Три типа вере - својеврсне степенице духовног усхођења

[Вукашин]

On 5.5.2021. at 1:59, slovoA рече

@JESSY Види, Духањин ту јасно говори о љубави као жртви, што љубав и јесте, али како је онда та наша жртва истинска и чиста? То је ваљда превидио. Зар није једино Христова жртва заиста чиста, јер је Он сам Истина? Па је тако и наша жртва једино чиста и истинита у Његовом Тијелу (Цркви). Али шта то значи? Нису на Голготи с Њим били распети један разбојник и један праведник, већ два разбојника и у тим разбојницима се једино можемо огледати, или у оном десном који признаје  Христову жртву, или у оном лијевом, који је не признаје јер ни не види у њој ништа више од своје сопствене жртве као своје сопствене пропасти.

Што би ава Јустин рекао, једина нам је нада десни разбојник. Јер Христовом жртвом се освећујемо и спасавамо, а не својом (љубављу).

Питање је шта је ту наше  Може бити опасно кад од човека одступе страсти и оставе га у неком привидном миру. Може помислити да је стварно достигао до неког вишег степена љубави...

Није лоше кад се дигну страсти, па да човек осети и мржњу, или завист, среброљубље, или глад у невреме, буру помисли на молитви и сл... то је поуздан знак да је кренуо где треба.

[JESSY]

пре 1 сат, Вукашин рече

Није лоше кад се дигну страсти, па да човек осети и мржњу, или завист, среброљубље, или глад у невреме, буру помисли на молитви и сл...

да знаш....

[slovoA]

пре 7 часа, Вукашин рече

Питање је шта је ту наше  Може бити опасно кад од човека одступе страсти и оставе га у неком привидном миру. Може помислити да је стварно достигао до неког вишег степена љубави...

Тако је. Има код Карељина то, кад пише о лажном, привидном смирењу које долази од гордости. А тако може да дође било шта, и ти неки "виши степени" овога или онога, засновани на обичној уобразиљи, јер гордост увијек продукује неку уобразиљу.

[slovoA]

On 5.5.2021. at 16:04, Вукашин рече

Право да ти кажем што више читам, мање размем шта значи рад на себи (осим ако не мислиш на молитву)  Христос каже, заповести знаш, одреци се себе и 'ајд крени. Довољно је то.

Ово је основа, што си ту навео. Богати младић који све заповијести испуњава, само није спреман да се одрекне свог имања (природе). А ми, однекуд, у том имању видимо све друго материјално, односно, тварно, само не "моје" тијело и "моју" душу. Па као богати младић и долазимо Христу (на Литургију), не приносећи тијело и душу и не причешћујући се Тијела и Крви Христове, него очекујући да се над "нашом" природом деси некаква магија. А тако и одлазимо с Литургије чак и кад примимо дар, као богати младић, не примивши заправо ништа.

Разбојници смо ми обични, што неће Богу да врате Његово. А упорно причамо о Цркви као Тијелу Христовом. Али како, или је то тијело Његово, или је наше, као разбојничког сабора.

[illuminated]

On 2.5.2021. at 23:50, JESSY рече

који је степен ваше вере...?

Ја сам прошао кроз нека таква лична искуства да сам од убеђеног (и недоказаног) атеисте дошао директно у стадијум где знам, али заиста. Има детаља које могу приписати вери али тај део сада не сматрам толико битним колико онај где стварно и потпуно и без икакве сумње - знам.

[Вукашин]

Пре сат времена, illuminated рече

Ја сам прошао кроз нека таква лична искуства да сам од убеђеног (и недоказаног) атеисте дошао директно у стадијум где знам, али заиста. Има детаља које могу приписати вери али тај део сада не сматрам толико битним колико онај где стварно и потпуно и без икакве сумње - знам.

То је велика милост Творца, који не жели да пропаднемо. Дају нам се ти посебни моменти у животу који нам служе као светионици, али неће бити добро ако их занемаримо. Одговорност је велика.

[illuminated]

пре 4 минута, Вукашин рече

То је велика милост Творца, који не жели да пропаднемо. Дају нам се ти посебни моменти у животу који нам служе као светионици, али неће бити добро ако их занемаримо. Одговорност је велика.

Мени и дан данас није јасно ни како ни зашто се то баш мени догодило али јесам захвалан и у праву си, одговорност (ја сам користио за то до сада термин - терет, иако сам свестан да није прави терет) јесте велика. Терет, зато што сада поред тога што имам потпуно другачији поглед на све око себе, и себе и све што радим посматрам (и анализирам и доживљавам) потпуно другачије.

[Вукашин]

пре 2 часа, slovoA рече

Ово је основа, што си ту навео. Богати младић који све заповијести испуњава, само није спреман да се одрекне свог имања (природе). А ми, однекуд, у том имању видимо све друго материјално, односно, тварно, само не "моје" тијело и "моју" душу. Па као богати младић и долазимо Христу (на Литургију), не приносећи тијело и душу и не причешћујући се Тијела и Крви Христове, него очекујући да се над "нашом" природом деси некаква магија. А тако и одлазимо с Литургије чак и кад примимо дар, као богати младић, не примивши заправо ништа.

Разбојници смо ми обични, што неће Богу да врате Његово. А упорно причамо о Цркви као Тијелу Христовом. Али како, или је то тијело Његово, или је наше, као разбојничког сабора.

Каже Карелин ми би да живимо по својој самовољи, а очекујемо да ће Бог магијски уредити наше спасење, али то не иде тако.

[Вукашин]

пре 5 часа, slovoA рече

Тако је. Има код Карељина то, кад пише о лажном, привидном смирењу које долази од гордости. А тако може да дође било шта, и ти неки "виши степени" овога или онога, засновани на обичној уобразиљи, јер гордост увијек продукује неку уобразиљу.

И код светог Игњатија Брјанчанинова има доста сличног... Мени су посебно "легла" писма Светог Макарија Оптинског. 

[slovoA]

пре 1 сат, illuminated рече

Има детаља које могу приписати вери али тај део сада не сматрам толико битним колико онај где стварно и потпуно и без икакве сумње - знам.

То је сам пут, наравно, али тај дио који не сматраш толико битним је, заправо, најбитнији. Кад "изађеш" из тога што знаш, и то несумњиво знаш, остаје само вјера као откровење. Јер Бога ниси знао него ти се Он открио и тако си дошао до познања Бога. Али богопознање, по самом "објекту" тог познања, није довољно. Бог је неисцрпрна тајна, па му тако сад и прилази, не по ономе што већ знаш, него по ономе у чему ти се и открио. А то је сама вјера, као откровење и дар којег још нико никад није био потпуно свјестан.

Ако "наша" вјера није откровењска него наша, такво нам је и знање и само је плод људског дјеловања, нема ништа с Богом.

[illuminated]

пре 6 часа, slovoA рече

То је сам пут, наравно, али тај дио који не сматраш толико битним је, заправо, најбитнији. Кад "изађеш" из тога што знаш, и то несумњиво знаш, остаје само вјера као откровење. Јер Бога ниси знао него ти се Он открио и тако си дошао до познања Бога. Али богопознање, по самом "објекту" тог познања, није довољно. Бог је неисцрпрна тајна, па му тако сад и прилази, не по ономе што већ знаш, него по ономе у чему ти се и открио. А то је сама вјера, као откровење и дар којег још нико никад није био потпуно свјестан.

Ако "наша" вјера није откровењска него наша, такво нам је и знање и само је плод људског дјеловања, нема ништа с Богом.

Иако је тешко дискутовати на ову тему обзиром да нисам причао о самом искуству (нити имам намеру, бар за сада - неке детаље зна моја супруга а много више сам разговарао са једним монахом, старцем, кога познајем од малена), разумем шта желиш да кажеш и слажем се са тим.

[slovoA]

пре 19 часа, Вукашин рече

Мени су посебно "легла" писма Светог Макарија Оптинског.

Хајде их прослиједи, ако имаш. Ја сам баш давно читао оптинске старце, ваљало би да се мало подсјетим.

[slovoA]

пре 12 часа, illuminated рече

Иако је тешко дискутовати на ову тему обзиром да нисам причао о самом искуству (нити имам намеру, бар за сада - неке детаље зна моја супруга а много више сам разговарао са једним монахом, старцем, кога познајем од малена)

Тако је, сам ћеш најбоље познати мјеру, јер вјера је увијек заснована на личном искуству, односно, као опит је дата конкретној личности. Свети Оци нпр. јесу васељенски учитељи, али не постоји неки универзални ученик, него им свако приступа по свом личном опиту и само је битно да не одступамо од њиховог учења већ управо ту налазимо потврду тог свог опита. Јер тек тада сам опит постаје доживљен, а не пуко усвајање туђег знања, као потпуно не(пр)оживљена вјера.

Али увијек, наравно, ваља имати некога да нас исправља, макар као половичан духовник, чије ћемо ријечи стално испитивати. Јер, испитујући њих, преиспитиваћемо и своја созерцања.