ВЈЕЧНИ МИР ЗА СРПСКУ ХЕРОИНУ ДР ОЛГУ ДРАШКО: Одлазак свједока ужаса логора Дретељ

Ромејац · Септембар 20, 2019

Преминула је др Олга Драшко – жртва рата и свједок ужаса који су се догађали на простору Херцеговине током деведесетих година када је у БиХ вођен крвави рат

Она је одведена у мају 1992. године са радног мјеста у Дому здравља Чапљина, а потом спроведена до концентрационог логора за Србе – Дретељ 1, који су основале и контролисале јединице ХОС-а одане Блажу Краљевићу а који је признавао само власти Алије Изетбеговића ушавши у сукоб са ХВО-ом.

Ту је провела три мјесеца и преживјела стравичну психо-физичку тортуру од својих мучитеља који су над њом извршили силовање стотине пута.

Чак су и представници међународне заједнице у Стоцу, прећуткивали да је она заробљена у том казамату. Њен супруг адвокат Лазар Драшко који је преминуо 2017.године водио је надљудску борбу како би је извукао из тог пакла и на срећу успио је у томе. 18. августа 1992. године, др Олга Драшко је у групи од 245 логораша размијењена у Стоцу.

Касније је Олга Драшко свједочила на судовима у БиХ и иностранству против злочинаца који су окрвавили руке и савијест својим монструозним радњама у логорима за Србе.

Посљедице мучења су биле огромне и она је дуго била на лијечењу. У својим свједочењима, Олга Драшко причала је да су злочинци радили све оно што човјек не може ни да замисли да једно људско биће може да уради другом.

Казивала је да су их злочинци тукли чиме су стизали, што су имали при руци…летвама, чизмама, ножевима. Испричала је да су по тијелима заточеника резали крстове, те скидали скалпове ножевима са главе.

Жена мученица и херој.

Жена која је на својим нејаким плећима носила претешко бреме страхоте која јој се десила , али и храбрости да стане и исприча јасно и јавно све што јој се дешавало.

Разговор који смо водиле у марту 2012. године оставио је неизбрисив траг .

Тиха жена која без осцилација говори о ужасу који се дешавао у Дретељу, крвницима који су се иживљавали, мученицима попут ње који су призивали смрт….

И свака реченица изговорена је мирно, као да је причала о неком другом, а не о себи, свом животу чији ток су промијенили злотвори.

Кажњени нису, али- вјерујемо у Божји суд који ће, надамо се , то све уредити како треба.

Олга је у том разговору тада рекла да сви носимо своје бреме на различите начине. Битно је остати уздигнуте главе и ићи кроз живот часно, а како ће неко тумачити и коментарисати оно што је пакао нечијег живота ствар је личне савјести- рекла је тада Олга.

За нас који вјерујемо у Бога и апсолутну правду ова храбра жена, српска хероина, коначно је пронашла свој мир и блажени спокој.

Наша људска дужност је да јој овим текстом одамо посљедњу почаст и да је не заборавимо, као ни остале српске жртве.