Тема о КОРОНАВИРУСУ... све на једном месту

[GeniusAtWork]

Ако смо стварно имали преко 50 мртвих пре неки дан, као што каже Радовановић, то би значило да смо тренутно после Русије убедљиво највеће жариште у Европи.

Све ове европске државе које су при врху по броју умрлих у свету (УК, Италија, Шпанија, Француска, Шведска, Холандија) задњих дана имају негде око 0-20 мртвих дневно. И по пар стотина новозаражених.

[haveaniceday]

пре 2 минута, Avocado рече

Stvarno? Nego je preminula od polomljenog kuka?

Ili je preminula od smrti?

Moj deda je pre par meseci preminuo od polomljenog kuka. Polomio kuk u slicnim godinama, otisao u bolnicu, posto je organizam od 85 godina jako star i nemocan da se izbori sa toliko jakom povredom - preminuo je.

Kako njega treba da klasifikuju da je preminuo? je l od raka prostate posto je imao zaustavljen rak prostate vec 10 godina pre toga?

[haveaniceday]

пре 1 минут, GeniusAtWork рече

Ако смо стварно имали преко 50 мртвих пре неки дан, као што каже Радовановић, то би значило да смо тренутно после Русије убедљиво највеће жариште у Европи.

Све ове европске државе које су при врху по броју умрлих у свету (УК, Италија, Шпанија, Француска, Шведска, Холандија) задњих дана имају негде око 0-20 мртвих дневно. И по пар стотина новозаражених.

Bas zato i mislim da prica bezveze.

[Avocado]

пре 4 минута, haveaniceday рече

Moj deda je pre par meseci preminuo od polomljenog kuka. Polomio kuk u slicnim godinama, otisao u bolnicu, posto je organizam od 85 godina jako star i nemocan da se izbori sa toliko jakom povredom - preminuo je.

Pa da ali upravo tvojom logikom nije preminuo od polomljenog kuka, nego sa polomljenim kukom...

Jer je lomljenje kuka posredni uzrok, a neposredni je prestanak rada srca ili pluća ili mozga... od komplikacija u organizmu koje su uzrokovane lomljenjem kuka...

[haveaniceday]

пре 1 минут, Avocado рече

Pa da ali upravo tvojom logikom nije preminuo od polomljenog kuka, nego sa polomljenim kukom...

Jer je lomljenje kuka posredni uzrok, a neposredni je prestanak rada srca ili pluća ili mozga... od komplikacija u organizmu koje su uzrokovane lomljenjem kuka...

Ne znam sta se tu ne slazemo... Od cega je bakica onda umrla? Od polomljenog kuka posrednom uzroku, neposrednim nekim sestim kao komplikaciju polomljenog kuka ili od korone? Kako utvrditi?

Ja nisam rekao da je ona bakica preminula od polomljenog kuka, vec postavljam pitanje - kako utvrditi da li je uzrok polomljeni kuk il korona, posto ovi tvrde da znaju da su svi ovi koji su umrli a bili pozitivni na koronu - umrli od korone.





 

[fsa]

 

Vladika Grigorije: Usmeriti novac u bolnice a ne u crkve

WWW.DANAS.RS

---

U trenutku kada nam je zdravstveni sistem pred kolapsom i kada bolnicama nedostaje gotovo sve od opreme i materijala, pa do...

 

[obi-wan]

Iz aprila, ali nista ne fali.

...

https://www.weforum.org/agenda/2020/04/this-is-the-psychological-side-of-the-covid-19-pandemic-that-were-ignoring/

Lockdown is the world's biggest psychological experiment - and we will pay the price

 

• With some 2.6 billion people around the world in some kind of lockdown, we are conducting arguably the largest psychological experiment ever;
• This will result in a secondary epidemic of burnouts and stress-related absenteeism in the latter half of 2020;
• Taking action now can mitigate the toxic effects of COVID-19 lockdowns.

In the mid-1990s, France was one of the first countries in the world to adopt a revolutionary approach for the aftermath of terrorist attacks and disasters. In addition to a medical field hospital or triage post, the French crisis response includes setting up a psychological field unit, a Cellule d’Urgence Médico-Psychologique or CUMPS.

 

In that second triage post, victims and witnesses who were not physically harmed receive psychological help and are checked for signs of needing further post-traumatic treatment. In those situations, the World Health Organization recommends protocols like R-TEP (Recent Traumatic Episode Protocol) and G-TEP (Group Traumatic Episode Protocol).

Since France led the way more than 20 years ago, international playbooks for disaster response increasingly call for this two-tent approach: one for the wounded and one to treat the invisible, psychological wounds of trauma.

In treating the COVID-19 pandemic, the world is scrambling to build enough tents to treat those infected with a deadly, highly contagious virus. In New York, we see literal field hospitals in the middle of Central Park.

But we’re not setting up the second tent for psychological help and we will pay the price within three to six months after the end of this unprecedented lockdown, at a time when we will need all able bodies to help the world economy recover.

The mental toll of quarantine and lockdown

Currently, an estimated 2.6 billion people – one-third of the world’s population – is living under some kind of lockdown or quarantine. This is arguably the largest psychological experiment ever conducted.

Unfortunately, we already have a good idea of its results. In late February 2020, right before European countries mandated various forms of lockdowns, The Lancet published a review of 24 studies documenting the psychological impact of quarantine (the “restriction of movement of people who have potentially been exposed to a contagious disease”). The findings offer a glimpse of what is brewing in hundreds of millions of households around the world.

In short, and perhaps unsurprisingly, people who are quarantined are very likely to develop a wide range of symptoms of psychological stress and disorder, including low mood, insomnia, stress, anxiety, anger, irritability, emotional exhaustion, depression and post-traumatic stress symptoms. Low mood and irritability specifically stand out as being very common, the study notes.

In China, these expected mental health effects are already being reported in the first research papers about the lockdown.

In cases where parents were quarantined with children, the mental health toll became even steeper. In one study, no less than 28% of quarantined parents warranted a diagnosis of “trauma-related mental health disorder”.

Among quarantined hospital staff, almost 10% reported “high depressive symptoms” up to three years after being quarantined. Another study reporting on the long-term effects of SARS quarantine among healthcare workers found a long-term risk for alcohol abuse, self-medication and long-lasting “avoidance” behaviour. This means that years after being quarantined, some hospital workers still avoid being in close contact with patients by simply not showing up for work.

Reasons for stress abound in lockdown: there is risk of infection, fear of becoming sick or of losing loved ones, as well as the prospect of financial hardship. All these, and many more, are present in this current pandemic.

The second epidemic and setting up the second tent online

We can already see a sharp increase in absenteeism in countries in lockdown. People are afraid to catch COVID-19 on the work floor and avoid work. We will see a second wave of this in three to six months. Just when we need all able bodies to repair the economy, we can expect a sharp spike in absenteeism and burnout.

We know this from many examples, ranging from absenteeism in military units after deployment in risk areas, companies that were close to Ground Zero in 9/11 and medical professionals in regions with outbreaks of Ebola, SARS and MERS.

Right before the lockdown, we conducted a benchmark survey among a representative sample of the Belgian population. In that survey, we saw that 32% of the population could be classified as highly resilient (“green”). Only 15% of the population indicated toxic levels of stress (“red”).

In our most recent survey after two weeks of lockdown, the green portion has shrunk to 25% of the population. The “red” part of the population has increased by 10 percentage points to fully 25% of the population.

These are the people at high risk for long-term absenteeism from work due to illness and burnout. Even if they stay at work, research from Eurofound reports a loss of productivity of 35% for these workers.

In general, we know at-risk groups for long-term mental health issues will be the healthcare workers who are on the frontline, young people under 30 and children, the elderly and those in precarious situations, for example, owing to mental illness, disability and poverty.

All this should surprise no one; insights on the long-term damage of disasters have been accepted in the field of trauma psychology for decades.

But while the insights are not new, the sheer scale of these lockdowns is. This time, ground zero is not a quarantined village or town or region; a third of the global population is dealing with these intense stressors. We need to act now to mitigate the toxic effects of this lockdown.

What governments and NGOs can and should do today

There is broad consensus among academics about the psychological care following disasters and major incidents. Here are a few rules of thumb:

• Make sure self-help interventions are in place that can address the needs of large affected populations;
• Educate people about the expected psychological impact and reactions to trauma if they are interested in receiving it. Make sure people understand that a psychological reaction is normal;
• Launch a specific website to address psychosocial issues;
• Make sure that people with acute issues can find the help that they need

In Belgium, we recently launched Everyone OK, an online tool that tries to offer help to the affected population. Using existing protocols and interventions, we launched our digital self-help tool in as little as two weeks.

When it comes to offering psychological support to their populations, most countries are late to react, as they were to the novel coronavirus. Better late than never.

...

Autor: Elke van Hoof

[obi-wan]

Decenija nepoverenja: Konu ne verujemo od svinjskog gripa - NOVA portal

NOVA.RS

 

[Juanito]

Неко је постављао овај текст скоро. Једно од ретких сведочанстава психијатра са лица места...

Ментално здравље у огледалу пандемије - ЕЛЕМЕНТАРИЈУМ

ELEMENTARIUM.CPN.RS

Цитат

Мислим да је за западну културу, а посебно за САД, ово био један стравичан шамар. Јер, први пут, ми нити имамо лек, нити имамо вакцину. Људи који су прикључени на респираторе умиру, умире њих 80 %, и ако спасимо једног од пет, ми то сматрамо успехом. То је неописиво понижење за ову цивилизацију. И нико не жели да се суочава с тим. Дакле, са тог становишта, реч је о нечем врло застрашујућем за људе којима се то догађа: може да их убије и могу да заразе своје најмилије. То је велики извор анксиозности. 

Цитат

Како се у новонасталим околностима одвијао ваш рад са пацијентима? Можете ли да га упоредите са радом у регуларним околностима?

Те две ствари су неупоредиве због тога што сам пацијенте у својој властитој болници први пут гледао преко екрана. То ми је било незамисливо. Разговарао сам и уживо са Ковид пацијентима, али проблем је био у томе што уживо можеш да разговараш са једним или два пацијента. Међутим, ако треба да посетиш 10-15 пацијената, теби онда треба 10-15 комплета заштитне опреме и сваки пут се излажеш ризику. Онда смо ипак одлучили да то радимо на други начин, путем екрана. То је једно необично, надреално искуство. На једном одељењу добили су Amazon Echo и само су преко тога могли да приступе пацијенту. Било је јако чудно. Питали смо се да ли треба укључити тај екран без сагласности пацијента или не. Опет, с друге стране, ако је пацијент у делиријуму и више не зна за себе, не можеш очекивати да он то притисне. Имао сам анксиозну пацијенткињу која се толико испрепадала да није могла да откључа телефон, јер ајфон се закључа на пет дана и не можеш никако да га откључаш. То су све неке ствари које нисмо могли да предвидимо. Или, жена која је заборавила свој број телефона и не може да га се сети… Напросто, нисмо били спремни на те ствари, али смо се у ходу прилагођавали. Имао сам, рецимо, једног пацијента којег је срећа послужила да негде крајем марта добије ново срце. Он се затекао у болници, и када се пробудио после операције, видео је да је окружен са 700 људи заражених Ковидом-19 (смех). Одмах је рекао: „Зовите ми психијатра!“ (смех). И сад, одлучио сам да је у његовом интересу да не долазим у његову собу. Видели смо се преко екрана, не зато што је он ризик за мене, него због тога што сам ја ризик за њега. И баш смо се лепо испричали и одлучили шта ћемо да радимо. Кад, оно, после пет дана и он је позитиван, неко га је ту заразио. Али преживео је, хвала Богу, и отишао је, отпуштен је из болнице. То су стварно невероватне приче. Можете да замислите како то изгледа када се пред пацијентом појавиш уживо, у оном оделу и са онаквом маском. То је баш илустративан пример дехуманизације коју ствара та заразна болест. А проклета, таква каква је, болест ће своју квоту дехуманизације одрадити. Било тако што ћемо се разболети и што ће она учинити да изгледамо другачије, било тако што ће нас натерати да се у тој мери маскирамо да сам ја на крају изгледао као телетабис. Када на себи имам једну или две маске и визир, и онда станем пред пацијента, он вероватно помисли у себи: „Сад ја теби докторе треба да причам како сам се препао, а види како си се ти препао!“ (смех). Све то је било – и још увек јесте – једно надреално искуство. Данас кад се будем вратио у болницу, сви ћемо морати да имамо маске, визире, рукавице и све остало, као да смо под опсадом.

Цитат

 Радио сам са социјалним радницима, анестезиолозима, са људима из хитне службе, са интернистима… И то је било јединствено искуство, јер ја стварно не знам ништа о вођењу група преко Zoom-а. А ето, на неки начин, то смо ми успели да преживимо, да то некако приведемо крају. Ја се и дан-данас састајем углавном са социјалним радницима и они јако воле те наше групе. И рекли су ми да нећемо да престајемо док се не будемо сви срели у једној просторији уживо – и то ће бити наш последњи састанак. Међутим, звали су ме да радим са респираторним терапеутима, то су људи који раде са анестезиолозима при интубирању и одржавању основних виталних функција. Они су хтели само да се видимо уживо, ја сам рекао, добро, нема проблема, ми ћемо се сви замаскирати, доћи ћемо код вас. Дошли смо код њих, сели смо, разговарали смо. Имали смо неколико тих група, мислим да ћемо имати још једну-две. То је стварно било потресно искуство. То су људи који по цео дан раде једну ствар. Када пацијент више не може да дише, а то се дешавало врло брзо и врло неочекивано у великом броју случајева, они морају да их интубирају, да преузму функцију дисања за њих и да их прикључе на апарат. И онда када не могу више да се одржавају виталне функције оних који су на апаратима, они покушавају да им помогну. Када то не успе, они треба једноставно да прихвате да пацијент умире. И ту су биле заиста велике трауматичне приче тих мојих колега. Једноставно, оно што је њих највише погодило јесте чињеница да шта год да предузму, пацијент на крају умире. Кажу: „Ја ово радим годинама“, отприлике тако почиње нека типична прича, „и деси се да ми умре један пацијент у току дана, али овде умире пет, шест, седам, осам пацијената заредом. И ти трчиш од једног до другог, и трудиш се, и знаш да ће скоро сваки од њих умрети.“ Дакле, тај осећај деморалисаности и безнађа је непрекидно присутан, упркос читавом том њиховом труду. Ту је, наравно, и страх за властиту безбедност, ти аеросоли који могу некако да их заразе. Увек се у таквим ситуацијама међу преминулима нађе и неко ко их подсећа на некога кога знају или на члана њихове породице, и онда је то поготово веома тужно искуство. То их је баш јако погодило. Тај непрекидни низ људи који само умиру, умиру, умиру… људи којима ти покушаваш помоћи, али од којих велика већина не преживи. То је било јако потресно. Треба рећи да они имају ту неку своју когнитивну грешку, јер виде само најтеже случајеве, и из њихове перспективе ово је једно смртоносно обољење. И ти мораш да им кажеш да од толиког броја људи само мали проценат доспе у болницу, а да ће само мали део тог процента доспети у интензивну негу, покушавајући да им ствари поставиш у другачију перспективу. Можеш и да им кажеш да ова девојка која седи до мене, која је моја специјализанткиња, да је она прележала Ковид-19 и да – као што могу да виде – она овде с нама води ову групу. То значи да се не можете руководити само оним што видите, већ морате да узмете у обзир и све оно што се дешава око вас. То је било једно веома, веома тешко искуство. Чињеница да сам радио на књизи о психијатријским аспектима пандемије уопште ме није припремило за ово. Ово кроз шта ми сад пролазимо, то нигде није описано. Не само због интензитета те болести која, као што видимо, у свом најтежем облику јесте врло трауматизујућа, него једноставно што оволику изолацију, физичку и социјалну дистанцу, ми никад нисмо пробали на оволико великом узорку и на оволико дуго времена. Не знам какве ће све ово последице имати. Споменуо бих још једну ствар. Када пацијент дође у болницу, ту престаје било какав контакт са најближим члановима породице – тај пацијент је сада сам. Или ће изаћи жив из болнице или ће ту скончати. То је трауматично искуство и за чланове породице, а посебно за те лекарске тимове који се стављају у кожу пацијента и породице и кажу: „Боже, какав је ово начин да се сконча, да нема никога ту поред вас.“ Онда су они преузимали то на себе, држали су ајпеде пред тим пацијентима, који више нису били свесни нити су знали за себе, само да би њихова породица могла да их види, да могу нешто да кажу. Они су били сведоци свих тих последњих речи, последњих удисаја и издисаја пацијената. То је било врло, врло мучно. Они ће те последице вероватно осећати мало дуже и ми ћемо се позабавити тиме, покушаћемо да направимо неки програм. Покушаћемо да спроведемо неко мало истраживање да бисмо видели како можемо да им будемо од помоћи.

 

[Avocado]

пре 1 сат, haveaniceday рече

Ne znam sta se tu ne slazemo... Od cega je bakica onda umrla? Od polomljenog kuka posrednom uzroku, neposrednim nekim sestim kao komplikaciju polomljenog kuka ili od korone? Kako utvrditi?

Ne slažemo se oko perspektive... kao što ne kažemo da je uzrok nečije smrti pad na zemlju ako je pao sa balkona jer ga je neko upucao.... već kažemo da je upucavanje uzrok...

U slučaju hipotetičke bakice i lomljenje kuka i covid su uzroci... preciznom autopsijom se možda može utvrditi šta je više uticalo ali u odsustvu iste stvarno ne vidim problem u zaključivanju da je umrla (i) od kovida...

 

[Juanito]

пре 3 минута, Avocado рече

U slučaju hipotetičke bakice i lomljenje kuka i covid su uzroci... preciznom autopsijom se možda može utvrditi šta je više uticalo ali u odsustvu iste stvarno ne vidim problem u zaključivanju da je umrla (i) od kovida...

Тешко да можеш да не видиш проблем кад су разне земље то и званично навеле као проблем. Уопште није лако расчивијати. Некад јесте. Ако дијабетичар умре у четрдесетој, можемо са високом вероватноћом претпоставити да би без ковида живео ко зна колико. Али у општем случају је често тешко одлучити, чак и да нема злих намера да се скрива или претерује.

[haveaniceday]

пре 12 минута, Avocado рече

Ne slažemo se oko perspektive... kao što ne kažemo da je uzrok nečije smrti pad na zemlju ako je pao sa balkona jer ga je neko upucao.... već kažemo da je upucavanje uzrok...

U slučaju hipotetičke bakice i lomljenje kuka i covid su uzroci... preciznom autopsijom se možda može utvrditi šta je više uticalo ali u odsustvu iste stvarno ne vidim problem u zaključivanju da je umrla (i) od kovida...

 

Pa ne znam ja sta je uzrok ni u tom slucaju pad na zemlju \upucan. Sta ako je upucan u zglob a polomio kicmu kada je pao?
Mislim da kada neko tvrdi da me laze kompletna medicinska struka i politicka aparatura u toj meri, osim par hrabrih kojima je rekao kolega nepoznati ili junacki novinari iz brina....i to ne da me laze malo nego da me lazu tako sto prijave 50 a umrlo 300 (za 250)

Da su rekli 10, 20... pa i do 50 vise umrlih od tvrdnje, mogao bih da poverujem. Ali ono sibanje u javnost nekih brojeva gde navodno preminulo 300 a vlast i birokratija i medicinari nas lazu da je samo 50 to mi je vec onda sumnjivo. I to sve u situaciji kada sve zemlje oko nas (da ne racunam ove naprednije) nemaju ni priblizno slicne rezultate.....

ne znam kako u tome ne vidis problem. Najlakse je trpati svakog ko je dobio covid u "smrt od covida"...
bukvalno je ista debata bila i u americi gde je lik koji je imao udes - ubrojan kao "smrt od covida" jer je imao udes i covid u isto vreme...

I nekako uvek isti argumenti te suprotne strane, situacija je uvek gora - nikad bolja nego sto vlast tvrdi.
Ja prosto dolazim do prostog zakljucka da oni operiraju u nekoj zelji i motivaciji da nabijaju ljudima strahove.

[Juanito]

пре 1 минут, haveaniceday рече

bukvalno je ista debata bila i u americi gde je lik koji je imao udes - ubrojan kao "smrt od covida" jer je imao udes i covid u isto vreme...

[haveaniceday]

Пре сат времена, obi-wan рече

Decenija nepoverenja: Konu ne verujemo od svinjskog gripa - NOVA portal

NOVA.RS

 

Fora sa tim epidemilolozima kao i sa svim drugim usko strucnim naucnicima jeste sto oni zive u svetu statistickih modela.Ja mislim da Kon svakako jeste veliki strucnjak, al badava kada mu je naucna disciplina losa, neprecizna i meka. 

 

[Justin Waters]

 Nešto ovde ne štima...ili se većinom Srbi testiraju, ili je u Srbiji mnogo gore stanje, ali baš mnogo....

Grčki mediji: Većina pozitivnih turista na koronavirus je iz Srbije

WWW.B92.NET

---

Grčki mediji preneli su da je većina zaraženih turista iz Srbije, kao i da je to polovina novih slučajeva u Grčkoj.