Претражи Живе Речи Утехе

Са својим домаћином, владиком Савом, владика Милутин је у Кућанцима, родном селу блаженопочившег Патријарха српског Павла, служио свету архијерејску Литургију, а потом и парастос почившем патријарху Павлу, архимандриту манастира Јасеновца Амфилохију и свим знаним и незнаним упокојеним православним житељима, клирицима и епархиотима ове мученичке Епархије. Два архијереја су се, у току свете Литургије, помолила и за ослобођење од земаљских окова Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, који као сужањ затворен у скопском затвору исповеда веру и страда за Христа. Овом приликом истичемо да је историја многострадалне Епархије славонске у исто време и славна и мученичка, пуна примера мучеништва и страдања за Христа. Славонија се настањује српским православним живљем у 15. веку, под српским деспотом Вуком Бранковићем. Тај масовнији долазак православних Срба се везује и за настанак тада Пожешке епархије, руковођене калуђерима и свештеницима који су заједно са народом долазили и у ове се крајеве настањивали. У та давна времена настају, данас због недостатка монаштва опустели, манастири Пакра и Ораховица. Међутим, обновом Пећке патријаршије званично се оснива и прва српска епархија на тлу Славоније под именом Пожешка епархија. Највеће страдање Епархија славонска и њени верници преживели су у двадесетом веку. Најпре је у Другом светском рату велики број Срба убијен, а већина храмова и манастира су или знатно оштећени или порушени. После рата Епархија се духовно и градитељски обнавља, па се величином издвајају храмови у Окучанима и Јасеновцу. Ипак, иако вишедеценијска обнова није успела да надокнади уништено у овом светском рату, од 1959. године Епархији је враћен стари назив Славонска и седиште епископског трона је у Пакрацу. У времену од 1991. до 1995. године срушено је 39 храмова, а њих 47 знатно оштећено. Епископска резиденција у Пакрацу је опљачкана и демолирана, а још увек се не не зна за судбину Епархијске библиотеке, ризнице, галерије портрета и антикног намештаја. Саборни храм је спаљен са свим црквеним зградама. Срушене су до темеља цркве у Новој Градишки и Славонском Броду. Преко 80% цркава, као и остале црквене имовине, уништено је ван ратних дејстава. Основна карактеристика скврнављења и демолирања храмова на подручју Пакрачког, Даруварског и Новоградишког намесништва, јесте у томе што су часне трпезе разбијане, а иконе спаљиване. Услед ове пошасти и физичког прогона православни народ је избегао. Пре почетка рата Епархија славонска је имала 78 парохија, 71 црквену општину и три манастира (Ораховица, Пакра и Света Ана). Мало и питомо славонско место Кућанци, које нам је било домаћин, иако је смештено далеко од сваке борбене линије, у току прошлог рата је било поприште страдања: миниран је и порушен православни храм светих апостола Петра и Павла. Село је познато и као родно место блаженопочившег Патријарха Павла. На рушевинама старога храма, трудом и уз помоћ верног народа са свих страна света, никао је обновљен храм. Иначе, храм је неколико пута кроз историју претрпео страдања: подигнут је 1748. године, а на тим темељима је сазидан нови храм 1828, који је обновљен 1989, а миниран 20. децембра 1991. године. Током Свете Литургије, Епископ Милутин је захвалио на топлом гостопримству Епископу Сави, клиру Епархије славонске, као и присутном народу. Преносећи благослове Светог Николаја и Преподобног Јустина, заштитника Епархије ваљевске и свеколиког Српства, Владика Милутин је присутнима пренио и најтоплија осећања свих епархиота Епархије ваљевске. Епископ је назначио колика је част бити данас на овом светом месту и служити Свету Литургију са присутним народом и свештенством, а нарочито са Владиком Савом, Епископом који је пре њега столовао у Епархији аустралијско-новозеландској: „Велика је жртва и напор који је овај дивни Епископ Цркве Христове, наш драги брат у Христу Сава, поднео у годинама помирења и уједињења српског народа у дијаспори. И ја сам као Епископ у Аустралији жео плодну жетву коју је посејао вредни Владика Сава! Зато сам и желео да данас дођем овде и да заједно прославимо Васкрслог Христа, јер нам Он даде наду да после смрти долази васкрсење!“ Одговарајући на поздрав угледног госта, Епископ Сава је изразио своју благодарност Владици Милутину на овој посети, на заједнички узнесеним молитвама и на братској бризи за намучени верни народ Славоније. Истакао је да је овај питоми и вредни народ, који од давнина у овим крајевима поштено живи од труда руку својих, жељан посете и речи утехе из Србије, те да увек, као добар домаћин, дочекује овакве посете, које су, на жалост, ретке... Литургијско сабрање је увеличала и група поклоника из Зрењанина, са својим свештеницима, која је кренула у поклоњење светињама Епархије славонске. После Свете Литургије прешло се у сеоски дом у ком је послужено окрепљење за све присутне. Присутни су се уз песму и разговор дружили још неко време, када су кренули у посету имању на којем се давне 1914. године родио Патријарх Павле. Трудом и залагањем Епископа Саве и Епархије славонске, ово имање, удаљено свега стотинак метара од храма, налази се у власништву Епархије славонске. Жеља је Владике Саве, свештенства и верног народа да се на овом имању једног дана подигне манастир, уколико би се прикупило довољно средстава. Из времена рођења Патријарха Павла остао је само испуцали земљани набијени под старе ушорене славонске куће. Каснији власници су на тим темељима изидали нову кућицу. Захвални смо Епископу славонском Сави, његовом свештенству и верном народу на топлом дочеку, домаћинској бризи, угодном боравку и братској љубави. Архимадрит Петар Извор: Епархија ваљевска http://www.spc.rs/sr/muchenichki_venac_eparhije_slavonske

У пропутовању кроз Србију, отац Раде није могао а да не посети Епископа ваљевског Господина Милутина, под чијом је пастирском палицом у Аустралији служио Богу више од три године, у време када је Епископ Милутин био Епископ Епархије аустралијско-новозеландске. Због великог залагања на оснивању Колеџа Светога Саве у Сиднеју, Епископ Милутин одликовао га је напрсним крстом. Његове заслуге су велике и на пољу парохијског деловања, рада са омладином и одраслима и рада на украшавању унутрашњости храма. У резиденцији Епископа Милутина, прота Раде је у домаћој атмосфери, наздрављајући онако како то Срби чине, провео једно пријатно поподне разговарајући и присећајући се времена када је Владика Милутин био у Аустралији. Православље Србије и Ваљева прота Раде је доживео на најбољи могући начин у друштву Епископа Милутина који му је приближио домаћи дух наше вере. Видевши капелу Светог Јована Крститеља у Двору Владике Милутина, као и друге светиње, прота није скривао своје одушевљење фрескописом и другим лепотама. Када се томе дода и лепо осећање које је доживео у присуству браће у Христу, овај Божији дан, као ново искуство православља, прота Раде ће понети у Аустралију, и надамо се, пренети нашим Србима на том континенту. Саша Максимовић, ђакон Извор и фотогалерија: Епархија ваљевска

Госте из Америке је примио у својој резиденцији Епископ ваљевски Господин Милутин који је заједно са архијерејским замеником архимандритом Петром показао леп пример српског гостољубља. Сусрет са игуманијом Теодором био је прилика да се размене лична искуства о монашком животу и да се упореде различите православне традиције. Кроз пријатан разговор и поуке, које ће игуманија заједно са светињом понети у свој манастир, дат је леп пример српског монаштва и гостољубља. Захвалност, мир и радост на лицу игуманије Теодоре није могла да се сакрије када је у своје руке примила делић светитељевих моштију. Речи више од тога нису могле да кажу. Поуке више нису биле потребне. Одлазећи са даром за који нема видљивог начина да се захвали, игуманија Теодора је само рекла да је овиме Епископ Милутин постао ктитор румунског манастира у Америци. А ми можемо додати да је то са њим постала и цела Србија. Саша Максимовић, ђакон Извор: Епархија ваљевска

У својој пастирској беседи Епископ је ставио акценат на лепоту и красоту Божије творевине, на то како се управо та красота пројављује и кроз овај Дом Божији који је украшен прелепим фрескама Његових дивних светитеља. Светитељи су, по Епископовој поуци, доказ и гаранција да је спасење у Христу могуће и достижно свима нама. Сви смо ми створени по Лику Божијем, али тај Лик чувамо и испуњујемо тек када се удостојимо вечнога и блаженог живота. Епископ је поручио верном народу да треба да се непрестано радују и благодаре Богу. Две највеће ствари које један смртник може да осети, су управо живот и учешће на светој Литургији, а то је циљ и основа нашег живота. У току Литургије епископ је рукоположио у чин свештеника ђакона Игора Илића. По свршетку Литургије благодарење Богу настављено је уз трпезу љубави. Дарко Ђурђевић, ђакон Оче Игоре, данас сте рукоположени у чин презвитера и спремате се на дужност војног свештеника у касарни "Живојин Мишић" у Ваљеву. Каква су Ваша осећања према чину који сте примили и дужностима које Вас очекују? Потоци радосних суза су мали да искажу радост и пуноћу срца, кад пред Престолом Божијим приклоних колена своја, и благодат Светог Духа као Небо широко испуни душу моју. Мир, радост и љубав... Мир који поклања небеска крила, да срца наша уздигнемо ка Господу, мир који сваки корак одваја од тла и сваку, најситнију честицу чини Светом. Љубав која никад не престаје. (1Кор. 13, 8) Рађа се тако чиста, без било какве користи за себе... Рађа се у осмеху, у оку које збори шта душа говори, у сузи коју поделих са народом својим! Љубав не тражи своје! Као што каже Свети Тихон: „Њена радост и весеље састоје се у доброчинству.“ Та љубав својим златним нитима, повезала је све нас на извору вере у Цркви Светог Саве у Дупљају. У сваком човеку радост, у сваком човеку Христос... У моју душу као да се цело Небо спустило...! Предамном стоји војска Христова, стадо одабрано, со земљи... Речи заклетве дубоку урезују тренутак у коме је време стало... Тренутак где речи више нису само речи, већ живо сведочанство народа Божијег пред Свемогућим Богом! Оне су као светлост која нам обасјава пут упућујући нас стално куда да ходимо. А срце велико...! Чини ми се искочиће из груди! Кажем себи: „Боже, молим Ти се, како је дивно бити са Тобом.“ Клечим пред Престолом, склупчан... а срце веће од мене самог, велико као Црква... до Неба се успиње! Слава Ти Господе и хвала! Удостојио си стопе моје да ходе путем Твојим. Раширио си Руке Своје и у Наручје Своје пригрлио мене. Милост је Твоја до века Господе. Нека ова велика радост, мир, и неизмерна љубав коју као Залог примих на данашњи дан буду светлост свету и Живи Огањ који срца наша вечно загрева! Припремам се и радујем се неизмерно да служим Христу и Његовој Светој Цркви. Посебна ми је радост што ћу служити у касарни која носи име славнога српскога војводе Живојинa Мишићa. Ту радост не могу исказати овде речима и дозволите да се душа моја радује и ишчекује дан када ћу бити војник Христов служећи српској војсци и тада ћу Вам потпуније одговорити на ово питање. Извор и фотографије: Епархија ваљевска

Када говоримо о Православљу ваљевског краја, не можемо а да не поменемо светитеље, Николаја и Јустина, и не можемо ништа да кажемо а да не посетимо манастир Ћелије, Лелић, Пустињу као и остале манастире Епархије ваљевске. Увек када се помене наш крај има се на уму један од ових светитеља и манастира или се размишља о свима њима заједно. Зато је народ с правом ваљевски предео крстио именом српска Света Гора. А да ли је ово обележје нашем крају прилепљено због светости људи и места, сами можемо проценити када се ближе упознамо са још једном светињом смештеном у долини реке Градац. Темељи цркве смештене на каменом гребену у кањону реке Градац, изнад Шареног платна а између Ћелија и Лелића, по археолошким претпоставкама потичу из времена 4 – 6. века. То је хришћанска црква са епископским престолом саграђена у саставу утврђења изнад којег се налазило насеље. Почетна фаза ископавања на основу много знакова даје нам одређене смернице по којима то утврђење може да буде средњевековно насеље Градац. Према неким теоријама становници овога насеља утицали су на утемељење града Ваљева. Зашто је на тако неприступачном месту саграђено утврђење, црква и цео град, може се претпоставити: ради успешније заштите од напада непријатеља и економије, ако се узме у обзир близина римског пута који је пролазио испод града кањоном реке Градац, чији су остаци сачувани на неколико места. Но не би требало нагађати јер археолошка истраживања још немају коначне резултате, него се задржимо на ономе што је видљиво и јасно. Посматрајући сачуване делове темеља цркве најјасније се може приметити епископски престо у олтару и сам олтар чији је облик видљив сваком оку. На северној страни су остаци зида који се простире дуж брода цркве као и нешто мање очувани делови јужног зида. Црква је окренута ка истоку а одмах до јужне стране је дубока литица кањона Градца. Значај ове цркве је велики за Ваљево. Ако би се показало да су претпоставке археолога тачне, онда би ова црква као најстарија, не само у Ваљеву него и у целој Западној Србији, била темељ наше Епархије. То би било историјско сведочанство да нисмо сви били пагани до 9. века него да је и пре тога Хришћанство било присутно на нашем терену. Зато је данас, 02. октобра 2012. године, много векова касније, цркву у којој је служио и на престолу седео за сада непознати епископ, посетио Епископ ваљевски Господин Милутин. Попевши се од реке Градац до у саму цркву на врху гребена, Владика Милутин је прошао тешко проходним путем којим се пре много векова пео народ на челу са Епископом како би принели своје дарове Богу и причестили се Христом за вечни живот. Замишљајући литургијско сабрање хришћана у време римског многобоштва на тим просторима, Владика Милутин је пожелео да се то место оживи и то на једини могући начин: да се на остацима темеља сазида црква, а док се то не деси, да се што је могуће пре, ових дана, одслужи прва Архијерејска Литургија после много векова. То би било прослављање Бога који није дао да народ Божији заборави место где се некада налазио храм и који није дозволио да остане под земљом. Након обиласка ове светиње која је промислом Божијим васкрсла испод вековних наслага земље и камена да светли свету, Владика Милутин је обишао крајолик и осетио благодат, слободно можемо рећи, нетакнуте природе (на цивилизацију подсећа само дрвена кућа која је саграђена у близини) дуж корита реке Градац. Чиста вода која се може пити, позната у свету по аутохтоној врсти пастрмке која је заштићена законом, Божији је дар земљи и људима и зато би је требало сачувати, што је на делу показао чувар Еколошког друштва „Градац“ са којим смо остали у кратком и пријатном разговору. На крају овог лепо проведеног дана у близини светиње у природи која обнавља тело и дух и која својим кристално чистим изгледом говори о мудрости Божијег стваралаштва, може се закључити да се тој мудрости која је савршена у својим делима, може само придодати звук црквених звона која ће се, благословом и трудом Владике Милутина и верног народа а по Божијем допуштењу, поново чути из обновљене светиње са брда изнад реке Градац. Саша Максимовић, ђакон Извор и фотографије: Епархија ваљевска

Црква брвнара неколико пута се селила из села Велишевац у Топлицу, а одатле у Рибницу и пре 107 година пренета је у село Планиницу и за ову светињу се каже да је путујућа црква. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Гроздан Симић, протојереј Саша Тимотић - архијерејски намесник колубарски, протојереј Ненад Вучићевић, протонамесник Горан Гладовић, јереј Владимир Терзић и ђакон Слободан Алексић. На крају Свете Литургије подељене су Архијерејске грамате најзаслужнијим приложницима који су помогли да се ова Светиња обнови, и овом приликом освећена је нова звонара. Саша Тимотић, протојереј Извор и фотографије: Епархија ваљевска

Ове речи светог Силуана Атонског показале су се истинитим на Литургијским сабрањима у Епархији ваљевској у Недељу XVI по Духовима у Убу, 23. септембра 2012. године, где се на годишњицу освећења цркве Вазнесења Христовог сабрало мноштво верника из свих крајева Србије уз појање хорова из Атине, Београда и Ваљева, као и у манастиру Пустиња на празник светог Силуана Атонског, 24. септембра 2012. године. Сабрање у Убу је било само први део прославе дана Епархије ваљевске која ће се наставити сабором свештенства у Обреновцу. Доказ да је сваки дан Дан Гоподњи, а посебно ако се у том дану служи света Литургија био је и 24. септембар 2012. године када се слави велики светитељ цркве Христове Свети Силуан Атонски. На овај дан Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је свету архијерејску Литургију у древном српском манастиру Пустиња уз саслужење архимандрита Арсенија - игумана манастира Каона, архмандрита Доротеја - настојатеља манастира Свете Тројице у Шведској, архимандрита Никодима - игумана манастира Рибница, игумана манастира Јовања оца Михаила, архијерејског намесника тамнавског протојереја-ставрофора Митра Миловановића и јерођакона Силуана, сабрата манастира Григоријат на Светој Гори. Још је преподобни Јустин Ћелијски говорио: „Ко није видео Свету Гору нека дође у манастир Пустињу“, а блаженопочивши проигуман манастира Хиландара архимандрит Никанор: „Дођох у манастир Пустињу у врт Пресвете Богородице Свето Ваведење, где сам осетио велику љубав Божју као део Свете Горе Атонске.“ Света Гора је и данас била присутна у манастиру Пустиња у прослави великог старца Светог Силуана атонског. Повод сабрања у светој обитељи Пустињској била је и шестогодишњица устоличења Епископа Милутина у трон Епископа ваљевских и деветогодишњица његове хиротоније за Епископа. Ово сабрање било је и прилика да епископ Милутин уз сагласност Епископа британско-скандинавског г. Доситеја одликује архимандрита Доротеја настојатеља манастира Свете Тројице у Шведској највишим одликовањем Епархије ваљевске - орденом светог Владике Николаја за велики труд на Њиви Господњој за време његовог монашког живота у манастирима Каона и Лелић. Игуман Доротеј је дошао у манастир Каону сада већ давне 1993. године, у најтеже време за српски народ. По рођењу Швеђанин, протестант, сусревши се са Христом кроз дела светог владике Николаја, пожелео је да дође у Србију и постане православни хришћанин. Убрзо је замонашен у манастиру Каона, где је тада игуман манастира био садашњи Епископ ваљевски г. Милутин. Као чувар кивота светог владике Николаја живео је две године у тадашњем метоху манастира Каоне – Лелићу. После седам година боравка у Србији враћа се у Шведску да шири Православље и оснива мушки општежитељни манастир у коме се сада налази неолико монаха и искушеника шведске националности. Игуман Доротеј је овом приликом најискреније захвалио епископу Милутину на додељеном одликовању и на свему учињеном за њега од доласка у манастир Каону до данашњег дана. На позив Епископа Милутина у данашњој Литургијској прослави Светог Силуана Атонског учествовао је и јерођакон Силуан сабрат манастира Григоријата на Светој Гори. Овом приликом отац Силуан је прославио свој имендан у манастиру Пустиња, а славски колач и жито из хришћанске – братске љубави припремио је Игуман манастира Јовања отац Михаило (Биковић). Он је за ову прилику припремио и Трпезу Љубави у манастиру Јовања, а уочи празника са оцем Силуаном, братијом манастира и верницима из Ваљева, међу којима су били и познати доктори Ваљевске болнице, иначе чести поклоници Свете Горе, служио је празнично бденије. Јерођкон Силуан је овом приликом заблагодарио Господу и Епископу Милутину на позиву да служи у Епархији ваљевској и да свој имендан прослави у манастиру Пустиња на најсвечанији начин. Он је истакао да увек воли да дође у Епархију ваљевску, јер ту осећа дух љубави, монашки дух, православни дух, т.ј. да се овде испуњавају речи апостола Павла да љубав не тражи своје и да је љубав једини смисао човековог живота, јер се она даје подвигом односно Крстом. На Светој Литургији Епископ Милутин је у чин ђакона рукоположио дипломираног уметника Игора Илића, који ће по благослову Епископа Милутина, а по рукоположењу у чин презвитера служити као војни свештеник у касарни "Војвода Живојин Мишић" у Ваљеву. За трпезом љубави, у манастиру Јовања ђакон Игор Илић је изразио речи благодарности Епископу што га је рукоположио у чин ђакона и што ће служити као војни свештеник. Ђакон Игор је истакао да ни један аплауз, који је добијао као глумац, не може да се пореди са једним Амин на светој Литургији коју народ изговара на свештеникове прозбе и да има велику жељу да шири хришћанску љубав међу војницима. протођакон Дејан Трипковић Извор: Епархија ваљевска

Епископ Милутин и Игуман Михаило су заједнички констатовали да је родна кућа светог старца Никанора, која је стара око 200 година, у јако лошем стању и да јој прети урушавање. Епархија ваљевска ће у наредним данима покренути акцију реновирања овог за наш крај важног објекта који ће нас стално подсећати на овог великог и светог старца. Дејан Трипковић, протођакон Извор и фотографије