Goku

R2, одлично ти ово. Знаш ли можда гдје има да се купи?

Leopolde, драго ми је да смо се разумјели. Искрено се надам да ћемо се још сусретати на разним темама овог форума.

Прво, велики поздрав за Леополда, заиста ми се чини да човјек говори из срца. Друго, неки моји лични ставови се приближно поклапају са бароновим, али не бих их износио јер они нису тема. Ја сам рођен и одрастао у Бањалуци, Богу хвала нисам морао никуда из ње (неки суграђани других националности на жалост, јесу, својом или туђом вољом, ни то није тема); али супруга ми је поријеклом из Славоније па бих рекао пар ствари из свог угла. У питању је село (није битно име, можда га неко и може препознати, али сва су тамо мање-више таква) које умире. Село је пострадало у другом свјетско рату када је од стране усташа више стотина људи заклано и бачено у бунаре (и сада стоје тамо); а преко стотину живи спаљени у сеоској цркви. У овом (домовинском) рату је село понново ослобођено од својих житеља. Они који су отишли, по повратку су затекли лешеве оних који су остали. Данас ту живе углавном стари. Имовина је враћена (била спаљена па, као, обновљена), али хрватска власт чини све да се повратак онемогући. Када тих старих више не буде било, насљедници ће вјероватно продавати куће јер неће моћи за њих да плаћају порез (који се плаћа и за гробна мјеста) На страну што повратници не могу рачунати на посао (вјероватно није боља ситуација ни за домаће становништво), ту су и разни други притисци (рецимо пунац када би дошао да посјети родитеље, други дан би им хрватска полиција долазила на врата да се распитује ко је ту био и зашто). У недјељу сам био на Литургији у црквици у сусједном селу. Свештеник и 5 или 6 бакица. Ко ће долазити на Литургију за коју годину? С друге стране, упознао сам неку женину родбину који тамо живе (од пољопривреде) нормално. Момци су се поженили (Хрватицама), добили дјецу коју су крстили у Православној Цркви. Тако да живота (и суживота) за повратнике ипак има. Ја сам био изненађен љубазношћу у опћини Пакрац када смо сређивали неке папире. (извадили смо домовницу за сина, то је показатељ жеље да се и убудуће сачува српки идентитет на том простору)Али са друге стране видимо медијске нападе бранитеља на новоустоличеног владику Јована ни кривог ни дужног. Да ли је осјећај братства обостран, не знам, вјероватно је то индивидуално. Ја Хрвате не сматрам браћом (осим у оном хришћанском смислу да су сви људи браћа), али заиста немам проблема са људима индивидуално. Имам проблема са методама које спроводи (независна) држава Хрватска. Зато тамо не бих отишао никада на љетовање. С друге стране, радо бих и отишао некоме у госте, а још радије угостио некога, понављам, мислим да (нормални) људи немају проблем једни са другима због националности. Што се блискости тиче, наравно да би због језика и географије нема ближег народа од Хрвата. Тако би у идеалном свијету требало да буде. Кажем требало, јер на жалост, није тако. Ако би моје симпатије у спорту и ишле на страну Хрвата, то поквари поклич "за дом спремни" на стадиону. Враћао сам се авионом из Амстердама прије мјесец и по, у њему је био Чилић којег сам поздравио аплаузом. Он је по повратку титулу из Њујорка славио уз Томпсона. Толико о братству. На крају, унапријед се извињавам Леополду ако сма био преоштар или рекао нешто увредљиво; или сам испао неки шовиниста; заиста нисам такав нити ми је то била намјера. Дјетињство (барем један дио)сам проживио у Југославији, али нисам Југоносталгичан. Прошлост је таква каква јесте, не можемо је промијенити. Будућност, ипак, не мора бити црна, она од нас зависи. При том не мислим на лажно братство и јединство, него на истинско разумијевање и уважавање. Чини ми се управо овакво какво је започето на овој теми. Свака част, Леополде.

Cico, мени се чини да сада већ тролујеш; ако те је занимао само свети Јован Владимир, мислим да си добио прилично информација за почетак да даље наставиш истраживати сам. Даља дискусија оде у домен историје, а за то имаш Ћоровићеву Историју Срба (или шта већ, пошто ми се чини да ти ни он неће бити вјеродостојан извор. Заправо, кад већ износиш сумњу у све и свашта, како уопште вјеровати у Бога, велики прасак, теорију еволуције, спуштање људи на мјесец.... Ни за шта од наведеног нема непобитних доказа и све има контратеорију.) Елем, тема је била Јован Владимир, сада више није па је напуштам. Остајте ми здраво.

Lore, подсјети ме на онај чувени цитат из Маратонаца: " Е, тако се то ради, кратко али ..... "(да ипак не псујем на православном форуму )

Иако се трудим да људе не процјењујм према изгледу, то се мање или више свјесно дешава понекад, а како нисам добар у процјењивању људи, онда ме неријетко изненади. Да. Ту и тамо (мање од када сам се оженио ) То би требало питати људе који ме познају. Па било би побољшања

Свети Јован Владимир се слави 4 јуна по новом календару, дакле ако постоји у црквеном календару ваљда јесте канонизован. Срби га сматрају својим јер он и јесте био Србин, можда ћа се неко изненадити али држава Србија није одувијек постојала у својим АВНОЈ-евским границама (за такве вјероватно Срби из Хрватске, БиХ или ЦГ нису Срби!?). Заправо прва Српска држава управо и јесте настала на простору данашње Зете. Cico, прочитај Света љубав од Милована Витезовића; биће ти много тога јасније о Светом Јовану Владимиру.

Да и ја мало исфилозофирам на ову тему: Углавном се слажем са братом Томом, само бих још мало проширио. Наиме, мислим да је у старту погрешно стављати протестанте и јеховине сведоке у исти кош. Када је ријеч о Јеховиним свједоцима морамо бити свјесни да се ради о људима код којих би најприближнија дефиниција била испран мозак. А за разговор са таквим људима, ми једноставно нисмо обучени (ко није психолог или социолог). И да, не долазе да чују него да говоре. Сматрам зато да је погрешно уопште се упуштати у било какву дискусију са њима. Ако се већ појаве на вратима и желе да разговарају о вјери, лијепо изнесемо икону, тражимо да је цјеливају па ћемо разговарати. Гарантујем да ће отићи и више се неће враћати. Што се разговора са протестантима тиче, не мислим да и ту обичне ријечи могу нешто промијенити. Повукао бих паралелу са "традиционалним православцима". Сви имате у окружењу некога ко размишља на овај начин. " Зашто ја да славим Никољдан посно када га је још мој ђед славио мрсно, то је сада некакво помодарство постало. И зашто да носим колач и кољиво у Цркву, па ни мој ђед није носио, очитам молитву код куће и боље ја то освештам него поп. И што да идем недјељом у Цркву, кад видим ко све иде, ено онај комшија до јуче био комуниста, сад не можеш ући у цркву од њега и осталих грешника. Битно је да ај на црвено слово и младу недјељу не палим машину за веш и не радим у пољу, ја сам добар човјек, шта ћу у цркви" Е, сад, шта таквом причати о еухаристији, саборности, есхатону... А камоли протестанту коме су ови појмови тек далеки. Мислим да је овдје једино могуће заинтересовати их личним примјером, и позвати их да се лично увјере тј доживе оно што ти живиш. Дођи и види...

Ево једне дјечије од мене. Измислио је док сам забављао синчића. Пјева се уз ону мелодију "иде, иде патак" (ко има дјецу знаће ), само што нисам имао играчку патка већ пужа, па сам је морао модификовати Иде пужић на пут, жури, жури, жури носи букет цвијећа својој драгој цури. Кренуо је недавно, прије мјесец дана, а већ је превалио пуних пет метара. Ако се не умори од толќе брзине стићи ће он до ње за пола године. Кад коначно стиже, ознојених гаћа, она се већ удала за пужа голаћа.

Добар човјек је, судећи према људима у мом окружењу, онај који не иде недјељом на Литургију. Е, да ми је неко дао марку сваки пут када сам чуо :" Мени не треба црква и поп, битно је да сам ја добар човјек" ...

Људи моји добри, ево прочитах све постове са ове теме и најежих се не знам ни ја колико пута, само од читања. winter

На жалост, не могу рећи да сам читао Књигу пророка Осије из Светог Писма, па сам тек негдје на половини текста схватио пренесено значење.... Одлично, заиста!

Добих неких амина овдје, па рекох да покушам са још једном. Ова је нешто другачија, такође написана давно... Pajac Dame i gospodo, molim za tišinu! Neka u sobi zavlada tajac. Da ispuni vašu i svoju taštinu, večeras će da vas zabavlja pajac. Kada se svjetla na pozornici upale poteći će vicevi i šale, ali malo ko će raspoznati krinku i vidjeti suzu kad razmrlja šminku. Fasada od lažnog veselja, izazvaće smijeh kod prijatelja. Al' velika nesreća u njemu čuči jer i plač klovna kao smijeh zvuči. Bol osmjehom skriva,srećan nikad nije, i ne vidi nadu, tuga je u svemu, pa kada već nema ko s' njim da se smije, gospodo i dame, nasmijmo se njemu.

Феноменално, Сања! :aplauz: Надам се да неће остати само на првом покушају

Велико хвала, Zero, баш ме одушеви овим пјесничким одговором. (Сјетих се давног Музичког тобогана и поздрављања у стиховима између Миње Суботе и Јоце Адамова ) Елем, пошто се некоме свидјело моје писање, то ме охрабри да поставим још једну, исто тако поодавно написану: Pišem, misli se prostiru, al' zalud je pisanje moje. Olovka po bijelom papiru ne ostavlja tragove boje! Papir, kao i duša prazan i poslije pisanja bijel je list. Padam u duboki, prljavi kazan, a htio bih (p)ostati čist! Ruka olovku drži, praznina ostaje nova, ona razara, prži. Želim da ugledam slova!

Нисам видио ову тему прије, баш се обрадовах. Прочитао само неколико посљедњих (треба ми мало времена да стигнем свих 33 стране), али сам се одушевио талентом форумаша (теме дефинитивно не треба да се зове покушаји): Ево и мој скромни допринос, некада раније објављено на сербиан форуму, а написано још давније. Od najveće pustinje, carstva vječne suše, jedino je veća pustoš moje duše. Suha, žedna zemlja željno kišu čeka, spasonosnu vodu prije kraja vijeka. Da okusim život u budućem vijeku, kroz pustinju moju nek' rijeke poteku.

Помажњ Бог, браћо (и сестре) форумаши. Одавно пратим форум, недавно се регистровах, а ово ми је први пост јер ме је тема заинтересовала. Сложио бих се са Аистотелом тј Неименованим да би човјек заиста био најпроклетије биће у универзуму када би само постојала смрт без васкрсења. Заиста, боље би било родити се и као црв и преживјети свој црвећи вијек него бити свјестан да ти неминновно долази крај, да се твој априча завршава на неком гробљу и да више не постоји ништа што си икада био, У таквом универзуму ништа не би имало смсла, ни живот сам по себи , ни породица ни потомство које је осуђено на исти казну... Али, срећом, није тако. Ако је сам Бог распет и васкрсао за спасење свакога од нас, онда су нам шансе врло велике, само ако одлучимо тако. Иначе, ако Аристотел не тролује, његово размишљање је разумљиво и може га одвести на једу или на другу страну. Ја сам га доживио као позив у помоћ. Мислим да човјека не би требало бановати, него видјети одакле је, па да га неко од форумаша из његовог мјеста уведе у неку парохијску заједницу, са добрим свештеником, јер само у литургијској заједници може наћи, боље речено доживјети одговоре на своја питања. За крај, само подсјећање из Светог писма, на питање ко се може спасти одговор је био: "људима је ово немогуће, али је Богу све могуће."