Српска народна религија

[Božena]

 

[Božena]

 

 

 

[Božena]

 

[Božena]

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ПРИРОДЕ

У народу постоји веровање да се на данашњи дан преображавају вода и гора. Наиме, под утицајем одређених алги, реке и језера данас заиста мењају боју. Негде је то мање, негде више приметно, тамо где је промена очигледнија реке могу постати чак и црвенкасте. Људи су некада били ближи природи него ми данас, па су примећивали оно што данас ретко ко примећује, тако да им је дан Преображења природе био одличан орјентир за разне послове. То је и увод у бербу грожђа у месецу који следи – гроздоберу (септембру). Верује се да пре Преображења природе не треба јести грожђе, тек данас га треба јести, јер се и грожђе преображава, односно, сазрева. Једење грожђа на данашњи дан било је обредног карактера, као захвалност боговима што су омогућили богат род и плодну годину. Ближи се крај лета, Сунце слабије сија, воде су хладније, па 

Преображење важи и за последњи дан купања у рекама и језерима. Занимљиво је да је последњих година наука доказала природни феномен преображења природе. У недељи око Преображења киша суштински мења свој хемијски састав. Анализе су показале да се у капима кише од маја па до Преображења налазе тешки хемијски елементи који долазе са тзв. Сунчевим ветром. После Преображења концентрација тих елемената се нагло смањује и киша од благо киселе постаје неутрална што има великог утицаја на природу. . Све ово само доказује да су наши преци одлично познавали природне феномене које наука тек данас потврђује и да су, духовно изнад нас, живели у савршеном складу са природом и свим природним дешавањима.

[Zayron]

Slovačko-rusinsko-ukrajinska tancovačka - istočna Slovačka

 

[Bokisd]

 

СРПСКИ НАРОД КАО ТЕОДУЛ – Светосавље

SVETOSAVLJE.ORG

 

3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализацију личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.

...itd,....

 

[Zayron]

Moravski narodni orkestri sviraju balkanski (makedonski, srpski i bugarski) i ruski folklor:: 

Na tom gore videu moravsko hodajuće cvijeće, slovensko-floristička zona sumraka, gdje god pogledaš na nošnjama tamo sve samo cvijeće.  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Zayron]

Uřaaaaaaaaaaaasssssssssssssss!!!!!!!!!  East-West Slavic folklore synthesis! 

Tento antifolklorní videoklip "Mrazík" proslavil bělorusko-moravský manželský pár z Moravan u Kyjova 

 

[Božena]

пре 17 часа, Bokisd рече

 

СРПСКИ НАРОД КАО ТЕОДУЛ – Светосавље

SVETOSAVLJE.ORG

 

3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализацију личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.

...itd,....

 

Ograničeno je znanje, ali se i budi, Srbi hoće da znaju i imaju pravo na to, arheologija je ta , kao i i istorija koja može dati mnoge odgovore

 

[Božena]

 

 

[Božena]

 

[Božena]

ПОД ЛУПОМ НАРОДНА ВЕРОВАЊА НЕ ПОЗНАЈУ ГРАНИЦЕ

Дани америчког мрмота и српске мечке

Митови су својствени и другим савременим друштвима,али су код нас можда још израженији због унутрашњих друштвених проблема. Најновија истраживања показују да суу Шумадији и даље жива предања о турском ропству, о променама крсне славе или бежању од крвне освете...

 

У америчком градићу Панксатони мрмот Фил видео је своју сенку па ће зима на далеком континенту потрајати према тамошњим  веровањима још шест недеља. Наши медведи изаћи ће из својих брлога за неколико дана, на Сретење, 15. фебруара, тако да ћемо и ми по истом обрасцу знати да ли ће хладни дани потрајати или долази време пролећу. Тако каже легенда, односно предање, а шта кажу прорачуни? Ми за нашу мечку Божану немамо статистику, али Американци су били педантнији па су израчунали колико је њихов мрмот успешан метеоролог. Рекло би се да се није прославио, од давне 1886. године па до данас био је успешан у свега 39 одсто случајева, а то је прилично бедан учинак. Међутим, традицији то не смета, сваке године у америчкој држави Пенсилванији 2. фебруара одржава се ова церемонија којој присуствује неколико десетина хиљада људи, свечано обучених за ту прилику и уз обавезно присуство истакнутих чланова Клуба мрмота. Филмофили ће се сетити да је пре двадесетак година поводом овог догађаја снимљен и филм „Дан мрмота“, који је имао велику гледаност. 

Метеорологија овде, као и у нашем случају, није најважнија, постоје и неки други, виши разлози. А шта би то могло бити, питали смо истраживача и писца Ненада Гајића који се доста бавио темом митологије и митова у својој књизи „Словенска митологија“, врло популарној међу читаоцима, а доцније и фантастиком у новом роману  – „Бајка над бајкама“ у издању „Лагуне“ . 

Гајић напомиње да Дан мрмота вуче порекло са Старог континента, из Немачке, Португалије, Велике Британије и словенских земаља. У Немачкој је главни прогностичар јазавац, али како ове животиње нема на источној обали САД, немачки досељеници су нашли замену у мрмоту. Занимљиво је да „Дан мрмота” пада баш 2. фебруара, што је по старом црквеном јулијанском календару и датум Сретења (по грегоријанском календару то је 15. фебруар).

– Са верске стране, Сретење као хришћански празник пада 40 дана након Божића и обележава дан када је Богородица први пут унела Христа у храм. Као и често у оваквим приликама, преузета је старија суштина, и дан који означава сусрет, сретањезиме и топлог доба и датум од кога је врхунац зиме прошао, те зима од тад више не може бити страшна. Одатле и народна изрека: „Сретење обретење”. Још једно од веровања код нас јесте да девојке гледају кога ће прво срести тога дана, јер ће им будући муж бити такав по изгледу и карактеру – каже Ненад Гајић.

И овај пример потврђује да је веома много старих веровања и дан-данас присутно у нашим животима, и да се многих древних обреда још увек придржавамо иако смо им временом заборавили значења. Практично сви ритуали који се тичу најбитнијих датума у човековом животу (рођење, венчање и смрт) нису хришћански, како се обично сматра, већ су прехришћанског односно паганског порекла – црвен кончић око руке новорођенчета, преношење младе преко прага и храна на гробљу само су неки од преживелих обреда из многобожачких времена. И сам назив „медвед”, за животињу о чијем предвиђању говоримо, остатак је безопасног имена „медојед”, тј. онај који једе мед, док је прави назив у потпуности заборављен јер се избегавало његово помињање како се ова страшна животиња не би призвала. О ритуалној забрани изговарања опасних имена говори и пословица: „Ми о вуку, а вук на врата”.

Ненад Гајић подсећа да је још Вук Караџић записао народно веровање, тако својствено Србима, да је „боље да село пропадне него у селу обичај”. Тако се догодило, сплетом историјских околности и познатих „пет векова” потискивања хришћанства, да је усмено предање сачувало различитост многих обичаја и уткало их у православље, које се често додирује са паганским мотивима. Скоро сви „народски” ритуали од „ваља се” или „не ваља се” указују на остатке древних веровања. А можемо их срести свуда око нас, практично свакодневно. Зашто не одбијамо кумство? Зато што је у питању древни обичај (реч „кум” иста је у многим словенским језицима – српска, руска, пољска, бугарска... – што сугерише да је ова установа прехришћанског порекла), где се сматра да је сваки захтев за кумство већ „одобрен” од стране божанства. Зашто нам је гостопримство важно толико да смо у свету постали познати по њему, да практично нема домаћина који ће дозволити да му гост непонуђен храном и пићем оде из куће? Из прастарог страха да нас, прерушено у путника намерника, не посети неко од старих божанстава или инкарнираних предака како би нас искушало!

– Остаци старе вере више су присутни у православном хришћанству и посебно на Истоку, док је на Западу Католичка црква имала више времена за деловање. Иако су сви словенски народи сачували елементе старе вере, ови елементи су, рекао бих, најизраженији код Срба – истиче Гајић.

Зато је митолошко размишљање живо и данас, предања и митови су значајни за народну традицију и његово јединство, али могу и да се злоупотребљавају, нарочито ако задиру у питања политике и националног идентитета.

– Често се на пример Вук Бранковић користи као парадигма издаји па се догоди  и да неко лице из савремене политике понесе ту етикету, митологема о „Косовском боју” и даље је развијана у биполаризацији на „добре и лоше Србе”, на издајнике и лојалне, брижне и слично, што је сагледиво и у данашњим политичким обрачунима у савременом друштву Србије – кажедр Весна Марјановић, начелник Одељења за проучавање народне културеЕтнографског музеја у Београду

Она додаје да је народ склон и данас да се приклони митовима о „изабраном народу” и да верује да је све што нам се дешава већ негде „записано”, пренебрегавајући историјске чињенице и след догађаја нарочито у новијој историји.

Шта показују најновија истраживања спроведена у шумадијским селима крајем 2013. године?

– И даље живе предања о турском ропству, о променама крсне славе или бежању од крвне освете или освете због убиства неког аге и слично. Предања и митови о настанку места, о улози Св. Саве или Карађорђа. То су ми на терену приповедали и сасвим млади, па се одмах може уочити да је митологема важна у креирању идентитета. Осим тога, склоност давања природи нарочитих својстава, као што су на пример, чудотворни извори или света места још увек је у пракси мада смо у 21. веку. Често се и преносе митови о „закопаном благу” па се може чути да на појединим местима и данас народ копа не би ли пронашао ћуп злата као што су то пронашли Тарабићи – преноси своја искуства наша саговорница и додаје да то није само наша особеност.  

Осим приче са почетка текста истраживања показују да су митови  својствени и у другим савременим друштвима, само што је то код нас можда израженије због унутрашњих социјалних проблема.

– Наша потреба за вођом и даље је јака, а с њом и потреба да вођама придајемо својства избавитеља и спасиоца. Једна од наших карактеристичних особина је и потреба повезивања с другима, а добар пример за то је наше вишедеценијско наглашавање пријатељства са Французима. Сасвим је природно да млађи и нејаки воле велике и моћне као што је то била Француска у првој половини 20. века па се мит о вечном пријатељству с Французима лако примио на нашем тлу – каже др Весна Марјановић.

Како се научници и истраживачи носе са народним веровањима. Могу ли да снагом својих аргумената измене уврежено јавно мишљење, да утичу да се нека веровања измене?  

Када је реч о антрополошким и етнолошким резултатима истраживања она остају записана у стручним и научним публикацијама. Савременом друштву а посебно политици су ова истраживања на маргинама и  према њима се нико не одређује.Посебно мислим на владајућу политику. На пример и у САД и у Русији етнолози и антрополози су присутни у свим важнијим стратегијама друштвене и културне политике – истиче др Весна Марјановић и додаје да широј популацији није потребно наметати научне резултате, јер је народ најбољи филтер.  Ако му неки мит одговара он се држи тога, док у противном га разоткрива, ослобађа га се, па онда то предање пређе –у заборав.

А сретењско предање је и даље живо.

И ја волим мит о мечки Божани и као и многи други чекам на рапорт из Зоолошког врта. Кад дође половина фебруара сви се уморимо од зиме, па макар била и блага, и са нестрпљењем ишчекујемо пролеће и лето – признаје наша саговорница..

--------------------------------------------------------------------

Словени се нису мирили са судбином

Истражујући ову тему за књигу „Словенска митологија” аутор је дошао до закључка да Словени нису веровали у судбину. Једини изузетак је веровање да Суђаје одређују животну нит човеку по рођењу, што је преузето из античке митологије. Словени су сматрали да човек сопственим деловањем има моћ да утиче на будућност. О овом веровању  пише Прокопије из Кесарије у 6. веку: „Не знају за судбину и не допуштају да она игра икакву улогу у људским стварима. Када им услед болести или рата припрети опасност од смрти, они се заветују да ће, ако се спасу, одмах принети богу жртву. И чим се спасу, они то доиста и чине и верују да су том понудом богу себи живот откупили.”

Ово „непризнавање судбине” не доводи у питање разлоге за предвиђање будућности, јер то што се будућност може изменити индивидуалним деловањем чини њено познавање још битнијим. Ипак, наведено сведочанство заиста много говори о карактеру Словена и њиховој предузимљивости, о непристајању на покоравање судбини какву не желе. Они су били спремни да се боре и труде како би променили оно што их чека, дакле, да се боре да искују сопствену будућност, а то је особина вредна поштовања која је омогућила словенским народима да преживе бројне мрачне периоде у својој историји.

--------------------------------------------------------------------

Страхови и сујеверја

Страхови и сујеверје који нам и данас обележавају живот укорењени су још у време паганства, и најбољи начин да их се ослободимо је да их разумемо и прихватимо као део нашег фолклора, као наше посебности којима ипак не дозвољавамо да управљају нашим животима, како је то било код наших предака. Бројни су очувани обичаји, као онај из појединих делова Србије да се мртвац измери црвеним кончићем који се закопава у кућу. Обред потиче из старословенског сахрањивања покојника испод прага, да би се и после њега у дому сачувала слога, јер на тај начин покојник остаје присутан у кући као њен заштитник . Веровање у змију „чуваркућу” која живи испод прага, чиме почиње моја „Бајка над бајкама”, директно је повезано са овим., каже Ненад Гајић. Погребни обичаји сличне намене укључивали су и закопавање ноктију покојника близу прага, изношење хране и воде јер се сматра да и на „оном свету” треба јести на гроб покојника или пред кућу у којој је живео, остављање штапа у гроб или крај њега (да се покојник брани од несретних душа којима се не доноси „задушје”), прекривање огледала пре сахране и просипање воде из куће после ње (да се душа случајно не задржи у кући), чување мртваца да га не прескоче мачка или пас и не прелете птица или шишмиш (када се може повампирити), враћање са сахране другачијим путем, ношење црнине и пуштање браде (да се „завара траг” ако се мртвац случајно и повампири), али и давање четрдесетодневног помена (када се, заправо, прославља завршетак периода у коме се покојник може повампирити).

Политика Online - Дани америчког мрмота и српске мечке

WWW.POLITIKA.RS

---

 

 

[Božena]

 

[Božena]

Машкарама против изборних утвара
 

Бела недеља је за хришћане време пред Велики пост, а изворно је паганско време буђења пролећа. Но ове године је време избора, те је лозовички обред заштите од злих духова био правовремен Лозовичке маске величанствено су страшне, али великоморавска варошица смештена између Смедерева и Велике Плане најјезивији недељни призор ипак је крила у локалној кафани. Да не буде забуне – кафана у Лозовику је изгледала баш као што треба да изгледа кафана у Лозовику. Сва у дрвенарији, загрејана „бубњаром“, украшена безмало антикним столом за билијар и у подне дупке пуна мештана забављених доминама и картама. Биртија је, дакле, била удобна; реакција једног мештанина на појаву новинара била је ужасавајућа. Врпољио се око „новинарског“ стола, пришао би нам, а и не би, и напослетку храбро скочио у Мораву: „Извините што вам сметам, смем ли да вас питам нешто?.. Јесте ли дошли због избора?..“ Нису нас довеле покладне машкаре, већ изборне утваре, тако је мислио Лозовичанин, и доказао да се подземне силе страначке политике више не задовољавају градским четвртима, те су прешле и на атаре. Беле покладе су за хришћане време пред Велики пост, а изворно су паганско време буђења пролећа. Без обзира на то, Беле покладе су и у Лозовику ове године време избора. И зато је обред заштите од злих духова био преко потребан. Плодност су призивали, а демоне из штала и амбара терали лозовички основци. Јован, Стефан, Далибор и двојица Никола тринаестогодишњаци су, али боре се против демона сасвим озбиљно. Звоне клепетушама, лупају штапом о капију и дозивају газдарицу тражећи јој јаја, уобичајен покладни дар. Газдарица се не одазива и ризикује невољу. Са аветима, паганским или политичким, не треба се шалити. Зато у суседној кући газда штедро дарује походнике. Заузврат добија обредно охрабрење: „Све ти бело и дебело, бели ти овнови, бели ти петлови“.  Та је жеља искрена, па је право место да престанемо цртати паралеле са политиком. Поготово стога што су покладни обичаји забавни. Лозовик воли своје походнике, поздравља их трубама из аутомобила, са бицикала и трактора, а на паклену дреку коју борци против зла подижу домаћини се листом весело одазивају. „Има ли неки благајник, води ли неко евиденцију и даје признанице?“, шаљиво пита Лозовичанка из главне месне улице која је машкарама богато напунила кошару. Благајника међу дечацима нема, али економске разборитости им не фали. „Ма идемо право, прошле године смо овде сакупили скоро две кошаре“, одговарају на наш предлог да зарад добре фотографије зађемо у неки живописнији сокак. Клинци знају све, и корпа им убрзо постаје претешка. Зато један од Никола објављује да мора да се одмори и стропоштава се на клупу. И пагански хероји имају право на паузу. Но она не траје дуго јер смо близу цркве, опасног а изазовног дома за паганске подвижнике. Тамо је заиста требало бити и чути све духовитости које су школарци испалили, шале карактеристичне за насеље у којем свако сваког познаје. „Има да нас избаце са све пинкле“, позива на опрез Јован. Попут мештанина са почетка текста, машкаре би и ушле у црквено двориште и не би, и напослетку одважно скачу у Мораву и смелост им се исплаћује. Поп им у пролазу, додуше, замера због паганских маски, али им у котарицу спушта хрпу слаткиша. Време слаткиша значи, наравно, и фајронт борбе против сила мрака, па у повратку из похода, услед предуге озбиљности, у редовима лозовичке армије светлости избија мањи сукоб, лети и понеко јаје, али хтонске силе су из Лозовика за овај мах свакако отеране. О томе сведочи и колективни смех мештана и гостију окупљених за карневалски део поклада, на коме се обичајно укршта са савременим, па обредну ватру прескачу и машкаре и млади са извиђачким марамама, а бубњар Стефан скокове прати стадионским ритмовима. Савремени су и разлози који су обновили паганске традиције у Лозовику, разлози занимљиви колико и обичаји. Јер машкаре су у ову варошицу вратиле еколошке бриге наставника Вита Петровића. „Пре петнаестак година схватили смо да нам је паљење гума за време Беле недеље велики проблем. По веровању, окултно се дешава управо на раскршћима, па је изворни обичај да се тамо пале ватре, како би демони изгорели. Дешавало се да се на раскрсницама упали и преко двеста великих гума. Покушао сам са децом да разговарам о томе, али то је имало контраефекат, људи су почели да пале још више. Морали смо их тући њиховим оружјем, па сам зато потражио помоћ у Београду, у Етнолошком музеју, где сам покушао да сазнам шта су људи у Лозовику некада заиста радили за Белу недељу“, прича Петровић. Наставник није хтео плагијат, хтео је традицију на научној основи, па га је Весна Марјановић из Етнолошког музеја упутила на локалног етнолога, данас покојног Драгана Минића из Велике Плане – „Име које се мора поменути“, каже Петровић – а Минић је ђацима држао предавања. И заинтересовао их, нема шта. „Са извиђачима из локалног одреда ’Стари храст’ договорио сам се да на раскрсницама посадимо храстове са записима, како бисмо и тиме смањили могућност паљења гума. Обредну ватру сада палимо од шаше и грања, од онога што природа може да рециклира“, објашњава Петровић. Већ славне маске, које су доспеле и до једног белгијског музеја, такође су аутентичне. Ни две нису исте, а живописне су све. Само илустрације ради, једна неодољиво подсећа на маске какве су у 17. веку носили лекари који су неговали оболеле од куге. Маска обухвата целу главу и има дуг продужетак за нос и уста, те онај који је носи добија лице патке са хипертрофираним кљуном, рецимо. Застрашујуће, као што и треба да буде.   „Децу сам замолио да погледају по таванима и шкрињама да ли се негде крије нека стара маска. Један дечак, Миленко Јањић, код деде је нашао већ натрулу маску, прави артефакт из тридесетих година прошлог века. Била је направљена од водене тикве, и то је био доказ аутентичности, јер где би се маска правила од водене тикве него овде, у моравској равници. Деца их данас сама праве по кућама, ја само дајем инструкције…“ Натраг у ватру, пламен око кога се игра обредно коло, поучава Петровић, зове се јарга. Реч је са влашког говорног подручја. Обичајна игра зове се радава. У Лозовику се надају да ће што више људи научити ове речи. Стога су срећни што су ове године имали и посетиоце из Београда, породицу са двоје деце која је хтела уживати у покладама. Маске су престравиле демоне, али су одушевиле децу. Штета што нису свратиле и у локалну кафану. НИН online WWW.NIN.CO.RS

[Bokisd]

пре 4 часа, Božena рече

И овај пример потврђује да је веома много старих веровања и дан-данас присутно у нашим животима, и да се многих древних обреда још увек придржавамо иако смо им временом заборавили значења. Практично сви ритуали који се тичу најбитнијих датума у човековом животу (рођење, венчање и смрт) нису хришћански, како се обично сматра, већ су прехришћанског односно паганског порекла – црвен кончић око руке новорођенчета, преношење младе преко прага и храна на гробљу само су неки од преживелих обреда из многобожачких времена.

I, koja je poenta teme, .....koliko vidim, promovisanje paganskih obicaja i verovanje koje je bilo u narodu pre naseg primanja hriscanstva i crkve.

I, koja vera i crkva i predanje i crkveni obicaji i drzava i kraljevi i carevi, ..... sve smo to dobili sa primanjem hriscanske vere i da smo ostali u paganstvu, ko zna da li bi postojali na ovim prostorima kao narod i drzava. I, ovo sto postavljas nije vise srpska religija, nego vise ludovanje neprosvecenih pojedinaca.

Znaci, imam pitanja za tebe Bozena, koja je poenta ovih tekstova i teme i da li pripadas SPC ?