Најбољи чланови

А он одговарајући рече им: Род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човјечији бити у срцу земље три дана и три ноћи. Мт 12, 39-40 Свако читање Светог Писма и сваки сусрет са причама из Библије, доноси нам нешто ново. Сваки пут запазимо нешто што раније нисмо и истакне нам се оно што нам је баш у том тренутку потребно. Тако и сада, баш пред почетак нове школске године, Катихетски одбор Митрополије црногорско-приморске доноси нешто ново, стару причу у новом руху, причу у којој је сабрано много тога. Поред тога што је занимљива, она носи велике и важне поруке за живот наше Цркве, а и за сваког од нас понаособ. То је старозаветна прича о Светом пророку Јони. Свештеник Павле Божовић, дугогодишњи вероучитељ при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, велики труд, знање и искуство, уложио је да причу о пророку Јони обради из једне шире перспективе и представи је деци кроз девету уметност – стрип. Зашто баш Јона? Свети Августин нам каже: ”Нови Завет се у Старом скрива, а Стари Завет се у Новом открива“, а један од најбољих примера за то је и ова прича. Она је интересантна попут бајке (чак подсећа и на неке добро познате приче за децу, али о томе ћемо мало касније), а опет је стварна и у себи крије највеће истине наше вере, које нам Господ Исус Христос лично открива у Новом Завету. Ако погледамо мало боље и читамо мало пажљивије, у Старом Завету наћи ћемо пуно прича о непослушности, док у Новом Завету срећемо најлепше приче где се та непослушност из Старог Завета исправља. Први пример нам је непослушност Адама и Еве, која знамо како је завршила, али Бог не заборавља никога, па чак ни оне који га не слушају, те нам даје најлепши пример послушности – Пресвету Богородицу, Он се рађа као човек, узима на себе грехе читавог људског рода и говори нам: ”Желим да се сви спасете!” Како се спасавамо? Љубављу и покајањем. Али да се вратимо на пророка Јону. У горенаведеним стиховима Светог Јеванђеља по Матеју, Господ себе пореди са Јоном. Једном кад је проповедао, књижевници и фарисеји тражили су од њега да виде јасан знак за то што прича, а он им је одговорио да им се неће дати знак, осим знака пророка Јоне и као што је Јона био три дана у утроби велике рибе, тако ће и Син Божији бити три дана у гробу. Рекао им је ово јер је знао да они веома добро познају Стари Завет (чак су га знали и напамет), али само знање није довољно за разумевање истина вере. Јона је био један веома својеглав и непослушан пророк. Оглушио се чак и о директну Божију наредбу да иде у град Ниневију и да незнабошце који су тамо живели позове на покајање и приведе једином и истинитом Богу! Зашто је Бог од свих људи одабрао баш овог мрзовољног бунтовника за ову мисију? Зашто се није обратио некоме ко би без поговора урадио како му је речено? Управо да би дао овај знак о коме причамо, да би кроз његово чудесно путовање открио најчудесније од свих путовања и најчудеснији од свих догађаја, страдање и васкрсење најбољег и најпослушнијег сина, Сина Божијег, Господа нашег. Јона смо сви ми, Божија деца, али несавршени и позвани да кроз ову слику коју нам Бог даје, кроз ову поучну причу научимо да верујемо у Божији план и да увек има неко старији и паметнији од нас. Бог не дозвољава Јони да остане на лошем путу, те допушта да га прогута велика риба и врати тамо где треба да иде, јер само неко ко схвата своје грешке и каје се, може учинити и да други то ураде. Сличну слику имамо и у чувеној причи о Пинокију, италијанског писца Карла Колодија. Он је био хришћанин и свакако је инспирацију црпео из приче о пророку Јони. Јона након изласка на обалу из утробе кита, каје се и постаје онакав какав Господ жели да он буде. Пинокио, након низа странпутица и погрешних животних одлука, постаје достојан да постане прави дечак, тек када несебично ризикује живот и одлази такође у утробу кита да би спасио свог оца и творца. Ово је један од примера да је прича о пророку Јони пријемчива деци. Сликовита је и блиска дечијем начину размишљања. Одрасли често мисле да много знају па траже податке и чињенице (знакове), а деца умеју да гледају дубље и разумеју приче. Између осталог, и због тога нам Господ говори да се обратимо и будемо као деца, ако желимо да уђемо у Царство Божије. Зашто баш стрип? Како се средином 19. века појавио модерни стрип, постао је омиљен међу децом и омладином. Генерације и генерације су одрасле и обликовале се читајући стрипове. Захваљујући питкој форми приповедања, ликовима и догађајима који су пропраћени скоро па покретним сликама, памтимо их, цитирамо и постају део нас, урезују нам се у сећање и чини нам се као да смо све и сами проживели. Сваки стрип има главног јунака, попут Корта Малтезеа, принца Валијанта, Загора, Дилана Дога, Астерикса, као и многих других. Деца их воле, уче од њих, саживљавају се са њиховим авантурама, а има ли стварнијих јунака и живописнијих догађаја од оних које нам пружа Свето Писмо? Отац Павле Божовић, уз помоћ цртежа Bible project – а, показује нам да је Свети Пророк Јона управо један од јунака кога је на овај начин могуће приближити младим читаоцима. Постоји мишљење да је стрип лако штиво и да је површан. Познаваоци девете уметности знају да је ситуација управо супротна. Уколико је тема стрипа права, он оснажује вредност књиге и подстиче читалачку перцепцију, те управо има способност да мотивише читаоца за доживљај књижевног дела. Постоје истраживања која су довела до закључка да хумор који често постоји у стрипу (а налазимо га и у овом о пророку Јони), олакшава памћење. Проналазећи хумор, деца се подстичу и на међусобну интеракцију, што такође позитивно утиче на трајно усвајање и разумевање прочитаног. Све ово нам указује на то да је стрип и веома пожељно средство у настави, те у овом случају може бити веома користан за вероучитеље. Овај вид приказа библијског текста такође омогућава читање млађим узрастима који још увек нису савладали све основе језичког изражавања и не могу самостално и са разумевањем да усвоје градиво, а стрип може да представља мост до самосталног читања књига. Осим тога, добар је помоћник не само у самосталном раду већ и на самом часу, јер када деца испред себе имају слике са дијалозима и ономатопејама, могу да усвоје пуно информација одједном, те ће касније лакше усвојити сам светописамски текст, а вероучитељ добија више времена за тумачење, објашњење историјског контекста и појмова. ”Знак пророка Јоне” може послужити вероучитељима и као инспирација да у настави учине обратно, тако што ће након првог дела часа, уместо да задају ученицима да нешто илуструју или одговоре на питања, ставе пред њих задатак да обрађено градиво преточе у стрип. Ако читамо срцем и разумемо ову причу, кад будемо следећи пут хтели да на неку обавезу која нам је дата, одговоримо: ”Зашто баш ја?”, сетићемо се чудесног путовања пророка Јоне и вероватно одлучити да ипак послушамо. Много пута ће нам се чинити да је живот тежак и неправедан, али знамо да има смисао и да смо као хришћани позвани да утичемо једни на друге, а тако и себе мењамо набоље. Сваки дан смо позвани да одбранимо и спасимо неку Ниневију око нас и у нама. Све детаље ове приче, праћене динамичним цртежима, као и многим поучним и забавним садржајем, наћи ћете у овој књижици, која је баш као и најпознатији часопис за децу наших простора ”Политикин забавник”, намењена свој деци од 7 до 107 година, а и оне млађе ако имају некога да им чита. Тијана Лекић https://mitropolija.com/2024/08/27/znak-proroka-jone/

Црква није ни политичка партија, ни невладина организација и она, укључујући патријарха, делује у складу са својом духовном мисијом, процењујући, у функцији њеног испуњавања, када је и на који начин примерено да се јеванђељски изјасни и о овоземаљским, световним питањима. При томе, њено је саборно позвање да доприноси јединству, а не продубљивању подела у српском народу. Будимо људи. Ова заветна порука почившег патријарха Павла највиши је израз хришћанске хуманости, пре него хуманизма, јер употребимо ли одређење хуманизам, много штошта бисмо из области историје идеја морали додатно разјашњавати. Позив да „будемо људи” делује некако одвише једноставно и многи су били склони да га протумаче као готово рутинску, репетитивну поруку једног остарелог монаха, без истинске везе са сложеношћу стварног живота, па и да је занемаре. А заправо, нема тежег и узвишенијег задатка од тога да се у временима опште обезљуђености и обездуховљености, у којима се до апсурда истиче оно што људе разликује и сукобљава, овлада способношћу да се у тим, по нечему другачијим људима, препозна исконски човек, ближњи, односно генеричко јединство људске врсте, каже у разговору за „Политику” проф. др Дарко Танасковић, академик, оријенталиста, доајен српске дипломатије. Његова књига „Религија у друштву, култури и политици”, објављена недавно као прва у новооснованој издавачкој кући „Духовна реч” Архиепископије београдско-карловачке, за инспирацију је имала управо тај „завет блажене успомене патријарха Павла”, како је проф. Танасковић објаснио на промоцији у крипти Храма Светог Саве. Стога је и прво питање за њега било да ли може да препозна колико се као појединци у нашем друштву, свесно или несвесно, владамо у складу са том дубоко хуманистичком поруком, на које он још каже: – У Србији се, али никако само ми у Србији, рекао бих, углавном не владамо у складу са овим универзално важећим заветом. Ми смо једни за друге првенствено православци, католици, муслимани, припадници различитих нација, тзв. левичари и десничари, припадници разних идеолошких и политичких партија и покрета, првосрбијанци и другосрбијанци, звездаши и партизановци… само не прво људи, а онда све остало, какав би редослед, да је среће, и хришћански, али и природно, морао бити, при чему би бесмислено било спорити реалност и значај историјски, културно и друштвено детерминисаних припадности и разлика. Само у случајевима великих несрећа и погибија пројављује се у нас солидарност која привремено упућује на то да смо сви ипак људи у невољи. Стрепим од отуђености и мржње које су се уселиле у срца и душе многих Срба. Књига има више од 700 страна, али, ипак, можете ли у овом разговору да сажмете оцену о положају и значају религије у српском друштву? Наш мудри „народни учитељ” Владета Јеротић често је понављао да је човек, поред осталих својстава, и homo religiosus, односно биће које има потребу да верује. Питао сам га једном није ли у том најопштијем смислу можда тачније рећи homo credens. Сагласио се да јесте. Наиме, кад се говори и размишља о религији, у хришћанству је од тога неодвојиво заузимање става према цркви, па то имам у виду покушавајући да одговорим на ваше крајње сложено и слојевито питање. Наиме, Срби су народ који, и када тога није свестан, има дубинску потребу да верује и та потреба га традиционално упућује ка православној црквеној религиозности, тако да је Српска православна црква свакако једна од најзначајнијих националних институција српског народа, у темељима и у трансисторијској вертикали његове идентитетске самоспознаје. То не важи само за оне Србе који се изјашњавају и осећају верницима, већ и атеисте, па и секуларистичке антитеисте, који се идентитетски самоодређују негацијски, кроз одбацивање религије и анимозитет према СПЦ. Без њеног постојања изгубили би ослонац свога, типолошки религиозног, веровања у властити атеизам. Дакле, религија је у Србији, позитивно или негативно сагледана и живљена, изузетно значајан чинилац друштвеног живота, а и појединачних судбина. А у политици? Или да обрнем питање, колико политика, по вашем мишљењу, има уплива у деловање црквених отаца? Политика, која се већ одавно, и то не само у нас, поглавито не схвата и не води у, условно речено, платоновском смислу рада за опште добро, утиче на све области и институције друштвеног живота, па неминовно у одређеној мери и на Српску православну цркву и њену јерархију. Покојни Радован Биговић резигнирано је једном констатовао да је данас политика једина метафизика за коју смо још способни. Према Христовим речима, црква његова није од овога света, али живи и делује на овоме свету, па се према томе нужно налази у сталном саживоту и садејствовању са својим социјалним, па и политичким окружењем, државним и друштвеним институцијама. Њени верници су грађани, који то не престају да буду кад, после верског обреда, изађу из цркве, онако како би заговорници једног погрешног схватања секуларности желели да буде. СПЦ је у време превласти комунизма и „научног атеизма” много пропатила и била систематски маргинализована. Она од укидања (што још увек не значи и потпуног ослобађања од) те системске дискриминације, тражи оптималну меру и модел свог учешћа у друштвеним пословима. У веома значајној, али и вишеструко осетљивој сфери односа између државе и цркве, динамично се успоставља континуирана интеракција, при чему неминовно долази и до узајамних утицаја. Иако су амбиције и очекивања са обеју страна и код неких појединаца повремено могла бити у нескладу са делокругом који припада држави, односно цркви, не бих рекао да је равнотежа њиховог међуодноса нарушена, како се у неким идеолошким и политичким групацијама тенденциозно настоји представити. Помиње се чак и „клерикализација” српског друштвеног амбијента, што је толико далеко од стварности и могућности да би се могло назвати и ноторном глупошћу. Срби могу, привремено, па и трајније пригрлити разне вредносно сумњиве и штетне видове понашања и одношења према свету, према другима, па и самима себи, али никако као заједница постати истински клерикалци. Колико као појединци, опет у зависности од тога да ли смо верници СПЦ, верници неке друге цркве, или атеисти, агностици и ини, знамо о начину деловања Цркве? Мислите ли да има превише неоправданог неразумевања, или су можда критике на њен рачун оправдане и адекватне? Има, свакако, много незнања или погрешног знања о цркви и црквености уопште, а и о Српској православној цркви, њеној институционалној природи, устројству и мисији. По правилу, што неко мање зна, лакше се одважава да износи аподиктичке судове и тешке оцене. Али постоји и нешто, бар по мом мишљењу, као општа слабост, „дефект” у постављању према цркви, и не само цркви, већ свему трансцендентном у савременим друштвима, укључујући и српско. То је суштинско несхватање и неуважавање значаја који за људе има духовна димензија живота. Политичка култура обележена и омеђена тим ограничењем није кадра пронаћи одговарајући однос између материјалног и духовног, искључујући духовно из свог видокруга. Она би каткада радо да инструментализује религију/Цркву и њен морални ауторитет, али никада да искрено постави духовност на место које би јој морало припадати. Чувено Стаљиново питање – Колико папа има дивизија? – није изгубило на актуeлности. Напротив! Само, том стаљинистичком логиком данас је надахнуто антидуховно, а самим тим и антицрквено планетарно наступање наводно либералног и слободоумног, а заправо тоталитарног глобализацијског фронта. Нема сумње да, поједностављено речено, и понашање свештенослужитеља може бити предмет јавне критичке, аргументоване анализе и да Црква у том погледу није и не треба да буде недодирљива, али у далеко највећем броју случајева није реч о таквом одговорном и конструктивном постављању, већ о нападима који имају за циљ урушавање угледа СПЦ у друштву, јер он је за неке снаге и даље неподношљиво висок. Уосталом, Слободан Стојићевић је у својој изврсној студији „Хибридни рат против Српске православне цркве” документовано и јасно показао да је православље, посебно руско и српско, из недвосмислених геополитичких разлога, данас на усредсређеном удару споља и изнутра. То није ни измишљотина, ни теорија завере, већ потврђена истина. Често се оштрица критике усмерава на поглавара СПЦ. Тренутно из појединих кругова п(р)озивају врх Цркве да се изјасни о отварању рудника литијума код Лознице, притом се у тим круговима аплаудира владикама и свештеницима СПЦ који су се јавно одредили против тог пројекта. Слично је било и у случају неких других важних тема, попут КиМ, вакцина, родно сензитивног језика, Параде поноса… У складу са оним што сам рекао у одговору на ваше претходно питање, логично произлази да је усмеравање критике на патријарха Порфирија израз максималног повећавања притиска на СПЦ у тренутку кад је, у вези са несумњиво битним еколошким питањем експлоатације литијума у нашој земљи, медијски и политички индукована до сада незабележена подела и поларизација унутар српског друштва, што добија веома опасне размере. Индикативно је, као израз безочног лицемерја и цинизма, да од патријарха, у име моралних вредности хришћанства и пастирске одговорности, дрско траже да се изјасни и исти они који у свакој прилици кад Црква јавно проговори о некој друштвеној теми дижу галаму, наводно штитећи секуларни поредак од клерикалног „мешања”. Црква није ни политичка партија, ни невладина организација и она, укључујући патријарха, делује у складу са својом духовном мисијом, процењујући, у функцији њеног испуњавања, када је и на који начин примерено да се јеванђељски изјасни и о овоземаљским, световним питањима. При томе, њено је саборно позвање да доприноси јединству, а не продубљивању подела у српском народу. Зашто би се она стављала на неку страну у вези са једним недавно отвореним контроверзним и непримерено драматизованим феноменом, о коме тек треба да се на стручном и политичком нивоу компетентно проговори и, ако је могуће, поведе дијалог између заговорника супротстављених ставова. Ако је такав дијалог уопште могућ. А то што се поједини епископи и свештеници у лично име изјашњавају доказ је да у црквеној организацији има више демократичности и слободе говора него у неким наводним шампионима ових вредности из закрвљене политичке арене. Патријарх Порфирије је, говорећи на промоцији ваше књиге, поновио речи једног од старих архијереја да је у данашње време, које не одликује секуларизам него апостасија (одметање од вере или цркве), веома важно да људи који имају углед у јавном животу јасно и недвосмислено за себе кажу и да сведоче да су хришћани. Зашто? Па то је, из патријархове перспективе, очекивано и разумљиво. Постало је, са читавог низа разлога и процеса који већ дуго трају, готово зазорно јавно манифестовати хришћанска уверења, тако да се може стећи утисак како су људи који их заступају у изразитој мањини, што није тачно. Уосталом, литијски покрет у Црној Гори је то величанствено доказао у средини у којој је један осиони режим поверовао да може до краја искоренити из својих „поданика” све духовно и свето. Често у иступима истичете разлику у појмовима екуменство и екуменизам, мада ће вам брзи онлајн речници углавном рећи да је то исто? Разлика је битна, суштинска. Наиме, екуменство је атрибут изворне, јединствене Цркве Христове, док је екуменизам покрет да се превазиђе раскол из 1054. године и такво јединство обнови. Екуменизам се данас претежно везује за настојање Римокатоличке цркве да се под јурисдикцијом папе окупе све хришћанске конфесије, цркве и деноминације, што никако није прави и прихватљив пут васпостављања пуне „синодалности”. Римски епископ би могао бити „први у части”, али никако „први у власти”. О папском примату се све време води жива теолошка расправа. Међутим, због постојања проблема екуменизма није оправдано супротстављати се и ономе што указује на дубинско екуменство, као изворну природу хришћанства. Када ће бити време да неки папа посети Србију? Постоје мишљења у делу јавности да би актуелни поглавар Католичке цркве могао да буде прави човек за то, тј. да је он неко ко то заслужује. Уз ризик да будем oптужен за „папизам” и сличне грехе, уз пуно уважавање аргумената оних који се томе начелно противе, уверен сам да би нам посета папе Фрање Србији, под условом да буде сусретно и добро припремљена, донела више користи него штете, посебно на међународном плану. С обзиром на додатно опште заоштравање између (пост)хришћанског Запада и православног Истока, услед рата у Украјини, са свим последицама које је донело, не верујем да је тренутно могуће очекивати неке помаке у вези са посетом поглавара Католичке цркве Србији. Све што сам рекао односи се на овог папу и његов евентуални долазак… С обзиром на то да добро познајете исламски свет, шта вам говори, чини се, појачана активност вехабистичког покрета на нашем простору? Има ли везе са ратом у Гази? Има, наравно. Екстремизам се свуда и увек храни другим екстремизмом. Инциденти до којих је дошло у последње време упозоравају на потенцијал (привидно) „спавајућих” терористичких ћелија и појединаца у неким крајевима Србије и у БиХ, али склон сам уверењу да се ти ризици могу неутралисати и отклонити адекватним праћењем и деловањем наших безбедносних служби, односно да, за сада, не представљају у ширем смислу алармантну појаву. Одувек сам држао да је од радикализованих и углавном изолованих исламистичких група на дугу стазу опасније деловање неких „умерених”, објективно антисрпских муслиманских политичких субјеката у координатама система. То вероватно није „политички коректно” рећи, али је морално некоректно прећуткивати из разлога наводно „вишег реда”. Иначе, и екстремисти се, како видимо, прекогранично умрежавају и локално потпомажу. Тренутно имамо два ратна жаришта, на истоку Европе и на Блиском истоку. Како вам, као искусном дипломати, изгледа развој ситуације? Да ли и ви мислите да увелико сведочимо трећем светском рату? Папа Фрањо, кога смо помињали, оценио је пре неку годину да се у свету води трећи светски рат „на парче”. Изгледа да је био у праву. Нисам, свакако, ни довољно обавештен, ни компетентан, а наравно ни паметан и интуитиван, да бих се дрзнуо да са већим поуздањем одговорим на ово ваше судбинско питање. Мислим да опште ратне конфлаграције светских размера ипак неће бити, јер нема довољно правих актера за такав сукоб, односно милиона милитаризованих грађана, посебно на Западу, који би били спремни да обуку униформе и крену у победу или смрт у име магловитих, објективно далеких и измистификованих циљева. Јер, без обзира на неслућени, застрашујући узлет технолошке димензије рата, светског рата без великих војски на терену тешко да може бити. Али ко зна… До крупних, ризичних инцидената у сваком случају, и тренутку, може доћи. проф. др Дарко Танасковић Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/628845/Srpsko-i-rusko-pravoslavlje-na-udaru-spolja-i-iznutra

Не враћајмо се на грехе које смо већ исповедили. Сећање на грехе боли. Јесте ли тражили опроштај? То је то, готово је. Бог све прашта кроз исповест. Не смемо се враћати и очајавати. Будимо понизне слуге пред Богом. Да осетимо захвалност и радост због опроштења наших грехова. Није здраво да се човек претерано каје за своје грехе и буни се против свог зла – тако доводи себе до очаја. Очај и разочарање су најгора ствар. Ово је сатанина замка да натера човека да изгуби жељу за духовним стварима и доведе га до очаја, апатије и малодушности. Тада човек не може ништа, постаје неспособан. Каже у себи: „Грешим, јадан сам, ја сам ово, ја сам оно, нисам оно, нисам друго... Требало је тада, онда нисам то урадио, сада се ништа не дешава... Узалуд су ми прошле године, нисам достојан“ . Тако ствара комплекс инфериорности, непотребно самопонижење, за њега је све узалуд. Знате ли колико је то тешко? Ово је лажна понизност. Све су то знаци очаја код особе која је опседнута Сатаном. Човек дође дотле да не жели ни да се причести, мисли да је недостојан свега. Покушава да понизи себе, своје поступке... Ово је замка коју Сатана поставља да би човек изгубио наду у Божју љубав. То су страшне ствари противне Духу Божијем. Размишљај - да, грешим, не иде ми добро. Али, шта год да те брине, претвори то у молитву, не држи унутра, отиди код исповедника, исповеди се и - то је то! Хајде да се не враћамо и размишљамо шта нисмо урадили. Важно је шта ћемо сада, од ове тачке па надаље. Како је рекао св. Апостол Павле „...Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, “ (Фил. 3:13). Дух малодушности насрнуо је на апостола Павла, желећи да га одврати од његовог трагања за Христом, али се он охрабрио и рекао: „...и више не живим ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). И још: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање.“ ( Рим. 8:35, 36 ). И св. Пророк Давид је певао: „Нећу умрети, него ћу живети и јављаћу дела Господња“ (Пс. 117,17). Копајте по светим списима. Сетите се оног дивног стиха: „Волим оне који ме љубе, и који ме траже наћи ће милост“ (Прич. Сол. 8:17). старац Порфирије приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор