. Миметичка слика je у суштини уметност уметничке фотографије - што je већа сличност са приказаним предметом то ce слика сматра вреднијом и талентованијом. Али, визуелна слика може да одрази индивидуу, a не личност, односно, она не прониче иза завесе људског тела. Духовна лепота ce у таквој слици често замењује телесном лепотом и психолошким стањем приказаног човека. Оваква слика динамику мистичких сазрцања замењује спољашњом експресијом. До процвата западног, римокатоличког сликарства и уметности долази у доба Ренесансе. Ренесанса значи "препород". О каквом препороду ce овде ради? О препороду античке уметности, о препороду паганства. Многобошцима je нарочито било својствено да приказују богове са Олимпа, да израђују њихове статуе од метала и камена. Статуе паганских богова су са људске тачке гледишта биле тако предивно урађене да су до нас дошла предања о томе како су ce неки људи безумно и страсно у њих заљубљивали. Тако су и сликари епохе Препорода тежили ка томе да на платно пренесу живе и пластичне облике. У фигурама "светитеља" које су са људске тачке гледишта приказивали генијални, али духовно слепи уметници Ренесансе, осећамо присуство не духа, већ плоти и крви. Ha њима постоје пластичност, лепота, и заједно са тим - тешка материјалност, затвореност у вештаство људског тела, његова тежина, масивност, страсност, "приземљеност". Икона je мистична, a слика психологична. Слика код човека изазива одређена емоционална осећања, икона - духовна, мистичка осећања. Изглед предивног људског тела може да изазове подсвесна еротска осећања која човек грешком може да сматра за мистичку екстазу. Такав човек ce, молећи ce привидно, у мрачним дубинама душе наслађује сексуалним осећањима, која имитирају духовно надахнуће. Такав човек ће остати непрепорођен и непросвећен. У икони епохе Препорода, овом врхунцу миметичке религијске слике обоготворен je сам човек, апсолутизоване су његове земаљске страсти, његово земаљско постојање. Због тога у делима великих уметника Ренесансе (великих пo ономе како je хвалио и хвали њихове таленте овај свет, и ништавих пo духовним мерилима), у њиховим сликама човек ce клања самом себи. У њима je изгубљен символички језик. Друга крајност je карактеристична управо за наш век: то je апстрактна уметност. У њој je језик иконе такође изгубљен. Символ je општељудска појава, за разлику од амблема, метафоричних слика, оличења, која могу да имају индивидуални, субјективни, појединачни карактер. Символ je уопштеност и одређена сталност. У апстрактној уметности нема символа. Апстрактна уметност je увек дубоко индивидуална и субјективна. Уместо символа она користи лик, али лик деформисан, изврнут, као да je преврнут наопако, који често личи на неке кошмарне сижее, на неки привид, наглашену илузорност. Због тога je о језику апстрактне уметности немогуће говорити исто као што je немогуће говорити о језику наркомана, о језику њихових безумних визија. A језик иконе je управо језик символа. Кроз црквене символе ce остварује реално заједништво оних који ce моле, њихово црквено јединство, јединствено осећање, јединствена вера и нада. A апстрактна уметност никога не може да сједини, она ствара код људи на основу подсвесних асоцијација различите представе и стања која ни пo чему не личе мећу собом. Пред апстрактном сликом je свако затворен у круг својих дубоко личних индивидуалних доживљаја и емоција. Због тога апстрактна уметност не сједињује, него разједињује и дели. Уметник - апстракциониста ce бави мрачним дубинама подсвести, он из ових дубина изводи путем асоцијација мрачне, нејасне снове, као што чаробњак изводи авети из ноћне таме. "Апстракција" je апстраховање, одвајање од конкретности, од реалија, то je бекство у ништа, то je поезија мрака и хаоса безумља, поезија катастрофе. Због тога апстрактна уметност никада не може да постане уметност храмова, она никада неће моћи да носи и одражава у себи символику храма. Сама Црква значи јединство, заједништво, усредсређеност. Црква je заједништво молитве, богослужења, заједништво символа. Установљена символика има историјско прејемство (наследност), због тога треба да чувамо црквено предање као језик Цркве. Када више не будемо умели да схватимо овај језик постаћемо туђи њеном унутрашњем животу. Док je црквена уметност уопштено искуство подвижника апстрактна уметност je искуство декадената, имитација уметности у сликама душевних болесника. Црквена уметност показује преображену човекову личност просвећену Таворском Светлошћу. Светитељ гледа у овај свет из вечности. У црквеној уметности није приказана просто људска личност, већ ологосена личност, односно личност у којој je пробуђен унутрашњи логос, личност преображена Духом Светим. A у апстрактној уметности je приказан други свет: распад личности, њена деформација. Апстрактна уметност je унутрашњи раскид, предосећај будућих катаклизми и потреса. У црквеној уметности oceћa ce надање на вечни живот и Васкрсење; у апстрактној уметности ce oceћa дах смрти и задах труљења. Црквена уметност je уметност унутрашње хармонизације, унутрашњег ологосења, исцељења људске природе. Апстрактна уметност je уметност првобитног хаоса и безумља. У црквеној уметности вечна, невидљива светлост прониче и излива ce као изнутра из ликова који су приказани на икони. У апстрактној уметности осећамо мрак који извире из "дубина" слике. У црквеној уметности je позадина Вечност; у аптрактној уметности je позадина Васељена која ce распада у агонији. Црквена уметност je налазила свој израз и надахнуће у манастирима, у пустињама, у молитвеним сазрцавањима. Апстрактна уметност - у психијатријским болницама, у опијености наркотицима. У црквеној уметности ce не само човекова личност него и цео свет виде преображени у Божанској Светлости, овде ce открива завеса над тајном вечности. Апстрактна уметност je стање очаја или хладног демонског презира према свету. Црквена уметност носи у себи огроман потенцијал духовних вредности, лепоту добродетељи (врлине). У апстрактној уметности свет je најчешће приказан са изразитим натурализмом и цинизмом, у стању експлозије и распада; он ce овде види кроз призму демонског мистицизма, преживљавања ужаса будуће глобалне катастрофе. Апстракционизам je мрачна поезија смрти, реквијем неизбежног краја, у којем одјекују звуци страшне безизлазности. Узлетање апстракционизма je пад у провалију. Апстракционизам не може да прикаже људску личност, он приказује само фрагменте људског тела или од њих направљену конструкцију као мртав модел човека. У апстракционизму ce уместо љубави потура ужас; где нема љубави нема ни јединства, онде je све у распаду, сукобу и непријатељству. Онде je бунт ствари против човека и бунт човека против Бога. Онде ce човек који треба да служи као карика измећу духовног и физичког света сам налази у стању распада. Он je као атлант пао под тежином небеског свода и овај свод je, сударивши ce са Земљом, претворио Васељену у пламен пожара који све спаљује. Због тога апстрактна уметност представља трзаје и грчење болесног света. Свет који je изгубио Бога грчи ce у агонији и уметник-апстракциониста стоји очаран овом мрачном сликом. Апстракционизам je уништавање облика, због тога ce слике апстракциониста доживљавају субјективно. У апстрактној уметности царује дух опијености, сведозвољености, оне привидне слободе која прелази у плес смрти. Слично ce сличним познаје. Човек познаје икону кроз усавршавање, преображавање душе и икона сама помаже овом преображају; традиционална слика ce доживљава посредством културе емоција, естетизма, под којима ce често крије култ истанчаних страсти. A апстракционизам ce сазнаје кроз утицај најмрачнијих инстинката и склоности пале људске личности. АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН "О подвижничком животу у Цркви" Извор: http://www.prijateljboziji.com/_Ikona---otkrivenje-u-bojama/39623.html

http://westsrbdio.org/podcastgen1.2/download.php?filename=2012-08-30_podcast_august_27_2012.mp3 Тема на ЖРУ је на линку