Претражи Живе Речи Утехе

Pozdrav ja sam Zoran, nedavno sam počeo ponovo da idem u crkvu na liturgiju, ali imam takve strahove neću ne mogu da spavam po ceo dan sam napet i nervozan, mislim da me nećiste sile baš lome da odustanem od crkve. Kako živeti jedan hrišćanski pravoslavni život ? Šta sme da se radi, Šta ne sme ?

„Ako Vaš Bog postoji, pokažite nam ga! Gde je on? Gde stanuje? Gde je Njegovo mesto? Nigde! Ni jedan mikroskop ga nije otkrio. Ni iz jednog teleskopa se ne da videti. Nije li zato bolje prekinuti slične brbljarije?“. Na ovako izazovno pitanje treba neizostavno dati odgovor – odgovor jednostavan, jasan, naučan i tačan. Dovoljno dugo smo oklevali. Gde se nalazi naš Bog?… Ako pod tim „gde“ pretpostavimo određeno mesto u prostoru, onda se On nalazi nigde. Ali, vi, gospodo bezbožnici, morate, tim pre, da priznate postojanje realnosti kojima se bavi i pozitivna nauka, ali koje u prostoru ne zauzimaju mesto. To su predmeti bez „gde“, bez rezidencije, bez mesta prebivanja i stanovanja; primeniti na njih mikroskop i teleskop, atomsku energiju i hemijsku formulu besmisleno je; ali njima se, ne manje, bave čitavi univerziteti. Pokušajte, gospodo, sa vašim „gde“, da se obratite pravnicima (upravo tako: kroz mikroskop valja gledati kupoprodaju, ugovore o najamnini, pravo na odabir); ili, pokušajte da dobijete savet od matematičara (na primer: „Gde se nalazi mesto diferencijala ili čiste veličine u prostoru?“); obratite se psiholozima i pitajte ih za tačnu težinu duše, namučite logičara pitanjem može li se kroz teleskop videti pojam. Rezultat tog vašeg pokušaja za vas može biti samo postiđe, a za svakog drugog – besmislica. Dakle, prekinite svoje brbljanje o „gde“! I spasavajte se, gospodo moja! Promenite što pre svoje neoprezno pitanje. A, tako? Imate bolje pitanje: pitate ne proističe li poznanje Gospoda iz određenog iskustva, i da li je to iskustvo dostupno svima? Da, naravno, takvo iskustvo postoji; i, kao o svakom iskustvu, o njemu se treba starati i razvijati ga. Zato je ono nedostupno svima. Baš kao u nauci i umetnosti, tri, četiri, pet godina zaredom valja slušalac visoke škole da se stara o svojoj veštini i da je razvija kako bi ponešto pravilno primio i razumeo; a vi biste sad, odmah, da sudite o Bogu? Ko vas je naučio prevrtničkome mišljenju, ko vas je naučio da snagom prosuđivanja ovladava svaki čovek? Ko je taj koji zna sve? Ko se oseća u svakoj oblasti kao kod kuće? Moraju učiti i truditi se jedan limar i jedan čizmar, a vi biste u toj, najdubljoj i najprfinjenijoj, oblasti duha hteli odmah s neba pa u rebra?! Kakav je to nauk? Morao bih odmah da vas uvedem u predsoblje, gde ću vas i naputiti, jer upravo tamo počinju samostalan život i promisao; tamo treba predati samoga sebe, otvoriti širom svoje srce, otvoriti duhovno oko, osetiti, usvajati, osvajati, graditeljski stvarati… Tamo je neophodno starati se o svojoj duši i pročišćavati je. To iskustvo otpočinje od ljubavi. Ko njome ne ovlada, ko propoveda jedino mržnju, taj ostaje pred vratima. Međutim, ljubav mora da bude istinska, duševna i iskrena; ovde ne pomaže mlako licemerje. Ta ljubav mora da ima dodira sa karakterom, istinskim, nepodeljenim karakterom, sa usavršavanjem; u svemu – u prirodi, u umetnosti, u odnosima čoveka sa čovekom, u nauci, u socijalnom poretku. Tamo gde se ukrštaju ljubav i karakter, gde ljubav prema savršenstvu postaje plamen, tamo počinje religiozno iskustvo, tamo se čovek nahodi u zračenju Gospodnjem, tamo on sme da pređe iz predsoblja u unutrašnje odaje spokoja. I nija nam dozvoljeno da mu otkrijemo ono što će morati da proživi u njemu. Ako to ne želite, gospodo, onda idite svojim putem; ali budite barem toliko korektni da ne sudite o onome čemu niste dorasli. Inaće će vas opet postići stid. baštabalkana.com

Znam da Bog prima pokajnika sve do poslednjeg otkucaja srca i da je hrišćaninu do poslednjeg trenutka moguće da izbegne onaj najveći promašaj, ali šta sa onim manjim promašajima? Nije li tragedija dočekati godine i osvrnuti se sa setom na prošlost, videti svoje propuštene prilike i darove protraćene na ono što ne ispunjava? Vreme se ne može vratiti i probati ponovo. Taj strah od promašenog života i loših izbora kod mene mnogostruko prevazilazi strah od smrti, pa čak i ljubav prema životu. Osećam da je moguće da ostvarim sve što sam naumila, a da i dalje sve bude ništavno. Kako vi prevazilazite ovaj strah i znate da su vam izbori i stremljenja dobri?

U ovoj temi se moze pisati na temu zanimljivih prica, i deliti lrpe misli koje mogu ali ne motaju biti u pravoslavnom duhu. Bitno je da su mudre i poucne. ?

Kakvo je vase misljenje o zivotu na selu po uzoru na nase pretke? Kolika je trenutna zelja mladih da zapocnu svoj zivot van grada? Послато са iPhone користећи Pouke.org мобилну апликацију

#Mood ♥ M.FACEBOOK.COM #Mood ♥

Poštovani, Prvo da se izvinim što vam ovim putem traćim vreme veoma dugačkim pismom, ali mi je potreban savet i pomoć. Pre nekoliko godina, posle svojevrsne humanističke indiferentnosti ka religiji, sve sam više osećao unutrašnju potrebu ga ispunjenju duhovnog kratera, koji je u meni rasao iz godine u godinu. Pre toga sam se uspešno izborio sa anksioznošću i depresijom, ali su posledice bile strašne. Po prirodi sam bio samodestruktivan čovek. Taman izgradim nešto lepo, i kad moram da zakucam 'poslednji ekser', srušim sve kao sneška. Ostala mi je velika duhovna nestabilnost i krater. U međuvremenu sam stabilizovao život, stvorio porodicu, imam stabilan posao, krov nad glavom, egzistencija mi svakako nije ugrožena. Dete zdravo, Bogu hvala. Međutim, krater u meni je ostao, a mogao je donekle da ga samo ispuni katarzis koji je proizašao iz umetničkog iskustva. Potom sam počeo pre 3-4 godine nekako da svraćam u crkvu na večernje, a nekad samo da posedim tamo koji sat i jedan dan sam osetio nešto slično osećanju, kad pročitam nešto vrhunsko. Nešto apsolutno. Nešto što mi se učinilo kao da sam ujedno slobodno individualno biće i ujedno rasut u apsolutno postojanje. Apsolutno smirenje i stanje upotpunjenosti E, da sad pređem na stvar Tada sem se i registrovao na jedan pravoslavni forum (ne ovaj vaš) i počeo da prikupljam teološku literaturu (zbog navike na određeni diskurzivni standard, teško mogu da 'svarim' patos i opšta mesta koja se provlače po crkvenim internet sajtovima). Počeo sam malo da čitam Hopkovu Pravoslavnu veru, Pavla Raka, Loskog, Berđajeva itd. Ali, kao i kod većine naših vernika, i ja se teško suočavam sa diskrepancijom sekularnog i religioznog iskustva. Što sam više učestvovao u našoj zajednici, bilo virtuelno bilo lično, nailazio sam na sve, samo na smirenje ne. Naleteo sam opsesivnost sa sablažnjivanjem, odnosno kako napraviti neki 'revnosni štit' kojim bi se odbranili od svega, pop kulture koja 'sablažnjuje', vrhunski jazz u kome je 'previše strasti', golih pozorišnih umetnika kojih penisi nas 'teraju od Boga', ukratko, ogromno histerije. Pa me spopadaju što nisam crkveno venčan, što dete nije kršteno, što slušam 'zapadnjačku' crnačku muziku u kojoj je previše strasti i koja je zbog toga antihrišćanska. Pobogu, jedan od mojih jutarnjih rituala posle molitve za zdravlje najbližih je tradicionalno brijanje. Uživam u mirisu sapuna za brijanje ujutru. Uživam u šolji zelenog čaja dok čitam vesti. Ne čitam samo crkvenu literaturu, a i kad pročitam nešto poput Paklene pomorandže Burgess-a, ne osećam se ništa udaljenije od Boga, iako je knjiga prepuna nasilja. Da li stvarno mora svaki mali užitak da znači greh i da li moramo da živimo život opšte askeze? Imam problem, kako spojiti veru sa današnjim tempom života. Koliki je problem, kada organizuješ sve putem smartfona i Guglovih servisa, koliko uključiti dete u crkveni život i kako 'pogoditi' pravu meru, pošto želim da postane sve, samo ne fanatik (a u svakoj zajednici, iako najčešće presudan, nažalost lični primer nije dovoljan. Razlika je ako se 'vratiš' Bogu u nešto zrelijim godinama ili si 'indoktrinisan'). Kako održavati zdravu količinu ega, iz kog proizilazi samopoštovanje? Kad pitam nekog od sveštenika, uvek dobijam traktat o poniznosti i druga opšta mesta, a imam osećaj da me duševno gazi svako ko ima 5 minuta vremena i da previše duševne energije potrošim na brigu, da li sam nešto nekome zgrešio. A današnje vreme to ne prašta, a Boga mi, ni ja ne želim biti taj koji će uz dlaku da svedoči Boga ovom vremenu, i time uništim i porodicu i ostale bližnje. Kako vidite, problema je nebroj. Ali, gde je tehnička 'crvena linija' u pravoslavlju preko koje se ne prelazi? Da li trpi pravoslavlje ličnog Boga? Zašto se piše u poslednje vreme o pošasti humanizma (jeza me hvata od same sintagme). Zbog čega takav odnos do nauke (razumem scientizam, koji je zabluda, ali čemu nauka?). Kad god postavim to pitanje nekom od lokalnih sveštenika, dobivam nacionalističko/patriarhalno opšta mesta, uz veliku dozu gordosti. Pišem vama, jer iz javnih nastupa osećam, da imate nešto kompleksniji senzibilitet. Ako možete da mi malo odagnate nedoumice i predložite i neku literaturu možda, biću zahvalan. A ako ne, onda preporuka i kontakt nekog od duhovnika koji bi mi mogao pomoći. Unapred zahvalan.

Kada se 1951. godine 14-godišnji Australijanac Džejms Herison našao na operacionom stolu hirurškim putem uklonjeno mu je jedno plućno krilo, nakon čega je u bolnici proveo puna tri meseca. Foto: Cnn.com Džejms je imao sreću da je preživeo operaciju, najviše zahvaljujući velikim količinama donorske krvi. Nakon što je shvatio da su donatori najzaslužniji što je ostao živ, Džejms se i sam zakleo da će postati dobrovoljni davalac te dragocene tečnosti. U skladu sa nekadašnjim australijskim zakonima, davaoci krvi su morali imati barem 18 godina, tako da je dečak morao još malo pričekati. No, ni nakon četiri godine njegova želja se nije ugasila, donosi priču Lola magazin. Džejms je održao svoje obećanje i redovno je donirao krv australijskom Crvenom krstu punih 60 godina. Prema procenama te organizacije, ovaj čovek je spasao milione života! Ubrzo nakon što je postao dobrovoljni davalac, doktori su mu saopštili da bi njegova krv možda mogla rešiti jedan smrtonosni problem. “Do 1967. godine u Australiji je svake godine bukvalno umiralo na hiljade beba. Doktori nisu znali zbog čega se to dešava. Bilo je užasno”, izjavila je za “CNN” Džema Felkinmajr (Jemma Falkenmire) iz australijskog Crvenog krsta, i dodala: “Žene su imale mnogo pobačaja, a bebe su se rađale sa oštećenjima mozga”. Danas je poznato da je uzrok toga bio taj što su se bebe rađale sa Rh pozitivnim faktorom nasleđenim od oca, dok je majka bila Rh negativna. U tom slučaju krv trudnica napada krvne ćelije nerođenog deteta. Nakon rođenja deteta s Rh-pozitivnim faktorom, Rh-negativna majka dobiva injekciju anti-D imunoglobulina kako bi se sprečilo stvaranje antitiela koja bi napala crvena krvna zrnca Rh-pozitivne dece u budućim trudnoćama. Doktori su otkrili da Džejms ima retka antitela u krvi i zajedno su radili na tome da razviju injekciju “Anti-D” koja će pomoći majkama sa Rh negativnom krvi da spreče razvoj RhD antitela tokom trudnoće. Ono što doktori nisu uspeli otkriti je kako je moguće da Džejms ima ovu retku vrstu krvi. Pretpostavljaju da bi to moglo imati veze sa transfuzijom koju je dobio u 14. godini života kada je išao na operaciju. Prema podacima Crvenog krsta, samo pedesetak ljudi u Australiji ima ta antitela. Foto: CNN.com “Svaka kesa krvi je dragocena, ali Džejmsova krv je posebno izvanredna. Svaka Anti-D serija napravljena u Australiji potiče iz Džejmsove krvi. Budući da je više od 17% žena u Australiji izloženo tom riziku, Džejms je pomogao da se spase oko 2,4 miliona života”, izjavila je Džema. Poznat kao “Čovek zlatne ruke”, Džejms je 1.173 puta donirao krvnu plazmu – 1.163 puta iz desne i 10 puta iz leve ruke. “To je nešto što mogu da uradim. To je jedan od mojih talenata, verovatno jedini moj talenat – da budem dobrvoljni davalac krvi”, izjavio je Džejms za “CNN”. On danas ima 81 godinu i vreme je da ode u zasluženu penziju. Za novine “The Sunday Morning Herald” je izjavio da bi voleo da i dalje može da donira krv. Međutim, prešao je starosnu granicu za darivanje krvi i Crveni krst želi da sačuva njegovo zdravlje. Početkom maja prošle godine poslednji put je darovao krv okružen bebicama koje je spasio i njihovim večno zahvalnim majkama. Za svoje dobročinstvo 1999. godine je dobio Medalju Reda Australije. https://ddl.rs/zivot/dzejms-herison-covek-zlatnog-srca-spasao-zivot-milionima-beba/?fbclid=IwAR33tGnEhYhPkR5_f3t9pi0CDqls6dNOZPnQ9U5G_3uX8k3QTbjqmjd5Zv8

Glumica Ana Marković Sepe, koja se sa suprugom Slobodanom-Bobom odselila u Nemačku pre nekoliko godina, opisuje koliko sreće je u njihovu svakodnevicu donela kćerka koja ima Daunov sindrom i kako su zahvaljujući njoj postali porodica Ovo je priča o ljubavi, poverenju, istrajnosti, borbi, ovo je priča o dvoje ljudi koji se vole i uz osmeh preskaču ozbiljne prepreke koje im je život postavio. Glumica Ana Marković i hirurg Slobodan-Boba Sepe su se upoznali tako što je u pitanju bila opklada, koju je Ana dobila. On joj je sada suprug i imaju dve kćerke, Vidu i Zoe. Žive u Nemačkoj. Pre nego što su odlučili da napuste rodni Beograd Boba je radio u klinici Dragiša Mišović, a Ana igrala na scenama prestoničkih pozorišta. Prvi put na velikom platnu pojavila se u ostvarenju “Kad porastem biću Kengur”. Igrala je i u filmovima “Klopka” i “Sutra ujutru”, serijama “Mile protiv tranzicije” i “Ranjeni orao”, a poslednja ovdašnja predstava joj je “Antihrist” Andraša Urbana u Bitef teatru. – Zapalili smo zajedno. Boba je dao znak za pokret. Bilo nam je odjednom nepodnošljivo. Beograd je bivao sve manji za nas. Perspektiva nam je izmicala iz ruku stalno. Ni on ni ja nismo mogli da se bavimo svojim poslom onako kako smo jedino želeli. Sloboda se svodila na stan u kom smo živeli i na neke naše ljude. Hteli smo da živimo i uživamo, a ne da preživljavamo – kaže Ana. Posle duge potrage Slobodan je dobio posao u Bremenu. – Prvi dan u tuđini bio je oblačan, naravno. Bio je maj, ali je padala kiša. Boba je već bio ovde, a mene i psa Mileta dovezao je moj brat. U kući smo imali samo dušek za spavanje. To je bilo to. I bili smo srećni. Bili smo zajedno. To je bilo najvažnije. A i dušek je bio vrhunski. U emigrantskom životu nema nekog glamura. Nema crvenog tepiha, niko te ne čeka raširenih ruku. Moraš da se dokazuješ iz početka, da napraviš svoju mrežu ljudi i opcija. Ali niko te ne sapliće. Sve je na tebi, na tvojoj ambiciji. Ceni se ono što umeš i znaš. To nam izuzetno prija. SNAŽNA ŽENSKA Ana je na svom fejsbuk profilu delila sa prijateljima vesele emigrantske slike. Ostala je u drugom stanju, pravila je otisak svog stomaka pred porođaj u gipsu, zezala se. Mladi bračni par jedva je čekao da njihov život dobije novu dimenziju. – Trudnoća je bila romantična. Bila sam zgodna trudnjača sa lubenicom. Kućili smo se i ja sam intenzivno učila nemački. Onda se mesec dana posle porođaja nije oglašavala, da bi odjednom pored slike bebe osvanuo status: “Vida Sepe je tačno mesec dana sa nama. Vida ima Daunov sindrom i čeka je operacija srca. Vida je hrabra i snažna ženska. Naša Vida gleda zvezde.” – Kad se Vida rodila, bili smo zbunjeni. Posle prvog šoka i vesti da pored dijagnoze Daunovog sindroma ima i ozbiljan problem sa srcem, oboje smo počeli da tonemo. Bili smo uplašeni. Nismo znali šta treba da se radi. Tada smo bili brutalno iskreni jedno prema drugom. To nas je još više ujedinilo. Drugačije ne bismo opstali. Sve smo govorili jedno drugom. Ali baš sve. Naši roditelji, koji su se sabrali brže od nas, bili su s nama sve vreme. Moj brat je odmah došao. Moja kuma se nacrtala u našem stanu. Bobu je drug iz klupe zvao svaki dan. Samo njih dvojica znaju šta su pričali satima, a Bobu su ti razgovori vraćali u život. Bila je gužva i emocije su bile pomešane. S jedne strane želiš da budeš sam, a s druge je veoma važno da se ne osećaš usamljeno. Taj prvi Vidin mesec bio je najintenzivniji period u njihovim životima. – Počela je borba za njeno zdravlje. Čekali smo operaciju srca, pokušavali da razumemo šta se događa i šta treba da radimo. Sticajem okolnosti shvatili smo koliko imamo prijatelja. Nemamo ih mnogo, ali barem znamo ko su i da se mnogo volimo. Kao i da imamo snažnu i divnu familiju i da ćemo sve uraditi za našu Vidu. I da ćemo da idemo na more kad sve prođe. Usledilo je veliko spremanje života. Prioriteti su se posložili sami od sebe. Postali smo roditelji. Tim. Porodica. To je uradila Vida. Takva drugačija i posebna napravila je od nas porodicu. Nije lako suočiti se s činjenicom da ti je dete drugačije. A još je teže kada nema podrške. Kod nas, na primer, ljudi misle da kada rodiš dete sa Daunovim sindromom ne treba da ti čestitaju. Nemci čestitaju i dolaze da upoznaju bebu. I ponude se ukoliko je potrebna neka pomoć. A kada rodiš drugačije dete, ne treba ti tešenje. Treba ti podrška. Osim podrške, Ana napominje da je ključno i obrazovanje. – Internet. Knjige. Morali smo da se upoznamo sa Vidom. Nismo znali dovoljno i samo smo čitali. To nije jednostavno, ali je neophodno. Neznanje je problem. I to što se neguje. Čitali smo blogove, gledali filmove, dokumentarce. Shvatili smo da nismo jedini. Usput, Vida nam se uvlačila pod kožu i stvari su polako dolazile na svoje mesto. Zaljubili smo se u nju. Ne bismo je menjali ni za šta na svetu. Baš takva kakva jeste ona je magična. OZBILJNA EKIPA Vida je, sudeći po fotografijama i utiscima onih koji su je upoznali, jedna radoznala i mila devojčica koja polako, ali sigurno počinje da uživa u bezobrazlucima. Neposredna je, neodoljiva, šarmerka. – Pored toga, ona je u ozbiljnom fizičkom i intelektualnom programu. I to je tako od njene osme nedelje života. Vida Sepe ozbiljno trenira. Vrlo smo ponosni na njen trud. Ona je najhrabrija osoba koju poznajem. Taj Vidin program zove se “Doman metoda”. – To je program koji roditelji sprovode samostalno sa decom kod kuće. Smatra se da su baš oni najviše motivisani za napredak svoje dece, da ih najbolje poznaju sa svim njihovim specifičnostima. Zato se roditelji osnažuju i daju im se znanje i alat za rad sa decom. Ovaj program uključuje ishranu i fizički, taktilni i intelektualni aspekt. Vida trenira od osme nedelje života. Nikad nije suviše kasno niti suviše rano da se počne. Rana stimulacija je, to kažem iz iskustva, veoma moćna stvar. I naravno ne tiče se samo dece koja imaju neka oštećenja. U međuvremenu, Vida je dobila mlađu sestru Zoe i njih dve su sada ozbiljna ekipa. – Zovemo ih Magična i Talična. Vida je Magična. Baš jeste. Razoružava nežnošću i osmehom. A Zoe je Talična jer ima Vidu za sestru – kaže kroz smeh ova talentovana glumica. Ana i Boba su se upravo vratili iz Belgije, iz Briža, i bilo im je divno uprkos činjenici da su sve vreme gurali dvoje kolica i vodili pse sa sobom. Sada se spremaju za Prag, pa dolaze u Beograd, a devojčice su rezervisale i kupanje na Majorki. Ana jedva čeka da ponovo počne da radi. – Morala sam da odbijem nekoliko sjajnih ljudi i ponuda jer ili mi je stomak bio do zuba, ili je beba bila previše mala. Ali sad sam tu. Vreme je da se život vrati u pravi ritam. Osećam da će se uskoro desiti neke sjajne stvari. Dok razgovaramo, Ana je upravo pročitala vest da je ovde pretučen otac devojčice sa Daunovim sindromom zato što je zamolio nekog da se skloni sa parking mesta za invalide. “Pretukli ga ladno”, kaže u neverici i nastavlja: – Roditelji dece koja imaju neki problem jesu jaki ljudi, posebno u Srbiji. Oni nemaju sistemsku podršku i moraju svaki dan da se susreću sa svim mogućim problemima, potpuno sami. Uz to, moraju da budu uz svoju decu jer sistem uglavnom nema nikakvo ili nudi loše rešenje. Zato je vrlo glupo da na sve što prolaze treba još i da se nose sa čudnim i pretećim pogledima u autobusu, na ulici, u parku, u radnji, u domu zdravlja. Da čitaju jezive komentare ispod slike svoje dece koju su objavili na nekoj društvenoj mreži. U Nemačkoj je stvar potpuno drugačija. – Moram da priznam da sam srećna što Vida ne zavisi od sistema u Srbiji. Ona je ovde apsolutno prepoznata od svih institucija koje su joj potrebne, i što je podjednako važno, od običnog sveta. U tramvaju, na igralištu, u restoranu, nikada i nigde se nisam osetila čudno. Naprotiv. Osećam se vrlo dobrodošlo sa svojim detetom. Važno je i to da Vida ide u jaslice i tamo ima drugare. To su integracione jasle i u svakoj grupi je jedno dete koje je iz nekog razloga drugačije. To obdanište tako funkcioniše trideset godina! To se zove svest društva. To je prava briga za one koji mogu i treba da budu deo društva. Na nama je samo da im stvorimo uslove u kojima će moći da zablistaju i obogate naše živote, a i da sami budu srećni. Da se osećaju dostojanstveno, jer ko smo mi da njima, o kojima nemamo pojma, to oduzimamo. Volela bih da moja Vida sama šeta Beogradom i da ja o tome ne moram da maštam. Ali ovakav Beograd je opasan. Strašno je da ljudi kriju svoju drugačiju decu, da se ti klinci smeštaju u institucije pod ključem. Strašno je da grad Beograd ukida finansiranje stanova za stanovanje uz podršku i da sve počiva na angažovanju roditelja. A najstrašnije je ako mi našu decu, kada nas pitaju o drugačijoj deci, ućutkujemo i na kraju ostavimo bez odgovora. Onda nema nade. Naučite svoju decu da poštuju različitost. Ohrabrite ih da upoznaju drugačije. Ana je povodom Dana osoba sa Daunovim sindromom, 21. marta, objavila video u kome, između ostalog, kaže: “U Srbiji ljudi kriju drugačiju decu… Nemoj da okrećeš glavu… Daunov sindrom nije bolest… Zato, druže, nemoj da si cava.” Neposredno pre toga postavila je plakat na kome piše: “Budi miran, to je samo jedan hromozom više.” Sada ima potrebu da kaže još nešto: – Možda je neko ko ovo čita upravo dobio drugačije dete. Mi mu porodično čestitamo i cmačemo bebu! Bravo, mama! Svaka čast! Tata, čestitamo ti! Iako je na početku teško, baš teško, biće sve okej. Biće divno. Uživaćete u svom detetu skroz-naskroz. Volećete se kako niste znali da je moguće. Držite se zajedno. Volite se! izvor

Koliko ste spremni da se zrtvujete? Jer On kaze onaj koji hoce sa mnom poci valja mu proci kroz svakakve nevolje, tuge , stradanja. Послато са iPhone користећи Pouke.org мобилну апликацију

Ovu temu treba prisajediniti temi o dusi ili SVESNOSTI duse nakon smrti tela. Bile su te teme ali ja ne mogu da ih pronadjem... Poznati fizičar kategorično tvrdi: Život posle smrti je nemoguć Šon Kerol, kosmolog i profesor fizike na uglednom Tehnološkom univerzitetu u Kaliforniji (Caltech), tvrdi da je život posle smrti, ideja koju promovišu brojne svetske religije, fizički nemoguć. "Mi potpuno razumemo zakone fizike koji se nalaze u pozadini svakodnevnog života", rekao je Kerol, dodavši da sve ono što se događa u stvarnosti mora da bude u okviru granica mogućeg. Da bi život posle smrti postojao, svest bi morala da bude odvojena od našeg fizičkog tela, što nije slučaj, tvrdi fizičar. Svest, na elementarnom nivou, čine atomi i elektroni koji stvaraju ono što nazivamo umom. "Zakoni fizike ne dozvoljavaju tim česticama da funkcionišu na taj način nakon ljudske smrti", smatra Kerol. "Postoji jedan veliki, nepremostiv problem u vezi sa idejom da postoji neka vrsta svesti nakon što naša tela umru i raspadnu se na atome od kojih su sačinjeni. Naime, mi potpuno razumemo zakone fizike koji određuju naš svakodnevni život i ne postoji nijedan način da ti zakoni dozvole 'preživljavanje' informacija uskladištenih u naše mozgove nakon smrti", napisao je Kerol za "Scientific American". Kerol se poziva na kvantnu teoriju polja prema kojoj, jednostavno rečeno, svaka vrsta čestica stvara sopstveno polje. Primera radi, svi fotoni u svemiru imaju svoje polje, baš kao i svi elektroni i ostale vrste čestica. Da postoji život posle smrti, mogli bismo da ga izmerimo. Kerol objašnjava da bi, ako se život na bilo koji način nastavlja nakon smrti, testiranja kvantnih polja otkrila "duhovne sile" ili "duhovne čestice", a to se ne događa. "Ako stvarno postoje samo atomi i poznate sile, ne postoji način da ljudska duša preživi smrt", napisao je Kerol. "Verovanje u život posle smrti zahteva, blago rečeno, postojanje fizike koja nadilazi Standardni model. I najvažnije od svega, trebalo bi da postoji način da ta 'nova fizika' interaguje s atomima koji nas čine. U kvantnoj teoriji polja ne može da postoji kolekcija 'duhovnih čestica' i 'duhovnih sila' koje stupaju u interakciju s našim 'običnim' atomima jer bismo ih u protivnom detektovali tokom dosadašnjih eksperimenata", smatra Kerol. Život posle smrti je, dakle, "dramatično nekompatibilan" s modernom naukom. Jednom kada to prihvate svi naučnici, moći ćemo da počnemo da razumemo način na koji ljudski um funkcioniše, uveren je poznati fizičar. "Ne postoji razlog da budemo agnostici vezano za ideje koje su dramatično nekompatibilne sa svime što znamo o modernoj nauci. Jednom kad savladamo našu nevoljnost da se suočimo sa stvarnošću po ovom pitanju, moći ćemo da se pozabavimo mnogo zanimljivijim pitanjima, poput onih o načinu na koji ljudska svest zaista funkcioniše", zaključuje Kerol.

Veoma često razmišljam o večnosti. Kako će to izgledati, šta bih radio. Koliko sam shvatio čitajući Sveto Pismo, Raj je mesto gde Bog živi i mesto gde greh ne postoji. U Raju svi imaju večan život. Mene uvek uzbudi kada čujem tu reč, jer ne mogu da shvatim život koji nema kraja. Ponekad razmišljam, možda ću za to vreme moći da posetim sve galaksije i sve njihove zvezde, da vidim kako izgledaju drugi svetovi. Kako vi zamišljate večnost? Baš me interesuje kako vi vidite Raj. Jel vidite samo kao mesto gde Bog živi i gde ćete videti svoje voljene ili mislite da ima mnogo više od toga?

ŽIVOT U NEZNANJU? Agnostici i agnosticizam Autor Glas Koncila - 1. rujna 2017. Nakon pada komunizma mnogi, pa i bivši uvaženi političari, izjašnjavali su se kao agnostici. Navodno vjeruju da nešto postoji, ali ne znaju što, ne tiče ih se, žive svoj život. Agnostici znaju da nešto ne znaju, ali ne znaju što ne znaju. To je u najmanju ruku naivno, da ne kažem da je u krajnjoj liniji i opasno provesti život na zemlji u neznanju. U koje područje života spada agnosticizam i njegovi (ne)prosvijetljeni sljedbenici agnostici? Koja je njihova »znanstvena istina« i uporište? Jure Kesedžić, Odžak Talijanski dogmatičar Piero Coda s Papinskoga lateranskoga sveučilišta tumači nam da riječ »agnosticizam« etimološki dolazi iz grčkoga, od pridjeva »a-gnostos«, što znači »ne-spoznatljiv«. Tu je riječ, kako piše prof. Coda u »Enciklopedijskom teološkom rječniku«, smislio pozitivistički pisac R. H. Huxley 1869., no premda se nadovezuje »na nauk koji je oblikovan u ozračju pozitivizma XIX. st., obuhvaća, općenitije, svaku teoriju spoznaje koja bi govorili o nespoznatljivosti svega što nadilazi razinu fenomenološke i empirijske spoznaje.« Upravo se zbog toga razlikuje od skepticizma i od ateizma, koji nisu samo – kako i Vi otprilike pišete – poput agnosticizma »suzdržani« s obzirom na spoznatljivost nadosjetnoga svijeta i Boga, nego im niječu i postojanje. Postojala je i teološka inačica agnosticizma Zanimljivo je, nadalje, da prof. Coda upozorava da agnosticizma ima i na filozofskom i na teološkom području. Na onom prvom, filozofskom, mogu se razlikovati tri njegova temeljna oblika. Prvi je »oblik općenito povezan s poimanjem spoznaje, koji ne priznaje sposobnost metafizičke prodornosti razuma«, tj. predmet »prave spoznaje« samo je ono što pripada u polje egzaktnih ili povijesnih znanosti, dakle samo ono što su fizičke ili ljudske činjenice. Drugo, programatski gledano, agnosticizam se kao opća teorija »područja i granica spoznaje« prije svega potvrđuje u pozitivističkoj struji u XIX. stoljeću. Na kraju, »kao sjajna prethodnica – koju valja brižno razlikovati od prethodnih oblika – tu je kantovski kriticizam: kao formulacija nemogućnosti (teoretske, ne praktične) da se dohvati nadosjetnost.« Konačno, kaže prof. Coda, može se spomenuti i »vulgarni« agnosticizam koji uopćeno tvrdi da je Bog nespoznatljiv, ponajprije zato da čovjek ne mora povući egzistencijalne i praktične posljedice koje bi iz toga proizlazile. No isto tako može postojati – »i doista je povijesno postojala – teološka inačica agnosticizma, prema kojoj se, iz nesposobnosti razuma da dođe do Boga, zaključuje o nužnosti vjere kao jedine valjane spoznaje nadosjetnosti (fideizam).« Taj teološki agnosticizam moramo razlikovati od »apofatizma, prema kojemu se vrhunac spoznaje vjere, koja pretpostavlja razum, ipak događa prolaskom kroz egzistencijalni trenutak šutnje i noći samoga razuma, po kojem Bog stvorenju može uliti svoj vlastiti način spoznavanja (u Duhu).« Božje postojanje: niti utvrđivanje niti nijekanje Ono što je za nas vjernike važno jest da u biblijsko-kršćanskoj predaji koju baštinimo nema mjesta agnostičkomu poimanju stvarnosti: »U njoj, zaista, vjerom prihvaćena Božja objava pretpostavlja da je razum sposoban doći do spoznaje opstojnosti Boga i njegovih savršenstava, a također prepoznati da je čin, kojim se Bog objavljuje, od Njega samoga.« Prvi vatikanski koncil u konstituciji »Dei Filius«, na temelju biblijskoga svjedočanstva iz Knjige Mudrosti (Mudr 13, 1-9), Djela apostolskih (Dj 17, 22-28) i Poslanice Rimljanima (Rim 1, 18-21), ustvrdio je da se »svjetlom naravnog ljudskog razuma, iz stvorenih stvari, sigurno može spoznati Bog, početak i cilj sviju stvari.« Može se spomenuti i »vulgarni« agnosticizam koji uopćeno tvrdi da je Bog nespoznatljiv, ponajprije zato da čovjek ne mora povući egzistencijalne i praktične posljedice koje bi iz toga proizlazile. I Katekizam Katoličke Crkve u dva broja (2127 i 2128) ističe da agnosticizam poprima sve više oblika: »U nekim slučajevima agnostik odbija nijekati Boga; naprotiv, dopušta da postoji transcendentno biće, ali koje se ne može objaviti i o kojem nitko nije u stanju ništa reći. U drugim pak slučajevima agnostik se ne izjašnjava o Božjem postojanju, izjavljujući da je nemoguće to dokazati, dapače da nije moguće to ni utvrditi ni zanijekati. Agnosticizam katkad može sadržavati izvjesno traženje Boga, ali može također predstavljati stanovit indiferentizam, bježanje od temeljnoga problema postojanja i tupost moralne savjesti. Vrlo se često agnosticizam izjednačuje s praktičnim ateizmom«. Kada je o toj »izjednačenosti« riječ, onda moramo reći da je ateizam – time što odbacuje ili niječe Božje postojanje – grijeh protiv krjeposti bogoštovlja, pa ga Katekizam – navodeći riječi dokumenta »Gaudium et spes« Drugoga vatikanskoga koncila – ubraja među najteže pojave našega vremena, te ističe da se ateizam »često temelji na krivom poimanju ljudske autonomije koja ide čak do nijekanja svake ovisnosti o Bogu.« Um može doprijedi do duhovne zbilje Zapravo, »priznavanje Boga nipošto se ne protivi ljudskom dostojanstvu, jer je tom dostojanstvu temelj i savršenstvo u samome Bogu«, a Crkva zna »da se njezina poruka slaže s najdubljim željama ljudskoga srca« (GS 20 i 21) te »Gaudium et spes« (GS 15) stoga ispravno ističe, ali i potiče – možda posebno baš one koji se nazivaju agnosticima: »Budući da čovjek ima udjela u svjetlu božanskoga uma, on ispravno sudi da po svome razumu nadvisuje sveukupnost stvari. Neumorno rabeći sposobnosti svojega duha tijekom stoljeća, on je zasigurno napredovao u empirijskim znanostima, u tehničkom umijeću i u umjetničkom stvaranju. U naše je vrijeme postigao zamašne uspjehe time što je napose istraživao i sebi podvrgnuo materijalni svijet. No čovjek je ipak uvijek tragao za dubljom istinom i nalazio ju je. Um se, naime, ne da ograničiti na puke pojave, nego je sposoban s pravom sigurnošću doprijeti do duhovne zbilje, makar je zbog grijeha djelomično zasjenjen i oslabljen. U konačnici se razumska narav ljudske osobe usavršuje i treba usavršiti mudrošću, koja blago privlači čovječji duh da traga za istinom i dobrom i da ih ljubi; njima prožet, čovjek je po vidljivome vođen prema nevidljivome.«

Sta radite kad shvatite da vam je tesko da se molite? Da li koristite neko podsecanje? Na primer: da li lepite papire sa molitvom, psalmima na ogledalo dok perete zube ili se brijete, da li imate zalepljenu ikonicu omiljenog svetitelja na vidnom mestu, da li nosite omiljene akatiste, molitve u torbi, rokovniku...? Jedna mama je slikovito opisala kako ona resava ovaj problem:

Pa, šta kažete?! Ja imam 20 godina i kao da je juče bilo kada sam bio predškolsko....

Kako je ispunio zavet francuske porodice Gujon, koja je pre dva veka ostala bez ičega preživljavajući samo od pomoći dobrih i milosrdnih ljudi. Kako se borba za slabije, istinu i čast prenosila kao zavet u njegovoj porodici sa generacije na generaciju. Kako su u porodici učeni da ustanu iz spirale tišine i stanu na stranu istine i pravde ma kako to ponekad bilo teško. Kako se susreo sa pričom o Srbima, kako su njegov otac i deda pričali o Srbima. Izvor: https://www.youtube.com/

Kao sto moze da se primrti Jevandjelja nigde ne opisuju Isusovo detinjstvo i mladost. Objasnjenje koje naucnici daju je da Jevandjelja spadaju u drevne biografije, i da se one nisu pisale na isti nacin kao i savremene. Da li postoji jos neki primer u istoriji da su necije biografije zapisane na identican ili slican nacin kao i Hristove?

Fotograf i antropolog Igor Čoko gotovo tri godine fotografisao je život osuđenika Okružnog zatvora. Foto: Igor Čoko - Iz knjige "Iza rešetaka" / Promo On je to činio na zatvorenom odeljenju bloka 5-1 Okružnog zatvora u Beogradu, kao vid procesa rehabilitacije kroz umetnost koja se sprovodi kroz program postupanja Službe za tretman ove penalne ustanove. Epilog tog rada je knjiga fotografija "Iza rešetaka", objavljena u produkciji Službe za tretman, koja na jedinstveni način dokumentuje zatvorsku svakodnevicu. Čokove fotografije su toliko realistično prikazale zatvorski život i prodrle do najtananijih osećanja da će svakoga zadiviti već na prvi pogled. Foto: Igor Čoko - Iz knjige "Iza rešetaka" / Promo Mnogi osuđenici imaju izražena verska osećanja - Cilj ovog antropološko-fotografskog pristupa je rad sa licima na izdržavanju kazne zatvora kroz neposredan i umetnički, kreativan pristup koji ima za cilj da ih oslobađa, emocionalno otvara. Dugotrajan i kompleksan rad u kome je fotografija, kao epilog tog procesa, samo krajnji klik koji će dokumentovati konačnu priču. Kroz takav pristup među osuđenicima probudili smo izvanredne talente za glumu, poeziju, crtanje - priča Čoko. Foto: Igor Čoko - Iz knjige "Iza rešetaka" / Promo Kako kaže, najvažniji deo procesa bila je interakcija, razgovor sa osuđenicima i posmatranje njih kao ljudi, a ne kao brojeva. - Njima je pružena šansa da budu to što jesu. U pitanju su ljudi koji ne znaju da se pretvaraju. Ljudi koji će na svoj iskreni način proceniti kakve su vam namere. I od toga zavisi da li će vam se otvoriti ili ne - kaže Čoko. Foto: Predrag Dedijer / RAS Srbija "Među osuđenicima probudili smo izvanredne talente za glumu, poeziju, crtanje...", kaže Igor Čoko, fotograf i antropolog U knjizi se nalaze i neke od ispovesti osuđenika koje otkrivaju njihove emocije. - Burmu sam istetovirao tokom robije zato što nisam mogao da nosim prsten. Burma je posveta mojoj ženi koja me je čekala sve ove godine robije - jedan je od citata zatvorenika. Foto: Igor Čoko - Iz knjige "Iza rešetaka" / Promo U okviru programa postupanja Službe za tretman, osuđena lica sprovode slobodne aktivnosti kroz vežbanje u teretani, korišćenje biblioteke, glumu i literarne radionice, a aktivnosti poput radnog angažmana, opismenjavanja i obrazovanja značajno im pomažu. Foto: Igor Čoko - Iz knjige "Iza rešetaka" / Promo Izvođenje predstava jedan je od većih projekata rehabilitacije - Pohađamo ovde opismenjavanje. Hoću da naučim da pišem, da mi bar malo robija bude korisna. Kako ide? Pita me drug iz sobe dokle sam stigao. Ja mu kažem, za dva dana sam stigao do V. On se smeje... - još jedan je od citata. Drugi pak vreme već uveliko provode čitajući. - Kroz knjige makar na trenutak pobegneš iz zatvora. Kroz knjige i dok spavaš - glasi jedan od citata. Pa ipak, teretana je jedno od omiljenih mesta osuđenika, baš kao i rad. Tada oni oslobađaju svoju fizičku energiju, osećaju se korisnim i u svojoj ćeliji lakše dočekaju naredni dan. Foto: Igor Čoko - Iz knjige "Iza rešetaka" / Promo Društvene igre kao animacija - Dobio sam priliku da radim. Znači mi to. Imaš neku svrhu dok čekaš da istekne kazna. Ispunjen dan. Dođeš s posla umoran i nemaš vremena da misliš o glupostima. Kažem ti, napolju me čeka porodica, daj da ovo odrobijam i nikad više - napisao je jedan od osuđenika. Jedan od većih projekata rehabilitacije je i izvođenje pozorišnih predstava. Prepuštajući se ulozi, osuđeno lice kroz taj proces postaje umetnik, kreativac koji otkriva neko svoje drugo ja. Foto: Igor Čoko - Iz knjige "Iza rešetaka" / Promo Suživot zatvorenika nije problematičan - Služba za tretman Okružnog zatvora u Beogradu i NVO Centar za rehabilitaciju imaginacijom realizovali su pozorišni projekat "Zapisi iz ćelije br 12" u kojem su učestvovali osuđenici sa zatvorenog odeljenja na izdržavanju kazne zatvora u ovoj ustanovi. Predstava nastala prema motivima "Zapisa iz podzemlja" F. M. Dostojevskog u periodu od godinu dana prikazana je ukupno 17 puta u matičnom zatvoru i u najvećim kazneno-popravnim zavodima u Srbiji. Veliko finale ovog projekta bilo je u septembru 2015. izvođenjem predstave za javnost u Domu omladine Beograda - objašnjavaju u Okružnom zatvoru u Beogradu. Foto: Igor Čoko - Iz knjige "Iza rešetaka" / Promo Druženje između zidina okružnog zatvora Stigli i do Amerike Na poziv organizatora međunarodne konferencije "Performing the world", održane u Njujorku krajem 2016, predsednica Centra za rehabilitaciju imaginacijom i autorka projekta Marina Kovačević predstavila je eminentnim gostima premijerno film i u diskusiji nakon projekcije koja je izazvala veliko interesovanje predočila svoja iskustva u radu sa osuđenicima u srpskim zatvorima. Nakon premijere u Njujorku, film je prikazan u američkim federalnim zatvorima u Kentakiju, Mičigenu i Sen Kventinu, gde je postao deo programa rehabilitacije za američke osuđenike. Ovaj vid saradnje između Srbije i Amerike se dešava po prvi put. Foto: Igor Čoko - Iz knjige "Iza rešetaka" / Promo Sa osuđenicima se redovno radi O autoru Igor Čoko rođen je 1975. godine u Kninu, Hrvatska. Živi i radi u Beogradu. Po obrazovanju je diplomirani etnolog antropolog. Iz perspektive vizuelnog antropologa, kroz dokumentarnu i uličnu fotografiju istražuje senzibilitet ljudi, uličnog života i života stigmatizovanih grupa. Urednik je digitalnog magazina za uličnu i dokumentarnu fotografiju "Grain”. Autor je knjiga fotografija "Subverzivna estetika ulice: Prizori raskošne stvarnosti”, "Zarobljeni ili Pakao je tu iza ugla” i "Iza rešetaka: Život osuđenika iz Okružnog zatvora u Beogradu”. http://www.blic.rs/vesti/hronika/neverovatne-fotografije-iz-srpskog-zatvora-ovako-izgleda-tajni-zivot-iza-resetaka/z1h68n1

Kako usaglasiti svoje ja i Boziju volju, sta je ono sto je najbolje za mene, kako da znam koja je Bozija volja za moj zivot? Da li mi je ono sto trazim od Boga na korist? Neka su od pitanja Neko od forumasa je rekao neka bude volja Bozija, nije mi ni potrebno da znam, al ako ja znam sta hocu i to trazim od Boga onda nisam pasivni posmatrac vec usaglasavam svoju volju sa Bozijom uz puno padova i borbe...

Foto: Milan Stojiljković (privatna arhiva); Milan Stojiljković Milan Stojiljković iz Donje Trnave već godinu dana na bicilu putuje kroz Srbiju sa svojim prijateljem i obilazi razne seoske sredine. A kao rezultat tih putovanja otkrio je šta nedostaje okolnim selima i pokrenuo brojne akcije kako bi poboljšao svet oko sebe. „U svet biciklizma smo krenuli potpuno spontano. Nismo imali nikakvu ambiciju, ali kako smo prelazili kilometre bili smo sve opušteniji. Hteli smo da pobegnemo od stvarnosti, a ispostavilo se da smo upravo kroz biciklizam ušli u stvarnost još dublje“, objašnjava Milan. Od maja do septembra prošle godine Milan i njegov drug, Milan Živković, su napravili 12 tura, obišli 13 opština i prešli oko 1300 kilometara. Ovaj momak je završio Ekonomski fakultet 2011. godine, ali nije uspeo da nađe posao u struci. U potrazi za zaposlenjem, Milan je postao popisivač stanovništva, a naredne godine i popisivač poljoprivrede. Obavljati popis poljoprivrede bio je teži posao od popisa stanovništva, navodi Milan, jer su ljudi bili skeptični i iz straha odbijali da daju informacije o svojoj imovini. Skupljajući razne priče brojnih ljudi, koji su bili željni razgovora, Milan je odlučio da sve to objedini u knjigu „Popisivač na točkovima“. Ova knjiga je objavljena u martu ove godine i već je imao promocije u Donjoj Toponici, Nišu i Beogradu. „Pokušavao sam da nađem nešto lepo u tom poslu, a to su upravo bili ’biseri’, razne anegdote i primere dobre prakse koje sam prikupljao na terenu. Krenuo sam da šerujem sve to na tviteru pod nalogom Popisivač i video sam da se to ljudima dopalo. Kada sam krenuo da se bavim biciklizmom prikupljao sam razne priče i shvatio da to može da preraste u knjigu. Tako sam objavio knjigu ’Popisivač na točkovima’“, ističe ovaj bivši popisivač i biciklista. Međutim, osim biciklizma i objavljene knjige, Milan je i predsednik organizacije „Kobra“, koja postoji od 2007. godine, i koja radi na brojnim društvenim i kulturnim akcijama. Edukovali su se kako da pišu projekte da bi mogli da svoje ideje sprovedu u delo. „Napravili smo park u Donjoj Toponici, na mestu divlje deponije, koju smo očistili, i obnovili smo Dom kulture u tom selu. Sada je tamo i biblioteka, folklor za najmlađe, besplatan internet, stoni tenis, stoni fudbal, pikado, penzioneri mogu da igraju šah i to je sada mesto koje nas, mlade, drži za ovu sredinu“, ističe ovaj svestrani dečko. Ono što je veoma bitno za društveno-kulturni razvoj ove sredine jeste to što „Kobra“ organizuje međunarodne kampove od 2012. godine. Tada Dom kulture u Donjoj Toponici ujedini dvadesetak volontera iz celog sveta, koji pomažu u brojnim akcijama, ali i predstavljaju svoje kulture. Meštanima sve to predstavlja pravo uživanje, a stranci odlaze u svoje zemlje puni utisaka. Članovi ove organizacije su očistili još jednu divlju deponiju između Donje Trnave i Donje Toponice, odakle je uklonjeno oko 30 tona otpada, a preko puta su napravili teren za odbojku na pesku, letnjikovac i javnu česmu, gde mladi preko leta provode veliki deo svog slobodnog vremena. „Ono što je posebno ostavilo trag na ruralni razvoj je to što našu grupu uzimaju kao primer dobre prakse, zbog čega stalno dobijamo pozive od mladih ljudi iz sele Srbije, koji bi nešto promenili u svojoj zajednici a ne znaju kako. Mi smo tu da im pomognemo da ostvare svoju ideju“, ponosno ističe Milan Stojiljković. Ove godine će organizovati tri međunarodna volonterska kampa: u maju, julu i septembru. U toku ove godine će, u saradnji sa niškom nevladinom organizvacijom „Proaktiv“, sprovesti projekat koja se odnosi na organsku proizvodnju. Pokušaće da proizvedu organsko začinsko bilje na oglednoj parceli. Ovaj projekat obuhvata sedam edukacionih seminara na kojima će učesnici moći da se edukuju kako da primene organsku proizvodnju iz te oblasti na svom imanju. Jedan trening je održan u martu, a drugi će biti održan krajem aprila u Donjoj Toponici. Osim ovih aktivnosti, Milan ima u pranu još jednu avanturu, ali ovoga puta nije u pitanju biciklizam, već pešačenje! „Ja i još četvoro mojih drugara ćemo pešačiti do Atosa u Grčkoj. Ići ćemo od Vranja do Hilandara, što je oko 450 kilometara u jednom pravcu. Treba da krenemo 25. maja, a do tada moramo da nabavimo novu opremu. Zbog toga ću svu zaradu od prodaje knjige da uložim u štampanje novog tiraža i u opremu za to putovanje“, objašnjava ovaj ambiciozan dečko. http://niskevesti.rs/2420-ovaj-decko-vraca-zivot-selima/

Preminuli general Vladimir Trifunović je jednom prilikom rekao da je jedini general kog je Hrvatska osudila za ratni zločin, a Jugoslavija jer ga nije počinio. Njegovu 43 godina dugu vojničku karijeru u JNA do kraja njegovog života obeležio je događaj iz 22. septembra 1991. godine, kada je predao kasarnu u Varaždinu. On je to učinio kako bi spasao živote oko 280 vojnika i oficira JNA koji su se nalazili u blizini, pritom ostavljen na cedilu u okruženju višestruko brojnijih pripadnika hrvatske vojske. "Moja majka mi je dala zavet da vodim računa o majkama mojih vojnika koji budu pod mojom komandom jer je ona u Drugom svetskom ratu izgubila dva sina. I dalje su mi pred očima njene suze i zato sam čuvao svaku majku da ne plače kao moja majka", rekao je Trifunović. General je predao kasarnu sa velikom količinom naoružanja, uključujući i tenkove, ali je, kako je rekao, podređenima izdao zadatak da onesposobe tehniku i borbena sredstva i da neprijatelju ne ostave ništa. Trifunović je, pored života vojnika i oficira, morao da spase i živote svoje žene i dece, koji su bili taoci hrvatskih snaga. Zauzvrat je od Hrvata tražio da pripadnicima JNA bude obezbeđen siguran transport do slobodne teritorije. “Ljudi koje sam spasio, to su deca sirotinje. Oni koji su imali vezu i šansu, svi su povučeni iz opasnih garnizona, a ja sam spasao one koji nisu imali nikoga. Moja prva misao bi ponovo bila da spasavam ljude kojima ja komandujem. Vode se ratovi koji nemaju nikakvog smisla. Ubijaju se komšije, zavađa se narod, a ja to nisam želeo. Nisam hteo da pustim vojnike da budu glineni golubovi i da ostave kosti u Zagorju“, rekao je Trifunović. U Beogradu je 1994-95. osuđen za izdaju. Njemu je prebacivano zašto nije srušio branu da potopi celi Varaždin, čime bi podavio sopstvene vojnike, kao i građane Varaždina. Trifunovića je 1997, nakon snažnog pritiska demokratske javnosti, abolirao tadašnji predsednik SR Jugoslavije Zoran Lilić. Vrhovni sud Srbije je 2010. godine ukinuo presudu protiv njega i grupe njegovih oficira, objavio je tri knjige o svom slučaju: Moja borba za istinu, Buđenje savesti – u borbi za istinu i pravnu državu i Neću milost. “Ja sam jedini general kojega je Hrvatska osudila za ratni zločin, a Jugoslavija zato što nisam počinio ratni zločin“, rekao je jednom prilikom. Kako je prenela N1, general Trifunović će biti sahranjen u Bosni i Hercegovini. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=01&dd=17&nav_category=12&nav_id=1221125

Više od 100.000 ljudi u Hong Kongu živi u kavezima površine jedan kvadrat Hong Kong možda jeste jedan od najbogatijih gradova sveta, u kojem cene luksuznih stanova obaraju rekorde, ali to je samo jedna strana priče. U istom tom gradu, više od 100.000 ljudi živi u bizarnim kavezima površine jedan kvadrat - manjim od onih u zoo vrtovima - čiji zakup košta 25 američkih dolara mesečno. Život u kavezima bez kuhinje, kupatila i privatnosti košta oko 25 dolara mesečno Britanski fotograf Brajan Kesi obišao je delove Hong Konga u kojima u nehumanim uslovima živi više od 100.000 ljudi, u kavezima dugačkim dva metra i širokim samo 50 centimetara. Kavezi su naslagani jedan na drugi, zbog čega stanari praktično nemaju privatnost, a uslovi života su daleko ispod svih kriterijuma. Uprkos tome, kavezi nisu jeftini za iznajmljivanje. Prosečna stanarina mesečno iznosi oko 25 američkih dolara, s tim što pojedini imaju veću cenu, jer u njima stanari mogu da se usprave. Sve ovo se događa u gradu u kojem ima više "Luj Viton" prodavnica nego u Parizu. Stanari dele skromna kupatila, a usled nepostojanja kuhinja prinuđeni su da jedu isključivo brzu hranu. Ovi kavezi su već decenijama tema oštrih sporenja u javnosti, ali je u poslednjih nekoliko godina njihov broj čak porastao. Naposletku i ne čudi što socijalni radnici u Hong Kongu moraju šest meseci da žive u "stanu" od jednog i po kvadrata pre no što počnu da rade, kako bi što bolje razumeli život siromašnih Izvor