Претражи Живе Речи Утехе

У пропутовању кроз Србију, отац Раде није могао а да не посети Епископа ваљевског Господина Милутина, под чијом је пастирском палицом у Аустралији служио Богу више од три године, у време када је Епископ Милутин био Епископ Епархије аустралијско-новозеландске. Због великог залагања на оснивању Колеџа Светога Саве у Сиднеју, Епископ Милутин одликовао га је напрсним крстом. Његове заслуге су велике и на пољу парохијског деловања, рада са омладином и одраслима и рада на украшавању унутрашњости храма. У резиденцији Епископа Милутина, прота Раде је у домаћој атмосфери, наздрављајући онако како то Срби чине, провео једно пријатно поподне разговарајући и присећајући се времена када је Владика Милутин био у Аустралији. Православље Србије и Ваљева прота Раде је доживео на најбољи могући начин у друштву Епископа Милутина који му је приближио домаћи дух наше вере. Видевши капелу Светог Јована Крститеља у Двору Владике Милутина, као и друге светиње, прота није скривао своје одушевљење фрескописом и другим лепотама. Када се томе дода и лепо осећање које је доживео у присуству браће у Христу, овај Божији дан, као ново искуство православља, прота Раде ће понети у Аустралију, и надамо се, пренети нашим Србима на том континенту. Саша Максимовић, ђакон Извор и фотогалерија: Епархија ваљевска

Када говоримо о Православљу ваљевског краја, не можемо а да не поменемо светитеље, Николаја и Јустина, и не можемо ништа да кажемо а да не посетимо манастир Ћелије, Лелић, Пустињу као и остале манастире Епархије ваљевске. Увек када се помене наш крај има се на уму један од ових светитеља и манастира или се размишља о свима њима заједно. Зато је народ с правом ваљевски предео крстио именом српска Света Гора. А да ли је ово обележје нашем крају прилепљено због светости људи и места, сами можемо проценити када се ближе упознамо са још једном светињом смештеном у долини реке Градац. Темељи цркве смештене на каменом гребену у кањону реке Градац, изнад Шареног платна а између Ћелија и Лелића, по археолошким претпоставкама потичу из времена 4 – 6. века. То је хришћанска црква са епископским престолом саграђена у саставу утврђења изнад којег се налазило насеље. Почетна фаза ископавања на основу много знакова даје нам одређене смернице по којима то утврђење може да буде средњевековно насеље Градац. Према неким теоријама становници овога насеља утицали су на утемељење града Ваљева. Зашто је на тако неприступачном месту саграђено утврђење, црква и цео град, може се претпоставити: ради успешније заштите од напада непријатеља и економије, ако се узме у обзир близина римског пута који је пролазио испод града кањоном реке Градац, чији су остаци сачувани на неколико места. Но не би требало нагађати јер археолошка истраживања још немају коначне резултате, него се задржимо на ономе што је видљиво и јасно. Посматрајући сачуване делове темеља цркве најјасније се може приметити епископски престо у олтару и сам олтар чији је облик видљив сваком оку. На северној страни су остаци зида који се простире дуж брода цркве као и нешто мање очувани делови јужног зида. Црква је окренута ка истоку а одмах до јужне стране је дубока литица кањона Градца. Значај ове цркве је велики за Ваљево. Ако би се показало да су претпоставке археолога тачне, онда би ова црква као најстарија, не само у Ваљеву него и у целој Западној Србији, била темељ наше Епархије. То би било историјско сведочанство да нисмо сви били пагани до 9. века него да је и пре тога Хришћанство било присутно на нашем терену. Зато је данас, 02. октобра 2012. године, много векова касније, цркву у којој је служио и на престолу седео за сада непознати епископ, посетио Епископ ваљевски Господин Милутин. Попевши се од реке Градац до у саму цркву на врху гребена, Владика Милутин је прошао тешко проходним путем којим се пре много векова пео народ на челу са Епископом како би принели своје дарове Богу и причестили се Христом за вечни живот. Замишљајући литургијско сабрање хришћана у време римског многобоштва на тим просторима, Владика Милутин је пожелео да се то место оживи и то на једини могући начин: да се на остацима темеља сазида црква, а док се то не деси, да се што је могуће пре, ових дана, одслужи прва Архијерејска Литургија после много векова. То би било прослављање Бога који није дао да народ Божији заборави место где се некада налазио храм и који није дозволио да остане под земљом. Након обиласка ове светиње која је промислом Божијим васкрсла испод вековних наслага земље и камена да светли свету, Владика Милутин је обишао крајолик и осетио благодат, слободно можемо рећи, нетакнуте природе (на цивилизацију подсећа само дрвена кућа која је саграђена у близини) дуж корита реке Градац. Чиста вода која се може пити, позната у свету по аутохтоној врсти пастрмке која је заштићена законом, Божији је дар земљи и људима и зато би је требало сачувати, што је на делу показао чувар Еколошког друштва „Градац“ са којим смо остали у кратком и пријатном разговору. На крају овог лепо проведеног дана у близини светиње у природи која обнавља тело и дух и која својим кристално чистим изгледом говори о мудрости Божијег стваралаштва, може се закључити да се тој мудрости која је савршена у својим делима, може само придодати звук црквених звона која ће се, благословом и трудом Владике Милутина и верног народа а по Божијем допуштењу, поново чути из обновљене светиње са брда изнад реке Градац. Саша Максимовић, ђакон Извор и фотографије: Епархија ваљевска

Његовом Преосвештенству су саслуживали: отац Михаило - игуман манастира Јовања, протојереј-ставрофор Митар Миловановић - архијерејски намесник тамнавски, протојереј-ставрофор Гроздан Симић, протојереј-ставрофор Гроздан Гајић, протојереј Милован Теовановић - архијерејски намесник други ваљевски, протојереј Саша Тимотић - архијерејски намесник колубарски, јереј Филип Јаковљевић, протођакон Дејан Трипковић, ђакони: Саша Максимовић, Слободан Алексић, Дарко Ђурђевић и Игор Илић. У својој архипастирској поуци Епископ је подестио сабрани народ на значај и силу Крста Господњег. Крст је основа наше вере, а његова моћ је за хришћане спасоносна. Зато свако треба да пази када на себе ставља знак крста, да то ради правилно и пажљиво. Епископ је нагласио да сваки верник треба у животу да прихвати свој крст, по угледу на Господа. Сам Господ Христос нам је поручио ово, и то управо пред почетак Свога крсног пута: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16, 24.). Повод за Аријерејску посету овом храму, била је слава Православне народне хришћанске заједнице у Ваљеву. Пред крај Свете Литургије Епископ је осветио кољиво и пререзао славски колач хришћанског братства. Православна народна хришћанска заједница у Ваљеву постоји од 1928. године, и основана је на личну иницијативу Светог владике Николаја охридског и жичког. На дан када ово братство слави свој 82 године свога постојања и има преко педесет чаланова, у овој заједници осећа се дух потпуног јединства и преданости у служењу Господу. Трпеза љубави је завршена, онако како то богомољцима и доликује - песмом у славу Божију. Ова песма је уједно и најлепши пример који показује како и зашто ово братство постоји, посебно последње речи отпеване на данашњем сабрању: Помози нам Вишњи Боже, Без Тебе се ништˈ не може, А са Тобом све постиже, И у вечни живот стиже! Дарко Ђурђевић, ђакон Извор: Епархија ваљевска