Претражи Живе Речи Утехе

Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Протојереј Андреј Ткачов 29 / 12 / 2012 Извор: Православије.ру

С обзиром на то да је овде присутно много секти и разних псевдохришћанских праваца, то је и одговорност већа, а самим тим и мисија Цркве мора бити на високом нивоу. Данас, у двадесет шесту недељу по Духовима, служили смо Свету Литургију у цркви Св. Георгија у Каракасу и у току Свете Литургије обавили једно крштење и миропомазање. Крштен је Diego Konstantin Trenard Vigilanza, дечак од пет година, а миропомазана је Ивона Петровић, супруга Атанасија Бате Петровића, рођена у Венецуели. За шест месеци колико о. Александар опслужује парохију у Венецуели ово је шесто крштење. Једино кроз Литургију и кроз Свету тајну причешћа имамо предокус Живота вечног и Царства небеског већ овде на земљи, и стремимо ка Вечности и у Вечност. Оно што је најважније, постајемо бесмртни, побеђујемо смрт! Зато нема ништа прече него живети хришћанским, литургијским животом, за шта нам је потребан први корак, а то је Света тајна Крштења. Оно што је важно, јесте да нисмо само хришћани на папиру, него хришћани у пракси како бисмо живи учесници литургијског живота и причешћивали се истинским Телом и истинском Крвљу Господа нашега Исуса Христа. То је сведочанство да смо истински хришћани, да желимо да се богатимо Богом, да желимо да победимо смрт, да желимо Живот Вечни! Овим речима је закључио литургијску поуку верном народу презвитер Александар. Иначе, Литургију је служио и презвитер Антоније (Цариградска патријаршија), док је народ појао и у великом броју приступио Светој тајни причешћа, а у продуженој Литургији постављена била је свечана празнична трпеза. Извор: СПЦ

Владика Николај је подстакао верне да се на земљи богате Богом и добрим делима и хришћанским животом, а да је слава овога света пролазна. Архиепископ је обавестио да се ове недеље одржава сабор православних епископа Јужне Америке у Каракасу. Овај сабор, додао је, значајан је за православни народ, али и за мисију Православне Цркве у Латинској Америци. Јереј Александар је пренео поздраве Митрополита Амфилохија, који због обавеза није могао да учествује у раду сабора. Српска православна црква светог Ђорђа, Каракас, Венецуела Извор и фотогалерија: СПЦ

У пропутовању кроз Србију, отац Раде није могао а да не посети Епископа ваљевског Господина Милутина, под чијом је пастирском палицом у Аустралији служио Богу више од три године, у време када је Епископ Милутин био Епископ Епархије аустралијско-новозеландске. Због великог залагања на оснивању Колеџа Светога Саве у Сиднеју, Епископ Милутин одликовао га је напрсним крстом. Његове заслуге су велике и на пољу парохијског деловања, рада са омладином и одраслима и рада на украшавању унутрашњости храма. У резиденцији Епископа Милутина, прота Раде је у домаћој атмосфери, наздрављајући онако како то Срби чине, провео једно пријатно поподне разговарајући и присећајући се времена када је Владика Милутин био у Аустралији. Православље Србије и Ваљева прота Раде је доживео на најбољи могући начин у друштву Епископа Милутина који му је приближио домаћи дух наше вере. Видевши капелу Светог Јована Крститеља у Двору Владике Милутина, као и друге светиње, прота није скривао своје одушевљење фрескописом и другим лепотама. Када се томе дода и лепо осећање које је доживео у присуству браће у Христу, овај Божији дан, као ново искуство православља, прота Раде ће понети у Аустралију, и надамо се, пренети нашим Србима на том континенту. Саша Максимовић, ђакон Извор и фотогалерија: Епархија ваљевска

У саопштењу Антиохијске патријаршије, објављеном овим поводом, о. Хадад се назива „мучеником помирења и слоге“. Свештеник је, како је саопштено, 19. октобра покушавао да издејствује ослобођење једног од својих парохијана, који је био киднапован неколико дана раније, да би и сам био киднапован. У Патријаршијском саопштењу се каже да је „тијело оца Фадија Хадада пронађено 25. октобра у области Друша. На тијелу сеу били неописиви трагови мучења и сакаћења. Идентификовао га о. Илија ел-Баба, свештеник из града Хина. Његова невина крв је жртва помирења и слоге“. „Категорчно осуђујемо оваква брутална и варварска дјела против цивила, дјеце и људи Божијих, који се труде да буду апостоли мира“, наводи се даље у саопштењу, „То су људи који храбре срца, завијају ране страдања, тјеше болесне, оснажују слабе у овим тешким околностима. Дубоко смо ожалошћени овим гнусним дјелима која немају преседана у дугој историји наше вољене земље, која је изграђена на темељима љубави, сарадње, мира и слоге“. Патријаршија позива „све грађане, хуманитарне организације и све људе добре воље да осуде киднаповања, убиства, рушења, пљачке, нападе на безбиједност и добробит грађана.“ Из Патријаршије даље позивају „све на дијалог, мир и слогу, не би ли се окончало свакодневно проливање недужне крви“. У тексту саопштења упућује се молба свим вјернима да „чврсто стоје у вјери и нади на Господа, који жели да имамо живот, и да га имамо у изобиљу (Јн 10, 10)“, позивајући их да „остану у својој земљи и у свом народу, гледајући на будућност снагом вјере“. „Молимо Бога“, наводи се даље у саопштењу, „да мучеништво оца Фадија Хадада буде жртва за дјецу ове земље и за завршетак ових болних догађаја који се дешавају“. Отац Фади Џамил Хадад је рођен у граду Катана 2. фебруара 1969. Студирао је богословље у Дамаску и Либану. Оженио се 1995. и исте године је рукоположен у свештенички чин. Био је парох у цркви светог Илије у Катани. У саопштењу Антиохијске патријаршије истиче се да су га вољеле све вјерске заједнице и да није стајао на ниједну страну у политичком конфликту у Сирији, већ да је свим срцем био посвећен помирењу. Радио Светигора

Као и прет­ходне студије о. Оливера, и ова књига прија духу и срцу читаоца и придобије му пажњу толико да се чита у једном даху. Иако није написана у штуром академском маниру, што је и био ауторов циљ, дело обилује дубоким интелекту­алним увидима о. Оливера, који се не устручава да своје богослов­ске ставове стави на суд, пре све­га, Оцима Цркве, а онда чувеним мислиоцима нашег века, какав је Мартин Хајдегер, Зигмунд Ба­уман. Ипак, оно што је највред­није, по нама, у овој књизи, јесте ауторово расуђивање у погледу проблематике којом се бави, из угла сопственог искуства. Лични, пре свега хришћански, а потом и свештенички и, на крају, опит ин­форматичара, дају посебну драж овом делу. Јер у свету бинарне ци­вилизације, која је тема ове књи­ге, много је изрекламираних ми­шљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског искуства. Бинарна цивилизација, коју ау­тор овде анализира, јесте наше доба које својим техничких достиг­нућима чини да један потпуно имагинаран свет постане стваран толико да му успева да завла­да нама, а да тога нисмо ни све­сни. Опасност тог света коју нам аутор, освешћује крије се у њего­вом позивању на „учествовање“. Међутим, учествовање и прису­ствовање у том свету, у ствари је наше потпуно одсуствовање из свакодневног, па онда и црквеног живота. Наводно, друштвени свет а у суштини асоцијалан, тобоже колективан а у ствари крајње ин­дивидуалан. Мобилни телефони, телевизија, рекламе, друштве­не мреже, видео игрице, постају модус нашег постојања, па, како аутор примећује, попримају он­толошке димензије. Ми смо им потпуно посвећени. Заправо, би­нарна цивилизација фалсификује црквени начин постојања. Пози­ва на заједницу, активност, етос, укида границе простора и време­на, нуди лек бесмртности, па има и своју модернистичку есхато­логију, зачиње идеју електронске Цркве, а то све може да пољуља темеље наше изворне црквено­сти. Несумњиво, ово је изазов за нас савремене хришћане. Изазови – οἰ ἐρεθισμοί – у тер­минологији раних Отаца Цркве православног Истока (нпр. Ата­насија Великог и Василија Вели­ког) подразумевали су „авантуре“ духа које човеку приређује њего­во сопствено тело, путем пожуде, страсти, маштања. Изазов је, за­право, провокација нашег бића од стране света фантазије који жели да искуша нашу веру. Отуда, како аутор указује, Дигитални изазови, колико год футуристички звуча­ли, држе се свог изворног пола­зишта на које су нам указивали учитељи Цркве. Они превасход­но делују на чулни и имагинарни ниво нашег бића. Звучи апстракт­но позивати се на аскетске Оце Цркве старије и новије историје, када се говори нпр. о фејсбуку, и при том као решење за ова техно­лошка искушења понудити једну исихастичку теологију. Али након озбиљних анализа аутор доказу­је да то и јесте кључ за правилно разумевање бинарне цивилизаци­је, коју с правом поставља на ниво антрополошког или, још тачније, црквеног проблема, што у својој основи она и јесте. Овде је потребно напоменути да др Оливер Суботић није саблажњен. Он говори о позитивним аспек­тима савремене технологије, ко­ји олакшавају црквену мисију. С поштовањем говори о право­славним интернет порталима, „сајбер“ духовницима као успе­шним мисионарима, о предности­ма електронске верзије Библије и молитвеника на Ајподу. Међу­тим, у једноме је аутор искључив, а то је у становишту да живи Бог и Његова Црква не могу имати виртуелну имитацију. Зато се, презвитер Оливер на много ме­ста у овој књизи позива на чуве­но библијско место, које је уједно аутентично искуство Цркве, „До­ђи и види“ (Јн 1, 46). То је запра­во позивање на сâм живот који је имун на copy­paste логику. Коначно, читајући ову изврсну књигу др Суботића, питали смо се много пута, како би велики учи­тељи Цркве расуђивали о овоме што нас данас дигитално „изази­ва“. Одговор би био измишљен, а то би већ била тековина бинарне цивилизације. Но, оно што је ре­ално, а то је да се ове књига мо­же читати са Добротољубљем, јер оставља исте духовне ефекте. За­то, са великим задовољством пре­поручујемо је свакоме на читање. Илија Ј. Ромић Извор: СПЦ

Отац Алексеј Тарасов отпочео је рад на спашавању нерођене дјеце у својој парохији у граду Вољску, гдје је свакодневно сатима разговарао са женама које су размишљале о абортусу, да би потом ову дјелатност проширио на локалну болницу и коначно, са неколико свештеника, основао кризни центар. Уз подршку епархије, обратио се локалним властима са молбом за помоћ у ширењу пројекта. „Администрација Вољска је 2002. одобрила пројекат“, каже о. Алексеј. „Онда се идеја развила у стварање регионалног центра, уз подршку администрације Волгограда“. Резултат је отварање Центар за заштиту материнства и дјетињства, под покровитељством Православног медицинског друштва Архангел Рафаил. Према подацима Одјељења за здравље, од тада је више од 2000 жена одлучило да одустане од своје првобитне намјере да абортира. Отац Алексеј објашњава да је суштина његовог пројекта једноставна: пружити женама обучене и саосјећајне саговорнике који ће саслушати њихове бриге, дати им информације о процедури абортуса и потенцијалним последицама по њихово здравље, и обезбиједити материјалну помоћ. „Веома често, све што је потребно да би се мајка одвратила од ове страшне одлуке је једноставан разговор са особом отвореног срца“, каже о. Алексеј. Центар за заштиту материнства и дјетињства пружа женама смјештај, као и правну помоћ и одјећу. Извор: Радио Светигора

Фуриозна девастација сакралних простора, гробоскрнављење, непостојање претходних истражовања о стручне и јавне расправе, одношење стећака у Цетиње, скривање документације и негодовање мјештана и културне јавности представља, у најкраћем, драму под насловом ”Лапидаријум у шест чинова”. Узалуд сам ових дана покушавао да на сајтовима Министарства културе и Народног музеја пронађем Статут Народног музеја. Још узалудније сам покушавао да на сајту Владе пронађем Закључак бр. 06-997/3 од 17. маја 2012. године (не постоји податак да је Влада на 66. сједници од 17. маја ове године усвојила Закључак на који се позвао Народни музеј). Све то отвара бројна питања и недоумице, али и ствара сумњу о законитости поступка којим су, под плаштом наводне заштите, девастирани и локалитети и стећци у Бањанима и Пљевљима. Више су него проблематичне јавне изјаве Павла Пејовића, директора Народног музеја, и Лидије Љесар, помоћника министра културе које су изнијели на састанку са мјештанима у Бањанима. Двоје државних функционера су се, иако немају никаквих стручних додирних тачака са правном струком, упустили у правна тумачења одлука и поступака Народног музеја и на тај начин су, заправо, оголили суштину ствари, тј. чињеницу да су током незаконитог измјештања стећака из Бањана и Пљеваља на основу погрешних премиса извучени погрешни закључци и извршене катастрофалне радње које не само да нису у складу са основним принципима заштитарске струке него и дубоко вријеђају вјерска осјећања грађана. Пејовић наводи да ”стећци у Црној Гори немају никакву правну заштиту и да су у власништву државе”. Овдје се уочавају четири важна питања преко којих је пређено као да не постоје, а она су кључна за разматрање и решавање насталог проблема: 1) шта су стећци у смислу одредаба Закона о заштити културних добара? 2) да ли стећци спадају у покретне или непокретне ствари? 3) да ли стећци уживају правну заштиту? 4) да ли су стећци у државној својини? СТЕЋЦИ ИЛИ КУЛТУРНА ДОБРА? У Закону о заштити културних добара од 2010. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 49/2010) не постоји појединачно разврставање покретних и непокретних културних добара. Водећи се Пејовићевом логиком неко би могао да тврди да ни цркве и манастир и друга културна добра немају правну заштиту, јер нису појединачно набројана у Закону. А то, наравно, није тачно. Законом је уведена општа подела културних добара и то на: 1) непокретна и 2) покретна и нематеријална културна добра. У непокретна културна добра спадају: културно историјски објекти; културно-историјске цјелине; локалитети или подручја (ст. 2. чл. 12.). У покретна културна добра спадају археолошки предмети на копну и под водом; антиквитети; покретни остаци архитектонских објеката; антрополошки, етнолошки, зоолошки, ботанички или геолошки премети или примјерци; предмети који су везани за историјске личности или значајне догађаје; обредни и предмети сакралног карактера; дјела ликовне или примијењене умјетности; рукописи, инкунабуле, књиге, публикације или документи; нумизматички и филателистички предмети; архивска, библиотечка или кинотечка грађа и музејски материјали и намјештај, музички инструменти и други предмети од посебног значаја (ст. 2. чл. 16.). У нематеријална културна добра спадају: језик, говор, усмено предање, усмена књижевност или други усмени изрази; извођачка умјетност; обичаји, обреди и свечаности; знања или вјештине везане за природу и свемир; култна и знаменита мјеста и традиционални занати и вјештина (ст. 2. чл. 17.). Министарство културе и Народни музеј до дана данашњега нису дали одговор шта су стећци у правном смислу ријечи. Да ли стећци за њих представљају покретне или непокретне ствари по Закону о својинско-правним односима (”Службени лист ЦГ”, бр. 19/2009.) како би могли да утврдимо да ли је ријеч о евентуалним покретним или непокретним добрима свеукупне баштине Црне Горе. Судећи по ставу 3. члана 19. Закона о својинско-правним односима од 2009. године стећци спадају у непокретности, али то стручњацима из умјетничке струке није сметало да их незаконито сматрају покретним стварима и то само ради одвајања од земљишта са којим су трајно били спојени и одношења на Цетиње. Ни од ранијег Републичког завода за заштиту споменика културе, а ни од садашње Управе за заштиту културних добара стећци на наведеним локацијама, ни поједично ни заједно, нису проглашени ни за покретна ни за непокретна културна добра нити су, пак, стављени под тзв. претходну заштиту. Очевидно је да стећци не представљају заштићена културна добра у смислу законских прописа. Из тога би се могао извући закључак да Министарство културе и Народни музеј нису прекршили Закон о заштити културних добара. Али, није тако. Прекршен је у једном дијелу не само тај закон него су драстично прекршене и одредбе других Закона и то првенствено Закона о својинско-правним односима, Закона о државној имовини, Закона о државном премјеру и катастру непокретности и други. ДЕВАСТАЦИЈА УМЈЕСТО ПРЕТХОДНЕ ЗАШТИТЕ Уколико су Министарство и Народни музеј сматрали да стећци представљају културна добра која је, ради јавног интереса, требало заштитити и очувати били су дужни да код Управе за заштиту културних добара иницијативом покрену поступак да се на стећцима на наведеним локацијама, и појединачно и заједно, успостави претходна заштита (чл. 20.), а ту иницијативу има право да поднесе свако правно или физичко лице (чл. 19.), а посебно државне институције о којима је ријеч. Они то нису урадили и у том дијелу су прекршили Закон о заштити културних добара. Такође, имали су могућност да се обрате и Центру за конзервацију и археологију како би се организовала истраживања локација са стећцима, али би заштита стећака могла бити само на лицу мјеста. У Одлуци Владе Црне Горе о организовању ЈУ ”Народни музеј Црне Горе” од 7. јула 2011. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 44/2011) прописана је дјелатност те установе. Из те одлуке, као и након незаконитог одношења стећака у Цетиње, јасно се може закључити да управа Народног музеја стећке сматра ”музејским предметима”, а они то ниси и не могу бити ни по ком правном основу, а посебно не у цивилизацијском погледу. И не само то. Павле Пејовић је изјавио да је ријеч о ”напуштеним стећцима”. Зна ли се ко их је и када напустио и како су се тек сада ”културни посленици” сјетили ”напуштених стећака? Одакле се, ако су стећци напуштени, у протесту због небивалог гробоскрнављења и пустошења стећака појавио народ из тих крајева који се буни против таквих поступака државних институција? То је нова, у читавом низу, увреда на рачун грађана. Како су и чиме стећци ”девастирани”, како тврди Пејовић? Јавност није упозната да о томе не постоји званична студија нити је извршено стручно истраживање на основу којих би се могле износити такве тврдње. Девастација, и то најгрубља у многовјековној историји тих крајева и постојању тих стећака, извршена је, на жалост, од стране оних који су, искључиво у законским оквирима, дужни да воде бригу о култури у Црној Гори. Али, не скрнављењем њиховог култа, гробоскрнављењем, пустошењем и одношењем на Цетиње него пуном законском и стручном заштитом и то искључиво на лицу мјеста - у Бањанима и Пљевљима и то не од Музеја него првенствено и тек након одобрења од Управе за заштиту културних добара или Ценра за конзервацију и археологију. Музеј није имао законско право да односи стећке у Цетиње ”ради заштите” нити је, опет искључиво на основу важећих прописа, имао право да врши мјере заштите с обзиром да није ријеч о музејским предметима. С друге стране, јавна је чињеница да Музеј нема довољно стручних људи за предузимање таквих мјера. Да ли су Управа за заштиту културних добара или Центар за конзервацију и археологију издали конзерваторско-рестаураторске услове? Наравно да нису. А због сличне ствари у Манастиру Морачи је управо прије само два мјесеца смијењена Сњежана Симовић, тадашња директорка Управе за заштиту културних добара. Подсјећања ради, апологетска перјаница и ударна песница те смјене је, опет и опет, била Лидија Љесар. Зашто сада не помиње конзерваторско-рестаураторске услове? Једину активност коју је Народни музеј могао да предузме, а Министарство културе аминује, јесте покретање иницијативе за успостављање претходне заштите над стећцима код Управе за заштиту културних добара или код Центра за конзервацију и археологију. Међутим, то није учињено из јасних разлога: таква иницијатива би их омела у акцији девастације, пустошења и одношења стећака у Цетиње! А онда не би било ни пројекта ”Лапидаријум” за који су, по свему судећи, опредељена значајна новчана средства која, по старој пракси, у не малом износу припадају и ”извођачима радова” и великим стручњацима из области културе. ДРЖАВНА ИЛИ ПРИВАТНА ИМОВИНА? Имајући у виду изјаву мјештанина Велише Лалићевића да је неспорни власник парцеле са које су незаконито отуђени стећци онда никако не може стајати нити се као тачна може прихватити Пејовићева неутемељена тврдња да ”стећци немају никакву правну заштиту и да су у власништву државе”. Одакле онда Лалићевић са листом непокретности који је, на основу члана 53. Закона о државном премјеру и катастру од 2007 године (”Службени лист ЦГ”, бр. 29/2007. и 32/2011.) доказ о својинским правима на непокретности. Који је и какав лист непокретности имао Пејовић када је тврдио напријед изречено? Очигледно, никакав! И да ли се на основу мишљења директора Музеја, иначе по професији вајара, могу утврђивати, негирати или отимати својинска права грађана? У правној држави сигурно не, али некима још увијек није јасно да Црна Гора има своје законе који се, свиђало се то некоме или не, морају поштовати. Посебно је питање непоштовање законских прописа од оних који су дужни да штите законске одредбе. Посљедица таквог понашања је шира и заслужује не само најширу друштвену, моралну осуду него и покретање поступка за утврђивање кривичне или прекршајне, а обавезно и политичке одговорности. Законом о државној имовини од 2009. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 21/2009.) је тачно прописано шта спада у државну имовину. Имајући у виду да стећци са наведених локација не спадају у заштићена културна добра, као и чињеницу да је тачком 15. става 1. члана 13. тог Закона прописано да држава ”располаже културно- историјским добрима ако нису у својини других правних или физичких лица”, лако се може закључити да стећци нису у својини државе. На основу ког прописа Пејовић и истомишљеничка му дружина могу да тврде да је ријеч о државној својини? ПРАВНА ЗАШТИТА СТЕЋАКА С обзиром да не постоји успостављена претходна заштита стећака, а ни проглашење стећака за заштићена културна добра онда се са пуним правом може констатовати да се на стећке, који се налазе на парцелама у приватној својини, примењују правни прописи из других области. Отуда је, у најмању руку, небулозна Пејовићева тврдња да ”стећци немају никакву правну заштиту”. А још је небулознија тврдња Лидије Љесар да су се ”парцеле на којима се налазе стећци сматрале ничијим и свачијим”. Наравно, само су такве небулозне премисе могле да доведу до скандалозног пустошења, гробоскрнављења и девастације како стећака тако и локација на којим се они налазе. Цивилизацијска су, а не само правна питања, о томе да ли данас у правном систему Црне Горе постоји нешто што не ужива никакву правну заштиту и да ли постоји нешто што је ”ничије и свачије”, а посебно када је ријеч о непокретним стварима? Како се истовремено за једну исту непокретну ствар може истовремено тврдити да је ”ничија и свачија” и да је ”у државној својини”? Ко је то, осим Музеја и Министарства, сматрао да је ријеч о ”ничијем и свачијем”? А ако је ”ничије и свачије” - онда како то може постати ”нечије”? Да ли су културни посленици сматрали да је довољно неку ствар сматрати ”ничијом и свачијом” и отуђити је без обзира на правне и друштвене посљедице таквог чина? На основу чега је Љесарева могла да тврди да је ријеч о ”ничијем и свачијем” ако то није утврђено у листу непокретности и ако, како је признала, ”није контактирано са мјештанима и власницима имања”. А зашто би контактирала са власницима имања ако је ријеч о ”ничијем и свачијем”? ТРГОВИНА НАД СТЕЋЦИМА Надгробни споменици, а и стећци као такви, спадају у ствари res sacra (сакралне ствари) и res extra commercium (ствари изван промета). Народни музеј и Министарство су им, мимо законске и правне логике, промијенили намјену не само тиме што су их насилно одвојили од цјелине и гробова које вјековима обиљежавају него и тиме што су их прогласили за res in commercio (ствари у промету). Од незаконито отуђених стећака су формирали ”Лапидаријум” у оквиру сталних музејских поставки. За пројекат формирања ”Лапидаријума” од стећака који нису у својини државе и Музеја су издвојена одређена новчана средства и она се, дакле, реализују на основу туђих, тј. неовлашћено отуђених ствар. Затим, грађани Црне Горе и страни посјетиоци ће морати да плаћају улазнице за посјету ”Лапидаријуму” и та средства ће, на основу незаконите употребе туђих ствари, бити уплаћивана Народном музеју. Ријеч је о својеврсном стицању новчаних добара на туђим стварима на незаконит начин посебно уколико се има у виду древно правило, важеће и данас, ex iniuria ius non oritur (из неправа не може настати право). ШТА ЈЕ РЕШЕЊЕ? Лидија Љесар је изјавила да ”стећци могу бити враћени једино ако се докаже да су на мјестима са којих су однијети биле гробнице”. Прво, да Љесарова ишта зна о стећцима онда не би саопштавала такве глупости. Нема стећака без гробова. Нећу да вјерујем да је под гробницама подразумијевала ове које се у савременим условима граде на Чепурцима. С друге стране, зашто брижни чувари баштине прво нису испитали шта се налази испод стећака, па тек након тога приступили пустошењу стећака? А и да су утврдили - опет не би могло по Закону, јер је ријеч о приватној својини. Чак и да је државна својина - опет пустошење не би било изводљиво по принципима заштитарске струке? Ко Пејовићу и Љесаревој даје право да народ Бањана лишава њихове баштине? А они које интересују стећци имају најлакше решење - умјесто пут под ноге, па у цетињски ”Лапидаријум” треба само промијенити правац, тј. пут под ноге, па у Бањане и Пљевља. Решење проблема који је направљен и који је попримио размјере скандала чији су главни актери они који Цркву годинама оптужују за ”девастацију” може бити веома једноставно ријешен и то само по законским прописима Црне Горе. Власници парцела, као и мјештани Бањана и Пљеваља, од Народног музеја имају право да захтијевају да се стећци у најкраћем року врате на своја вишевјековна мјеста. У захтијеву морају навести рок до када стећци морају бити враћени. У супротном, власници парцела имају право да покрену својинске спорове пред надлежним судом са захтјевом за изрицање привремене мјере: забрану презентације стећака у ”Лапидаријуму”. Такође, против одговорних у Народном музеју и Министарству културе и то Павла Пејовића, Бранислава Мићуновића, Лидије Љесар и НН лица из Министарства и Народног музеја треба поднијети кривичну пријаву због отуђења имовине. Неминовна је и политичка одговорност: смјена Пејовићеве и Љесареве. И, трећа, да власници и мјештани на основу члана 19. Закона о заштити културних добара покрену иницијативу за успостављање претходне заштите стећака на наведеним локацијама и њихово проглашење за заштићена културна добра која ће бити заштићена не само појединачно него и са припадајућом околином. Протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић Извор: Епархија будимљанско-никшићка

- Како да реагујемо на чињеницу да је свештеник починио грех? - Свети Игњатије Брјанчанинов одговарајући на слободну критику Цркве, веома добро примећује: «Монаштво је барометар који, стојећи у заједничкој соби, затвореној са свих страна, тачно показује какво је време на улици». Ове речи могу да се односе и на Цркву уопште. Црква је такође део друштва. Људи, који чине Цркву, дакле, и клирици и мирјани, не долазе са друге планете. Ти људи су одрасли заједно са нама и васпитавани на исти начин као и сви остали. И они болују од истих болести као и цело друштво. Једино што их од нецрквеног друштва разликује, јесте чињеница да су они стање своје душе спознали и - дошли у болницу. Како да се односимо према томе што у болници неко поштује упутства лекара, а неко не поштује, јер пије и пуши, или чак бежи одатле? Да ли треба да затворимо болницу због тога што је, рецимо, медицина као наука неспособна, и ништа доброг од ње не можемо да очекујемо? Наравно, не. - Али, зар Црква није позвана да буде другачија, дакле, не онаква какво је друштво? - Црква јесте позвана да буде другачија. Одиста, ми смо позвани да живимо светим животом. Апсолутно сви. Али, да ли видите да пут великих светитеља ка светом животу није био једноставан. Не могу људи да се промене за један час: данас је човек једно – а сустра, сасвим друго, и такав ће остати до смрти... Човек је интересантан склоп: подиже се на неку висину, али, требало би да се заустави и да констатује како је храбар и колико је данас бољи него јуче. Међутим, он већ ту често пада још ниже. То је законитост духовног живота. А Црква прима апсолутно сваког човека, са свим његовим манама. Ето, у том смислу Црква је одиста – пресек нашег друштва. Није тајна да се хедонизам учвршћује у нашем друштву као главна идеологија, тако да људи у Цркву долазе са све израженијим «белегом»: унутрашњим проблемима и ранама. Чак и ако је човек од те идеологије побегао, ипак није могао да се у потпуности ослободи њеног утицаја. - Да ли свештеник мора да буде побожнији од својих парохијана? Да ли је обавезан да буде подвижник? Или, макар да не вози скупа кола која иритирају? - Шта значи побожнији? Па, нема таквих мерних инструмената, помоћу кога би, изашавши ујутро из стана, измерио ниво побожности и код себе, и код осталог народа... Па ипак, свештеник за своје парохијане заиста мора да буде узор, односно, правило. Он је дужан да делима извршава то што проповеда, а у односу на материјално – да живи онако како живи његова паства. Али, ако нам се учини да то баш и није тако, не треба да износимо пребрзе осуде. Видите, дође човек у Цркву – искрен, верујући. Иза себе остави све што се може оставити, све што је имао. Он, дакле, тежи ка духовним висинама и зато постаје монах. Али, ођедном – додељују му велику Московску парохију... А он још млад и не баш искусан монах... И, сада се њему ту отварају такве могућности, какве се можда никада не би отвориле да није постао монах. Не кажем ја да он узима новац из црквене касе и троши их на некакве пијанке, не! Једноставно, он стиче нове познанике, духовна чеда, на пример, неког познатог естрадног глумца, или неког сличног... Ти људи га воде свуда, јер је он њима нешто као нека егзотична играчка. Они су његови другари, и мало – помало, долази до тога да човек под сумњивим околностима разбија неко незамисливо скупо возило. Како се то десило? У ком тренутку је требало зауставити тог младог човека...? Можда он све друге обавезе свештеника извршава одлично. На пример, изузетан је старешина, дивно се односи према људима и људи га воле јер им је много помагао, волео да их саслуша, да због неке потребе и ноћу оде чак на други део града...Једно с другим се доста често слаже. Зато треба настојати да будемо опрезнији у осудама надајући се да ће ове ситуације, о којима данас говоре медији, некога зауставити, а некоме послужити као лекција. Узгред, сетио сам се једне приче коју никада раније нисам причао. Када сам био млађи, често сам путовао у Грчку. Тамо су ме две ствари веома изненадиле... Добро сам их запамтио. Са неколико Архијереја сам се возио колима и видео да су то била обична страна кола, како их зовемо «радни коњићи» - не због тога што су излупана, већ што су половна. Ничим се нису разликовла од уобичајене колоне аутомобила. То ми је била прва лекција. А друга... Били смо у гостима код свештеника у малом селу, високо у брдима. Упитао сам како живи парохија, и од којих средстава живи лично свештеник са породицом. Село је мало... По нашим мерилима не само што породицу, већ ни мачку овде не можеш да прехраниш. Део плате свештенику даје Митрополија, део држава. Стан је увек црквени. А кола, кажу ми, увек купује обично сеоско становништво и увек су свештеникова кола у селу најбоља! Наравно, није реч о «Лексусу» нити о некој раскоши, али, никоме не пада на памет да купи кола боља од кола која вози свештеник. И ако се догоди да у суседном селу оцу купе нова кола, онда ће и овде такође одмах купити нова кола. Ја слушам и мислим – код нас је то једноставно немогуће. А тамо је то природно, јер је код њих свештеник човек кога поштују, који води људе и све житеље села - од рођења до смрти. То су, једноставно, разлике у психологији нација. - Да ли треба да се жалимо Епископу, ако сазнамо да је свештеник починио грех? - То да свештеници могу да погреше, и да греше, није откривено у последње две недеље, нити у последња два века. Управо из тих разлога Црква и има одговарајуће каноне, али и велико искуство у борби са грешкама свештенства, као и да се лиши свештенослужитеља, који те грешке не могу да исправе. Постоји књига прописа у којима се разматрају сви могући лоши поступци, које могу да почине свештена лица. За њих се одговарајућа казна одређује канонима. Сама реч Епископ у преводу значи «наџорник». Ако свештеник не извршава своје обавезе, или их извршава неправилно, а ви постанете сведок неког таквог непримереног поступка, који је починио свештенослужитељ, сигуран сам да је обраћање Епископу – управо најисправнија одлука. И, ако је човек учинио дело, које није примерено свештеничком чину, он мора да буде лишен тог чина. Ако је то дело још и злочин, он подлеже судској казни, значи, свештеник је мора сносити као и сваки други грађанин. Ту нема о чему да се расправља. С друге стране, понекад људи имају чудне представе о Цркви и о томе, какав треба да буде свештенослужитељ. Није сасвим јасно одакле то долази. Ево, какву сам ја жалбу добио: «Ја сам дошла у цркву, и они су ме истерали». Шта је заправо било? Уопште је нико није истерао, само јој је речено да пре него што крсте дете, треба да прођу часове катехизма. И, ето, пишу жалбе, као да су им у продавници закинули у мерењу робе...Па, ни у друштву потрошача се не жале у смислу: дошла сам, молим вас да испуните моју жељу... Дакле, видимо да свештеника често окривљују управо тамо где је он веран заклетви, и где не сме да дозволи да се озакони безакоње. - Зашто се догађа да друштво не схвата суштину Цркве, упоређујући је са митологијом и одвајајући је од реалности њеног бића? - Пушкинове речи «ми смо лењи и незаинтересовани», у данашње време, на жалост, можемо да применимо на свима нама. Уствари, ако човек има жељу да схвати шта је Црква, али да то прихвати без пристрасности, онда све то може да нађе и на интернету. Ту може да научи и богословију и литургику. Богословија и академија могу да се заврше и на основу информација које су данас доступне. Али, ми смо лењи и незаинтересовани, а при том самоуверени, па, иако и ништа не знамо, ми мислимо да можемо да судимо о свему. Али, ово се не односи само на Цркву. Погледајте колико само имамо стручњака у државној управи. Код нас сви знају како се управља државом, пољопривредом, шта се ради у економији, како се води спољна политика... Људи не знају оне околности око које се годинама, ако не и вековима, накупљају ови или они проблеми, а при том бескомпромисно износе најрадикалнији суд. А онда почињу да грде: зашто њих нико не послуша и одмах не отрчи да уради то што они кажу... Апсолутно је то исто и у односу на Цркву. То је заправо одлика људске психологије. - Ипак, зашто Цркву у великој мери критикују? Да ли због тога што друштво не схвата њену суштину? Или је стање у нашој Цркви, па и код свештенства, ипак такво, да смо управо заслужили ту критику? - И једно, и друго. Међутим, треба узети у обзир да смо сведоци концентрисаног напада на Цркву од стране ангажованих медија. Овај напад је очигледан сваком човеку који прати ситуацију: на многим мрежама, у радиостаницама, као и у телевизијским студијима седе паметни људи, који са резервисаном знатижељом прате појединости тих напада, технологију и квалитет извршења. Дакле, узимају се реалне ситуације и догађаји, а онда се надувавају онолико, колико је год то могуће. Та саопштења се стално понављају и тако се одржава ниво интеровања за дату тему. Понекад се без икаквог информацијског повода, вест поново шаље у етар. Али, чињеница да та кампања постоји, нас ни у ком случају не оправдава. Још је Апостол Павле говорио: «не дајите повода онима који га траже» (Посл. 2. Кор., 11,12). Наше личне мане и грешке ни у ком случају не можемо да правдамо тиме што их наши непријатељи траже и после машу њима као заставом. Дакле, сама та чињеница, верујећег човека мора да натера да буде опрезан и да се чува, као и да га примора да сачува здраво расуђивање и трезвеност. - Који је Ваш пастирски савет - како човек да се понаша када види како свештеник греши? - Пре свега, нико не треба специјално да се упиње и да тражи нечије грешке. Најчешће човек те грешке није видео лично, јер, или их је негде прочитао или од неког чуо. Ја не бих рекао да људима у храму грешке свешенослужитеља тако често падају у очи. Постоји много добар јеванђељски савет: «Не судите, да вам се не суди». Треба да знамо да је свештеник ипак човек, да он има такве ситуације у животу, које могу тако да га растегну, да он не може 24 часа да буде нежан, љубазан, добродушан и, како се каже «на готовс». Пожељно је да то тако буде, али то је веома сложено. Као и парохијани, и свештеник је подложан искушењима и гресима. Свети Јован Златоусти каже да када би сви хришћани били прави хришћани, у свету не би остао ни један многобожац, нити Јудејац. Све историјске недаће Цркве везане су само за једно – ми, људи из Цркве, не одговарамо свом предназначењу и не живимо онако, како то од нас тражи наш Спаситељ. Извор: Манастир Лепавина

Oво je филм који говори о духовној стварности узрокованој среброљубљем, немаром и небригом свештенства али и незнањем, незаинтересованошћу и револтом народа... ! За више информација посетите www.svestenik.com