Професор Зоран Радовановић: Торлакова вакцина

[александар живаљев]

Danas, 20.10.2020.

Uspon i pad Instituta Tolak

Zoran Radovanović

Ne treba mnogo pronicljivosti za zaključak da je Institut „Torlak“ sticao ugled kada su ga vodili priznati stručnjaci (virusolog Ljubinko Stojković i njegovi saradnici), a da je tonuo tokom poslednjih četvrt veka, kada su mu političari, uz jedan izuzetak, nametali svoje nestručne i nekvalifikovane kadrove, poput ginekologa (JUL), hirurga (DS) i, tokom poslednih 8 godina, fizijatra (SNS). Jasno je da vlast radi protiv interesa naroda kada svojim nesposobnim i, često, nezainteresovanim poslušnicima poveri vođenje ustanova od nacionalnog značaja. Moguće je da pljačka nije jedini motiv za tako nerazumne odluke „s vrha“, ali ostajemo uskraćeni za neko drugo iole logično objašnjenje.

Institut je vremenom prestao da proizvodi vakcine protiv dečje paralize, difterije i velikog kašlja, jer nije pratio tehnološki razvoj, a protiv gripa zato što je posle 2006. izgubio licencu. Svet je štedro pomagao da se stvore uslovi za bezbednu proizvodnju vakcine protiv gripa (hladna soba, centrifuga itd.), ali su optimistička obećanja torlačkog rukovodstva: „Evo, upravo krećemo“ godinama ostajala izjalovljena.

Izgledi da se dođe do domaće vakcine bledeli su uporedo sa šikaniranjem, otpuštanjem ili bežanjem pedesetak najboljih stručnjaka koji su pre 5-6 godina čak stupili i u štrajk. Čitavi pogoni su kadrovski opusteli, pa je prošle godine kao nagoveštaj kakve-takve obnove doživljena vest da je napravljena dugo očekivana vakcina.

Ovaj hroničar stanja u našem zdravstvu pozvao se tada na propise o dostupnosti informacija od javnog značaja i tražio osnovne podatke od Instituta „Torlak“ i Agencije za lekove i medicinska sredstva (ALIMS). Indikativno je da je ostao bez odgovora. Na konspirativnost celog poduhvata ukazuje i ponašanje pojedinih stručnjaka sa Torlaka koji su spremni da „otvore dušu“ u razgovoru po parku, ali izbegavaju kafić, telefon i elektronsku poštu.

Koje to neobičnosti vape za razjašnjenjima?

Prvo, za tehnologiju pravljenja vakcine protiv gripa koja se koristi kod nas potrebno je mnogo stotina hiljada kokošijih jaja. Postoji li neki trag o takvoj javnoj nabavci proletos, kad joj je bilo vreme?

Drugo, tek 5, oktobra (!) o.g. direktorka „Torlaka“ je po Zakonu o javnim nabavkama sklopila ugovor sa firmom „Spasić-Farm“ iz Ćićevca u vrednosti od oko devet miliona dinara (ako su korišćene maloprodajne cene, a to bi bio loš posao, naručeno je 900.000 jaja).

Treće, pošto je rok isporuke „14 dana od dana pisanog zahteva Naručioca“, to znači da su jaja stigla uoči oslobođenja Beograda, u vreme kada je obećano da će vakcine već biti razaslate zdravstvenim ustanovma (!). Kako su onda pravljene? Postoji li kajgana bez jaja?

Četvrto, odvukli bi nam pažnju logički kalamburi u tom ugovoru, ali pomenimo samo jedan: kriterijum za izbor jedinog (!) ponuđača bila je „ekonomski najpovoljnija ponuda“, što podseća na nekada popularnu dečiju šalu o božjoj zapovesti Adamu: „Biraj sebi ženu!“.

Peto, više stručnjaka iz „Torlaka“ tvrdi da je vakcina protiv gripa nedavno uvezena „in bulk“, tj. u velikim posudama i, kako se to žargonski kaže, kao gotov međuproizvod. Zašto bi se svi ti ljudi udružili da opanjkavaju kuću koja ih hrani, osim ako nije u pitanju savest?

Šesto, dobra proizvođačka praksa upućuje na neprekidnost proizvodnog procesa sve do razlivanja vakcine u pojedinačne doze (primarno pakovanje). Zašto je u ovom slučaju pravljena pauza? Da li je rizik bio neminovan zato što je razlivan proizvod iz dalekog sveta?

Sedmo, da je vakcina zaista domaća, morala je da se odredi stabilnost novog proizvoda, tj. postojanost delovanja u određenim vremenskim razmacima. Kada i kako je ispunjen taj neophodni uslov?

Osmo, za koju i čiju vakcinu je ALIMS izdao neophodni setifikat? Da li tajanstveni stvarni proizvođač ima dozvolu Evropske agencije za lekove iz Londona?

Deveto, zašto je za razlivanje i pakovanje vakcine 17 radnih ljudi iz „Torlaka“ izdvojeno od ostatka kolektiva, uz strogu zabranu da ostalima pominju šta su i kako radili?

Deseto, ako je prošlogodišnja probna proizvodnja testirana na radno aktivnoj populaciji (mahom na vojnicima i policajcima) i, sledstveno, bila odobrena za populaciju 18-65 godina, koja će uzrasna ograničenja važiti za ovu vakcinu?

Bilo bi još pitanja i nedoumica, ali željno očekujemo odovor na bar neka od 10 nabrojanih dilema.