Српска народна религија

[Božena]

Etnolog kaže da u korenu novog razbuktavanja epidemije u Srba nije tradicija koliko "genetski kod"

U intervjuu za Telegraf.rs prof. dr Vesna Marjanović istakla je da su neke bitke sa pošastima već izvojevane i da su ih ljudi ranije dobijali po svojoj savesti; veruje da je sada izlišno okupljati se i da je potrebno setiti se predaka

Prof. dr Vesna Marjanović u razgovoru za Telegraf.rs govorila je o epidemiji korona virusa u Srbiji iz perspektive etnologa. Ocenila je da je bila greška što niko od njenih kolega nije bio angažovan pri Kriznom štabu koji je rukovodio epidemiološkom situacijom u zemlji; opomenula je da je zdravlje preče od obeležavanja slave, venčanja, rođendana, i navela da se to može nadomestiti. Kazala nam je i da se vašari uprkos zabrani okupljanja, prema njenom mišljenju održavaju pre svega zbog zarade, zatim da se  čovečanstvo već suočavalo sa bolestima, te da ih je nadživelo, kao i da su naši preci živeli u značajno nepovoljnijim vremenima, ali da se breme ovog vremena čini težim, jer je to vreme u kojem mi živimo.

- Ja sam od početka komentarisala da kad se pravi jedna ekipa koja brine o naciji, etnologija i antropologija i te kako imaju jako važnu ulogu. Etnolog i antropolog su sveobuhvatni, oni se bave čovekom, ali se bave i društvom - kazala je dodajući da u zemlji ima vrsnih stručnjaka.a

Marjanović nam je kazala i da je čovečanstvo za sobom već ostavilo kugu i špansku groznicu, te da su se ranije sami organizovali. Danas misli da je ljudima potrebna pomoć.

- Ljudi su se sami zatvarali da im "bolest ne uđe" - kaže dodajući da su zatvarali sela, zajednice i da su sami sebi podizali svest: - Očigledno je da mi u savremenom svetu moramo da pomognemo, da se prizovemo u neko arhetipsko stanje, da štitimo svoje najbliže. Tu ima mesta i antropologiji i etnologiji.

Uprkos ocenama zvaničnika da su Srbi poput Italijana i Španaca srčani, te da im je svojstveno prisno pozdravljanje pri susretu, što se kosi sa preporučenim merama socijalnog distanciranja, ocenjuje da u korenu produžene borbe sa korona virusom, te novog razbuktavanja epidemije nije tradicija koliko "genetski kod".

Neposlušnost u genima

- U vrsti ponašanja stoje inat i prkos. Stvaranje nepoverenja, svako danas, a pogotovo danas, misli da može sam da odlučuje da se usprotivi. To je negde pohranjeno u našim genima, da smo neposlušni - navela je etnolog dodjući da veliku ulogu u životu Srba igraju preci, te da je trebalo ići na tu kartu: - Činjenica je da mi i danas, bar nesvesno, komuniciramo u toj vertikali ovozemaljskoj i onostranoj, a to onostrano bi bili ne samo svetitelji, već i naši preci. Trebalo je usmeravati narod na to da su se i preci čuvali.

Kazala je i da su ti preci prošli kroz teška vremena, te da ovo ne bi bila prva godina u našoj istoriji u kojoj na primer nije obeležena slava.

Napominje da postoje dva ugla gledanja na slavu, te da je to i društveni i religijski običaj, ali da se može proslaviti u najužem krugu ljudi, u koje se ima poverenja, čije su kretnje inače poznate.

- Uvek je bilo tih vremena kada to nije moglo, u ratu, na primer. Naši preci su i te kako prolazili kroz neka strašnija vremena. Umesi se kolač, napravi žito, čak su i domaćini bili u ulozi sveštenika... primenjivalo se ono što se moglo - rekla je dodajući da ne proslaviti slavu u epidemiji korona virusa ne znači izgubiti identitet: - Mi smo prošli i gore godine, tako da ne mislim da se nešto mora odraditi.

Na pitanja o vašarima koji se kao deo tradicije nekog kraja održavaju uprkos zabranama okupljanja, odgovara ističući ekonomski motiv.

- Inat i prkos - ponavlja i navodi šta bi moglo biti u glavi pojedinca koji ga organizuje ili se pojavi za tezgom: - Ako to ne uradim, propašću.

Misli da se ne bi desio nenadomestiv propust ni kada bi se građani ove godine odrekli proslava venčanja, rođendana i matura.

- To je nova moda. Kad se ukinula proslava odlaska u vojsku onda su uveli obeležavanje 18. rođendana. Neće ništa biti tom detetu ako ove godine ne obeleži 18 godina. Ili maturu. Postoje neke druge godišnjice. Za pet ili deset godina će se okupiti isto ta generacija, koliko ih ima, pa će proslaviti i evocirati ovo što se sad dešavalo. Mislim da treba ići na to da je zaista izlišno se okupljati - kazala je etnolog Vesna Mrajanović.

[Božena]

Babine ili bejbi šauer? Istraživali smo kako će u Srbiji za 100 godina izgledati proslava rođenja
Etnolog Vesna Marjanović otkrila nam je kakva je sudbina identiteta Srba i kakva je budućnost običaja kojima su nas učili odmalena

S obzirom na upliv brojnih običaja sa takozvanog Zapada, srodnih, ali drugačijih u odnosu na ovdašnju tradiciju, postavilo se pitanje da li nam predstoji njihova smena ili koegzistencija. Da li će to pokrenuti borbu za prevlast pomodaraca i tradicionalista, grada i sela, odmeravanje snaga stranih i domaćih medija.

Prema rečima etnologa Vesne Marjanović stituacija nije crno-bela, uplivi nisu nasilni, borba ne postoji, ali ni zabrana. Naše društvo nije jednodimenzionalno, naša tradicija nije samo srpska i pravoslavna, naši običaji su se već menjali, a ako neko ima želju da "preuzme" i to preuzme "tuđe", ne možemo ga sprečiti. Ona smatra i da ne treba ni pokušavati da se to zabrani, jer ugroženost tradicije i srpskog identiteta ne postoji, a možda ni potreba očuvanjem.

- Običaji žive onoliko koliko su bitni jednom narodu za to da oni prepoznaju sebe. Ako više nemaju to značenje, onda se gube - kazala je Marjanović za Telegraf.rs bez bojazni da će takav gubitak uzrokovati krizu identiteta.

Profesor etnologije u penziji Vesna Marjanović zna da se u Srbiji odnedavno proslavlja tzv. bejbi šauer (baby shower). Reč je o proslavi namenjenoj trudnici, tj. budućoj mami, još uvek sa detetom u stomaku. Obeležava se u ženskom društvu, uz zakusku i lepo raspoloženje, ali pre rođenja. To je ujedno osnovna razlika u odnosu na ovim prostorima svojstvene babine - male za 40 dana i velike, tj. prvi rođendan. I na šaueru i na babinama proslava je tematska - rođenje bebe - pokloni su namenjeni bebi, gosti i dolaze da bi videli bebu. Razlika je, kažu pristalice bejbi šauera, u tome što je druženje pre porođaja lakše za majku.

Naša sagovornica ipak primećuje sličnost, a to je suština. I ne čini joj se da je problem slaviti i jedno i drugo, ili ko šta želi.

- Dete je bitno, bitno ga je posetiti u određenom vremenskom periodu, bitno je je doneti darove - kaže Marjanović napominjući da običaji nisu okamenjeni, te da je u ovom slučaju suština ista nezavisno od forme.

Običaji se, kaže, menjaju shodno načinu života uz ocenu da u u skorije vreme bejbi šauer neće zameniti babine, ali da su prognoze za budućnost uslovljene brojnim faktorima.

- Ko zna šta će biti za 100, 150 godina. Ko zna šta će biti i da li će biti smene i sukcesije stanovništva.

Kada bi, potvrđuje ona, Srbiju naselili katolici, takva velika promena ipak bi bila moguća.

- Ja spadam u onu grupu koja misli da smo mi isto došli na ove prostore, da smo zatekli neke kulture, da je došlo do neke simbioze i da smo izgradili neki treći model na Balkanu. Tako da za 100 godina nemam projekciju da li ćemo zadržati nešto - navodi uz isticanje da na ovu temu možemo govoriti i o pomodarstvu: - Ako neko hoće da živi na visokoj nozi i da se podudara sa nekim modelom koji nije deo naše kulture, to je njegovo pravo. Postoje oni koji gledaju neku pevačicu na televiziji, pa žele da pokažu da oni to isto mogu.

Marjanović kaže da je u tom slučaju, preuzimanje običaja pitanje statusnog simbola i želja i onih koji nemaju "da se pokažu pred svetom".

Običaji dolaze sa "vrha"
Ipak uspostavljanje neke tradicije pokreće viša klasa. Jedini primer da je običaj prešao iz sela u grad baca novo svetlo na temu kojom se Srbija intenzivno bavila s kraja oktobra - Noć veštica na svetog Luku. To je, kako nam je Marjanović otkrila bio karneval. Maskirane povorke su prolazile selom u jesen i na početku proleća, pred Uskršnji post.

- To je deo seoske kulture koji je u nekom momentu ušao na dvorove, u elitu i dobio jednu drugu formu, pa se kao bumerang opet vratio u narod. Mi smo zadržali koledarske povorke: maske s rogovima, te odrpance koji su išli od kuće do kuće. Noć veštica nije pogubna. Svaka kultura je prilagođavala ono što bi se sad smatralo paganskim - kaže dodajući da je to deo prethrišćanske Evrope, koji je stigao do Amerike i onda se vratio sa marketingom i potrošačkim društvom: - To što se deca maskiraju, to je zapravo uoči dana mrtvih, a mrtvi su imali ulogu u tradicionalnoj kulturi.

Smatra i da su zapadnjački običaji u funkciji zabave, kao i da deca u Srbiji znaju za slavu. To što neki nisu znali za Svetog Luku znači da ne dolaze iz posebno verujućih porodica, jer, tvrdi, i odrasli se uz crkveni kalendar podsećaju kad je koja slava.

U prilog tome da su običaji fluidne prirode navodi primer momačkih i devojačkih večeri koje su nekada bile u funkciji pripreme pred svadbu.

- Prvobitni smisao je bio da se okupljaju zarad priprema posla, a posle je to evoluiralo u fešte. Na zapadu je već uveliko bilo da se mladi zabavljaju, a ne da sede kod kuće, da spremaju vence, da pevaju pesme, da pomognu u organizaciji slavlja - objašnjava kako smo došli do današnje verzije u kojoj se to pretvara u "poslednji provod".

Sve ove dvojbe dobro ilustruje primer korišćenja dva (srpska) pisma ćirilice i latinice - njihove ravnopravnosti, odnosno pogubnog nadmetanja.

- Mislim da nas latinica samo obogaćuje. Čak i onda kada su nam knjige samo ćirilicom pisane i ostale neprevedene na engleski, imamo problem - kaže Marjanović stavljajući tačku na svaku isključivost u cilju zaštite "domaćeg".

 

Ujedno, protivi se nametanju vrednosti putem zakona i preporučuje porodicu kao osnovni čuvar društva. Kaže da su razdvajanjem generacija unutar jedne kuće popustile stege, te da sada nema baka i deka koji bi unucima pod istim krovom rekli šta se valja, a šta ne. A ako porodica nije odgajana u duhu tradicije, onda tu društvo ne može ništa.

Kaže kako ni crkva, čija je moć mekša od slova zakona, ne uspeva da nametne kanonizovano onima koji ne žele da se povinuju. Tako i danas ima onih koji ne kuvaju žito za slavu, iako je jedan od njenih osnovnih elementa.

(Bojana Petrović)

[Božena]

Ovaj običaj se zadržao iz antičkog vremena: Da li znate zašto posle GROBLJA morate OPRATI RUKE?

Ritual koji se zadržao

 
Pogrebni običaji koje praktikujemo, preneli su se iz tradicionalnog modela kulture u savremeno srpsko društvo. Razlikuju se ne samo u različitim delovima zemlje, već i od porodice do porodice. Ipak, postoji i jedan koji se izdvaja svojom opštom prihvaćenoćšu, ali i antičkim poreklom. Reč je o ritualnom pranju ruku u povratku sa groblja

- To je još antičko nasleđe. Porodica koja izgubi nekoga za svoju sredinu postaje "nečista". Ona je "načeta" porodica koja uz pomoć rituala prvih godinu dana od smrti pokojnika, prolazi kroz proces "očišćenja" - kaže etnolog Vesna Marjanović objašnjavajući da je pranje ruku zapravo spiranje od smrti.

Ona dodaje da je groblje prostor kojim "vlada nečistoća", te da ruke peru svi, ne samo porodica čiji je član umro.

- Po povratku sa groblja bitno je ne ići istim putem, kao i to da prvo dođe muško dete koje ima i oca i majku - kaže ističući da se to čini u slavu života.

 Oproštaj od pokojnika
Prilikom spuštanja pokojnika u raku, čest je i običaj bacanja busena zemlje preko kovčega. Reč je o svojevrsnom oproštaju.

- Prvi busen je veza sa donjim svetom. Porodica ostaje kao kopča između, zato njega treba da baci neko od najbližih - kaže etnolog ističući da neki naredni grumen zemlje može baciti ko god želi da se oprosti.

Crnina
Prema njenim rečima, crnina se nosi do godinu dana. Ipak, postoje izuzeci.

- Sa nevoljama, stradanjima, osipanjem porodice, ima žena koje se opredele da doživotno nose crninu, pogotovo ako su izgubile muža, brata, decu - navodi primere odstupanja ističući da je običaj da se najbliži poruše na 12 meseci koliko je, prema verovanju, potrebno da se porodica oprosti od svog umrlog člana.

Dalja rodbina to može učiniti na 40 dana ili šest meseci. Ipak ni ovi periodi nisu slučajno odabrani. Prvi se tiče Isusovog stradanja, drugi označava vreme potrebno zemlji da se slegne.

Obilazak groba
Običaj "obilaženja" groba najčešće je redovan u prvih 40 dana od momenta smrti, u cilju izmirenja porodice preminulog s neminovnim odlaskom.

- Sada se mahom i u gradovima, prvih 40 dana na groblje izlazi svakodnevno da bi se popalile sveće. Po verovanju, one treba da izgore.

Uz tvrdnju da je svaki kraj za sebe, te da svaka porodica ima svoje mikrorituale kojih se pridržava, ističe da su negde postojale tzv. trećine, sedmine i devetine.

- Narod je sada sve to spojio ukoliko ne ide svakodnevno - kaže dodajući da ovaj izlazak na grob nema jednaku "težinu" daća koje slede.

Ujedno ističe još jednu razliku. U prvim danima po smrti, grob obilazi najuža porodica. U slučaju 40-dnevnog pomena, treba da se pojavi svako ko je prisustvovao sahrani.

[Božena]

Zamislite slavu bez kuma i kolača
 

26.04.2017.
Dvadeset prvi vek. Ljudi su kupili oko 150 miliona hektara na Mesecu. Ričard Branson vodi sina na letovanje u svemir. Istorija leti brzinom nepojmljivom umu.
Iste godine u Vladičinom Hanu grupa muškaraca stoji u krugu. Tiskaju se telima, rukama čvrsto drže slavski kolač proboden svećom. U sobi je svečana tišina. Odjednom složno uznose kolač visoko, tako da plamen sveće ostavi beleg na tavanici. Crna mrlja na belom plafonu čuvaće domaćina i njegove do sledeće slave.

Jedina žena koja je smela da prisustvuje muškom ritualu bila je dr Vesna Marjanović. Suprotno svim pravilima, prvi put otkad običaj postoji, dozvolili su joj to kao vođi projekta „Krsna slava“ da prenese dalje.

U vreme zasluge, večeri uoči slave, istorija stoji. Drevni rituali žive izvan vremena i sve je isto kao u pagansko doba.

Gde smo sada?

Dr Vesna Marjanović trideset i kusur godina bavi se običajima u Srba. Od toga je 21 godinu provela u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, bila je šef odeljenja za etnologiju. Tako je rođena Zemunka godinama prelazila ozbiljnu kilometražu do svog radnog mesta.

Sve dok nije postala načelnica odeljenja za proučavanje narodne kulture Etnografskog muzeja.

Ona je neizlečivi zaljubljenik u svoj poziv. Priča kako su prošle godine, negde u ovo vreme, ona i njene kolege načeli projekat „Krsna slava“, pokrenuli su ozbiljna istraživanja, obišli skoro celu Srbiju, ušli u mnoga domaćinstva i sada obrađuju zanimljive podatke. Na teren odlaze na dan slave i prate šta se dešava, bde nad domaćinama i gostima od zore do večeri.

– Običaji su živa tvorevina. Oni nastaju, nasleđuju se, menjaju ili propadaju – priča Vesna (57). – Mora da ostane traga o savremenim istraživanjima jer su ovo istraživanja iz 21. veka. Važno da shvatimo kako ljudi sebe shvataju, zašto je krsna slava preživela sva vremena, tolike vekove. Imamo jedan zbornik koji je posvećen krsnoj slavi iz 1984. godine, zatim je kolega etnolog Mile Nedeljković 90-ih objavio knjigu na istu temu i od onda, i pored svih promena, nemamo nijedno novo svedočanstvo.

Bitka za monografiju

Obilazeći Srbiju uzduž i popreko, suočila se s najrazličitijim običajima i tumačenjima. Zajedno s kolegama pošla je od juga, preko centralnog dela pravo na sever, pa dalje na severoistok i zapad. Kaže da je naše kulturno tlo bogato najrazličitijim običajima, razlikuju se obredni rituali od porodice do porodice, a kamoli od kraja do kraja.

Vesna i njen tim imaju snažnu podršku kolega iz unutrašnjosti, usmeravaju ih na ljude koji su dobri kazivači. Puno im ljudi pomaže na terenu, upućuju ih na prave porodice koje razumeju njihov deo posla. Tako se u kruševačkom kraju Vesna sudarila sa činjenicom da se kum na slavu ne zove.

– Domaćini ne zovu kuma jer na slavi ume i da se popije, pa pod dejstvom alkohola može da se zaoštri nekakva debata. Oni zapravo time čuvaju svog kuma, štite ga od eventualnih poganih reči i neprijatnih sutiacija. Kum je ipak svetinja – priča Vesna.

A možete li da zamislite krsnu slavu bez kolača? Na severu Srbije to nikoga ne čudi. Tamošnje domaćice već dugo slavski kolač ne mese, a domaćini ih tako u crkvu i ne nose.

– Bila sam gošća u jednoj svešteničkoj porodici i baš su mi oni pričali kako su se Srbi koji su krenuli sa Arsenijem Čarnojevićem put severa 1690. zarekli da neće mesiti hleb za slavu dok se ne vrate na Kosovo, na svoje ognjište. Da ne bi izdali svoju zemlju, samo su delimično slavili na tuđem tlu. Običaj se zadržao i dan-danas, kada se potpuno odvojio od prvobitne funkcije. Tamo za Božić mese kolač, veza između naroda i hleba je jaka i nije se pokidala – dok prepričava legendu ograđuje se i kaže da još nije proverila njenu verodostojnost.

Vesna i njene kolege ove godine ušle su u drugu fazu projekta koji je u početku podržalo Ministarstvo kulture. Za prvu fazu dobili su 300.000 dinara, ali ove godine stvari su se promenile. Etnografski muzej nije dobio novac za dalju realizaciju važnog poduhvata.

– Ali nećemo odustati. Kandidovali smo krsnu slavu na listu nematerijalne kulturne baštine Uneska i želimo da istrajemo u nameri da izdamo monografiju „Krsna slava“ kod Srba. Uspećemo kako znamo i umemo – kaže Vesna.
Šta se krije iza slava?

Stručnjaci objašnjavaju da je poreklo krsne slave u suštini pagansko, dok se smisao različito tumači. Neki etnolozi slavu dovode u vezu s kultom mrtvih, svrha je proslavljanje porodičnih predaka.

Po drugom tumačenju, proslava je prvobitno bila vezana za kult sunca koje se zamišljalo kao božanstvo dobra i darivalac letine. Sveća takođe potiče iz prehrišćanskog doba: ona je svojevrsna supstitucija ognja kome su se nekada prinosile krvne i beskrvne žrtve.

Zato se i danas sveća stavlja u posudu sa žitom ili na krsni hleb, na rog vola ili na posudu sa vinom, što zamenjuje prinošenje ovih žrtava domaćem božanstvu i zaštitniku.

Slavski kolač takođe upućuje na vezu sa solarnim kultom. Zapravo, svi obredni hlebovi u obliku kotura simbolišu sunce, a oni srpastog oblika mesec.

Kakvo žito! Sveci su živi

Obilazeći Srbiju, zarad svoje važne misije, Vesna se često susreće sa domaćicama koje ne spremaju žito za svoju krsnu slavu. Tako je bilo i u Kaoniku. Mese ljudi slavski kolač, pa u crkvu nose i još jedan manji hlepčić, ali za žito ni da čuju. Kažu, žito se sprema samo za mrtve, a sveci su živi!

Katarina Sretenović

[Božena]

SVA BIZARNA SUJEVERJA SRBA 

"U novu godinu ću ući bez dugova", tipično pretpraznično obećanje koje sebi dajemo jer, veruje se da tako treba. Ili ono svakodnevno: "da kucnem u drvo, da ne čuje zlo", "Ako razbijem ogledalo očekuje me sedam godina nesreće...". Premda će neki reći da su to samo "bapske priče", mnogi od nas ipak posežu za ovakvim "malim ritualima".

Etnolog i antropolog Vesna Marjanović objašnjava za "Blic" da je u prošlosti sve ono što se kosilo sa crkvenom dogmom proglašavano sujeverjem.

- U agrarno-stočarskom društvu ljudi koji nisu mogli da prelome crkvenu dogmu ili nešto racionalno da shvate tumačili su na sebi svojstven način. Većinu takvih mišljenja i ponašanja mi u etnologiji nazivamo i narodnom religijom - navodi etnolog Marjanović i nastavlja:

- Naša crkva je kroz istoriju bila prilično fleksibilna pa je neke stvari koje nije mogla da iskoreni stavljala pod svoju "kapu" i davala svoju boju tome. Tako je rađanje mladog Sunca i mladog Boga stavila pod hrišćanstvo, te je Božić postao hrišćanski praznik. Kod nas taj praznik obiluje nizom radnji, poput unošenja i paljenja badnjaka, protiv kojih crkva nema ništa protiv zbog čega su takvi rituali dobili jednu hrišćansku odnosno pravoslavnu notu.

Strah kao osnova sujeverja
Turbulencija savremenog života i prevashodno briga za naše najmilije odvelo nas je u onu dimenziju koju danas nazivamo sujeverjem, ističe etnolog Vesna Marjanović.

- U osnovi tog iracionalnog uverenja je strah da će nam se desiti nešto loše ako ne uradimo na "ovaj" ili "onaj" način, odnosno ako ne ispoštujemo pravilo koje je utvrđeno unutar mikrosredine, na prvom mestu porodice - naglašava naša sagovornica.

Sujeverje naročito dolazi do izražaja u trenucima ljudske nemoći i kriznim situacijama, kada ljudi posežu za najrazličitijim alternativama kako bi se zaštitili. Taj strah, kaže etnolog, prisutan je u svim generacijama, a danas kada smo "bombardovani" lošim vestima neretko biva zloupotrebljen.

- Kada su ljudi u nevolji, pogotovo nakon svega što smo prošli od 90-ih godina, i najsavremenije stanovništvo koje ne može ili da spasi svog najbližeg u lečenju ili da pronađe izgubljenog u ratištu, pribegava alternativi zbog čega imamo bum raznoraznih vračara i proroka sudbine koji upravo koriste ljudska nedaća kako bi zaradili novac. Čak i obrazovani ljudi kada ne mogu da izdrže, na primer, sunovrat deteta za drogom, odlaze kod vračara i vezuju kojekakve katance - naglašava Vesna Marjanović.

 

U pogrebnom ritualu, kaže, postoji najviše tih radnji koje se tiču sujeverja, a koje ckrva ne priznaje.

- Počevši od pokojnika u kući, pa sve do onoga što se radi sa hranom u zadušnim danima - to je neko verovanje našeg pretka da se sa mrtvima komunicira i putem hrane i trpeze, i to je nešto sto se teško izbacuje iz navika - ne ostavlja dilemu etnolog.

Beli luk, crven konac, različite čarape
Ljudi su najranjivi kada je reč o onima koji su nam najsvetiji - deca, te činimo sve za šta se veruje da može da ih zaštiti od zlih uticaja.

- Kada se dete rodi majke im vezuju crveni vuneni konac oko ruke, a danas postoje i razne crvene brojanice koje se nose kao amajlije za koje se veruje da će zaštiti dete od svega što bi moglo da mu naudi. Tako, recimo kad se dete negde povede oblače mu se različite čarape, takođe beli luk se stavlja u džep kao neka vrsta amajlije i to je sve bilo sasvim prirodno za ponašanje mišljenja ljudi u prošlosti - objašnjava etnolog i dodaje:

Ako baba kaže da tako treba, onda treba
- Ako baba kaže da tako treba, majka će to uraditi. Često sam na terenu čula mišljenja majki koje kažu: "Ne može da naškodi detetu, pa zašto ne bih primenila, može da bude samo pozitivno". I one zaista podsvesno veruju da na taj način utiču da će dete zaštiti od svakog zlog pogleda.

Prosipanje vode kada student krene na ispit ili oblačenje odevnih predmeta naopako jesu naši lični rituali i mikronavike koje, kako kaže Vesna Marjanović, jesu imale simboliku u daljoj prošlosti, a u savremenom dobu svele su se na trivijalne stvari da se sačuvamo.

Ranije su se sujeverja u velikoj meri razlikovala u odnosu na delove teritorije naše zemlje, ali je danas, smatra nasa sagovornica, ta razlika sve tanja jer se narodi sve više mešaju.

- U prošlosti se verovalo da pojedinca može da sačuva neko ko je potpuno suprotan, bilo religijski ili entitetski. Recimo, kada je vojnik polazio u vojsku odlazilo se kod hodže po amajliju. Toga nije bilo u centralnoj Srbiji, ali je karakteristično bilo za Sandžak i Bosnu - objašnjava etnolog.

Prolazak ispod merdevina, crna mačka, petak 13...
Baksuzni dan
Petak 13, crna mačka, prolazak ispod merdevina - sujeverja koja su kod nas uvedena jer, prema rečima Vesne Marjanović, nisu deo naše tradicije a danas predstavljaju ustaljeno ponašanje.

Za milione ljudi širom sveta petak 13. je baksuzan dan u godini i predznak loše sreće. Odlažu se poslovi, putovanja, operacije, ne izlazi se iz kreveta... i dok su etnolozi saglasni u teoriji da je reč o čistom praznoverju, psiholozi su čak osmislili dijagnozu za takav osećaj – paraskavedekatrjafobija ili strah od petka 13.

Strah od petka 13. opisan je u mnogim horor filmovima, a tradicija širenja strepnje na taj dan, ponavlja se iz godine u godinu.

Dok istoričari ne mogu da utvrde kako je došlo do stvaranja ove, sada već tradicije, mnogi veruju da potiče od čuvene "Tajne večere" i njenih 13 gostiju koji su seli za sto u petak, dan pre Hristovog raspeća. Juda, koji je bio izdajnik, bio je 13. osoba za stolom.

Nasleđena praznoverja kao opterećenje
- Sujeverja su deo korozivnog stila življenja, odnosno nemoć da se odgovori na pitanja koja nas okružuju - ocenjuje za "Blic" sociolog Ratko Božović.

- To su strahovi doneti od naših dedova i baba i naizgled prošlosti, koji su došli kao neočekivani vetar koji nas stalno opominje i uznemirava. Iracionalna uverenja imaju jednu dimenziju koja je nasleđena kao jedno, rekao bih, opterećenje ili nagon koji dolazi od arhetipskih struktura - kaže sociolog Božović i dodaje:

- Ono što nije zasnovano na temelju znanja može da proizvede poziciju koja je deo sistema konfuzija koje se javljaju u ljudskoj složenosti. To je metodološki problem. Ne možete racionalno odgovoriti na pitanja koja nas okružuju a tiču se iracionalnih uverenja.

Raste obrazovanje, opada sujeverje
Sa porastom obrazovanja sujeverje, smatra sociolog Božović, "gubi" na značaju, te tako, ubrzan način zivota savremenog čoveka implicira nedostatak bavljenja iracionalnim uverenjima.

- Mislim da je sujeverja danas manje izražena nego što je to bio slučaj u prošlosti. Poplava savremenih oblika života koji su u znaku školovanosti, znanja i naučno-tehnološkog progresa po logici stvari donose manjak zastupljenosti onoga što je bilo u prošlosti. Mreže iracionalnog su na neki način prekrivene ovim stilom koji je donela sama civilizacija, pa kao da nemamo vremena ostanemo sami pred sobom i odgonetnemo na pitanja o sujeverju - ocenjuje sociolog.

Verovanje u sudbinu predstavlja jedno od možda najrasprostranjenijih sujeverja, a sociolog Božović definiše je u odnosu na usud.

- Usud je determinacija na koju ne možemo da utičemo svojom voljom, igra u kojoj smo mi "igračke". Sudbina ne podsistem u kome smo mi oni koji mogu da utiču ili smo od značaja za ono što nam se događa. Ona je deo izbora i otpora prema silama koje nas poništavaju. Sve je to u oblandama jednog obrasca kao stereotipa koji nam zatvara horizonte. Ostaje pitanje da li smo kao subjekti učinili nešto da nam se ne dogodi to što se dogodilo - navodi Božović.

Nema sigurnih odgovora, kaže on, u pokušaju da se odgonetne na pitanja o iracionalnim uverenjima.

- Tu nema apsolutne sigurnosti. Biti siguran u ovim stvarima pogrešan je put u istraživanju. Kod egzaktnog načina mišljenja 2 i 2 su 4. Kod sujeverja to nije slučaj. Objašnjenje šta je sujeverje ostaje samo na pokušajima da se objasni - zaključuje sociolog Božović.

U moru najrazličitijih sujeverja donosimo vam ona najrasprostranjenija u našem narodu.

Kucanje u drvo - "Da nečuje zlo"
Jedno od omiljenih sujeverja kod Srba jeste kucanje u drvo. Veruje se da se to radi kada se govori o nečemu dobrom, pa se tom prilikom izgovara čuvena rečenica: "Da ne čuje zlo". Ovo počiva na starom verovanju da su bogovi živeli u drveću. Kada je neko dolazio da moli za nešto, ritual je zahtevao da najpre dodirne koru. Postojalo je i verovanje da oko drveća obleću duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću, a kucanje u stablo imalo je svrhu da zagluši uši duhovima, kako ne bi čuli lepe želje.

Kada crna mačka pređe put

U srednjem veku u Evropi kada je počela histerija o vešticama, ulične mačke su često negovale i hranile siromašne stare dame, koje su kasnije optuživane za veštičarenje. Tako su njihove mačje saputnice, od kojih su neke bile crne, smatrane krivim za veštičarenje. Zapravo mačka je nepravedno optužena.

Ipak, veći deo sveta smatra da vas očekuje neprijatnost ukoliko vam put pređe crna mačka. Iako se crna mačka od drugih mačaka ne razlikuje po osobinama već samo po boji, ljudi su joj vekovima pripisivali osobine zla. Neki narodi su je slavili kao svetu životinju, dok su je drugi čak i spaljivali. Iako je civilizacija značajno napredovala, i dalje postoje ljudi koji pljuju, krste se i vraćaju tri koraka unazad, kad im crna mačka pređe put. Iako ovo zaista zvuči i izgleda smešno, sujeverni ljudi su sigurni da su na ovaj način oterali "maler".

Razbijeno ogledalo donosi sedam godina nesreće
Verovanje o tome da isprekidan odraz donosi nesreću postojalo je još pre nego što je ogledalo izmišljeno: ako bi odraz u jezeru bio iskrivljen, verovalo se da to donosi lošu sreću, pošto se smatralo da se duša vidi u odrazu. To da razbijeno ogledalo donosi baš sedam godina nesreće ideja je Rimljana koji su verovali da se čovek regeneriše svakih sedam godina.

Prolazak ispod merdevina donosi lošu sreću

Položaj merdevina je u trouglu, a to je znak za život. A kada prolazimo kroz trougao, izazivamo sudbinu, uključujući i duhove koji žive ispod merdevina, a opet uključujući i zle duhove kojima se to neće svideti. Ako baš morate proći ispod merdevina, možete se zaštititi i to tako da stavite palac između kažiprsta i srednjeg prsta (mislimo na prste iste ruke) ili celim rukama i dlanovima napraviti znak kruga. Egipćani su smatrali trougao svetim, a od merdevina naslonjenih na zid stvaraju trougao i stoga nije u redu prolaziti kroz njega.

Sedenje na ćošku stolaKoliko putasu vam rekli :"ne sedi na ćošku stola, nećeš se udati"! Ma koliko mlade žene bile emancipovane, skoro svaka se posle tih upozorenja makar malo skloni u stranu. Verovanje vuče korene iz 18. veka, kada su umesto ovalnih stolova, koji simbolišu porodičnu harmoniju, u upotrebu ušli ćoškasti, a ćošak, kao trn ili bodež, viđen je kao simbol razdora.

Ne otvarajte kišobran u kući
Veruje se da činom otvaranje kišobrana u kući priziva beda u porodici. Ne samo zbog toga što se često otvarao kada je curela voda kroz krovove, nego i zato što je podsećao na baldahin, koji je nosio sveštenik kada je vernicima radio poslednje pomazanje pre smrti.

[Božena]

Магија наше народне религије

ПРВЕ две књиге из изабраних дела Бојана Јовановића, „Магија српских обреда“ и „Тајна лапота“, представљене су јуче у „Службеном гласнику“, а најављен је и скори излазак из штампе трећег наслова „Српска књига мртвих“.
Већ класично дело домаће етнологије и антропологије, „Магија српских обреда“, које сада доживљава пето издање, упознаје читаоца са чудесним светом магије у српској традиционалној култури, бавећи се животним циклусом појединца кроз ритуале прелаза: рођење, свадбу и смрт.

- Књиге су везане за преиспитивање наше традиције. Однос према традицији, показало се то у времену које је за нама, и данас, може да буде двојак: имамо непримерено глорификовање наше прошлости и традиције, али упоредо са тим постоји јака тежња оспоравања традиције, њено негирање и често и мазохистички однос самопорицања традиције и културе која представља темељ колективног и личног идентитета – рекао је Јовановић и додао да је, без обзира на то да ли је позитиван или негативан, однос према традицији кључан за наше саморазумевање, за наш однос према другима и према свету.

Разматрајући српску народну религију, аутор у „Магији српских обреда“ преиспитује један аспект те религиозности. Реч је о магији која не може да се схвати без свога анимистичког концепта, односно контекста који подразумева и значај православља и хришћанства у народној традицији.

- Као давни реликт постојала је паганска традиција, али са христијанизацијом добила је ново обличје. Када имамо у виду и наш историјски контекст губитка државне самосталности и пад у турско ропство, морамо да констатујемо један поновни период враћања паганству. Управо у вековима обнове паганства долази и до паганизације хришћанства. У таквом контексту је заправо и створена српска народна религија, оно што представља најрелевантнији оквир за разматрање и обреда које сам узео као основ анализе, обреда везаних за животни циклус појединца – каже Јовановић.

Постоји тренд у нашој науци, култури и мишљењу, закључио је аутор, да се резултати игноришу, да упоредо што знамо да је та религиозност била магијско-религијска, поједини аутори измишљају богове, чак и пантеоне добијајући велики одјек у нашој култури и медијима.
„Српска књига мртвих“, како је речено, допринеће разумевању култа у нашој традицији, из којег потиче назив за културу, и биће основа да се разуме српска народна традиција на прави начин.

ПРИЧА О ЛАПОТУ
Код нас постоји уврежено мишљење међу новинарима, али и код појединих научника, истакао је Јовановић, да је лапот, обред убијања старих, био традиција српског народа:
- Показало се на основу свих анализа и материјала које сам имао у виду, да нема историјских, археолошких и етнолошких доказа о томе. Фасцинантна прича о томе како се људи једног места окупљају и како на бруталан начин лишавају живота свог остарелог члана, да би се потврдио тај обред, доводи се у везу са обичајима који постоје у разним другим традицијама, а то су обичаји остављања, жртвовања старих и еутаназија. Они се не могу поистовећивати са садржајем о ком говори прича, која је првенствено везана за етички кодекс забране убијања старих.

novosti.rs

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2019/03/23/5899995_promaja-tjpg

Може ли промаја да убије?

WWW.RTS.RS

---

Верује се да је вампир реч која потиче из српског језика, а да су је прихватили и остали народи. Оно што странци теже могу да прихвате је реч промаја. Не разумеју значење, а још...

 

[Božena]

 

[Božena]

ДУША

ДУША се по народном веровању налази у грудима, у крви („душа куца"), или у костима („душа се закости запекла"), а код болесника и самртника —  у носу („душа му у носу стоји"). Душа полази од ногу а завршава се у грлу. За време сна, душа може изићи из тела, а човек тада у сну прати њен ход.

 Душа се замишља као дах (или ветар), као магла или сенка која из човека изађе чим умре. Ако би укућани почели кукати пре него што самртник издахне, његова душа може да се „предвоји", тако да пола душе изађе, а пола остане у телу, због чега се самртник дуго мучи. Да би душа умрлог изашла из куће, отворе се прозори. По општем народном веровању, за четрдесет дана душа умрлога лута око куће и по оним местима где је покојник боравио или куда је пролазио. За то време душа улази и у кућу, па се стога негде за четрдесет дана оставља одшкринут прозор у соби у којој је покојник издахнуо. Из истог разлога вода се за четрдесет дана не просипа преко прага, да би мртвац, односно његова душа могла слободноприћи. У неким крајевима за четрдесет дана, свако вече по заласку сунца, на месту где је умрли издахнуо поставе на столицу кандило, чашу воде, некад и вина, и парче шећера. Крај столице принесу заостало покојниково одело и запале свећу. Негде мећу хлеб, со и воду, понекад и вино, јер држе да ћесе душа умрлог вратити. Кад ујутру нађу да је пиће у чаши мало усахнуло, верују да је душа умрлога теноћи долазила. За четрдесет дана од покојникове смрти не започиње се никакав рад, плетење, сновање,зидање неке зграде и сл. Наведени обичаји откривају веровање да се душа покојника задржава у најближем додиру саживима за четрдесет дана, односно до дана када распадање тела знатно одмакне.

 По једном руском веровању, мртвацу се срце распадне четрдесетог дана. И по нашим обичајима и веровањима, после четрдесет дана душа више није у тако непосредној и блиској вези с кућом и сродницима, али како показују многи обичаји, код нас се верује да душа борави на земљи годину дана, односно док се тело сасвим не распадне. За то време дају се непосредне даће покојнику и том приликом оставља се за њега празно место, намењује му се део житног приноса или се рачуна да покојник за годину дана има свој део у кући, од којега се спрема даћа за његову душу. И надгробни споменик мора се поставити у току прве године после смрти покојника, јер је и по нашем народном веровању надгробни камен примарно служио као склониште душе. Исту примарну улогу имало је и дрвеће посађено на гробу. 

 По општем народном веровању, умрли највише оскудевају у води. Због тога негде  родбина носи по саборима воду и нуди присутне целе прве године, а за првих четрдесет дана вода се сваког дана носиу четрдесет кућа. На овакав посредни, заправо симболични начин вода се даје другим лицима, а у ствари се намењује покојницима. Али исто се тако вода даје и директно покојнику. За мртвацем се носи суд сводом, крчаг с водом меће се у ковчег, а негде се сваког дана до четрдесетнице прелива гроб водом.Овакви су обичаји познати широм света, имају их и остали словенски народи, а по једном објашњењу,преливање гробова водом првобитно се вршило у намери да се убрза распадање тела, како би се душа што пре ослободила трулежи. Тело које не може да се распадне у Црној Гори су звали очајаник или очајник (чајати —  чекати).

 Како је познато, стари су Словени ослобађали душу и спаљивањем мртваца.Саопштење да је тело цара Душана сахрањено уз свете ватре, као и обичај спаљивања мртваца за које се сматрало да су се повампирили, објашњавају се као траг овог старог словенског обичаја. По народном веровању, душа може да пређе у неку животињу а затим од животиње у човека,негде се замишља као миш, негде као пчела, или се верује да душа умрлог лута четрдесет дана у обликуптице, лептира или неке друге мање животиње око места где је покојник живео тражећи храну и пиће. Често је веровање да душа умрлог прелази у новорођено дете. Колико је живео човек у којега је душа била раније, верује се да ће толико дуго живети и дете у које је душа прешла. Човекова душа „може само три пута да се у другог прероди". Верује се да су од Цветница до Пресвете душе умрлих„распуштене" и слободне те живе по цветним ливадама. За то време не скупља се кишница, да се нека душа не „удави". 

 Српски митолошки речник

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

 

[Božena]

 

[Božena]

Vračanje i gatanje za Badnji dan i Božić 

Dr Veselin Čajkanović

Najveći kontingenat božićnih običaja dolazi na vračanje i gatanje. Vračanja su raznovrsna, ali sva imaju, uglavnom, jedan cilj: da izazovu plodnost kod stoke, poljskih plodova, voća; uporedo s tim, da pojačaju životnu snagu i zdravlje. Gatanja imaju sličan program: čovek se interesuje za berićet, i u vezi s tim za promene vremena; pa onda za zdravlje svoje čeljadi, i zdravlje i napredak stoke. Vračanja i gatanja ima mnogo. Bilo bi od interesa pokupiti ih i ispitati, ali ja to ne nameravam ovde učiniti. Ovde ću ce zadržati samo na nekim principijelnim pitanjima.

Pre svega, otkuda da se vračanje i gatanje vežu za Badnji dan i Božić?

Objašnjenje bi moglo biti ovo. Kod indogermanskih naroda, i uopšte u sredozemnom svetu, postojali su praznici o zimskim solsticijama; u religijama koje su poznavale organizovani kult sunca (kao što su npr. religije misirska, sirska, Mitraizam) o tim praznicima proslavljano je rođenje sunčevo, upor. npr. Frazer, Golden Bough3, VI, 120 idd, i passim. Takav jedan praznik, kao što smo videli, dao je povoda da se i rođenje Hristovo veže za dvadeset peti decembar. Ali i kod onih patrijarhalnih naroda kod kojih kult sunčev nije bio organizovan, postojalo je izvesno religijsko interesovanje za (letnje i) zimske solsticije – vršene su izvesne magične manipulacije, kojima je bio cilj da (paljenjem vatre i uopšte stvaranjem toplote, v. Frazer G. V.3,1, 311 idd) pojačaju snagu sunčevu; u isto vreme da izazovu i pojačaju plodnost u prirodi.

O celoj stvari govore, iscrpno i sa mnogo ubedljivih podataka, Manhart i Frezer. Da je i naš narod, još vrlo rano, poznavao praznike o zimskim solsticijama, stvar je vrlo verovatna; to se sme a priori zaključiti na osnovu sličnosti naših običaja sa običajima onih srodnih naroda za koje je utvrđeno da su takve praznike poznavali. Naš badnjak, na primer, stoji svakako u vezi sa rađanjem nove snage u prirodi, novoga sunca, isto onako kao i njegovi ekvivalenti kod keltskih i germanskih naroda (v. Frazer, Golden Bough3 X, 246 idd18).

Po računu našeg naroda, zimske solsticije treba da budu oko Božića: tada su noći još duge (»Duga noć kao uoči Božića« – Vuk, Posl., 1303), ali sunce već počinje da osvaja (»Od Svetog Nikole do Božića oduža dan toliko koliko petao s praga može skočiti« – Milićević ŽSS, 165, upor. i S. Trojanović, Gl. srp. ž. o., 131); uostalom, da su i bile malo ranije, one su docnije, zajedno sa drugim običajima, prenesene na Badnji dan. Badnji dan i Božić, dakle, kao praznik buđenja, jačanja prirode, vrlo su podesni za vračanja kojima je cilj izazivanje plodnosti i životne snage; s druge strane, kao početni datum jednog novog perioda, sadrže oni u sebi prognozu i znamenje za ceo taj period, i gotovo nameću se da o njima gatamo i gledamo budućnost. Upor. i Nilsson, Studien zur Vorg. d. Weinachtsf., 117 idd.

- Ima, međutim, još jedan razlog što se baš o Badnjem danu i Božiću vrše, u velikom broju, magičke ceremonije za izazivanje plodnosti. I o Badnjem večeru i o Božiću, kao što smo videli, čini se velika čast dušama pokojnika: duše pokojnika, međutim, kao uopšte i svi htonični demoni, jesu demoni plodnosti. Oni mogu plodnost da nam donesu, poklone, i zato se primitivan čovek za plodnost ljudi, stoke i polja obraća njima; oni mogu i da nam je zakrate (na primer, izazivanjem suše) i u tom pogledu su naročito opasni aoroi biaiothanatoi – »duše onih koji su pre vremena umrli, i onih koji su umrli nasilnom smrću«. Kad već plodnost zavisi od njih, svakako će biti najzgodnije da ih o njihovom danu, kada ih obavezujemo žrtvama, podsetimo na njihove dužnosti, ili ih, vradžbinama, nateramo da svoje dužnosti prema nama ispune. Duše mrtvih, koje su, u stvari, demoni plodnosti, toga su dana u našoj neposrednoj blizini, i zato će obraćanje njima baš na taj dan biti najefikasnije. I to je, zacelo, mogao biti razlog da se za Badnji dan i Božić vežu onako mnoge vradžbine. Što se tiče gatanja, i njima je pravo mesto o božićnim zadušnicama: duše pokojnika poznaju budućnost, i otkrivaju nam je, ponekad dragovoljno, ponekad pod našom presijom).

Drugo pitanje je, koliko vračanje i gatanje imaju starinski srpski karakter. Kojim se pravcima imaju kretati naša ispitivanja, može se videti iz dva karakteristična primera koja ću navesti.

U Vukovom rečniku, s. v. milati se, kaže se: »Pripovijedaju da se u Hercegovini milaju na Božić s česnicom, tj. uzmu dvojica česnicu, pa je okreću među sobom i pita jedan drugoga: Milam li se? (tj. pomila li se iza česnice). Onaj mu odgovori: Milaš malo. A onaj prvi onda reče: Sad malo, a dogodine nimalo (tj. da žito rodi dobro, i da tako velika bude česnica da se nimalo ne pomila iza nje)«.

Sličan običaj zabeležio je, u Staroj Srbiji, i Jastrebov, Obыčai i phsni tureckihь Serbovъ. S. Petersburgъ, 1886, str. 41, upor. i RJA, s. v. milati se. Domaćin se sakrije iza gomile kolača, n triput pita čeljad: »Vidite li vi mene?« Čeljad mu odgovore: »Ove te godine malo vidimo, a dogodine da te nimalo ne možemo videti«, tj. da dogodine toliko bude žita i kolača da se iza njih domaćin ne može videti.

Isti takav običaj poznaju i Rusi. »Uoči Nove godine, kod Malorusa, spremi se mnogo kolača za večeru. Njih poređaju ispred domaćina, pa onda deca izađu napolje. Posle se deca vrate, i pitaju gde je otac. – Zar me ne vidite, deco? – Ne vidimo te, oče. – Daj Bože da uvek tako bude (tj. da uvek bude dovoljno žita i kolača)«, v. Louis Leger, La mythologie slave, Paris, 1901, str.821). Još je interesantniji podatak koji nam je, iz Svetovidovog kulta na ostrvu Rujanu, sačuvao Sakson Gramatik (Historia Danica knjiga XIV, v. L. Leger, o. s., str.81 id). O prazniku Svetovidovom meće se pred njegov kip medeni kolač, veliki kao čovek. Sveštenik se sakrije iza kolača i pita narod da li njega (sveštenika) vidi. Ako narod odgovori da ga vidi, sveštenik poželi da ga dogodine ne vide. »Tu sveštenik misli ne na sudbinu svoju ili naroda, već na obilje iduće žetve«. Ovo sakrivanje iza kolača i reči koje se tom prilikom govore, imaju očevidno magični smisao: to je vračanje kome je cilj da izazove plodnost. Običaj je, kao što se vidi, vrlo star, po svoj prilici opšti srpski i opšti slovenski. On je, dakle, nesumnjivo ostao iz naše starine, i originalan je.

Sasvim drukčije stoji stvar sa drugim jednim božićnim običajem. »Gdjekoji« – kaže Vuk u rečniku s. v. Božić – »uzmu na Božić sjekiru i zamahnu kao da posijeku voćku nerotkinju, a drugi mu ko reče: ne sijeci, rodiće, i kad se to učini triputa zastopce, kažu da će voćka poslije roditi.« Isti ovakav običaj, iz sofijske okoline, zabeležio je i Arnaudov (str.4). Međutim, ovaj običaj svakako nije ni srpski ni slovenski. To je bio jedan od mnogobrojnih magičnih propisa iz antičke hortikulture (upor. Geopon. X, 83, 1 id), koji je bio dobro poznat i u nemačkoj praznoverici (Wuttke, Der deutsche Volksaberglaube2, str. 668 id, citat po Riess u Pauly-Wissowa, I, 90). Ovakav slučaj razume se da nije usamljen. Mi imamo mnogo vračanja, basama, popularnih lekova i uopšte »praznoverica« koji nisu ostali iz naše stare religije, već su hrišćanski ili »antički«.

Isto tako stoji stvar i sa germanskim »praznovericama« (v. E. Fehrle, Volksaberglaube der Gegenwart, y Schiele, Religion in Gesch. u. Gegenw., V, 1702 idd, i literaturu koja se tu navodi). Taj antički materijal došao je do nas ili po usmenom pričanju, s kolena na koleno, ili kroz literaturu (zapisi po raznim rukopisima, molitvenicima, kalendarima itd.). Da i mi u našim vračanjima imamo tih antičkih elemenata, stvar je prirodna i vrlo verovatna, i, pri studiranju naših božićnih običaja, mi o toj mogućnosti moramo voditi računa.

[Božena]