Дај ми срце своје - монахиња Матрона

[JESSY]

«Може се слободно сматрати да je прва заповест психолошки здравог друштва да прихватимо себе онакве какви јесмо. Позвани смо на развијање веће самосвести, са предумишљајем да ће нам се свидети оно што ћемо пронаћи», каже Килпатрик. Међутим, као што смо у претходним поглављима могли видети, православна вера нас учи да сами пo себи нисмо добри, да постоји извесна грешка у нашој природи, која потиче од прародитељског греха. Између осталог, она нас позива да превазиђемо нашу огреховљеност и да ходимо путем савршенства. «Будите ви, дакле савршени, као што je савршен Отац ваш небески» (Мт. 5,48). 

С тим у вези православни свештеник и психотерапеут, др Стивен Мјуз каже: «Управо je недостатак осећања да смо вољени главни узрок патње, aпсихотерапија која не проистиче из контекста аутентичне вере у Бога лако постаје камен спотицања, (узрокован терапеутовим приступом), који доприноси проблему због којег нам се неко обрати за помоћ.

Када то кажем мислим да je вера у Бога наша главна психотерапија, a да jeординација сам живот. Нема краткотрајне терапије. Постоји само терапија која траје читав живот и завршава се тајном коначног свођења рачуна душе у тренутку смрти. Ништа што je мање од тога не заслужује да се назове терапијом. Ми доживљавамо промену у загрљају љубави коју осећамо током читавог живота, a не, као што je то често случај, тако што целог живота тражимо начин да се променимо да бисмо доспели у загрљај љубави. Веома често смо сведоци чуда која се дешавају.»

Према томе, иако je утицај наслеђа и првих година развоја детета неоспоран, карактер човека, према мишљењу данашњих психолога и психотерапеута, као и теолога, није споменутим утицајима нужно детерминисан. Људски карактер није статичко, већ динамичко својство човека, и процесно je усмерен ка трансформацији и самотрансценденцији. Људски карактер je представљен оним у шта човек верује, шта зна и хоће, оним чему се нада и оним што воли, обележјима која чине суштину човека отвореног према трансценденцији и егзистенцији.

«Овакав стваралачки индивидуациони процес не може се замислити без препознавања својих погрешака и мана, хришћани би рекли - грехова, али онда ни без (по)кајања. У овоме су такође сложни и теолози и психијатри, односно психотерапеути, иако препознавање грешака у себи и њихово отклањање називају различитим именима. Духовник ове грешке у човеку назива гресима, aчишћење од њих (по)кајањем док психотерапеут говори о комплексима којих се ослобађамо освешћивањем путем катарсе или неког другог облика психотерапије,» закључује др Јеротић.

[JESSY]

Све оно што човек јесте, све оно што ради, темељи се на оном што зовемолична истина. Лична истина је све оно што смо у апсолутној, нецензурисаној суштини свог бића поверовали о себи. Она је скуп уверења о самом себи. Лична истина је важна зато што дефинише оно што називамо сликом о себи. Ако су наша уверења о себи изворни доказ оног што заиста јесмо, тада ћемо живети са сликом која нам даје снагу и омогућује нам да будемо апсолутно делатна и аутентична личност. Ако није тако, ако су нам уверења искривљена, а не истинита, тада ћемо имати ограничену и искривљену слику о себи, која заправо представља издају наше аутентичности, те ће нас ометати у свему што покушавамо да остваримо. 

Треба разумети да човек поседује само једно ја, али то ја попут камелеона преузима емоционалне боје наше прошлости и околине у којој живи. Наша слика о себи непрестано се креће горе-доле по путањи која је на једном крају повезана са нашом изворном сликом о себи тј. са нашом целовитошћу, а на другом са замишљеном и искривљеном сликом тј. оним што нам је свет рекао да смо. 

Најтужније је што смо заборавили шта значи бити целовит. Шта значи осећати и плакати, какав је осећај када преузимамо иницијативу и имамо свој став. Своју ћемо целовитост вратити када освестимо и прихватимо чињеницу да у нама постоје две стране свега. Можемо бити уплашени и храбри, великодушни и себични, рањиви и снажни. Те особине не искључују једна другу, већ само пружају целовит распон снаге и реакције у животу. 

Целовитост се никада не губи, само се заборавља. Интегритет ретко подразумева да на себи морамо нешто побољшавати; он пре подразумева да се морамо ослободити веровања која имамо о себи и свега што смо дотеривали на себи, јер су нас уверили да је то начин да откријемо ко смо.

[JESSY]

НЕ МОЖЕМО ПРОМЕНИТИ ОНО ШТО НЕ РАЗУМЕМО

Кад неког питате: «Ко си ти?» ни одрасли ни деца не одговарају ко су, него шта раде, какав им је друштвени положај или на који начин сагледавају своју функцију у животу. Човек се остварује на више начина, а један од њих је то како се понашамо. 

У психологији се изворно ја дефинише као мешавина човекових јединствених дарова, вештина, способности, интересовања, могућности личног развоја. Све наше позитивне особине и вредности које припадају само нама, и које треба изразити, за разлику од оних програмираних веровања о томе «шта бисмо требали» бити или радити. 

Једино што човек може променити јесте начин на који се односи према себи, својим ближњима и према свету. Проблем јеу томе што свет од човека захтева да се понаша на одређен начин. Не жели да се уноси немир. Тражи од човека да се уклопи у шири план, у план који човека ни из далека не схвата као личност. Зато је негде код свих нас остала потреба да се не ремети постојеће стање, без обзира да ли смо тога свесни или не.

 

http://pravoslovo.blogspot.com/search?updated-max=2013-10-18T06:00:00-04:00&max-results=3&start=33&by-date=false