Претражи Живе Речи Утехе

Извор: Епархија крушевачка Фото: Миљан Милетић

У навечерје празника светог Спиридона Чудотворца (11/24. децембра), храмовне славе у Трсту, Епископ Иринеј се обратио Његовој Преузвишености Бискупу тршћанском, свештенству других Православних Цркава и присутном верном народу, као и представницима локалне и регионалне власти града Трста, тршћанске регије и свима присутнима. Преузмите звучни запис На дан празника светог Спиридона чудотворца, 12/25. децембра, Његово Преосвештенство Епископ бачки и администратор Епархије аустријско-швајцарске Господин др Иринеј рукоположио је ђакона Срђана Ћосића у чин презвитера. Ово је прво рукоположење у овом храму после двадесет година. Свету архијерејску Литургију, на којој је ђакон Срђан Ћосић рукоположен у свети свештенички чин, служио је Преосвећени Епископ Иринеј, а саслуживали су: архимандрит Јован Радосављевић, свештеници: Владан Симић, Рашко Радовић, Тома Ћирковић, Миливоје Топић, Далибор Ђукић, Станко Марковић, Богољуб Поповић, Горан Ерић, Јеленко Стојановић, Владимир Минић, Ненад Стојшић, ђакони: Драган Радић и Далибор Брнзеј. Преузмите звучни запис На сам дан празника светог Спиридона епископа Тримитунтског, Чудотворца, 12/25. децембра 2012. године, када се прославља Рођење Господа Исуса Христа по григоријанском календару, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј, у пратњи високопреподобног архимандрита Јована Радосављевића, високопречасног протојереја-ставрофора Рашка Радовића, пароха тршћанског и ђакона Драгана Радића, присуствовао је вечерњем богослужењу у катедралном храму светога Јуста у Трсту. У овој предивној петобродној базилици византијског стила налазе се остаци пода из шестог века, као и предивни византијски мозаици у апсиди цркве из 14. века (1302-1320). Кардинал тршћански г. Ђампаоло Крепалди (Giampaolo Crepaldi) заблагодарио је Његовом Преосвештенству на посети. Извор и фотографије: Беседа

Саслуживали су свештенослужитељи архијерејског намјесништва бјелопољског: протојереј-ставрофор Мираш Богавац, старјешина храма Светог Николе и протојереј Дарко Пејић, те архимандрит Јоаникије Зиндовић, игуман манастира Мајсторовина. Вјерницима, сабраним у древној светињи, који су се у великом броју причестили Светим тајнама Тијела и Крви Христове, бесједио је Преосвећени Епископ Господин Јоаникије. Он се осврнуо на ријечи Господа Исуса Христа, упућене Његовим Светим ученицима и апостолима прије страдања на Часном крсту - „Видите ли ова чудеса која Ја чиним, и ви ћете таква чудеса чинити и још више него што их Ја чиним, јер Ја идем Оцу својему“. Владика је, тумачећи ове ријечи Господње, казао да и обични људи од крви и меса, могу да чине чудеса као што их чини Сам Господ и Спаситељ наш, а којих ће, вјероватно, бити и много више кроз сва будућа времена. “Чуда могу чинити, прије свега, они који вјерују у Бога, који се са Њим сједињују, јер Бог својим слугама даје да могу чудотворити, али опет су чудеса дјело Божије. Господ је ово рекао прије свог Крста, прије свог страдања, мислећи на више ствари, јер се вријеме Његовог дјеловања, Његовог служења на земљи, јавног проповиједања Јеванђеља скраћивало. Завршавао је своје дјело на земљи и ријечима “Ја идем Оцу својему“, мислио је на то да ће, када заврши дјело спасења и искупљења рода људског, када се узнесе на Небо и сједне са десне стране Бога и Оца, ниспослати Свог Светог Духа на Свете ученике и апостоле и тако, коначно, завршити дјело спасења и устројавања Цркве Божије, грађевине којој је Он Сам темељ и глава, Цркве која је тијело Христово. И тек у том контексту, драга браћо и сестре, можемо разумјети правилно ове ријечи Божије. Господ је ниспослао Свог Светог Духа ученицима, а преко њих, све до дана данашњег, онима који служе Богу и који се држе скута хаљине Господње, који се сједињују са Господом у Цркви Његовој“, рекао је Његово Преосвештенство. Свети отац наш Николај Чудотворац најбољи је примјер да су се ове ријечи Господње испуниле на дјелу, а са њим, према ријечима Владике будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, то потврђују и многи други светитељи све до нашег времена – Свети Василије Острошки, Свети Нектарије Егински и многи други којима је Бог дао да чине чудеса. “Има појединих светих, као што је Свети Јован Крститељ, за којег се говори да није учинио ниједно чудо, није васкрсавао мртве, није слијепцима враћао вид, као што су многи други то чинили, али, Свети Јован Крститељ је учинио, можда, највише чудеса тиме што је многа људска срца препородио. Постоје чудеса која су видљива, а има и чудеса која нијесу тако видљива, али су, исто тако, значајна. Сваки човјек који је примио вјеру православну, који је у своје срце примио огањ вјере он је, заправо, свједок чудеса Божијих, јер наша вјера, колико је год човјеку урођена, толико је и дар од Бога, дар милости Божије. Свети Николај је познат као један од највећих чудотвораца, а тиме и највећих светитеља Цркве Божије кроз сва времена, од 4. вијека до дана данашњег. Био је много ревностан за Цркву Божију и када је видио да безбожни јеретик Арије, који је био интелигентан и образован као ђаво, разара Цркву Божију, он је као веома једноставан човјек пришао и ударио му шамар, јер није могао да поднесе да неко разара дом Божији“. “Знате, вјероватно, из његовог житија да је то представљало проблем, јер слуга Божији не смије да бије никога, али Пресвета Богородица се јавила са омофором Светог Николаја и тиме потврдила да он није грешан пред Богом, него је то урадио из ревности за дом Божији, као што је Господ потегао бич па истјерао трговце из храма у тренутку када је то засметало проповиједи Јеванђеља. Свети Николај је познат као велики помоћник, велики заштитник Цркве Божије, а тиме и свих хришћана. Кад човјек хоће да се помоли Богу, али се осјећамо грешним и недостојним да станемо пред лице Божије, па призовемо свог анђела чувара и друге светитеље, своју крсну славу, најчешће од свих светих призивамо Светог Николаја Чудотворца, јер он даје топлину молитве, он наше молитве узноси Господу, он се сам моли Богу пред престолом Божијим за нас“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Током Свете Литургије освештан је и преломљен славски колач. Обављено је и мало освећење кивота у који је похрањен дио моштију Светог свештеномученика Харалампија, које су и раније биле реликвија древне никољачке светиње. Честитајући храмовну славу и празник вјерном народу Владика је поручио да човјек када год је у невољи призива Светог Николаја, брзог помоћника, нарочито морепловци на мору. “Сви смо ми, драга браћо и сестре, изложени бурама овог живота, па можемо рећи да смо, у неком смислу, и ми морепловци, јер је много искушења у свакодневном животу које нас могу поклопити. Зато призивамо Светог Николаја, а он је брзи помоћник и утјешитељ, онај који нас кријепи, који нас оснажује, који нам показује пут Божији, који нас њим води, јер је он, ваистину, био слуга Христов смирени, смиреномудрени, ревносни, пун благодати Духа Светог и ријечи Божанске мудрости, иако се служио простим, једноставним ријечима, али је, заиста, био сасуд благодати Светог Духа. Зато га прослављамо, зато га у нашем народу славе многи домови, породице, па и данас овдје у Бијелом Пољу, у овој светињи сабрали смо се да прославимо Светог Николаја, да прославимо славу овог светог храма, да свима који данас славе честитамо славу. Бог нека свима буде на помоћи, јер молитве Светог Николаја стижу свуда и кријепе све који га призивају без обзира да ли је то њихова крсна слава или није“, закључио је на крају бесједе Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Домаћин храмовне славе био је г. Драган Раховић са породицом, чијим трудом и љубављу је принесен славски колач, а затим уприличено и скромно послужење за све вјернике. Обавезу храмовне славе за идућу годину преузео је г. Саша Ђуровић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Саслуживали су јеромонах Антоније Корунић и јерођакон Агапит Драгојевић, сабраћа манастира. Током Литургије обављен је мали помен новопрестављеном слузи Божијем Епископу жичком г. Хризостому, који се у Господу упокојио на празник Преподобног Саве Освећеног у раним јутарњим часовима. Извор: Епархија будимљанско-никшићка http://www.spc.rs/sr/pomen_episkopu_hriszostomu_u_djurdjevim_stupovima

Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Ратко Врачевић, протојереј Душко Недић и протођакон Жарко Мијатовић. Преосвећени Владика Василије одликовао је архијерејског намјесника добојског протојереја Растка Максимовића правом ношења напрсног крста. „Браћо и сестре, нека вам је срећно данашње сабрање. Свим људима желим толико потребан мир, нелицемјерну љубав и свеколика добра неба и земље. Данас имам једну пријатну дужност да вашем свештенику, архијерејском намјеснику добојском оцу Растку Максимовићу предам високо одликовање наше Свете Цркве, напрсни крст. Он је по годинама млад али његова пастирска дјела су велика. Нека ти је оче Растко срећно и од Бога благословено“, истакао је у бесједи Владика Василије. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Део прихода од продаје Светионика намењен је обновљеној Богословији Свети Кирило и Методије у Призрену. Апликацију можете купити на следећем линку: https://itunes.apple.com/us/app/svetionik-pravoslavni-kalendar/id568764170?ls=1&mt=8 За сада овај програм је доступан на српском језику. Планирано је да наредне верзије буду и на енглеском језику и да садрже корисне информације о нашим најзначајнијим манастирима и цркавама на Косову и Метохији (адресе, контакти, историја, живопис, празници и важни датуми...) Информативна служба Српске Православне Цркве

Новорхиротонисани г. Инокетије је рођен у Уганди, а до избора за епископа бурундијско-руандског био је помоћник директора Патријаршијске школе ''Макарије трећи'' и патријаршијски намјесник за Јужни Судан. Иначе, преосвећени Инокентије је 6. (шести) африканац који је изабран и хиротонисан у чин и достојанство православног епископа. Прије њега изабрани су и хиротонисани: Христофор (Рувим), Георгије (Гандина), Теодор (Накијама), Јона (Луанга) и Јероним (Музеји). Он је тренутно 3. (трећи) активни архијереј александријске патријаршије. Припремио Епископ Хризостом, бихаћко-петровачки

Извор: КИМ У овом истуреном одељењу школе у Стражи наставу похађа двадесетак ученика. Неки од њих до школе путују и сат времена. Срећни су и задовољни што су им учионице топле. „Раније је у овом периоду било јако хладно, али сада је одлично“, казала нам је Марина Денић. „Топло је и много је боље него прошле године. Било је много хладно“, сећа се Јадранка Дићић. „Раније је било хладно и нисмо могли да учимо, сада учимо брзо јер је топло“, кроз осмех нам је рекао Стојан Денић. Организација „Солидарност за Косово“ већ неколико година помаже Србе у најугроженијим деловима центраног Косова. Њен оснивач Арно Гујон, казао је да мотивацију за помоћ налази у својој породици, јер је у њој, како истиче, очувано српско-француско пријатељство. „Полазна тачка била је 2004. године када сам видео страхоте и антисрпске погроме и тада сам осетио потребу да се ангажујем на конкретне ствари. Зато смо и основали ову организацију“, казао је он. Укупна вредност овог пројекта је око 15 000 евра. Арно Гујон најављује да ће крајем децембра допремити конвој хуманитарне помоћи са одећо, спортском опремом, школским прибором за децу. У овом пројекту са организацијом "Солидарност за косово" као и до сада активно је сарађивала и Епархија Рашко-призренска. Заједно са Арноом Гујоном село Стражу посетили су протосинђел Иларион Лупуловић, игуман манастира Драганца и јереј Бојан Крстић. Епископ Теодосије у име Епархије и верног народа и овом се приликом захвалио Арно Гујону и његовим пријатељима из Француске на помоћи нашем угроженом народу. ------------ Извор: Национална ревија ФРАНЦУСКА ОРГАНИЗАЦИЈА „СОЛИДАРНОСТ ЗА КОСОВО”, ИЛИ О ТРАГОВИМА ЕВРОПСКЕ ЕВРОПЕ Арно Гујон путевима Арчибалда Рајса Имао је само тринаест година када је посумњао да чика са телевизије, извештавајући о злим Србима у југословенском грађанском рату, лаже. Како је одрáстао, долазио је до бројних непобитних информација о томе и схватао ужасне размере неправде учињене према српском народу. У марту 2004, са деветнаест година, гледајући како горе драгоцене хришћанске светиње у окупираној јужној српској покрајини, доживео је страховит потрес. Те године основао је хуманитарну организацију „Solidarité Kosovo”, за помоћ угроженим Србима у покрајини, и од тада помаже на све расположиве начине. У јуну ове године одликован је Медаљом светог Стефана Дечанског Пише: Виктор Дражен Један је био Швајцарац, други је Француз. Један је био криминолог, други је инжењер безбедности и екологије. Један је умро још 1929, док се други родио тек 1985. Ова два човека по свему судећи ништа не би спојило и ничега заједничког не би имали да није Србије и њеног напаћеног народа, који обојица безмерно воле и којем су обојица спремни да помогну колико год могу, чак и више него што се на први поглед чини могућим. Из чисте љубави, без икакве користи. Први се звао Арчибалд Рајс и, између осталог што је учинио за Србе и Србију, основао је српски „Црвени крст”, у суштини хуманитарну организацију. Други се зове Арно Гујон и основао је хуманитарну организацију „Солидарност за Косово” (Solidarité Kosovo). Обојица су толико заволели народ којем су помагали, да су и један и други напустили своје градове, Женеву и Гренобл, и за место живота изабрали Београд. За разлику од Рајса, којег је у Србију позвала српска влада да би истражио аустроугарске, немачке и бугарске злочине над српским цивилима, Арно је у Србију дошао сам, следећи само глас свог срца, глас који је надјачао сву пропаганду која је током протеклих двадесет година од Срба правила монструме, скоро људождере. И док су многи старији и образованији од њега без резерви прихватали сервиране им слике, Арно је већ са тринаест година знао да истина можда и није баш онаква како је представљају на телевизији. „У мојој породици, као и у многим другим француским породицама, традиционално пријатељство према Србији је било снажно. Везује нас наслеђе Првог светског рата, наслеђе војне историје, хришћанска култура, сасвим једноставно – историјско наслеђе. Француске политичке вође, међутим, одлучиле су да учествују у бомбардовању Србије 1999. Они су погазили то пријатељство. У то време, имао сам свега тринаест година, још увек сам био превише млад да бих делао, али сам схватао шта је улог у том рату који ми се гадио. Ужас погрома над Србима који се догодио2004, када сам имао деветнаест година, навео је мог брата и мене да оснујемо удружење преко којег ћемо материјално, али, што је још важније, и морално помоћи Србима на Косову, пре свега онима који живе у енклавама”, каже Арно Гујон за Националну ревију. Тако је и било – непосредно после страшног насиља почињеног наочиглед међународних снага које су у јужну српску покрајину дошле да чувају мир, Арно без икаквог претходног искуства у хуманитарном раду, и не познајући никога ни на Косову ни у осталом делу Србије, покреће овај пројекат. Већ у децембру те године креће на путовање у непознато дуго више од 1.700 километара, по снегу и леду, како би српској деци на Косову пред Божић донео поклоне и барем мало им улепшао суморну реалност свакодневног живота у гету. ДИРЉИВИ ПРИМЕРИ ДОСТОЈАНСТВА Од тог првог одласка на Косово, Арно и његови сарадници добили су само још већи мотив да се суоче са свим проблемима на које су наилазили и превазиђу их – од разних административних препрека, до неразумевања и предрасуда својих сународника. Снагу да истраје, како сам каже, дали су му сусрети са косовским Србима, од избеглица које покушавају да се врате у село Жач код Истока и на које комшије Албанци неретко пуцају из аутоматског оружја, преко четири баке из Ђаковице које су последњи сведоци српског присуства у том региону, до монаха из манастира Високи Дечани чија се храброст и примерност савршено уклапају са префињеношћу њиховог размишљања. Најјачи мотив, међутим, за Арноа су сва она деца која живе у српским енклавама и играју се и смеју у снегу попут било којег другог детета, њихове мајке које имају довољно храбрости да подижу своју децу на земљи њихових предака упркос томе што би бекство било толико једноставније. „Сви ти људи за мене су примери достојанства. Захваљујући њима имам жељу да се сваки пут још више ангажујем у помоћи српском становништву Косова и Метохије”, каже овај младић.Наглашава да српски народ на Косову и Метохији није „пасивно становништво које скрштених руку очекује помоћ”, него „поносити људи који се боре за достојанствен и слободан живот”.Организација „Солидарност за Косово” данас окупља више од 5.000 донатора, највећим делом Француза. Захваљујући њиховим даровима, у могућности је да више пута годишње организује хуманитарне конвоје помоћи за школе, децу, избеглице – за најугроженије житеље најсветије српске земље. До сада је оваквих конвоја било двадесетак. Најновијим је на Видовдан ове године народној кухињи „Мајка девет Југовића”, у којој се свакодневно прехрањује око 3.000 српских породица са Косова, допремљено десет тона прехрамбених производа. Паралелно са овим видом помоћи,„Солидарност за Косово” од 2011. године, у сарадњи са Епархијом рашко-призренском и владиком Теодосијем, финансира вишехуманитарних пројеката. Један од њих је и успостављање хуманитарне канцеларије у Грачаници чије су све потрепштине, укључујући и једно возило, рачунаре и плате запослених, плаћени новцем скупљеним у Француској. Поред тога, „Солидарност за Косово” је у августу ове године организовала и одлазак у Црну Гору за четрдесеторо српске деце из енклава која до сада нису била у прилици да летују на мору и да, како сам Арно каже, „барем на тренутак забораве етнички и верски апартхејд у којем живе”.Током овог лета реновирана је једна српска школа у околини Косовске Каменице, у потпуном албанском окружењу, која је тешко оштећена минуле зиме услед неповољних временских прилика. ПОДРШКА, УТЕХА И ДРУГИ ДАРОВИ Поред битке за олакшавање свакодневице Срба јужно од Ибра, „Солидарност за Косово” се бори и на медијском фронту Француске, покушавајући да тамошњу јавност информише о драми која се одиграва на свега два сата лета авионом од Париза. Организују се медијске кампање, конференције, изложбе, а постоји и магазин посвећен ситуацији на Косову. Тако је, на пример, у руском културном центру у Паризу 2009. организована десетодневна изложба цртежа српске деце са Косова. Као и њихов хуманитарни рад, и овај вид борбе већ је имао запажен успех. Захваљујући њиховом ангажману, о изузетно тешкој хуманитарној ситуацији у којој се налазе косовски Срби француска јавност могла је опширно да се информише у бројним медијима, међу којима су чувени магазин Фигаро, престижни часопис о култури Спектакл ди монд или тиражни женски часопис Еклектик. „Солидарност за Косово” намерава и да ускоро у Европском парламенту представи извештај о хуманитарној ситуацији у јужној српској покрајини. „Осим конкретне материјалне помоћи коју достављамо, ми настојимо да српско становништво на Косову подржавамо морално. Није ли то, у суштини, и најважније? Окупити групу Француза који ће по снегу, понекад и уз опасности, прећи читаву Европу да би дошли до неког намученог, изолованог, заборављеног села и пружити подршку и утеху тим несрећним људима, већа је ствар и важнији симбол од саме хуманитарне помоћи. Дати за Божић играчку једном детету можда и не представља револуцију, али то је свакако знак снажне подршке читавом једном народу, а осмех који добијамо за узврат сам по себи је вредан свег труда и перипетија кроз које пролазимо да бисмо стигли до Косова”, каже Арно. МОРАЛНИ ЧИН, ВИДЉИВИ И НЕВИДЉИВИ Арно Гујон и његови сарадници из „Солидарности за Косово” нису ни први ни последњи Французи који су у последњих двадесет година отворено и јасно стали на страну Србије. Таквих примера је много. Било би тешко и само их побројати. Арноа и његове сараднике издваја то што су њихове акције видљивије и опипљивије од, на пример, гестова неколико француских војника Кфора, које је аутор овог текста имао прилику да упозна. После боравка у јужној српској покрајини, ти војници схватили су каква је неправда учињена, па су из револта напустили војну каријеру и данас у својој средини покушавају да промене слику о Србији. Арно то објашњава чињеницом да код значајног броја људи постоји свест о томе да је Србија данас, као и 1389. године, један од првих бедема европске културе и традиције. „Оно што се дешава на Косову није само проблем Срба. То је европски проблем, који се тиче свих нас. Косово није само срце Србије. Због својих манастира, своје историје, свог географског положаја, Косово је и срце Европе. Стајући на страну своје српске браће, ми чувамо и штитимо и део наше заједничке европске и хришћанске културе. Када бисмо напустили Косово и Србе, то би било као да напуштамо саме себе”, каже Арно Гујон.Натпис који се налази на Споменику захвалности Француској у Београду, на Калемегдану – Волимо Француску као што она воли нас – данас, нажалост, због потеза француских власти губи на смислу и тежини. Али, захваљујући делима Арноа Гујона и многих сличних њему, сигурно може да буде замењен једним новим, још снажнијим:Волимо Французе као што они воле нас. Са друге стране, на Србима је да учине све да се према својим данашњим пријатељима, какав је Арно, не понесу незахвално као према њиховом славном претходнику Арчибалду Рајсу. *** Спорт као пут „Солидарност за Косово” је успоставила партнерски однос и са више спортских клубова на Косову и Метохији, међу којима су џудо клуб из Косовске Каменице, боксерски клуб из Косовске Митровице, као и фудбалски клубови из Бање и Шилова. Овај вид активности посебно је важан за француску организацију, јер, како наводе, „српска омладина на Косову изложена је највећим искушењима сваког послератног друштва, као што су алкохол и дрога, а спорт је један од најбољих начина да се спречи њихово посрнуће у ове разорне пороке”. *** „Солидарност за Косово”, шпанска верзија Подстакнути постигнутим резултатима, водећи људи „Солидарности за Косово” одлучили су да покушају да прошире свој рад и ван граница Француске, па је у сарадњи са истомишљеницима из Шпаније основана иберијска верзија „Солидаридад Косово”. Већ у априлу ове године она је у јужну српску покрајину упутила свој први хуманитарни конвој. *** Одликовање Због његовог досадашњег деловања, епископ рашко-призренски Теодосије одликовао је Арноа Гујона Медаљом светог Стефана Дечанског. Одликовање је уручено у јуну ове године у Риму. Извор: Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска

У току Свете Литургије Епископ Григорије је рукоположио у чин презвитера Милана Стањевића, те у чин ђакона Бранислава Рајковића. Након Литургије и резања славског колача у порти манастира, за све присутне постављена је трпеза љубави. Бесједа Епископа Григорија http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=5683

Његовом Преосвештенству саслуживали су јереји Александар Лучић и Велибор Млађеновић и протођакон Славољуб Милошевић. „Родитељи Пресвете Богородице Јоаким и Ана, по обећању датом Господу, довели су малу Марију у храм као дар Господу Богу. Када су дошли пред храм јерусалимски Пресвета Богомајка утрча у храм а првосвештеник Захарија уведе је у најсветији дио храма. Ту је вријеме проводила молећи се Господу Свеблагом непрестано“, истакао је Владика Василије и додао:“Господ наш трпио је прогонства, омаловажавања од стране људи а чинио је чуда, болесне исцјељивао и људе божанском науком љубави обасипао. Питате се како је могуће да се на такву науку љубави узвраћа мржњом? Погледајмо себе браћо и сестре и преиспитајмо своју савјест да ли и ми некада личимо на оне који су Господа прогонили? Дани су поста браћо и сестре, дани су када више него икада треба да преиспитујемо своју савјест и да видимо ко смо и шта смо. Сишавши у срце своје, спознавши гријех и испопвједивши га у светој тајни исповијести, спремни смо да примимо у себе тијело и крв Спаситеља нашег и успоставимо заједницу узвишенију од сваке друге“. Након Свете Литургије услиједила је свечана литија и ломљење славског колача поводом храмовне славе. Владика Василије одликовао је јереја Александра Лучића чином протонамјесника. http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/news1778.php

У недељу 9. децембра Преосвећени Владика служиће Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Српских Новомученика у Фридрихсхафену (Adelheidstr. 4, 88046 Friedrichshafen). Извор: Епархија средњоевропска

Владики је саслуживало шесторјца свештенослужитеља. На почетку Литургије Епископ Теодосије произвео је настојатеља манастира протосинђела Василија Делића у чин игумана. Након Св. Литургије Еп. Теодосије је благословио и преломио славски колач. Овогодишњи домаћин славе поред братства манастира био је протојереј Миомир Влашковић из Лепосавића, а за домаћина следеће године пријавио се вероучитељ Нилола Станић из Лешка. Након Св. Литургије игуман Василије са братијом приредио је за присутне свечани славски ручак. Извор и фотографије: Епархија рашко-призренска

Свечаности и лепоти Богослужења допринели су и чланови црквенога хора. Апостол је читао дугогодишњи председник Црквене oпштине Светог Великомученика Димитрија г. Жарко Вучинић . Време и пријатних 18 степени су послужили па је пред крај службе обављена славска Литија у којој је учествовао велики број присутних верника. На крају је у великој црквеној сали освештан славски колач и жито са овогодишњим кумом г. Гораном Мићковић. За кума идуће године одабран је г. Жељко Бајић са породицом. Чланице Кола Српских сестара „ Мајка Југовића“ су припремиле богату славску трпезу. Посебну радост и одушевљење су изазвали малени чланови фолклорне групе „Млада Србадија“ који су одиграли сплет народних игара из наше отаџбине. Преосвећени Владика је у својој надахнутој беседи позвао православне вернике у Виндзору на пожртвовање и љубав међусобну, на љубав која нам је данас напотребнија и којом нас љуби и сам Господ наш Исус Христос. Протојереј Јовица Ћетковић Извор: Епархија канадска

Његовом Преосвештенству су саслуживали: старешина храма протојереј-ставрофор Радомир Аћимовић, протојереј-стафрофор Милун Костић, протојереј Драган Лазић и протођакон Ђорђе Чекеревац, уз појање веома стручног храмовног хора. При крају свете Литургије, владика Андреј се обратио многобројном верном народу пригодном проповеђу тумачећи јеванђелску причу о бесомучнима кроз призму савремених догађања у свету и историји. Имајући и сам лично искуство живота у расејању, Владика је нагласио јединство и духовну везу међу православним хришћанима у матици и расејању окупљених око своје Цркве, која не познаје географске границе и ствара једну у Христу сабрану духовну породицу. После свете литургије, Владика Андреј је сабраном народу пренео поздраве и очинске молитве Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Иначе, Владика Андреј је, са благословом Епископа британско-скандинавског г. Доситеја, претходног дана на српском гробљу у Бруквуду обавио и шестомесечни помен добротворима храма Светог Саве у Лондону, покојним Зори Гајић и њеном супругу Живану Гајићу, који су, као и многи Срби емигранти, сахрањени далеко од своје отаџбине, а за живота остали одани својој Цркви и своме роду. Српско гробље у Бруквуду је основано пре 25 година и припада храму Светог Саве у Лондону. На њему је, међу многим нашим емигрантима, сахрањен и Миодраг Пурковић, познати српски историчар и секретар Црквене општине у Лондону. Његов гроб је поред гроба проте Милоја Николића, познатог лондонског пароха, који је у многоме допринео организовању Лондонске парохије и руководио духовним животом у храму Светог Саве после Другог светског рата. Велелепни храм Светог Саве освештао је у Лондону 1952. године свети владика Николај Жички и од тада представља средиште духовног живота Срба у Лондону. протојереј Драган Лазић Извор: СПЦ

Свету архијерејску Литургију, на којој је ђакон Славиша Божић рукоположен у свети свештенички чин, служио је Преосвећени Епископ Иринеј, а саслуживали су: архимандрит Јован Радосављевић, свештеници: Александар Лапин, Петар Пантић, Драго Вујић, Драган Бирташевић, Слађан Васић, Мирослав Чолаковић, Милош Стојановић, Ненад Стојшић, протођакон Дамјан Божић, ђакони: Драган Петровић, Милош Ждралић и благочестиви народ. У својој поучној проповеди Епископ Иринеј је рекао: Када нисмо са Богом или на путу ка Богу, онда смо на путу ка нечастивом, јер човек није статичан, него динамичан. Подсетио је и на мисао нашег заборављеног филозофа Божидара Кнежевића који је рекао: Човек може, ако добро употреби своју слободну вољу, да се попне до Божанске висине, али може и да се спусти до самог дна, где ће га се и сам нечастиви застидети. Зато увек бирајмо пут живота, а никада пут греха, закључио је у својој беседи Преосвећени Епископ Иринеј. Јереј Славиша Божић рођен је 04.11.1983. године у Брчком (БиХ), а одрастао је у селу Сандићи код Брчког, у породици која је привржена Цркви и која је дала неколико монахиња и свештенослужитеља, од којих је свакако најзначајнија игуманија Пећке Патријаршије Февронија. У сеоској школи завршио је први разред и други до полугодишта, пошто је тада, услед грађанског рата, почетком 1992. године морао да избегне са мајком и братом код оца у Ојгендорф (Eugendorf) код Салзбурга, где је завршио остале разреде основне школе. Са благословом Епископа Константина 1998. године уписао је четвероразредну београдску Богословију. Почетком школовања у Богословији, октобра 1998. године упокојила му се мајка Драгица. Богословију је завршио 2002. године и тада се, такође са благословом надлежног Епископа Константина, уписује на Богословски институт при Богословском факултету на коме је дипломирао 2005. године. После је наставио студије на Богословском факултету Универзитета у Београду. Од септембра 2007. године почео је да ради као вероучитељ у Бечу, а јула месеца 2008. године ступио је у брак са Добрилом (Мирковић) Божић. Уочи Велике Госпојине 2008. године, у бечком храму Светог Саве надлежни Епископ Константин га је рукополажио у ђаконски чин и поставио за парохијског ђакона при истоме храму. Ћерка Драгица рођена је 7.11.2009. године. У јуну 2012. године Епископ бачки Иринеј, администратор Епархије аустријско- швајцарске поставио га је за вршиоца дужности секретара Црквеног суда новоосноване Епархије. Текст и фотографијеМиодраг Мецановић, дописник радија Беседа из Беча Беч, Аустрија, 12.11.2012 - Информативна служба Епархије бачке

На Конференцији су разматрана актуелна питања везана за Православље у Аустрији. Пре почетка радног дела, у храму Васкрсења Христовог, служена је света архијерејска Литургија којом је началствовао Митрополит бечки и аустријски и егзарх угарски Константинопољске Патријаршије Арсениос (Кардамакис), а саслуживали су: Мирополит Јоанис, Архиепископ Марк, Епископ Иринеј, архимандрит Јован Радосављевић, свештеници: Александер Лапин (Цариградска Патријаршија), Иван Петкин (Бугарска Православна Црква), Петар Пантић (архијерејски намесник за Аустрију), Слађан Васић, протођакон Виктор Шиловски (Московска патријаршија), ђакони: Славиша Божић, Драган Петровић, Милош Ждралић и благочестиви народ. Пошто се тога дана, по старом календару, обележавао Свети Арсеније Сремац, а по новом, преподобни Арсеније Кападокијски (грчки подвижник, +1924; 28. 10./10. 11.), за Митрополита Арсениоса је приређено мало славље поводом његовог имендана. Освећен је колач, а на поклон је од осталих епископа добио панагије. У обраћању верницима, Митрополит Јоанис је говорио о великој патњи коју данас трпе хришћани у Сирији. Епископ Иринеј је подсетио на мучеништва хришћана у разним државама и у различитим политичким системима, нагласивши да српски народ увек саосећа са свим страдалницима. Уједно је истакао потребу да, без обзира на наше порекло, истински сведочимо Православну веру. На крају свете Литургије верници су целивали делић моштију преподобног Арсенија Кападокијског, које је у храм донео Митрополит Арсениос. Текст и фотографије Миодраг Мецановић Беч, Аустрија, 12.11.2012 - Информативна служба Епархије бачке

Њене вредне руке још увек праве традиционалне српске спесијалитете које често кушамо после свете Литургије. Она је са својом породицом претходног дана прославила крсну славу, светог Димитрија. Литургији је присуствовао и римокатолички свештеник Леонардо Лукеро Лутенко, чија је мајка Српкиња родом из Ниша. Извор: СПЦ

Оснивач НВО "Солидарност за Косово", која је на Косову активна од 2004. године, пореклом из Француске Арно Гујон рекао је да чланови те организације не пружају Србима само хуманитарну помоћ већ и моралну."Српски народ на Косову не живи у ишчекивању помоћи, већ раде све што је у њиховој моћи како би имали достојан и слободан живот. Али Срби на Косову имају ограничену слободу која онемогућава било какав развој. Треба им омогуцити све оно што је потребно да нормално живе. Ми нисмо само хуманитарна помоћ ми смо и морална подршка", казао је Гујон. "Солидарност за Косово" финансира и хуманитарну канцеларију при Епархији рашко-призренској у Грачаници. Захваљујући организацији формирана је база података свих социјално угрожених породица. Организација тренутно финансира и комплетно реновирање школе "Бора Станковић" у селу Стража код Гњилана. И ове године ће послати традиционални божићни конвој на Косово, којим се поред материјалне помоћи у одећи, школском прибору и спортској опреми, доносе и играчке за најмлађе из енклава. http://www.eparhija-...sovo-i-metohiju

Началствовао је јереј Дражен Тупањанин, парох пете парохије требињске, уз саслужење јереја Милана Унковићa, пароха прве парохије требињске. После прочитаног Јеванђеља јереј Дражен се обратио вјерницима бесједом. Вјерни народ је после међусобног цјеливања у току Свете Литургије приступио Светим Тајнама Христовим. Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Желећи да и српска деца која живе и одрастају у енклавама, имају могућност да се квалитетно образују, као и њихови вршњаци у Србији, или у било ком другом граду на свету, Светосавско Звонце и Општина Раковица обезбедили су за ђаке ОШ ”Угљаре” из Угљара и ”Свети Краљ Милутин” из Грачанице, преносиве рачунаре (лаптопове) и мобилне телефоне. Колико је радости било, не само због дарова, него и због посете, видело се приликом обиласка ове две школе. Поред ђака, госте из Београда које је предводио домаћин Епископ Теодосије, срдачно су дочекали директори, наставници и особље школа. Како је данас компјутерска писменост саставни део функционалне писмености, делегација из Београда је (настављајући акцију која траје већ три године) шеснаест угљарачких другака даровала преносивим рачунарима (лаптоповима), а са девет рачунара опремљен је кабинет првог разреда. Овогодишњим наставком акције омогућено је квалитетније образовања на савременим училима свих ученика првог, другог и трећег разреда у Угљару. Са 50 дечјих мобилних телефона опремљених камерама, отпорних на воду и оштећења приликом пада, даровани су ђаци млађих разреда ОШ ”Свети Краљ Милутин”. Основна идеја и намера ових дарова је подизање нивоа комуникације деце са њиховим родитељима и учитељима, јер живе у специјалним условима и такав вид безбедности им је веома потребан. У разговору са Епископом Теодосијем, директорима школа и наставницима председник Општине Раковица г. Милосав Миличковић, иначе пореклом Вучитрнац, обећао је да ће и друге своје колеге председнике општина у централној Србији замолити да подрже овакве акције Светосавског звонца, које у својој мисји и раду посебну пажњу посвећује српској деци на Косову и Метохији. Иизвор: Светосавско звонце

Чланови Правних савјета су констатовали нетачна и злонамјерна тумачења недавне одлуке Европског суда у Стразбуру у предмету спора око одговорности Владе Црне Горе због опструкције и непримјењивања Закона о праведној реституцији, који је усвојила Скупштина Црне Горе 2002. године. Одлука Европског суда од 9. октобра ове године је у појединим медијима у Црној Гори, из антицрквених разлога, приказана као наводни „губитак права СПЦ на свеукупну имовину и као основ за уређење односа између СПЦ и државе“. Зачуђује број олаких и неодговорних коментатора, који не само да нису видјели и прочитали тужбени захтјев и списе предмета него ни одлуку Суда. Такав неодговоран приступ је, не по први пут, свјесно примијењен како би јавност стекла погрешан утисак и како би се стварао простор за нове незаконите атаке на Православну Цркву, њен идентитет, мисију, имовину и достојанство у Црној Гори. Представка Европском суду за људска права у Стразбуру је поднијета 2005. године против Државне заједнице Србија и Црна Гора након исцпрљене правне процедуре пред црногорским правосуђем. Тужбом је захтијевано да Суд утврди повреду правâ на правично суђење, на дјелотворни правни лијек и на заштиту имовине, као и да обавеже државу да одговори и, у складу са Законом о праведној реституцији од 2002. године, одлучи по захтјеву Епархије будимљанско-никшићке и 11 цркава и манастира од 2004. године, којим је затражен повраћај одузете црквене имовине или обештећење. Након сложене правне процедуре, Европски суд је донио одлуку којом Црква није лишена имовине, како је неистинито приказивано у јавности од стране познатих цркворушитеља, него је тужбени захтјев оцијењен као преурањен и из тог разлога недопуштен. Правни савјети ће, у складу са Правилником Суда, у прописаном року припремити жалбу Великом вијећу Европског суда и указати на поједине чињенице и битне пропусте приликом доношења ове одлуке. Многи антицрквени критичари и „медијски тумачи европског права“ у Црној Гори су намјерно превидјели чињеницу да је Европски суд у Стразбуру кроз овај поступак признао неспоран правни субјективитет и активну легитимацију Цркве, тј. Епархије Будимљанске-Никшићке. Дакле, Европски суд је кроз ову одлуку признао чињеницу да је Православна Црква у Црној Гори, оличена у Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој, правно лице које има право да покреће и води спорове пред овим Судом ради заштите својих права у складу са Европском конвенцијом о људским правима. То право и својство Православне Цркве у Црној Гори већ годинама, противно црногорском и међународном законодавству, неосновано негирају они који се данас из свега гласа позивају на ову судску одлуку. Такође, у појединим медијима је из јасних антицрквених разлога прескочена и чињеница да је Суд констатовао да је комунистички режим након Другог свјетског рата од Цркве одузео значајну непокретну имовину која је конкретно и таксативно наведена (тачка 70. Одлуке), те да је неспорно право Цркве у Црној Гори не само као тужиоца него и као потражиоца те имовине. Одлуком Суда је констатована чињеница да је ранији комунистички режим од Цркве одузео предметну имовину. Свеукупну јавност подсјећамо да овом одлуком Црна Гора није ослобођена обавезе да изврши реституцију одузете имовине цркава и вјерских заједница. Напротив, из ове одлуке се јасно уочава став Суда о праву Цркве да тражи повраћај своје одузете имовине, а, досљедно томе, и обавеза државе да изврши реституцију или обештећење. Ова обавеза Владе Црне Горе је, осим у извјештајима Европске комисије и других међународних институција, лако уочљива и у одредбама три уговора које је Влада недавно потписала са Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом. Правни савјети Митрополије и Епархије сматрају да је обавеза Владе Црне Горе да у што скоријем периоду донесе не само нови Закон о правном положају цркава и вјерских заједница него и Закон о реституцији одузете имовине и обештећењу цркава и вјерских заједница у Црној Гори у складу са међународним стандардима и праксом држава које су приступиле Европској унији. Радио Светигора

Храну за Народну кухињу спремају куварице Епархијског дома за око осамдесет корисника, од чега је њих тридесетак неспособно да дођу по свој оброк, па им се храна доставља кући. Спискове корисника прави Центар за социјални рад у Требињу, који обезбјеђује гориво и ангажује свог координатора који, с обзиром на то да познају особе којима је неопходно храну доставити на кућну адресу, заједно са нашим особљем разноси спремљене оброке на кућну адресу. У почетку, када је установљена кухиња, која дјелује већ девет година у овом Епархијском дому, помоћ је обећала цјелокупна наша шира заједница, али, како је вријеме пролазило, изналажење средстава за храну, као и сва потребна логистика, остала је на самом њеном оснивачу, Епархији захумско-херцеговачкој и приморској и малобројним донаторима. Ове године, уз разумијевање локалне власти, одобрена је једногодишња помоћ за за набавку хране. У Епархији Захумско-херцеговачкој и приморској никада нису одвајали људе по нацији или вјери, па и у Народну кухињу Епархијског дома долазе и Бошњаци и друге националности, једнако као и Срби, по свој оброк. С обзиром на то да је приложника све мање и Епархија све теже успијева да одржи кухињу, молимо људе добре воље да нам помогну у овом племенитом делу. Присуство ових људи, којима је неопходна помоћ, суд је свијету и времену у коме живимо. Оно је огледало наше човјечности, испит и провјера наше бриге, љубави и осјећаја за другог човјека. Сваки од тих живота права је јеванђелска прича, пред којом не бисмо смјели затварати очи ни као појединци ни као заједница. Старост би морала опет постати оно што је одувијек и била: круна часног живота и благослов за околину, а не мука и заборав. Ово достојанство не може јој повратити нико, сем нас самих. Донаторске прилоге за рад Народне кухиње можете уплатити на жиро рачун: HYPO BANKA TREBINJE 5520050002585256 са назнаком: за Народну кухињу Епархије захумско-херцеговачке Извор: Епархија захумско-херцеговачка 2. Новембар 2012 - 10:08