Претражи Живе Речи Утехе

Десетог јула ове године (2018.) Архимандрит Никодим Богосављевић јавно је обзнанио прекид помињања и општења са својим Архијерејем, Епископом ваљевским Г. Милутином, када је овај Архимандрит прозвао поименице и оптужио цели низ Епископа наше свете Цркве, на челу са Свјатјејшим Патријархом. Дошли смо и до краја месеца јула а да до сада није било никакве реакције из Епархије ваљевске на ЈАВНО обзнањено прекидање општења, одбијање послушања своме Епископу од стране овога клирика. Ни једне речи нисмо чули из Епархије на јавну објаву раскола од Цркве, ни једног слова на јавно изругивање Епископу (инсинуацијама о "несветој десници" и слично) и целом Епископату СПЦ. Оно што овај изостанак реакције чини још несхватљивијом јесте чињеница да је реч о клирику који је био високопозициониран у црквеној хијерархији, како по чину тако и по службама за које је био задужен у Епархији ваљевској, а знамо да је био и веома уважаван у својој Епархији и шире. Дакле није реч о неком анонимном и изолованом монаху или мирјанину који својим деловањем може да нанесе штету само себи. Због свега овога веома је изненађујуће да до сада нисмо чули јавну реакцију Цркве на овај јавни раколнички поступак једног њеног клирика. За очекивати је било да се овај заблудели Архимандрит макар само јавно позове на покајање. Уосталом и његова објава је била јавна, ubi et orbi. Верујућем народу ово оставља горак укус у устима и ствара недоумицу. Поставља се питање да ли се то сада у нашој Цркви толерише јавно расколничко деловање које директно урушава литургијско јединство и нашу везу у заједничкој Чаши спасења? Архимандрит Никодим већ неколико година за редом наноси духовну штету Црквеној заједници својим писањем и јавним деловањем, преко књижица, брошурица, интернет објава, интервјуа у медијима, и слично. Његови ставови одавно изазивају смутњу међу простим народом који некритички прихвата његове речи због његовог високог чина и звања. Имали смо прилику да читамо све и свашта, од његове несувисле критике сусрета руског Патријарха и римокатоличког Папе, преко објаве руских расколничких царебожничких брошурица, објаве и тумачење снова и сновиђења кроз које се промовише раскол, ширење равноземљашке идеологије, и много чега другог. И док је ово његово јавно деловање пролазило без јавне осуде, осим неколико гласова верујућих у интернет простору, званична реакција на садашњу јавну објаву раскола не би никако смела да изостане. Због недостатка овакве реакције дошли смо у апсурдну ситуацију у којој овај самораскољени клирик Епархије ваљевске сада служи у Русији представљајући се као Архимандрит Српске Православне Цркве. Поставља се питање у чије име и са чијим благословом овај човек представља СПЦ у Русији, будући да се одвојио од свога Епископа, а самим тим и од СПЦ као и од све Црквене пуноће? На празник светих Апостола Петра и Павла, само два дана након објаве прекида општења са својим Епископом, Никодим је боравио у митрополији Псковској Руске православне Цркве где је богослужио, и узео учешћа у крсном ходу и молебнима. Питам се у чије име? Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Овај текст је коментар и одговор на жељу више православних хришћана који су се јавили, саблажњени чињеницом да је некада православни епископ Андреј Вујисић прешао у римокатолицизам. Шта се заиста догодило? http://www.svedokverni.org/kako-je-i-kada-bivsi-ep-andrej-presao-u-rimokatolicizam-komentar-na-vest-o-tome/

ВАШИНГТОН – Бивши менаџер у Фејсбуку Сенди Паракилас изјавио је да су профили корисника „роба” која се сваки дан продаје, и открио на који начин су се подаци крали од корисника и преко популарних игрица. Паракилас је за „Вашингтон пост” рекао да је за Фејсбук радио 2011. и 2012. године и да је водио тим који је био одговоран за спровођење правила о заштити података корисника на Фејсбуковој платформи за апликације. „Та платформа је укључивала и добро познате и популарне игрице попут Цандy Црусха и ФармВиллеа, као и многе друге”, навео је Паракилас, један од бивших менаџера Фејсбука. Како наводи, Фејсбук у то време није баш превише бринуо о заштити података корисника, а афера с Кембриџ Аналитиком је показала да се то није променило ни у наредних неколико година. Паракилас је, објашњавајући како те платформе функционишу, рекао да сваки пут када корисник прихвати неку апликацију која се спаја преко Фејсбука појави му се дисклејмер у којем се од корисника тражи дозвола да апликација приступи подацима на корисниковом. Апликација у неким случајевима, како каже, тражи само приступ оним подацима који су на вашем профилу јавни, попут имена и презимена, фотографија, ваших лајкова, и још неких података који нису јавни. „У време када је Кембриџ Аналитака скупљала податке о корисницима, Фејсбук је дозволио програмерима приступ и подацима ваших пријатеља, иако ти пријатељи никад нису ни инсталирали ту апликацију, нити су пристали да та апликација користи њихове податке. То је програмерима омогућило да врло брзо створе огромне базе података. Постојао је начин да се искључи опција да апликација има приступ подацима ваших пријатеља, али та се опција налазила дубоко у Фејсбуковим поставкама и то не баш на свим језицима”, наводи Паракилас, додајући да је врло мало корисника је знало за ту опцију. „Оно што је најгоре, једном кад би подаци с Фејсбукових сервера прешли код програмера, Фејсбук више није имао контролу над њима, нити је знао у какве ће се сврхе ти подаци користити”, додаоје он. Паракилас је навео један од примера како је Фејсбук решавао, односно није решавао проблеме са злоупотребом корисничких података. „Крајем 2011. године, Фејсбук је открио да једна апликација, по имену Клоут, по Фејсбуку отвара 'профиле духове' деце. Те јавне профиле нису отварала права деца, већ су се радили на основу података које је апликација Клоут прикупила од корисника који су користили ту апликацију. Мој посао био је да назовем шефове Клоута и питам их да ли том апликацијом крше неко правило Фејсбука јер ја нисам могао да видим, ни да знам шта с тим подацима раде. Уверавали су ме да нису прекршили ниједно правило. Ја сам им поновио да морају да се држе наших правила, и то је био крај нашег разговора. Фејсбук није предузео ништа по том питању, нити је спречио Клоут да настави да прикупља податке о корисницима”, навео је он. Клоут јеи била апликација за коју се чак јавно видело да крши правила, али Паракилас упозорава да су се много горе ствари дешавале с апликацијама које није било тако једноставно открити, преноси портал Б92.нет. Паракилас је уверен да постоји један једини разлог због којег Фацебоок никада није јавно признао такве ствари, нити је упозоравао кориснике о томе, а то је што нису хтели да јавност сазна о великој рупи и слабости система који брине о безбедности података. „Године 2012, приредио сам велику презентацију главном менаџменту у којем сам им представио све мане нашег система. Објаснио сам да смо оставили много рупа у систему, и да су наши корисници опасно изложени спољашњим утицајима. Тај документ сам свима послао, али сам добио врло мали, скоро никакав повратни одговор”, казао је Паракилас. Извор

Година је 1999. Од 535 чланова Kонгреса, како Представничког дома, тако и Сената, гласа се о бомбардовању Југославије. Сви гласају за, сем једног конгресмена. Републиканац др Рон Пол тада је изашао за говорницу и изнео прегршт моралних, људских и политичких разлога против таквог бестијалног чина. Данас, 18 година касније, у ексклузивном разговору за „Блиц” каже да би поново поступио исто. - Сећам се тога веома добро. Сви су ме гледали као да сам луд и питали: Зашто то радиш? Знаш ли шта се тамо дешава? Шта добијаш тим једним гласом? Ја сам им рекао да свака прича има две стране медаље, а да САД не треба да се мешају у унутрашње ствари других земаља. Србија своје проблеме треба да решава сама. Противио сам се из моралних разлога, противио сам се јер бомбардовање суверене земље крши амерички устав, противио сам се због здравог разума. Где год се умешамо, као по правилу крене по злу, а много људи буде убијено. Ако баш сматрамо да је неопходно да интервенишемо, онда то мора да буде урађено уз подршку народа, као и оба дома Kонгреса. Знате, институције попут НАТО и УН стално причају како народ све треба да одлучи, а заправо заузимају стране све време. Kод њих се ништа не ради зато што “народ тако хоће”. Хоће ли САД можда променити однос према Србији и Kосову? Најављен је и сусрет Вучића и Трампа? Искрено се надам да хоће, али реалност је мало другачија. Нисам превише упућен у данашњу српску политику, признајем, али мислим да ће тешко таквом региону као што је Балкан бити дозвољено да сам одлучује о својој судбини. Први светски рат је вођен како би све земље држале судбину у сопственим рукама. А на крају рата, велике силе су селе за сто и нацртале мапу. Данас се мало тога променило. Велики сте критичар Доналда Трампа. Где видите САД на крају његовог мандата? - У хаосу. Врло је могуће да ћемо бити у рату, као и у лошој економској ситуацији. Његова протекционистичка политика, милитаризам, проблема је прегршт. Kритикујем Трампа јер сматрам да нема ништа да понуди, али га не кривим за економску катастрофу и рецесију која ће нас следеће године неминовно погодити. За то је крив наш систем. Огромно трошење, још већи дугови, начин на који функционишу Федералне резерве, порески систем... ништа од тога није створио Трамп. Међутим, он учествује у том систему, што води ка катастрофи. Превише тога нагурано је испод тепиха. Мислите ли да ће Трамп бити „импичован“? Мислим да би многи волели да га свргну. Иако сам веома критички настројен према Трампу, морам да споменем да је прилично одвратно шта раде његови непријатељи. Да се разумемо, никада не бих гласао за Трампа, али када видите шта раде они с друге стране политичког спектра, схватите да су далеко гори од њега. То је права трагедија, што можемо видети и по друштвеним поделама. Јаз никада није био дубљи. Трамп, колико год лош био, макар је пробао да изазове статус кво у Америци, због чега је, и не могу да верујем да ћу ово изговорити, био жртва бруталне кампање. У једно сам сигуран, Трампови непријатељи су све само не анђели. Поменули сте НАТО. Шта мислите о недавном проширењу, са Црном Гором као најновијом чланицом? Снажно се противим томе. То је још један разлог за критику Трампа, који је причао једно у кампањи, а сада ради потпуно супротне ствари. НАТО нас увлачи у невоље. Не мислим да Алијанса служи сврси мира, већ активно ради на ширењу антагонизма, што најбоље видимо на примеру Русије. Kаква би требало да буде америчка политика према Москви? Иста као и према Србији и свим другим земљама, а то је да будемо посвећени миру и добрим трговинским везама. Шта ако неке од тих земаља можда не третирају своје становнике онако како ми мислимо да је исправно? Па пазите, ни ми нисмо цвећке. Онда кад ми будемо савршени, тада можемо да критикујемо друге. Русија није савршена. Ја сам мислио да је распад СССР био нешто најбоље што се свету десило јер су тензије нестале. Али, чак и тада, у време најгорег антагонизма, Kенеди и Хрушчов су разговарали телефоном и решили Kубанску кризу. Ови данас чак ни не разговарају са лидерима земаља који им не одговарају. САД имају још неколико фронтова, а поједине је отворио и сам Трамп? У праву сте. Погледајте Иран. Људи ни немају нуклеарно оружје, а ми јуримо да их „казнимо“ и у потпуности разоримо односе. Исто смо урадили и са Садамом Хусеином. Измислили смо гомилу лажи о оружју за масовно уништење, распалили мржњу и изазвали катастрофу. Ја се борим против таквих ствари. Мислите ли да би ствари у САД биле боље или горе да је победила Хилари? Не би било много другачије. У кампањи је деловало као да ће Трамп бити бољи, јер је причао о окончању ратова, повлачењу војске... Међутим, наш систем је далеко комплекснији. Имамо нешто што се зове дубока држава, а чине је људи иза завесе, који држе новац. Они су ти који праве оружје, контролишу политичаре. Можда је Трамп и био искрен у кампањи, али је морао да промени мишљење када је видео шта му стоји на путу. Лично, никад не бих гласао за Хилари, а ни за Трампа. Хоће ли доћи тренутак када ће неко попут вас или вашег сина Ранда постати председник САД? Обојица сте били кандидати? Надам се, али не мислим да ће то бити ускоро. Мораш променити начин схватања код људи. То сам покушао и кад сам гласао против бомбардовања ваше земље. У САД је толико ушанчен један политички начин размишљања да се другачији став по правилу дочекује на нож. Ја видим и знам да ће наша спољна политика доживети пропаст, да ће се кејнзијански модел економије срушити као кула од карата, као што сам предвидео и за 2008. Ја само покушавам да убедим амерички народ и политичку елиту да постоји другачији модел. Ми сада имамо владавину корпоративизма која неретко подсећа на фашизам. Наду ми улива огроман број младих људи који схвата да је нешто труло у нашем систему и жели то да промени. http://www.blic.rs/vesti/politika/ekskluzivno-za-blic-bivsi-americki-kongresmen-govorili-su-mi-da-sam-lud-kada-sam-bio/jc053r1 Одавно не прочитах реалнији интервју од неког америчког политичара.

Vladiko Hrizostom, Bosna je vječna! DR. MUSTAFA CERIĆ: Mnogo više sam ponukan da u ovom komentaru dana ispravim tri kriva navoda od Vladike Hrizostoma, koja su mu se potkrala u intervju te da mu ukažem na neka pravila kućnog reda, koja još uvijek važe u Bosni od Djeda Rastudije (1230). VLADIKO HRIZOSTOM, BOSNU NIKO NE MOŽE OTETI OD BABUNA! NITI IKO MOŽE BOSNU UNIŠTITI OD HAJDUKA! BOSNA JE VJEČNA KOLIKO JE VJEČAN OVAJ PROLAZNI SVIJET! Prvo, kriv je navod Vladike Hrizostom da u Bosni postoji “nacionalna zajednica Bosne i Hercegovine, kao što su Muslimani”. Takva nacija u Bosni ne postoji. Postoji vjera islam po kojoj se oni koji joj pripadaju zovu “muslimani”, ali ne kao nacija već kao vjerska ili duhovna kategorija. To Vladika Hrizostom može naučiti iz posljednjeg bosanskog censusa (“popisa stnanovništva”). Dakle, u Bosni žive etnički Bošnjaci, nacionalno Bosanci i vjerski ili duhovno muslimani. Prema tome, kad novoustoličeni mitropolit dabrobosanski govori o stanovnicima u Bosni i kad hoće da nešto kaže o drugima, posebnom o autohtonom ili aboridžinskom bosanskom stanovništvu, onda treba da zna razliku između etničke, nacionalno-državne i vjersko-duhovne odrednice ljudi o kojima javno priča. Tako je to bilo oduvjek i tako će to biti zauvjek ili vavjek, ili vijeke vjekova – bosanski heretici (Babuni, Bogumili, Patareni, Katari, Albižani…), a to su sve Dobri Bošnjani, koji nisu nikad i nikome dali Bosnu niti su se ikad ikome predali, pa ni hrišćanskim inkvizitorima u Žiči 1221. god. gdje ih je Sinod Srpske pravoslavne crkve prokleo: – Svi koji se nazivaju hrišćani i hrišćanice a ne klanjaju se svetim ikonama i krstu časnomu, da budu prokleti (zavrešen citat). Ovo pogubno prokletsvo s njih je skinuo slavni Mehmed Fatih 1463. godine. Dakle, otada pa sve do danas i u buduće Dobri Bošnjani se osjećaju blagoslovljeni, jer imaju svoju slavnu Bosnu, imaju svoju zlatnu hižu, imaju svoju časnu vjeru, imaju svoju bogatu kulturu, imaju svoj vlastiti jezik, imaju svoj živi bosanski duh i svoju dobru bošnjačku dušu. Naime, novinar Aleksandar Trifunović sa portala “Buka” me ponukao na današnji komentar svojim prvim pitanjem Vladiki Hrizostomu u opširnom intrevju povodom njegovog ustoličenja za mitropolita drabrobosanskog u Sarajevu: – Ima li Bosne i Hercegovine?, pita Trifunović Vladiku Hrizostom. Nije važan kakv je odgovor. Važan je kakvo je pitanje. To vam je isti kao kad bi vas neko upitao: Ima li sunca i mjeseca? Šta biste mu odgovorili? Odgovorili biste mu pa ti ili si lud ili si glup! No, Trifunović nije ni lud ni glup. On je samo rezultat antibosanske mantre, koja se ovih dana ponavlja u srpsko-hrvatskim krugovima. Novoustoličeni mitropolit dabrobosanski Hrizostom treba da zna nekoliko pravila kućnog reda u Bosni: Prvo, Bosna pripada onima koji ju vole i poštuju i koji se ne odriču njena imena! Drugo, Bosna nije nikad bila srpska svojina, niti je ikad bila srpska kolonija, niti će ikad biti spska igračka tako da ju se može bacati s kraja na kraj po zlovovolji onih koji misle da ju nema. Ima Bosne i uvjek će je biti s Božjom voljom i bosanskom silom! Treće, kad se ulazi u Bosnu, sagne se glava da ne udari u gornji prag bosanske hiže. Sagne se glava, ali se ruke rašire, i srce se otvori, i osmjeh se pusti, jer Bosna je zemlja Dobrih Bošnjana, koji misle dobro svakome koji misli dobro njima! Četvrto, Bosna ima domaćina, ima svog Dida, koji je nevidljiv, ali je prisutan, koji je zabrinut, ali je nasmijan, koji je povučen, ali je prkosan, koji je umoran, ali je odlučan, koji je stidan, ali je hrabar, koji je gažen, ali je uspravan, koji šuti, ali je glasan, koji ne hoda, ali je svuda po Bosni. Peto, uvaženi mitropolit dabrobosanski Hrizostom, kućni red bosanski mi nalaže da Vam poželim dobrošlicu, ali i da Vam ukažem da je u Sarajevu ubijeno mnogo djece od srpskih snajperista i granata s okolnih sarajevskih drda. Ne očekujemo od Vas izvinjenje, niti sažaljenje, jer za to je prošlo vrijeme, ali očekujemo da to imate na umu kad hodate ulicama Sarajeva. Sarajevo je grad, koji ima srce i dušu. Budite i Vi dio tog sarajevskog srca i te sarajevske duše. Možete Vi to ako hoćete! No, mnogo više sam ponukan da u ovom komentaru dana ispravim tri kriva navoda od Vladike Hrizostoma, koja su mu se potkrala u intervju te da mu ukažem na neka pravila kućnog reda, koja još uvijek važe u Bosni od Djeda Rastudije (1230). Prvo, kriv je navod Vladike Hrizostom da u Bosni postoji “nacionalna zajednica Bosne i Hercegovine, kao što su Muslimani”. Takva nacija u Bosni ne postoji. Postoji vjera islam po kojoj se oni koji joj pripadaju zovu “muslimani”, ali ne kao nacija već kao vjerska ili duhovna kategorija. To Vladika Hrizostom može naučiti iz posljednjeg bosanskog censusa (“popisa stnanovništva”). Dakle, u Bosni žive etnički Bošnjaci, nacionalno Bosanci i vjerski ili duhovno muslimani. Prema tome, kad novoustoličeni mitropolit dabrobosanski govori o stanovnicima u Bosni i kad hoće da nešto kaže o drugima, posebnom o autohtonom ili aboridžinskom bosanskom stanovništvu, onda treba da zna razliku između etničke, nacionalno-državne i vjersko-duhovne odrednice ljudi o kojima javno priča. A što se tiče bosanskih okupatora prije 500 godine i odnosa prema njima, već sam rekao da je Veliki Mehmed Fatih 1463. god. oslobodio Dobre Bošnjane ili Babune u Bosni od hrišćanskog prokletstva, od kojeg ih Sinod Srpske pravoslavne crkve nije nikad oslobodio. Nadalje, pa svima je jasno da je u petnaestom i šesnaestom stoljeću bilo bolje biti vezir u Istanbulu nego čoban na Balkanu. Nije li i današnje stanje na Balkanu isto kao i u vrijeme Osmanske carevine? Na djelu je devširma (“danak u krvi”), jer nam “dragovoljno” odvode djecu sa Balkana na Oxford, Harvard i Sorbonu, jer im je tamo bolje biti ugledni profesor i inžinjer nego čoban na Balkanu. Naravno, nekadašnji kao i sadašnji okupatori su civliziraniji od nas pa su nam dobro došli s tim što o bivšim možemo nekažnjeno pričati što hoćemo, jer ih više nema ovdje, a o sadašnjim moramo govoriti sve najbolje, jer su ovdje da nas spase od crne mitomanije i slijepog ahmakluka. Drugo, novoustoličeni mitropolit dabrobosanski Hrizostom između ostalog u intervju veli: – Stotine, hiljade godina ovaj prostor se zvao Bosna i Hercegovina i on je pripadao isto Srbima koliko Hrvatima i danas Muslimanima (završen citat). Ovo je krivi navod. A ovo je ispravka: nije se oduvijek ovaj prostor zvao Bosna i Hercegovina, već se ovaj prostor oduvijek zvao Bosna – ime Hercegovina je pridodato da se time razbija pojam bosanske cjeline. Mnogi bi povjesnije i pravije bilo da se Srbija zove: Srbija i Vojvodina, a Hrvatska: Hrvatska i Dalmacija, nego što se država Bosna zove: Bosna i Hercegovina. Nadalje, kriv je Valadikin navod da je hiljade godina prostor Bosne i Hercegovine pripadao Srbima i Hrvatima. A ovoje ispravaka: prostor Bosne i Hercegovine je hiljadama godima pripadao i danas pripada Dobrim Bošnjacima, koji su imali svoju Bosansku crkvu, svoju bosansku hižu i svog bosanskog Dida. Prisvajanje ili svađa oko Bosne srpske i hrvatske historiografije svakim danom sve više blijedi, jer se bude svjetski i bosanski povjesničari, koji su objektivni i dokazuju da su Dobri Bošnjani, Bošnjaci, bosanski aboridžini a ostali da su doseljenici ili došle u Bosni. O Vladikinom cinizmu kad kaže “i danas Muslimanima” nekom drugom prilikom, ako Bog da. Treće, ovako zbori novoustoličeni mitropolit dabrobosanski Hrizostom u intervju novinaru Trifunoviću na portalu “Buka”: – U Sarajevu imamo tzv. religijsko vijeće, koje je formirao Žak Klajn, kao neku zastavicu da pokaže Amerikancima kako je on nešto uspio u Bosni i Hercegovini. Međureligijsko vijeće je obična farsa koje ništa ne radi (završen citat). Ova konstatacija nije samo krivi navod, već je ovo zloćudna najava da nema ništa od međureligijskog dijaloga kroz Međureligijsko vijeće, koje nije osnovao Žak Klajn za Amerikance, već su ga osniovali časni ljudi i patriote ove zemlje Bosne poput kardinala Puljića, Jakoba Fincija i moje malenkosti te prihvatili u Sarajevu mitropolita darbrobosanskog Nikolaja kao jednakovrijednog partnera u obnovi porušenog Sarajeva od srpsko-crnogorskih granata, koje su držale ovaj grad pod opsadom duže od nacističke opsade Staljingrada. Ako Vladika Hrizostom ne zna šta je Međureligijsko vijeće Bosne i Hercegovinu uradilo za dvadeset godina na međuvjerskom dijalogu u domovini i svijetu, onda je to znak da je Vladika neupućen u bosanski ili sarajevski realni život, a ako Vladika Hrizostom zna šta je Međureligijsko vijeće Bosne i Hercegovine uradilo a ovako o njemu ružno govori, onda je ova njegova ocjena zlonamjerna i ipso facto kontradiktorna, jer pobija njegovo navodno zalaganje za međuvjerski dijalog u Bosni. O Međureligijskom vijeću Bosne i Hercegovine može ovako pričati samo onaj koji nije potupuno trijezan pa ne zna šta priča. Prethodnog dabrobosanskog mitropolita Nikolaja mi smo primili u Sarajevo sa dobrodošlicom. On se imao gdje vratiti u očuvanu Saborsku pravoslavnu crkvu u Sarajevu, dok se muftija banjalučki Ibrahim ef. Halilović nije mogao ni mrtav ukopati u haremu Ferhat-pašine džamije, koju su pravoslavci, Srbi, 7. maja, 1993. god. sravnili sa zemljom te odvukli njen zidni kamen i haremske nišane na smjetlište ili pobacili u rijeku Vrbas. Osobno sam, u svojstvu reisu-l-uleme u Bošnjaka, koji su u svojoj zemlji Bosni doživjeli srpski genocid, pomogao da se uredi ničim oštećeno sjedište mitropolita dabrobosanskog Nikolaja u Sarajevu, dok je (ne) kontrolisano pijana rulja srpskih mladića smrtno kamenovala Bošnjaka Murata Badića iz Cazina prilikom našeg prvog pokušaja obnove porušene Ferhat-pašine džamije u Banjoj Luci 2001. god. Nakon ovakve ocjene novoustoličenog dabrobosanskog mitropolita Hrizostoma o Međureligijskom vijeću Bosne i Hercegovine jasno mi je zašto je ubijen Murat Badić u Banjoj Luci 2001. god. Jasno mi je, također, nakon ove izjave zašto u Beogradu ne postoji Međureligijsko viće poput ovaga u Sarajevu. Ne postoji zato što su pravoslavni većina u Beogradu, koji nemaju volje za međuvjerski dijalog, a u Sarajevu može zato što su u Sarajevu većina muslimani, koji imaju volje za međuvjerski dijalog. To sam htio da novoustoličeni mitropolit dabrobosanski Hrizostom ima na umu. Isto tako, novoustoličeni mitropolit dabrobosanski Hrizostom treba da zna nekoliko pravila kućnog reda u Bosni: Prvo, Bosna pripada onima koji ju vole i poštuju i koji se ne odriču njena imena! Drugo, Bosna nije nikad bila srpska svojina, niti je ikad bila srpska kolonija, niti će ikad biti spska igračka tako da ju se može bacati s kraja na kraj po zlovovolji onih koji misle da ju nema. Ima Bosne i uvjek će je biti s Božjom voljom i bosanskom silom! Treće, kad se ulazi u Bosnu, sagne se glava da ne udari u gornji prag bosanske hiže. Sagne se glava, ali se ruke rašire, i srce se otvori, i osmjeh se pusti, jer Bosna je zemlja Dobrih Bošnjana, koji misle dobro svakome koji misli dobro njima! Četvrto, Bosna ima domaćina, ima svog Dida, koji je nevidljiv, ali je prisutan, koji je zabrinut, ali je nasmijan, koji je povučen, ali je prkosan, koji je umoran, ali je odlučan, koji je stidan, ali je hrabar, koji je gažen, ali je uspravan, koji šuti, ali je glasan, koji ne hoda, ali je svuda po Bosni. Peto, uvaženi mitropolit dabrobosanski Hrizostom, kućni red bosanski mi nalaže da Vam poželim dobrošlicu, ali i da Vam ukažem da je u Sarajevu ubijeno mnogo djece od srpskih snajperista i granata s okolnih sarajevskih drda. Ne očekujemo od Vas izvinjenje, niti sažaljenje, jer za to je prošlo vrijeme, ali očekujemo da to imate na umu kad hodate ulicama Sarajeva. Sarajevo je grad, koji ima srce i dušu. Budite i Vi dio tog sarajevskog srca i te sarajevske duše. Možete Vi to ako hoćete! Sutra, ako Bog da, objavljujem moju bosansku hošgeldiju srbijanskom predsjedniku bosanskog porijekla Aleksandru Vučiću, koji je uskoro u službenoj posjeti Sarajevu 7. i 8. septembra, 2017. (bosnjaci.net)

Бивши директор Побједе „на служби Богу“: Ушао у НВО ЦПЦ Од ИН4С -21 маја, 2017 Лав Лајовић, бивши извршни директор листа „Побједа“ и бивши координатор тзв. Хришћанског покрета Црне Горе прикључио се НВО Црногорска православна црква. Лајовић је данас „са радошћу Господњом“ објавио на Фејсбуку фотографије са челником НВО ЦПЦ, Мирашем Дедејићем, наглашавајући да га је Дедејић „прoизвео у чин ипођакона“. „Драги пријатељи, данас са радошћу Господњом објављујем да сам донио једну од најважнијих одлука у зивоту, одлуку да кренем путем свештеничке службе Богу. Произведен сам у чин ипођакона, данас на Цетињу, од стране Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског, господина Миахила. Моја је молитва да моја служба буде на славу Божју а на благослов моме дому и народу“, написао је Лајовић. Упоредивши се са јеванђелистом Јованом Богословом, Лајовић истиче да је стицај околности дао да његов улазак у службу падне баш на дан кад се прославља овај светац. „Стицај околности је дао да мој улазак у службу падне баш на празник светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, онога ученика за којег говораху да га је ‘Учитељ нарочито љубио’, а чијим сам се животом и дјелом од првих дана мога хода са Богом, највише инспирисао. Нека је слава Богу Оцу, Сину и Светоме Духу! Амин!“, закључио је Лајовић. Још једно српско-црногорско раздвајање – одлука Лајовића уздрмала му породицу Контроверзна одлука Лајовића, који је и кроз рад НВО Хришћански покрет промовисао „дукљанско насљеђе“, уздрмала је и његову породицу, те је његова супруга преко друштвених мрежа обратила јавности, наводећи да не жели да ико проживи оно што она тренутно преживљава. „Драги ФБ пријатељи, најљубазније вас молим да ми неко време не шаљете поруке. Посебно вас молим да ми не шаљете слике ‘рукоположеног’ ђакона, јер смо деца и ја јако узнемирени и не знамо шта нас је снашло. Ја сам Српкиња са великим С… Волим своју Србију као свој живот… И више никакве везе са овим човеком немам… У сваком случају, не дао Бог никоме ово што пролазим!“, написала је Светлана Лајовић. Она је у коментару под истом објавом написала да жали што је оставила своју земљу Србију. „Што оставих своју земљу, свој народ, мислећи да се удајем за доброг човека.“ KOМЕНТАР УЗ ОВУ ВИЈЕСТ - А.Ж. Од породичних проблема господина Лајовића, чини ми се да је много значајније да је прије неки дан он одрекао светост Светом Петру Цетињском. Тако је од заведене масе мојих младих Цетињана деведесетих која је пјевала: "Ми имамо свога Бога - Светог Петра Цетињскога", гријешећи се и о Господа и угодника Његовог, "ЦПЦ" се сада одрекла и највећег Чудотворца Цетињског. Одбацивање светитеља, сасвим је у духу "Хришћанског покрета Црне Горе", који је чинио он сам, као наглашено протестанстки усмјерен човјек у својим текстовима, који се школује на протестанском факултету у Осијеку: http://lavlajovic.blogspot.com/2014/07/djecak-vladimir.html JERES KOSOVSKOG MITA UVOD Lav Lajović Ova knjiga je nastala u godini proslave 200 godine od rođenja Njegoša, državnika i najvećeg crnogorskog pjesnika. Na ideju da je napišem došao sam u trenutku kada je mitropolit crnogorsko primorski pokrenuo inicijativu za kanonizaciju Petra II Petrovića Njegoša. Inicijativa da Vladika Rade bude proglašen za sveca i sve ukupno što se zbiva sa Srpskom pravoslavnom crkvom u Crnoj Gori izazivaju vrlo opriječne stavove u Crnoj Gori. Mnogi veliki naučnici u Crnoj Gori, ali i šire, napisali su mnoštvo studija o Kosovskom mitu, Njegošu i njegovom Gorskom Vijencu. Rekao bi čovjek, šta se to još ima reći o svemu tome a da to već nije napisano. Svetosavlje je do nebesa diglo Njegoša i njegovo pjesnički stvaralaštvo, međutim sada pokušava da ga prikuje za nebesa i kanonizuje kao “episkopa tajnovidioca”. I to nije slučajno, to je dio šire i mnogo opasnije kanonizacije Kosovskog kulta, u momentu kada Srbija priznaje albansku administraciju na Kosovu. Snažan otpor uslijedio je upravo od SPC i mitropolita crnogorsko primorskog, koji Njegošem žele , po oprobanom receptu, da inspirišu narod na borbu za Kosovo i “istragu” sadašnjih „poturica“ u Vladi Srbije i Vladi Crne Gore koji „izdadoše Kosovo” jer „na komade razdvojiše carstvo (pretpostavljam njihovo -SPC). Zato se ponovo čuju kletve (poput Lazareve) od strane nekih episkopa i poteže vokabular Kosovskog mita! Zato, duboko sam uvjeren da Kosovski mit treba do krajnjih granica dekonstruisati i dekanonizovati a Njegoša nanovo pročitati u savremenom crnogorskom kontekstu, jer je Gorski Vijenac (p)ostao vrlo aktuelno i ośetljivo pitanje. Ja ću pokušati da Kosovski mit, a time i djelo čuvenog crnogorskog vladara i vladike, stavim pod svjetlo Hristovog Jevanđelja . To je, čini mi se, naročito važno jer Njegoš nije tek neki neshvaćeni periferni umjetnik čije bi se bavljenje vjerskim pitanjima moglo relativizovati. On je bio pravoslavni episkop, i to u prelomnom istorijskom trenutku za Crnu Goru. On je bio znači istaknuti crnogorski vjerski vođa, čelni čovjek posljednje hrišćanske teokratije u Evropi. Čitaoci njegovih spjevova doživljavali su ga kao duhovnog oca. Vjerujem da ova apologetska studija ima smisla u momentu kada se na Saboru Srpske pravoslavne crkve vijeća o pomenutoj inicijativu Mitropolita Amfilohija. I bez obzira kako će okončati proces kanonizacije Njegoša, njegovo književno djelo je nužno kritički sagledati u teološkom smislu. Ja mislim da to do sada nije u Crnoj Gori rađeno, a ako je ko i to činio, nije to radio sistematski a posebno ne kritički. Nekako su svi zastali zadivljeni, pa i ja sam imao taj problem, pred grandioznom likom i djelom najumnijeg Crnogorca. Siguran sam da i ja ne bih skupio „hrabrosti“ polemisati sa stavovima tako velikog mislioca, jer ko sam ja da doumim ono što se najbolje sagledava na izvoru, đe je voda čista i svježa. Moja kuražnost se manifestuje samo u tome da sa ključnim postulatima Njegoševog djela sučelim Riječ Božiju, koja je objavljena, i koja je poznata i lako dostupna. Mislim da na ovim prostorima, nema većeg autoriteta nad Gorskim Vijencem, od Svetog Pisma na osnovu kojega ću polemisati sa mitologijom koju je vaspostavio Vladika. Ovo bi trebala da bude (samo)odbrana fundamentalnih istina hrišćanstva, koje su po mom mišljenju napadnute kosovskom mitologijom koju su utemeljili episkopi i državnici na ovim našim prostorima zadnjih 200 godina. Ova opasna mitologija,na našim prostorima, srasla je ne samo sa kulturnim i nacionalnim identitetom (što je donekle razumljivo) već i sa pravoslavmom dogmatikim (što je mnogo opasnije). Svetosavlje kakvog mi danas vidimo, protivi se svakom političko idiološkom projektu koji je suprostavljen srpskom nacionalizmu i klerikalizmu, a posebno crnogorskom nacionalnom i duhovnom preporodu i slobodi. Da je istina ovo što tvrdim, dokaz je cjelokupna kampanja koja se vodi oko beatifikacije Njegoša. Njegoševa teologija koju je nagovijestio svojim djelom, uvjeren sam, zaslužuje jednu kritičku analizu. Viđećemo da teozofija Gorskog Vijenca poput ribe, koju je potrebno pažljivo jesti. Svakom neukom vjerniku koji se susretne sa njim mogla bi zaprijeti kost u grlu, ako ne nauči da razdvoji meso od kostiju. Ovo tim prije, jer je za većinu pravoslavaca Gorski Vijenac vrlo primamljiva i ukusna riba, koju je vrlo opasno halapljivo jesti. Ova moja knjiga bi se zato mogla tretirati kao priručnik za „čišćenje ribe“. Želim da ukažem šta je šta i đe je kost u ovoj kosovskoj mitologiji. Tvrditi da je taj mit Hristova nauka, jeste JERES. To želim pokazati i dokazati. ОСИМ ОВАКВИХ УМОТВОРИНА, Лав Лајовић је писац бројних удворичких текстова Милу Ђукановићу, као "Оће да нам га огаде" и слично. Један коментатор на сајту ИН4С, даје добар портрет овог врло опасног човјека: "Ko je Lav Lajović? Nesumnjivo čovek impresivne biografije, po potrebi ili zadatku i u vladinom sektoru CG i SCG ili u nevladinom sektoru. Čovek iz senke zadužen za rešavanje verskog pitanja u CG, koristeći i nesrećnog Miraša kome drži predavanje pred studentima (pogledati Jutjub), verovatno i jedan od kreatora nakaradnog verskog zakona, po hrišćanskom opredeljenju verovatno protestant jer pohađa njihovo teološko učilište u Osijeku. Duhovni pokretač (spiritus movens) duhovne magle koja se spustila nad CG. Pošto nikako da uspe da projekat CPC zaživi u narodu, verovatno sprema ukrajinski scenario otimanja manastira i crkava i dodeljivanja istih ovoj luciferskoj tvorevini. Opasan čovek na opasnom mestu u opasno vreme sa moćnim i bogatim sponzorima.Možda i naslednik nesrećnog Miraša, odrastao na Kosovu, majka i bivša žena su mu Srpkinje, naša srpska nesreća rukopoloženi Leo prvi protestantski."

Православна мисија српског јеромонаха Пантелејмона у Јужној Африци Интервју са јеромонахом Пантелејмоном Јовановићем Разговарао: Жељко ИЊАЦ Јеромонах Пантелејмон Јовановић са децом Африке Колико се разликује живот у Србији од оног у Јужној Африци? Рећи ћу какав је мој утисак из Африке, па нека сами читаоци процене разлике. Пошто никада раније у животу нисам био у Африци, увек ћу се сећати свега везаног за први долазак у Јужну Африку: од растанка са Његовом Светошћу Патријархом Павлом (који ме је пред пут у Африку, у згради Српске Патријаршије поучио како треба да живим у далеком свету и трудим се на одговорној дужности која ми је поверена, давши ми 400 америчких долара уз реци: „Нећу да се мој монах срамоти по светским аеродромима“), првог лета авионом, па до аеродрома у Јоханесбургу где су ме дочекали председник и секретар Црквеног Одбора. Сећам се да сам, на путу од аеродрома до црквеног имања, на неколико места видео црнце који леже по ливадама и да су ми уз смех објаснили да овде заборавим на изреку из Србије „ради к`о црнац“. Јужна Африка ми се допала на први поглед (као што видим да је случај и са свима осталима који дођу овде). Био је децембар 2002. и из хладног Београда, после десет сати лета слетео сам у топли и сунчани Јоханесбург. Од 365 дана у години, око 330 су овде сунчани дани. Земља је изузетно богата, инфраструктура развијена, животни стандард задовољавајући. Учинило ми се да сам слетео у Америку или Аустралију. То је било изненађење јер ипак сви очекујемо да је у Африци другачије. Права Африка (природне лепоте и дивљина) је када се изађе из градова. Задивило ме је и мноштво зеленила (Јоханесбург – град са највише зеленила, дрвећа, биљака, цвећа на свету, не заостаје ни Преторија, Кејптаун, Дурбан и остала места). Изузетно пријатно изненађење ми је било и наше пространо црквено имање које се налази на периферији у елитном делу Јоханесбурга и предиван храм св. апостола Томе грађен у српском стилу (верна копија храма у Босанском Грахову одакле је родом и ктитор храма покојни г. Миле Стојаковић). Јужна Африка се налази на два океана, током целе године падају кише, има пуно река и планина и све то чини да се потпуно разликује од осталих афричких држава. Непријатан је био и сусрет са другом страном медаље у односу на богатство, сјај, природне лепоте и развијеност, а то су чудни призори (који су ме подсећали на Косово и Метохију) бодљикавих жица и ограда са жицама кроз које пролази струја око кућа, зграда, у комшилуку.... У сваком случају, рекао бих да је Јужна Африка чудна мешавина прелепе климе и природе, развијености, доброг животног стандарда са социјалним проблемима, сиромаштвом, болестима (најраспрострањенија АИДС), корупцијом... Изгледа, таман толико да бисмо схватили да ипак не постоји на земљи ниста савршено, већ у Царству Божијем, ко се потруди и заслужи га милошћу Божијом. Такође, овде свега има (материјалног) али је сиромаштво духовно. Висока је стопа криминала из два разлога: људи немају страха Божијег и заједно једни поред других живе екстремно богати и екстремно сиромашни. Велики је проценат развода бракова и то нас наводи на боље разумевање живота и животних вредности – добро је да тежимо развијенијој земљи, бољим условима за живот, животном стандарду али такође да не сметнемо са ума које су вредности изнад свега материјалног: вера, породица, поштење, саосећање, скромност.... Да ли сте научили локалне језике и колико Вам је и да ли је, језичка баријера била препрека у раду? Најчешћи локални језици су Зулу и Северни Суту. На жалост, нисам их научио (осим појединих краћих молитава). Хвала Богу, у Јужној Африци је енглески језик – службени језик који се свуда користи и та чињеница ми је пуно олакшала мисионарски рад и духовне активности међу локалним афричким становништвом, јер сви говоре и разумеју енглески од настаријих па до најмлађих у школама. Благослов је да се, где год је могуће, у богослужењима и проповедима што више користе локални језици афричких народа. Наравно, свештеници Африканци тако и раде, а ми који смо из Европе, најчешће користимо енглески језик у мисионарским активностима. У Јужној Африци имамо једног ђакона (енглеског порекла) који је прекуцао цео часослов на Зулу и Северни Суту језик, па када смо заједно у посети локалним афричким заједницама, трудимо се да читамо и певамо из њега. Господе помилуј се каже Морена рехаухеле, а Многаја љета је Менгага ементси. Који су највећи проблеми са којима се сусрећете на својој парохији и у свом мисионарском раду? Моје искуство je овде у Јужној Африци, где је начин живота сличан као у Америци, Западној Европи или Аустралији, да је доста теже и компликованије члановима српске заједнице да имају континуиран духовни и верски живот, него наши Срби у отаџбини. Пуно се ради, људи су по цео дан ван куће, викенд им само преостане за кућу, породицу и куповину, тако да је врло мало времена за цркву. Такође и потпуно материјалистички приступ животу и потрошачко друштво са својим често лажним вредностима су велика препрека да Срби овде живе по својој вери. Ипак, наравно да свако ко тежи духовним вредностима и има вољу, жељу и веру у Бога, може да се организује боље и да нађе времена за цркву, литургију и подмиривање својих духовних и верских потреба. Неопходно је само имати правилну листу приоритета у животу. На југу Африке живи око 10 000 Срба, међутим води се велика духовна борба за очување вере, језика, писма, крсне славе...Када бих овде у Србији рекао колико мало свештеник у току године изврши обреда и молитвословља по домовима и у храму, то би за многе био невероватан податак. Упркос свему, наша црква je једини светионик и путоказ Србима који живе у Африци и тако ће остати док год је последњег Србина на афричком континенту. Што се тиче мисионарења, ту је најважнија жеља и труд. Можда би било још боље и више се урадило да постоји боља финансијска конструкција, а понекада, ми који смо млађи и можда мало нестрпљвији, волели бисмо када би нам локални Архиепископ брже излазио у сусрет и поједностављивао процедуру и своје благослове за неке од наших конкретних предлога и иницијатива који се тичу мисије. Колико је период апартхејда лоше утицао на мисију православља и да ли је уопшште утицао? Период апартхејда није лоше утицао на Православну мисију јер се наша света Црква није мешала у политички живот и устројство Државе Јужне Африке, већ, као и увек, проповедала једино Реч Божију и трудила се да свакога научи да је сваки човек, без обзира на боју коже, дете Божије. Да ли постоји анимозитет између локалног црначког становништва и Срба или, како ви кажете, постоје чак веће менталитетске сличности између Срба и црнаца у односу на сличности Срба и белаца који живе на југу Африке? Једна доза анимозитета је можда постојала код мањег броја наших Срба али у време апартхејда. Данас, после 20 година од пада апартхејда, ситуација је пуно другачија. Између осталог, томе је допринео и наш мисионарски рад и позив локалном црначком становништву (које смо претходно учили Православљу и крштавали) да посећују наш свети храм и да се уз припрему причешћују заједно са нашим српским парохијанима. Јоханесбург је чини ми се највећа мешавина свих светских народа и религија. Моје мишљење је да у свим народима има добрих и лоших људи, а лично искуство је да су нам по менталитету, емоцијама и социјалном животу често ближи локални староседеоци – црнци, него често хладни и недружељубиви белци пореклом из Велике Британије, Холандије и осталих западних држава. Да ли ту сличност доводите у везу са српском словенском судбином „вечитих робова“, да ли је то можда узрок што смо слични са тамошњим црнцима? На првом месту бих рекао да смо сличнији и ближи локалном афричком становништву због друштвеног живота и обичаја. За разлику од просечног белог човека на западу и у Јужној Африци, црнци имају присан однос са својом родбином, својим комшијама, друже се, помажу једни другима и саосећају једни за друге. Окупљају се на заједничким породичним и комшијским окупљањима, а често се током радних дана могу видети како у време паузе заједно ручају и деле оброк, необавезно седећи на трави испред компанија у којима раде. Потпуно је тачно (да ли због тешких услова живота или из других разлога, Бог зна) да су локални Африканци већином заиста простодушни, срдачни, искрени, смирени, трпељиви, са пуно поштовања не само према црквеној јерархији већ и према свим људима. Знају да се радују малим животним стварима и да буду задовољни и срећни са мало, што мислим да изузетно помаже сваком човеку који усвоји такав приступ животу. Такође сматрам да од њих, локални бели људи имају пуно тога да науче у вези са свакодневним приступом животу. Тачно је да Африканци имају И лоших особина као што је лењост (који многи повезују са лепом климом, воћем и поврћем које рађа на све стране више пута у години и афричком културом) и живот “од данас до сутра” без велике жеље за напредовањем и стварањем. Ипак, рекао бих да су по отворености, искрености, срдачности, емоцијама и друштвеном животу, Африканци пуно ближи нама Србима, него што је то “западни” бели човек који се налази у искушењима себичности, лицемерја, егоизма и хедонизма. Лично бих волео да локални Африканци – староседеоци поприме од белих људи добре особине, а да никада не поприме оне лоше особине и да и ми Срби од свих попримимо добре особине које нам недостају, а да сачувамо наше врлине које имамо и да их понудимо онима који их немају. У сваком случају, управо због свих сличности које повезују православне народе са афричким староседеоцима, постоји велика перспектива за Православну веру у Африци и треба да се молимо Господу да локални Африканци све више откривају чистоту Православне вере и приступају јој искрено, отвореног срца и душе. Са коликом искреношћу ондашње црно становништво прилазе СПЦ и уопште Хришћанству, колико живе литургијским животом ? Африканци су као и сви други људи на свим осталим континентима, а што је карактеристично за савремени и модерни начин живота, гладни и жедни истине, правде, смисла и Речи Божије. Слични су изазови и слична искушења као и било где друго. Примамљивост лажних задовољстава и уживања, недостатак љубави и смисла, а на овом континенту нарочито сиромаштво, висока стопа криминала, и болест модерног доба Сида (Аидс) која се на овом континенту брзо шири те поприма размере епидемије, услед неупућености, недовољног образовања, неморалног начина живота лишеног породичних вредности и верности. У целокупној таквој атмосфери, Блага Вест Јеванђелска је насушно потребна и једина која може решити нагомилане проблеме у друштву и опасности које прете да погоршају квалитет живота у будућности. Господ је једини прави и истински Исцелитељ људских душа. Православље је само по себи специфично као непромењива, чиста, изворна хришћанска вера и верни чувар Речи Божије и апостолских предања, а у свакодневници се препознаје лако по ненаметљивости, благости, светости и дубокој толеранцији сваке личности и слободне воље сваког човека. Људи све више то препознају (нарочито упоређујући са другим хришћанским и нехришћанским конфесијама) и у томе видим будућност Православља и на африцком континенту. Моје искуство овде у Африци је да је главна разлика у томе што се протестантска и остале мисије заснивају највише на хуманитарном раду (који није без резултата када се има у виду сиромаштво, тешки услови живота и животни стандард локалних афричких заједница), а православна мисија се заснива заиста примарно на проповедању Речи Божије и упознавању чланова афричких заједница са вером, љубављу Божијом, откривењима и истинама Православне Цркве и учењима Цркве о вечном животу, светим тајнама, суду Божијем, митарствима, нашој грешности, искупитељском делу Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа, обећањима будућих добара… Једном ми се догодило да сам желео да новокрштеним члановима локалне африцке заједнице обезбедим превоз до наше цркве јер нису могли то да приуште, али сам добио савет од оца Стивена (који је надлежан за мисију у нашој Митрополији) и упућена ми је молба да не чиним то већ да требају сами да зажеле и да се потруде да дођу. Наравно, то није правило те с времена на време и ми по могућностима помажемо материјално једно православно сиротиште и школу али сам навео овај пример да приближно представим приступ православног свештенства изузетном важном делу мисионарења овде у Африци. Жеља је да људи приступају Православном Хришћанству искрено и без неких световних интереса. На тај начин ће новокрштени бити одлучни и истрајни па нећемо имати ситуације (које су овде честе) да људи сваких неколико месеци прелазе из једне вере у другу веру. Можете ли нам пренети неки вама најзанимљивији догађај из ваше мисије у Јужно Афричкој Републици ? Навешћу само један пример који сликовито описује у каквим условима живе и раде локални свештеници и народ: Уочи саборног крштења које смо извршили о. Фрументије и ја у једном црначком предграђу Јоханесбурга почетком ове године, отац Фрументије ме назвао и рекао да је унапред и одавно све организовао, договорио се са свима и да ћемо од свештеника служити само нас двојица. На крају разговора, помало стидљиво, рече да нема ништа што је неопходно за свету тајну крштења, па чак ни прибор за крштење, свештеничке одежде, ни књигу – требник. Из нашег храма св. апостола Томе сам понео прибор за крштење (који ми је, у Патријаршијској капели св. Симеона Мироточивог у Београду, на благослов подарио блаженоупокојени Патријарх наш Павле, још 2002. године када ме испраћао у Африку и чврсто верујем да и тај његов благослов и молитве доприносе напретку наше мисије и ширењу Православне вере у Јужној Африци). Понео сам и велику бакарну посуду (крстионицу) коју смо за наш храм св. апостола Томе добили на поклон од једне Гркиње која већ педесет година живи у Јоханесбургу, књигу чина свете тајне крштења на енглеском језику за оца Фрументија, свеће, уље, пешкире и све остало што је потребно и крстиће које смо поклонили свим новокрштенима. До сада је у овом делу Тембисе, у последње три – четири године, крштено око стотину душа. За мене, као монаха који је живео у величанственим средњевековним манастирима Високи Дечани и Црна Река, у којима се налазе предивни фрескописани храмови, ова мисионарска искуства имају посебан значај у духовном животу. Уместо величанственог храма – молитву Богу вршимо у прашњавом и пустом школском дворишту, уместо складне архитектуре светог храма – свету тајну крштења обављамо поред старих и дотрајалих зидина и импровизовано изграђених просторија школе од цигле лошег квалитета. Нема светог престола, певница, столова и налоња у дуборезу, већ најобичнији расклимани сто, и импровизовани налоњ који је начињен од две столице па прекривен неком црвеном крпом, уместо фресака или бар великог броја дивних православних икона, ми смо имали три иконе наслоњене на зид школе, које је школа светог Атанасија добила на поклон од српских владика који су нам долазили у посету о храмовној слави. Како наш народ тамо толико далеко од отаџбине гледа на ситуацију у отаџбини, боле ли их Косовске ране? Наш народ овде помно прати дешавања у Отаџбини али, на жалост, чини ми се да људи више прате и занимају се економским темама него националним и духовним. Када бисмо организовали Молебане за Косово и слична окупљања, мали проценат наших људи би се одазивао. По мом мишљењу и јужноафричком парохијском искуству, постоје два разлога (не оправдања за то): први је што је већина наших људи у детињству, школи и младости пуно била индоктринирана комунистичко-атеистичком идеологијом, а други што су наши људи, по свом доласку у Јужну Африку, упали у сурови капиталистички начин живота и приступа и односа према смислу животном. Живот без радости и смисла вере, унапред је осуђен на неуспех и надамо се да ће то увидети и схватити и онај део чланова српске заједнице који још нису осетили радост и смисао Васкрсења Христовог и да ће почети да се духовно и национално буде и напредују. Били сте недавно на Косову какви су ваши утисци, има ли наде за српско Косово? Са светог Косова и српских барикада сам отишао радосне душе и пуног срца. Народ се у невољи држи Господа Бога, свете српске традиције и хришћанских врлина. Међу тамошњим Србима влада слога и једнодушност која је донекле владала и међу Србима за време Нато бомбардовања. Такође, у разговору са Србима на барикадама видео сам чврсту решеност и одлучност да се чува и брани родни праг и светиње. Они се надахњују светом православном вером и светлом, јуначком и честитом српском традицијом. Док је тако, итекако има наде за српско Косово. Само да се и ми у централној Србији и дијаспори још више приближавамо тим узвишеним идеалима и брже корачамо путем којим иду наша браћа и сестре на светом Косову и Метохији. Мислите ли да српски народ или српско друштво има снагу да се макар делимично избори са са проблемима које му често ствара међународна заједница? Итекако да уз Божију помоћ наш народ има снагу. Снага је, као што у претходном одговору рекох за Србе на косовским барикадама: у духовним, хришћанским, родољубивим и патриотским вредностима српског православног народа. Потребно нам је само да кренемо у наш свети храм чешће и тамо ћемо све научити о узвишеним хришћанским врлинама и смислу животном и да читамо више о нашим прецима )и то не морамо да идемо предалеко у историју, мада нам је Немањићка и Лазаревска историја најславнија), већ је довољно да читамо ко су и какви су били наши дедови и прадедови у Првом и Другом Светском Рату и да се надахњујемо тим великим врлинама, вером и родољубљем, поштењем, саосећајношћу, љубављу, издржљивошћу наших најближих предака. Поред осталих издања, топло препоручујем дела Антонија Ђурића и издања куће Погледи. Колико је по Вама за реализацију одређене политичке и економске државне стратегије битна вера, и да ли је уопште битна? Довољно је да кажем да су се у срећна и Богом благословена времена, Краљ, Влада.... заклињали на Светом Јеванћељу, а у наше време се заклињу у нешто друго. Вера , поштење, образ, поредак заснован на Бошијем благослову, и искрено родољубље, су поред стручности, пресудне за напредак једне Државе и једног народа. Мишљење је да се наша СПЦ с обзиром на ситуацију у којој се налази српки народ релативно мало бави мисонарским радом, међутим ви сте и ваша парохија пример да то ипак, и поред свих искушења која имамо и као народ и као Црква, немора бити правило , да ли вам је познато да сем вас у Африци још негде делује мисија СПЦ ? Колико је мени познато, а то су ми посведочили више пута и поједини еминентни српски епископи, овде у Јужној Африци је за сада једина наша мисија и српски свештенослужитељ који се бави мисионарењем. Ако Бог да у будућности ће бити све боље јер је Православна вера велика духовна перспектива за афрички континент и рекао бих, религија будућности у Африци. Са благословом надлежне Александријске Патријаршије (која има велики број мисионара) и Српског Патријарха, надам се да ће убудуће бити и већи број српских мисионара и свештенослужитеља у Африци. Пошто имате искуства у мисионарењу шта мислите да ли је оно потребно и да ли је могуће међу цивилизованим народима? Мисионарење је данас заиста свугде потребно па чак и међу православмним народима, нарочито онима који су имали несрећу да одрасту, образују се и обликују у наказном комунистичко-атеистићком друштвеном систему. А слободно бих рекао да се не зна коме је реч Бошија више потребна: да ли нама, да ли Африканцима или незнабошцима или ѕападном хедонистичко-материјалистичко-потрошачком друштву. Свима нам треба истине Божије и животног смисла и радости. Да ли имате духовну радост или било какву другу личну сатисфакцију за свој рад, односно модерним речником речено да ли Вас посао који радите испуњава? Немогуће је бити монах, истрајати на том путу, носити тај благословени крст, а немати утехе, радости и не бити испуњен. Пуно је трња, тешкоћа и препрека на том путу, али и пуно духовних сатисфакција и награда препуних смисла и предукуса вечних радости и уживања. http://www.vidovdan....nafrika/p14.jpg Могуће је да су и модерним европским народима (иако су хришћани) а међу њима и Србима потребни мисионари па Вас питам да ли можемо да Вас очекујемо чешће у Србији, или, да ли макар у Вашим дугорочнним плановима планирате повратак у матицу? У Србију долазим једном годишње. Црква је као војска, а свештенослужитељи као војници. Премештаји се врше по потреби духовне службе тако да никада немамо овде постојано место. Ако Бог да, дефинитивно би мојој души највише пријало, после овог афричког искуства, повратак у неки од наших светих и многобројних манастира којима су српске земље украшене као највреднијим и најлепшим бисерима и дијамантима духовним. Порука за крај нашим читаоцима ... http://www.vidovdan....ika/p29.jpgДуша и тело су у овом животу заједно, духовно и материјално се често преплићу и зависе једно од другог нарочито „на западу“. Наша једина парохија у Јужној Африци је управо сведок те симбиозе. Када сам стигао у Јоханесбург, и поред искреног труда и залагања младих чланова Црквеног Одбора „да се спасе што се спасти може“, затекао сам изузетно запуштено црквено имање, лоше стање на црквеном рачуну, дугове, лоше односе са надлежним црквеним властима (Александријска Патријаршија), али бих рекао на првом месту, сиромашан и запуштен духовни живот. Није било пуно опција ни маневарског простора већ само да радим по благослову нашег Патријарха Павла, мог тадашњег духовника владике Артемија и онако како сам научио у светињи где сам живео и служио годинама. Почео сам да саветујем парохијане и учим их посту, молитви, шта су исповест и причешће, шта литургија. Упоредо са тим најважнијим делом, почео сам да располажем са веома скромним средствима која су ми била доступна и да се домаћински односим према црквеном имању, рачуну у банци и свему материјалном. Бог је благословио такав приступ и рад и за наш духовни труд (у посту, молитви, исповести, причешчивању и осталим духовним врлинама), наградио нас и напретком у свему осталом. Црквено имање је доживело потпуну трансформацију. Људи који нису били неколико година, када дођу не могу да препознају место. Рођак нашег парохијанина (када је дошао после десетак година) питао је да ли је он то претходни пут био на неком другом месту. Заиста је, уз Божију помоћ, пуно урађено последњих 9 година и у вашем часопису на сајту не би било довољно места да се објаве годишњи извештаји из српске парохије у Јоханесбургу. Најосновније је да су људи почели да долазе у цркву да уче о вери и да се моле Богу, покренут је репрезентативни црквени часопис, повезали смо и наше људе и умрежили базу података (сада имамо око 1500 е-маил адреса Срба по Африци и сваке седмице шаљем по једно циркуларно писмо свима (информативног, верског и сличних садржаја, када је некоме потребна помоћ или савет шаљемо обавештења и о томе), финансијска ситуација је далеко боља, црквено имање преображено. Унапређено и улепшано на понос свим Србима који живе у Африци, односи са Александријском Црквом братски и неупоредиво бољи него пре, основана је српска школа Свети Сава, ликовна радионица Свети Апостол Тома. Сарађујемо добро са КУД-ом Балкан. Уведена је традиција да нас сваке године посећују српски епископи, а с времена на време и представници Министарстава Владе Србије, тесно сарађујемо са отаџбином, у контакту смо и посећујемо Србе у Боцвани и Замбији...Оно што је најважније, остварен је огроман напредак, духовни и материјални уз констатацију да увек можемо много више да урадимо и да будемо много бољи. За велики напредак смо захвални Господу Богу, љубави и милости Његовој и благослову наших духовних вођа. Порука свим вашим читаоцима, нашој драгој браћи и сестрама је да: Бог надокнађује и допуњује немоћи и слабости нас грешних и помаже нам, када се ми искрено трудимо и са вером у Господа Бога радимо и живимо. http://www.vidovdan....nafrika/p16.jpg