Дејан Мачковић: Раскол и нова православна еклисиологија

[Александар Милојков]

Ево и Светог Максима Исповедника: 

Τὸ γάρ Πνεῦμα τὸ Ἅγιον ὤσπερ φύσει κατ` οὐσίαν ὐπάρχει τοῦ Θεοῦ καὶ Πατρὸς, οὕτως καὶ τοῦ Υἱοῦ φύσει κατ` οὐσίαν ἐστίν, ὡς ἐκ τοῦ Πατρὸς οὐσιωδῶς, δι` Υἱοῦ γεννηθέντος, ἀφράστως ἐκπορευόμενον. Προς Θαλάσσιον 63; PG 90, 672C. (Дух Свети природно по суштини постоји као (Дух) Бога и Оца, он је природно и (Дух) Сина по суштини, као онај који од Оца суштински, кроз Сина који је рођен, недокучиво исходи.)

Такође и Свети Јован Дамаскин, који за Оца каже да ἀεὶ ἦν ἔχων ἐξ ἑαυτοῦ τὸν αὐτοῦ λόγον, καὶ διὰ τοῦ λόγου αὐτοῦ ἐξ ἑαυτοῦ τὸ Πνεῦμα αὐτοῦ ἐκπορευόμενον. Διάλογος κατὰ Μανιχαίων 5; PG 94, 1512B. (вечно беше (Отац) као онај који из себе има свог Логоса, и који кроз свог Логоса из себе Духа свога исходи.)

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Ето морао сам молитве +Игњатијеве да призовем да би ме +Максин доктор удостојио. 

Нема везе за тебе, јер какве би уопште везе догмат Тројици имао са животом, зашто би се неки поредак у Тројици осликавао у животу Цркве, или у антропологији?

Понављам да мора да се види догмат о Светој Тројици  у свакој тајни Цркве и у човјеку, и кад то не видим не значи да није ту.

Када ја мали човјек створен у Христу тражим Духа Светога, мени мора догмат о светој Тројици да буде путоказ, за гдје, унутар мене, из мене, ка мени, ни од куд.

Пре сат времена, Александар Милојков рече

У икономији је јасно да се Дух шаље од Оца кроз Сина.

Сад можда треба  иконописачку традицију која описује ове икономијске догађаје промјенити, видимо да је св.Јован у улози онога који чинодејствује над самим Христом, не исходи Дух из Христа, Такође видимо на богојављење одсуствo Христа, не бих могао насликати Христа из којег Дух Свети у виду голуба исходи.

Мислим да када Дух Свети на литургији силази на нас и на дарове, да силази исходећи од Оца дирекно на нпр, тебе, мене, а не да "лети" христолошком рутом преко Цариграда, Београда, на Владику Димитрија, па кроз служажчег на нас?

Шта значи то "У икономији је јасно да се Дух шаље од Оца кроз Сина".у моме конкретном фактичком искуству у Цркви или за моју личност и мој однос са Св Тројицом, немој да ми цитираш историјски догађај када Христос шаље Духа јер он иде, у Цркви су ту и Дух и Христос и Отац, јер могу да кажем шаље га али не кроз себе, него напротив Свети Дух доноси Христа, он га формира, али не да је Христос кроз Духа.

Имам проблем са овима  што им је властита личност Христос и још ће да исходе Духа...

[mario beloti]

Владика Игнатије се упиње из петних жила да умањи вредност монашког подвига у корист епископа, као монаси омаловажвају епископа  али ту наилази на Св. Григорија Паламу по коме до обожења, тј созрецања долазимо послушањем, испуњењем Божијих заповести, очишчћењем тела од греха, постом, молитвом. Као и Владика Игантије Григорије Палама негира неопходност разума  и знања да би се созрецале Божанске енергије, али ту Свети Григорије не банализује разум јер он јесте  неопходан да се одреди шта је добро а шта зло као што ради Владика Игнатије који само прича о слободи. Владика Игантије даље спинује онтологија или етика тако што упрошћава ствари, али  ту или или у ствари јесте и једно и друго. Као што нема Цркве без епископа, тако нема Цркве без подвига, поста, молитве, разума,  разумевања шта је добро шта зло и послушања Божијим заповестима. Није довољно само да дођемо на литиргију и то је подвиг по Владици  , те форе  и фазони не пролазе у Цркви.

[mario beloti]

On 17.8.2020. at 6:16, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Не разумјеш, читава христологија је кроз епископа, али пнеуматологија иде куда хоће (дјело Духа Светога у Цркви), треће је благодат у смислу енергија је једна те иста од све Свете Тројице, нема посебне воље, дејства, љубави, благодати Оца, а друге Сина, а треће Духа Светога, него једне те исте, она се јавља у Цркви кроз све, то је живот Цркве, кроз под, сасуде, архитектуру, одежде, свуда.

Али у Цркви Света Тројица имају различита мјеста и службе, само кроз Цркву - литургију и познајемо да Дух од Сина не исходи, како онда можемо дозволити у Цркви исхођење од Сина?

Дакле делају заједно у Цркви, али без исхођења. То је учење отаца, ако се не варам?

по Вл. Зизијуласу и Вл. Игнатију енергије су личне као тако је по Св. Максиму и онда ту нема дискусије  А да ли је баш тако или је само довољно да се помене Свети максим и сви се онда слажу

Али дефинтивно не може да прође идеја да је Бог Отац икона у Фанару јер није прошла ни икона Христа и Риму 

[Александар Милојков]

пре 9 часа, mario beloti рече

по Вл. Зизијуласу и Вл. Игнатију енергије су личне као тако је по Св. Максиму и онда ту нема дискусије  А да ли је баш тако или је само довољно да се помене Свети максим и сви се онда слажу

Све је у Светој Тројици лично/ипостасно - јер ништа у Светој Тројици, па ни божанска енергија, не постоји изван Оца и Сина и Светга Духа.

 

пре 9 часа, mario beloti рече

Али дефинтивно не може да прође идеја да је Бог Отац икона у Фанару јер није прошла ни икона Христа и Риму

Ја бих волео да видим неки рад неког теолога који говори да је Цариградски патријарх икона Бога Оца?

[Hadzi Vladimir Petrovic]

@mario beloti За +Владику Игњатија је благодат створена јер створена природа је способна само за створено, а јединство се остварује у личности Христа, а не у благодати...и шта ће ти благодат, кад имаш причешће. О овој динамици  у животу Цркве се треба позабавити разликујући христологију и пнеуматологију, службе, мјеста Христа и Духа Светога кроз Цркву, а не разликујући Христа и благодат, дакле разликовати Личност и енергију. 

"Онтологија и етика" је врло натегнуто учење развијено тако што се појам морала користи пежуративно, а појам онтологије -као да је то неки црквени појам - афирмативно, и прошло је само зато што се наши прже на филозофију, врлине ваља посматрати као дарове Божије и љествице и то функционише вјековима. 

Могло би се тим методом направити учење "Етика а не онтологија" у којем би се појам етике узимао афирмативно, а појам онтологије негативно, довољно је узети материјалистичку, а и сваку другу -увјек нецрквену- онтологију, на крају Црквени морал постоји, а Црквена онтологија не постоји - љепо им је рекао +Атанасије, који додуше то дозвољава јер како сам каже није у стању да до краја испрати.

@Александар Милојков Оборио би ти мене ко крушку, Пеђа Исус каже ако професор не разумије студента мора да му да 10, као и +Атанасије он подржава +Зизија у дјелу којем га не разумије, а оно што разумије то дјелом негира.

Пази шта +Иринеј каже о "академској" теологији, није то ново, то је мртва теологија и мртви бог о којем говори Ниче, па онда пнеуматизација Христа или реанимирање теологије. 

 Може ли Христос доћи прије Светога Духа? То је као освештавање икона, нема свете тајне у раду, али онда поп или литургија да је оживе. Зар није честитије запитати се, Боже зашто си ме оставио, и како да заједно радимо? Учитељу научи ме...

Како се избавити од мртве теологије и мртвога Бога? Или, да ли и како правите разлику између метафизике и есхатологије? Мртви бог је бог метафизике, то је Ничеов антихрист.

А живи Бог је Бог есхатологије, него откуд ми у есхатону? Ми смо у историји, дакле послушајмо једном Зизијуласа па да своју теологију црпимо не од њега него из фактичког литургијског искуства. Ту гдје стојиш са мном у Цркви покажи ми у свему вјеру, а шта је вјера него догмат о светој Тројици.

Око Христа чини се да нема спора, али куда и како се свети Дух даје није свеједно и резултира различите геометрије динамику и организацију Цркве. Гдје ти видиш Духа Светога? Даје ли се он кроз, али кроз усмислу исхођења из епископа? 

Није важна формулација догмата, она је и овако филозофска, она може да се мијења а да се не мијења вјера.  

Твоја вјера је већ другачија од моје, могу условно да прихватим дијалектику личност-индивидуа, у смислу лик-подобије, али хоћу да ми покажеш вјеру у томе (догмат о Тројици) а не онтологију.

А онтологије Свете Тројице нема, тврди '+Атанасије.

Како се Света Тројица јављају у моме лику ( који је по њима) и у моме подобију, и како у процес(ији)  уподобљења? 

Можемо се сложити и да је личност догађај, али теби се догађа личност када се чујеш са +Максом, а мени само ако је ту Дух свети.

Без правилног поимања динамике Духа Светога у Цркви она остаје на институционалном (христолошком) нивоу, а ако Дух кроз Христа долази, што  се"доказује" рукоположењима и свештенодејством, онда се и Дух установљава и имамо равну линију - смрт, безгрешност, јер имамо проблем да објаснимо како може помазаник да /не дај Боже/ лупи какву глупост.

Онтолошки догађај интерсубјективности дрма биће у цјелини, али везе нема са Духом Светим, нити је Дух Свети потребан за то збивање, нити је то збивање литургија. Нити је литургија онтолошки догађај - јер не захвата биће у цјелини - до кад год је добровољна, а нема добровољне онтологије, ни ти у тој онтологији ниси добровољно.

@Milan Nikolic Што ме у-рече да мање пишем.Босанцу кажеш обрнуто.

Сртетан Празник, п.с. ово што Христа преображава је благодат, а не исходи Свети Дух иначе би га колега и насликао.

[mario beloti]

пре 8 часа, Александар Милојков рече

Све је у Светој Тројици лично/ипостасно - јер ништа у Светој Тројици, па ни божанска енергија, не постоји изван Оца и Сина и Светга Духа.

 

Ја бих волео да видим неки рад неког теолога који говори да је Цариградски патријарх икона Бога Оца?

Ево на пример ђакон Владике Игнатија.

Златко Матић

Примат римског епископа

Уместо предговора

Ова монографија настала је као плод докторских студија и ди­сертације, одбрањене 1. јула 2016. на ПБФ УБ. Примарни циљ истраживања је проблем папског примата, али је тиме његова тема истовремено проблематика примата у Цркви уопште. Колико су били битни закључци овог истраживања, кроз које ме је водио ментор, владика браничевски проф. др Игнатије (Мидић), а који су првенствено указивали на неопходност да се богословски промисли примат у православљу, показују и најновија дешавања око додељивања аутокефалије Украјинској Цркви.

У данашњем метежу површних новинских чланака и насупрот диригованим романтичарским, социолошким и политичким анализама, ова студија би можда могла да помогне српској јавности да поменутом питању приступи као теолошком изазову.

Под утицајем савременог плуралистичког погледа на свет и демократских принципа уређења друштва, и у православљу почиње да преовладава став да Црква такође треба да постоји као лабава (кон)федерација националних аутокефалних заједница, које немају потребе за видљивим носиоцем јединства. Устајући против римокатоличког строгог централистичког уређења Цркве, од периода формирања националних држава (а са њима и националних Цркава), све чешће се говори о томе да православљу први епископ на васељенском нивоу није потребан. Затварајући се све више у своје националне ограде, попуштајући пред налетима провинцијализма и локализма, православна Црква је своје јединство све више сагледавала на идеолошкој, него на конкретној животној равни. Говори се врло интензивно о Христу, Духу Светоме или Богу Оцу као првоме у Цркви и од тога се, нажалост, прави идеологија. Када је, пак, потребно на видљив начин пројавити јединство у Цркви, избегава се да се укаже на једну конкретну људску личност, првог епископа православног света, а то је архиепископ Цариграда, Новог Рима, васељенски патријарх.

Када, насупрот идеолошком приступу, дискусија пређе на теолошку раван, на коју нас подсећају и саме одредбе васељенских сабора и канони који недвосмислено идентификују првенство цариградског владике у целој Православној Цркви, наилазимо на флуидну формулу: он је први међу једнакима. Шта значи ова формула, пред реалношћу Евхаристије? Када се сви православни патријарси нађу на једном месту и треба да служе Литургију, не поставља се питање ко ће председавати том сабрању (будући да су тобоже сви једнаки), него је то увек цариградски патријарх. Пошто нам је Света Литургија најважнија реалност хришћанског живота, осмишљавање наше вере и наде у Бога, јасно је да је препуштање руковођења тим догађајем управо том човеку, увек значило и признавање његовог првенства (тога да је он заиста примус) у Цркви Христовој. Власт коју он тиме добија, омогућује му да, у кризним ситуацијама, интервенише и помогне да се ране раскола зацеле, ма где се оне појавиле.

Ова студија, иако индиректно, говори у прилог после­дњој тврдњи. Надамо се да ће отворити теолошку дискусију на ту тему и на тај начин бити у служби Цркве.

протођ. ЗМ

 

[Bokisd]

Evo referar i disertacija :

http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/8335/Referat.pdf?sequence=7&isAllowed=y

http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/8335/Disertacija.pdf?sequence=6&isAllowed=y

E, treba to procitati, ali na osnovu ovih predgovora, ...... pa, mirise na, .... onu cetvrt u Stambolu gradu, ....

 

[mario beloti]

Власт коју он тиме добија, омогућује му да, у кризним ситуацијама, интервенише и помогне да се ране раскола зацеле, ма где се оне појавиле.

 

Овај ђакон је и професор на истом факултету.

Патријарх Вартоломеј изазавао раскол, па да га онда решава. Свашта се учи на БТФ.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Јунак је Златко шта се излупетао на факултету, а жив остао. Ипак у праву су када тврде да је парохија, једна и једина Црква, али одма затим као код личности она црпи идентите од других! Те се тај идентите даље испоставља до једног паше, те је он извор а не заједница.

 

Монархија Бога Оца који је на врху пирамиде је повратак у египатско ропство.

 

Брак је савршени латмус за сваку теологију, (+Игњатије је ту критичан)., Дакле моја конкретна брачна заједница је једина брачна заједница унутар које сам причасан вјечним љубавним енерегијама и кроз благодатно љубавно и тијелесно општење и поистовјећење са другом, по мјери тог поистовјећења причастан Христу. (св.Максим по Артемију бившем)

 

Зашто би мој брак или Црква црпио идентитет из других.

Има ли више инстанце за мој брак? Нема, док је у редовном стању, ако се пак јави нека патологија, онда може да се сазива сабор да суди.

 

Фанар хоће империју у којој власт има наводно од Бога, у православној монархији нема краљ власт над мојом заједницом - браком - породицом, него он је тај један - монарх који је гарант закона и његовог извршења.

Данас то имамо као проблем, те нико није крив што се закон не извршава, пребацује се са једног на другог у бескрај.

Потребан је један да сазове Сабор или литургију, али није он Богом дат.

Сад је Сабор потребан јер имамо патолигију, а не да би смо били Црква, као што ни за брак није неопходна кафана или суд, али може да се лијепо проведе у друштву.

Фанарски јаран тврди да као божији човјек има право прве брачне ноћи, да интервенише у заједницама којима не припада, јер и он припада само парохији, тако постаје гарант безакоња реметитељ живота заједница, погледајте само колико је проблема изазвао у СПЦ.

Човечанство то је апстрактни метафизички појам, то не постоји онако како постоји конкретна породица или заједница, зато Достојевски каже: ако морам бирамо да се одрекнемо не парохијског причешћа него заједничке кафе или чаја или да човјечанство пропадне, нека човјечанство пропадне.

Јер ко то има неки однос са човјечандтвом, воли човјечанство, то је лаж, та човјечанска заједница не пистоји, можда може да постоји као општа империја на челу са антихтистом, а империја није заједница слободних људи, него покорених тако што им је само постојање ( онтологија) доведено у питање ( релацију).

 

Носилац битка корпоративне личности је фирер, шта је СПЦ депонија идеолошког отпада?

 

Дакле не само вертикслне структура не пирамида, него једнако важне хоризонтслне структуре, равноначалст и монархија, крст и брод, а не проклета пирамида.

 

Господ је против тога и долази одоздо и чува равноначалност са човјеком, гдје је Исус извор власти човјека над човјеком? Срам их било.

 

Фанарски идиот, да прича мојој жени о љубави у име Бога, па мора да страда и ако су српски домаћини дугог трпила.

 

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Hadzi Vladimir Petrovic]

То су ти "богослови" једног ученијег овде питам има година: која ти је важнија релација са епископом или са женом? Још размишља и не зна, доста их не зна ни ко је важнији мама или жена, али знају поредак у Тројици одмах ко из топа, али кад треба то да практично промјене на неко питање, онда недостаје све или у бољем случају кубуре, поштапају се неким вискоумњем за бабе.

 

Накарадна теологија разара Заједницу прије свега свету тајну брака, зашто је брак у кризи?

Па зато што је егзитенцијално, онтолошки, теолошки, социјално нешто друго важније од Њега.

 

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

 

[Bokisd]

пре 19 часа, mario beloti рече

Када, насупрот идеолошком приступу, дискусија пређе на теолошку раван, на коју нас подсећају и саме одредбе васељенских сабора и канони који недвосмислено идентификују првенство цариградског владике у целој Православној Цркви, наилазимо на флуидну формулу: он је први међу једнакима. Шта значи ова формула, пред реалношћу Евхаристије? Када се сви православни патријарси нађу на једном месту и треба да служе Литургију, не поставља се питање ко ће председавати том сабрању (будући да су тобоже сви једнаки), него је то увек цариградски патријарх. Пошто нам је Света Литургија најважнија реалност хришћанског живота, осмишљавање наше вере и наде у Бога, јасно је да је препуштање руковођења тим догађајем управо том човеку, увек значило и признавање његовог првенства (тога да је он заиста примус) у Цркви Христовој. Власт коју он тиме добија, омогућује му да, у кризним ситуацијама, интервенише и помогне да се ране раскола зацеле, ма где се оне појавиле.

Ова студија, иако индиректно, говори у прилог после­дњој тврдњи. Надамо се да ће отворити теолошку дискусију на ту тему и на тај начин бити у служби Цркве.

Bas mi nije jasno, ..... pa, ako kanoni daju prvenstvo VP u celoj PC,...... ali, ti isti kanoni i definisu sta konkretno znaci to prvenstvo i to je ta formula - koja nije nikako fluidna, nego je u toj formuli, upravo tacno i jasno i koncizno kroz razne kanone objasnjeno, da je to prvenstvo - prvenstvo po casti i zaslugama koje se daje VP, kao sto je to slicno prvenstvo ranije bilo dato i Rimu.

Nego je ipak upravo suprotno, .....fluidna formula se primenjuje na kanone kako bi se kao dokazala neka vlast VP nad celom PC. Pa, Kartaginska crkva je zamerala Rimu sto se mesa u poslove njene crkve, i kako onda moze da ima VP neku vlast u PC, kada to nije imala ni Rimska crkva, ..... ako su obe crkve, i Rim i VP, dobile pocasnu vlast istim Vaselj. kanonom :

"3. правило: Епископ Константинопоља нека има првенство части после епископа Рима због тога што је Константинопољ - Нови Рим."

I, ako Rim nije imao vlast nad celom crkvom u staro vreme, kako danas VP moze imati vlast nad celom PC, ..... kada se njihova vlast po prvenstvu casti zasniva na istom kanonu.  .... Nije imao Rim, logicno, nema ni VP ........ pa, to je kako kaze (za jednu drugu stvar i moze se i ovde primeniti) nas sv.Justin - to je jasno i komarcevoj savesti. 

I, onda, Zlatko (verovatno znajuci, da u kanonima tesko moze da se nadje prvenstvo VP) uvodi neku..... realnost Evharistije,..... kao da sveti oci i mnogobrojni sabori nisu znali za ....realnost evharistije,.... i,  tako kao mozda zbunjeni i konfuzni , .... zaboravivsi na tu realnost evharistije, donesose kanone u kojim nema nikakvog traga vlasti i prevlasti, niti Rima, niti VP, nad celom crkvom.

I, tako je bilo evo 20 vekova u crkvi, .... ali, dodjose nova vremena i kompjuteri i savremenost i prosvecenost,....i, tako ono sto nisu primetili  mnogobrojni sveti oci i sabori i cela crkva 20 vekova,..... eto, to sada otkrise neki nasi bogoslovi i kanonicari u vezi nekih novih realnosti evharistije......

I, od tog prvenstva po casti, i od nekih drugih kanona koji kazu da svaka posebna crkva treba da prepoznaje  jednu svoju glavu koja ce biti prvi medju njima i da svi oni zajedno i slozno rade na korist svoje crkve,..... i, odatle i ide to predanje i bogosluzbena i liturgijska praksa - da jedan episkop treba da predstoji u liturgiji, kada ima vise episkopa, i to uvek bude episkop koji je po casti i prvenstvu ispred svih ostalih episkopa.

Pa, tako Vaselj. patrijarh predstoji na liturgiji svih ostalih patrijaraha, jer ima prvenstvo casti i prvi je medju svima njima,..... ali, isto tako i Patrijarh neke pomesne crkve kao prvi medju njima, predstoji na liturgiji svih ostalih episkopa te pomesne crkve, .... isto tako i Mitropolit kao prvi u toj mitropoliji, predstoji na liturgiji svih episkopa te mitropolije,....itd....

I, na kraju, .... eto, tako,.... izvede se teorija po kojoj VP zbog toga sto predsedava liturgijom svih ostalih patrijaraha, onda ima i vlast nad svima njima i moze da intervenise u biloj kojoj PC i po bilo kom crkvenom pitanju....jer to tako realnost liturgije podrzava.... iako, ipak, mislim da ta realnost liturgije je ipak sasvim nesto drugo, i nikako se ne tice samo episkopa, nego i svih vernika i za svakog onog koji je na liturgiji - ta realnost liturgije je prisutna za svakog od njih, od najmanjeg vernika, pa do episkopa i patrijaraha.

I, to je tako na svakoj liturgiji,....ta realnost liturgije je i na onoj (liturgiji) koji savrsava neki popa u nekom selu na kraju ove nase Srbije..... iako na toj liturgiji nije nikako vaselj. patr. .... i ne treba da bude, jer popa ima i svoga episkopa i patrijarha i realnost te liturgije i onda i svaki onaj seljak mucenik koji dolazi na liturgiju tog svog pope..... (sad, cini mi se da je o ovome po kontekstu  ..... vec nesto pisao Hadjija....)

[Hadzi Vladimir Petrovic]

On 19.8.2020. at 9:51, Александар Милојков рече

Све је у Светој Тројици лично/ипостасно - јер ништа у Светој Тројици, па ни божанска енергија, не постоји изван Оца и Сина и Светга Духа.

 

On 19.8.2020. at 0:24, mario beloti рече

по Вл. Зизијуласу и Вл. Игнатију енергије су личне као тако је по Св. Максиму и онда ту нема дискусије 

Каже се да је лично као што је моја нога лично моја, а твоја лично твоја нога, с тим да је код Тројице једна воља, енергија, дејство, али се не може говорити о Благодати Духа Светога, а некој другој Сина, тако да заједничка својства јесу природа, воља, благодат у смислу адекстра, као што је овај текст моје дејство-енергија, и ко га чита среће се са мном. 

Међутим и поред једног дејства ми у Цркви морамо да разликујемо ипостаси - службе, а како је човјек у Христу створен то ни мало није свеједно за живот Цркве по којем се поредку јављају.

Јер љепо каже +Зизи, догмат о Тројици одређује живот Цркве у апсолутом смислу, само што умишља да говори из есхатона, а говори из метафиизике, онтологија је ту супституција за благодат, како су онтолошки догађаји премоћни јер се тичу бића у цјелини они у недостатку благодати добро доћу као неко духовно збивање. 

Благодатно дејство, Христова мисија, па и лутиргија су савим онтички догађаји, додуше посебне врсте, јело, пиће, дисање, говор.

Царство Небеско је као зрно горушичино, а не као биће у цјелини.

 

Причао сам једном са Кубатом, кад хоћеш нешто да промјениш у политици или Цркви, онда нагласиш или гурнеш ту идеју у свету Тројицу и завршио си посао посље се само позиваш на то, а како је у светој Тројици је мало теже провјерити. Зато је +Зизи сумњив, јер није показао метод.

Кубату се идеја видим свидијела, само и ако се ложи, није смјео да чачка по светој Тројици него је пацер смјестио тамо гдје је најачи, ипак је прозаично и недопустиво, па је ангажовао Стари Завјет да сруши Вучића, чиме му је направио невјероватан омаж, додуше анахронија му није страна, пронашао је и Зизијуласа у стараом завјету.

Тако управо то што Кубат ради са "Теологијом бунта" је исто оно што екипа која се потписује са Зизијулас, или корпорација Зизијулас ради са ЕЕ, мјења власт и ништа више.

Јад и бједа, али шта да се ради...зато многа питања остају отворена, многа животна и не постављамо.

[Александар Милојков]

On 20.8.2020. at 8:03, Hadzi Vladimir Petrovic рече

унак је Златко шта се излупетао на факултету, а жив остао. Ипак у праву су када тврде да је парохија, једна и једина Црква, али одма затим као код личности она црпи идентите од других! Те се тај идентите даље испоставља до једног паше, те је он извор а не заједница.

Није парохија већ епархија. Да, епархија је Црква у пуном смислу речи - то је Црква пројављена ја једном месту/простору или помесна Црква. А то да она, како кажеш има "идентитет од других" (мада се ниси најбоље изрази) значи једно - она јесте једна конкретна поменса Црква само ако је у заједници, односу са другим помесним Црквама (епархијама). Не може да буде помесна ако је сама, без општења. Зато је раскол велики грех, који "ни крв мученичка не може опреати".Зато, што се прекидом општења гаси појединачост (оног ко је отишао у раскол).

Из овог разлога је на Литургији важно помињање епископа. Када свештеник помиње свог епископа, тиме показује јединство са њим. Када епископ помиње свог Првог (у нашем случају патријарха) он тиме изражава јединство са њим, а кроз њега и са свима осталима који патријарха помињу као свог првог. Такође, патријарх помиње Васељенског патријарха и све друге патријархе и архипископе. Тиме се, као што видете, показује јединство многих помесних Цркава. Е ту управо улогу има Први - да уједињује многе (не да им командује и да има власт над њима). Први у епископији - епископ, уједињује све своје парохије, свештенство, ђакнство и верни народ у једну помесну Цркву - епархију. Патријарх - уједињује све епархије које су ка њему усмерене као свом Првом. И тако редом, до Васељеснког патријарха. Али то не значи да Васељенски патријарх има власт над свима осталима. Он је епископ, као и сваки други епископ. Он је ту да уједињује многе, а не да влада над многима. Шта више, патријарх је непосредно одговоран за своју епархију, као и сваки епископ за своју. Он не може, мимо Синода и Сабора (ако се деси неки проблем) улазити у јурисикцију другог епископа. Не може да иде у другу епархију да служи Литургију, без знања надлежног епископа и његовог благослова (наравно, ни један епископ неће одбити служење свог патријарха у својој епархији).

[mario beloti]

Није тачно. 

По православној екслисиологији свака парохијска Црква је пуна Црква у којој је епископ икона Христа а са народом и презвитерима као апостолима представља есхатолошку заједницу. У свакој Цркви поп служи Литургију са знањем Епископа и уз његов потпис тј антиминис. Без помињања епископа нема Литургије. Епископ и ако није присутан има своје место у олтару значи увек је присутан .