Пошто ми је @Сања Т. упитила челенџ на оној теми о фотографијама дана, ево да и ја испричам своју историју.
Дакле, најприје да вам свима упутим извињење на недостатку романтике, али ја заиста немам појма како и када сам упознао тј први пут срео своју супругу (а ни она). Упознали смо се преко заједничких пријатеља/кумова који су били у вези (она је, нормално, била пријатељица од куме, а ја пријатељ од кума). То би могла бити нека 2003. година, отприлике. Дакле, осим недостатка сјећања на први сусрет а самим тиме изостанка љубави на први поглед и лептирића у стомаку, нисмо се нешто ни претјерано дружили а ни сретали првих пар година, да бисмо, пар годиа касније, прво почели да се срећемо, а касније заједно идемо на концерте 357 који су, свако мало гостовали у Бањалуци. Али и то је било онако другарски, између тих хепенинга се нисмо ни видјели ни чули, углавном.
Елем, све је почело након једног концерта Хладног пива, када смо договорили кафу, на коју смо чекали једно мјесец дана усклађивања термина. За мене је и тада све било пријатељки, негдје у то вријеме отприлике доживио корпирање и педалирање катаклизмичко епских размјера од једне сестре (сестре из цркве, а и сестре јер је ракла да на мене гледа као на брата; не у Џејми - Серсеи Ленистер фазону). Тако смо ми ишли по кафама, излетима, манастирима, кинима... отприлике од августа до октобра док мени није постало јасно шта се дешава и шта осјећам. Е, ту се тачно сјећам тренутка, једне рано јесење, благо прохладне вечери у рафтинг клубу Кањон, приче готово од ријечи до ријечи и најљепших плавих очију и како су се мени буквално отвориле очи и како сам помислио да је све оно што сам икада тражио на погрешним мјестима (погрешним људима тј женама) ту испред мене.
Наравно, пошто сам изузетно смотан када су жене у питању, требало ми је до октобра да предузмем одлучујући корак, а и тада га је она предузела И данас ми зна приговорити у смислу :" Да сам ја чекала на тебе, и би се сада дружили."
И сада иде оно најбитније, послије свега 3 седмице "правог" забављања, ја одем у Русију на 10ак дана, да будем крштени кум сину од пријатеља који се тамо "удао". И ту негдје, држећи малог кумића у наручју док сам му давао флашицу млијека сконтам како бих и ја хтио то исто. И код свете Матроне купим прстен са плавим полудрагим каменом у боји њених очију. Плашио сам се мало да ће помислити да сам луд ако је запросим након једва мјесец дана везе, па сам то планирао учинити накада касније.
Међутим, ту је опет моја смотаност дошла до изражаја: док сам из торбице вадио друге поклончиће које сам спремио за њу, на под ми испадне и прстен. Па када је већ испао, сагнем се да га подигнем и ето прилике, када већ клечим да упутим судбоносно питање. Тако се заручисмо послије само мјесец дана везе.
А ево и слике, чисто да не помислите да измишљам, као ономад када сам био у вези са измишљеном дјјевојком док ме није преварила са измишљеним пријатељем