Violettina kućica na selu

[Violetta Valery]

Priznajem, bila sam malo zbunjena.

[Violetta Valery]

Ovo mi je jedno od najdražih mesta u Beogradu - moja malena oaza mira. Volim visoko drveće koje mi zakloni pogled na solitere i staklo i koje bar malo ublaži buku grada i šum Save koji je nadjača. Na Banovom brdu živim od kada znam za sebe, ali u poslednje vreme sve manje podnosim grad.

Ovih dana je zatvoren deo Požeške ulice, autobusi idu ko zna kojim trasama, saobraćaj je zakrčen, vreva nikad gora, a mene je samo desetak minuta pešačenja delilo od ovog mesta. Nedavno sam pala vozeći rolere na stazi, povredila sam ruku, ali mi je i to više prijalo od bilo čega što Ada Mall može da ponudi.

Obično ne nosim pametni telefon kada ovde dolazim. Nosim moju malu Nokijicu, da roditelji i najbliži mogu da me pozovu ako je nešto hitno.

Posle Liturgije ne idem pravo kući, nego ovde dođem. Ne mogu odmah u svet.

 

 

 

 

 

[Violetta Valery]

 

[Violetta Valery]

 

[Violetta Valery]

Otac Miloš. Već treći ili četvrti put slušam ovaj njegov video.

 

[Violetta Valery]

Posle skoro godinu dana od promene nekih navika, mogu da kažem da sam se donekle oslobodila rasejanosti izazvane neumerenim korišćenjem pametnog telefona i interneta.

Podesila sam svoj browser da ne pamti istoriju, niti sesije. Ako mi je nešto važno, bookmarkovaću tu stranu. U suprotnom je prepuštam zaboravu. Zato svaki put moram iznova da se ulogujem.

Ne pamti ni lozinke, nego sam ih sve uredno smestila u keepassxc bazu, da ih ne pamtim ni ja.

Na taj način sam dala sebi malo vremena da razmislim šta ću da uradim, da ne odgovaram ishitreno na poruke. Neću se ni ulogovati ako nisam dobro razmislila. Još je bolje kada pametni telefon ostavim kući, a umesto njega ponesem sa sobom malu nokijicu. Oprostite ako nisam nekome na vreme odgovorila na poruku.

Trudim se da važne stvari zapišem rukom i zato uvek sa sobom imam običan, papirni notes. Tako najsigurnije pamtim.

Pre nego što legnem da spavam, ugasim laptop, a telefon stavim na drugi kraj sobe. Tako ne dolazim u iskušenje da bez smisla i cilja gledam nevažne sadržaje, da uzalud pijem melatonin i da se posle rasanim.

[Драгана Милошевић]

 

Све више слушам ово, опушта ме. 

[Дејан]

Super je imati kuću u prirodi. 

[Violetta Valery]

Jeste. Ima nečeg prelepog što nama u gradu nedostaje, a to su mrak i tišina, potpuni. Sve je zagađeno bukom i jakim svetlima.

Zalud roletne i izolovana stakla. Svejedno osećam da sam okružena vrevom. Kao da tu buku i blještanje nosim u sebi.

Sklanjanje na nekoliko dana u tatino rodno selo mi puno znači.

I ja slušam klasičnu muziku. Ne da me opusti, jer sam već dovoljno opuštena niskim pritiskom, već da osetim nešto, da me potrese. Sklona sam ganućima i cmizdrenju, a trenutno sam u fazi Mocartovog Rekvijema.

[БанеЛ]

Ослушкуј шта ти душа иште, одлично је склонити се повремено од градске вреве. Напуни батерије, па у нове победе! Младост треба да буде полетна, какви Реквијуми! 

Мир и добро теби и дому твоме! 

[Violetta Valery]

 

[Violetta Valery]

Juče sam prvi put čula vic o babi koja čita Bibliju, da sprema prijemni.

Degutantan vic. Strašna zabluda, da samo stari imaju da misle o "prijemnom".

Zar smo toliko privezani za zemlju da se niko ne osvrne kolika je ona paklena ako se izgubi pogled na Hrista?

[Milan Nikolic]

Има више таквих вицева. 

[Violetta Valery]

Pogled na zalazak sunca sa spomenika braniocima Beograda u Košutnjaku. Živim nedaleko odatle.

Slikala sam ga u februaru, stavila na pozadinu telefona, a danas sam poželela da sliku negde podelim.

Volim ovo mesto i često tu dolazim. Vuče me.

Mesto hrabrosti, žrtve, stradanja...

Postoji ogromna uteha u saznanju da će naši bližnji nastaviti sa životom posle nas, kao branioci što su znali da će Srbija vaskrsnuti i da je Hristos već vaskrsao. Ona oduzima gorčinu smrti.