Суд одбио рехабилитацију Милана Недића

[Драгана Милошевић]

Виши суд у Београду је одбио захтев за рехабилитацију којим је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ, којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља и на основу које су му одузета грађанска и имовинска права.

Апелациони суд у Београду правоснажно је одлучио да српски премијер за време окупације у Другом светском рату Милан Недић не може да буде рехабилитован, тако да он остаје „ратни злочинац”, а његовим наследницима неће моћи да буде враћена конфискована имовина.

Овом одлуком Апелациони суд је као неосновану одбио жалбу пуномоћника Недићевих потомака и потврдио првостепено решење Вишег суда у Београду из јула прошле године ком је одбијен захтев за рехабилитацију Милана Недића.

Првостепеним решењем Вишег суда од 11. јула 2018. године као неоснован је одбијен захтев предлагача за рехабилитацију покојног Недића.

Крајем августа жалбу на ово решење поднео је пуномоћник подносилаца захтева за рехабилитацију, адвокат Зоран Живановић.

Виши суд у Београду је одбио захтев за рехабилитацију којим је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ, којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља и на основу које су му одузета грађанска и имовинска права.

Апелаицони суд у детаљном образложењу је одлуке, која је објављена његовом сајту, навео да је првостепени суд правилно закључио да се нису стекли услови за рехабилитацију Милана Недића - председника Владе, коју је поставио окупатор Србије, након капитулације Краљевине Југославије и њеног распада које је уследило услед непријатељског напада Немачке оружаном силом, а у међународним оквирима признату Владу окупатор је нагнао у изгнанство заједно са владајућим монархом.

„Дакле, лице чија се рехабилитација тражи је од стране окупатора постављена за председника Владе која је за време манадата помагала окупатору, не само у експлоатацији добара државе и радне снаге, већ у прогону свих оних грађана Србије који се нису сврставали на страну окупатора или нису делили његова политичка или идеолошка убеђења или се нису придржавали окупационих прописа, а о чему сведочи низ докумената”, подсећа Апелациони суд.

Напомињући да је Недић лишен је слободе од стране Треће америчке армије, Апелациони суд наглашава да „не може бити говора да је лишење слободе Милана Недића извршено из политичких или идеолошких разлога”.

Предлагачи рехабилитације су захтевом тражили да се утврди да је генерал Недић лишен слободе без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога, као и да је ништаво решење Трећег народног среског суда за град Београд од 31. јануара 1946. године о конфискацији имовине генерала Милана Недића од дана доношења и да су ништаве све његове правне последице.

У одлуци Апелационог суда се наводи да је у току поступка за рехабилитацију између осталог, утврђено да је Недић рођен у Гроцкој, да је био ожењен и да је имао петоро деце, али да му је син са супругом и ћерком погинуо на железничкој станици у Смедереву 1941. године.

Војну службу је обављао учествовавши у Српско – Турском рату 1912 године, Српко – Бугарском рату 1913 и Првом светком рату. У марту 1935. године именован је у Војни савет.

Пред само избијање рата Недић је ушао као министар у Владу Цветковић – Мачек. Након капитулације генерал Недић није спроведен у заробљеништво већ је био у кућном притвору у Београду.

У другој половини августа 1941. године, суд констатује да је Недић прихватио понуду да стане на чело Владе Србије, чије му је задатке детаљно образложио окупатор приликом постављења за председника Владе.

У потврђеној одлуци суда, наводи се да су се Немци одлучили за Недића јер су „агенти Гестапоа пронашли 'оригинални меморандум' који је 1. новембра 1940. године Недић упутио кнезу Павлу заступајући оправданост пријатељства и сарадњу са Немачком”.

У току свог рада Недић је, као председник Владе, а од 1943. године и као министар унутрашњих послова и председник Владе, истовремено доносио бројне уредбе, наредбе и прогласе чији је циљ био подршка окупаторском режиму, спречавање и кажњавање свих оних који су устали у борбу против окупационих власти.

Држао је говоре у којима је, како пише у пресуди, величао Немачку, Хитлера, тражећи за Србију место у новом поретку на челу са Хитлером, позивао становништво на послушност окупатору, на одустанак од сваке борбе против окупатора, наводи се у судској одлуци.

Чврсто је био опредељен за борбу против комуниста и свих оних који нису били његове присталице, било да се ради о припадницима Народног ослободилачког покрета или заговорницима неке друге идеологије са којом се он није слагао, сматрајући их својим противницима, закључио је суд и додао да је Недић сарађивао са окупатором на свим пољима свог рада.

Суд подсећа и да је за време његовог рада, окупатор масовно стрељао цивилно становништво и повећавао економске експлоатације Србије.

Генерал Милан Недић је био председник Владе до 4. октобра 1944. године, када је добровољно напустио Београд у пратњи шефа државне безбедности и представника Немаца који су му дали пратњу и борбено возило као обезбеђење.

Прво је боравио у Бечу, а потом са делом Владе се преселио у тадашњу Немачку, Кицбил – Тирол. У Кицбилу је одржао неколико седница своје Владе надајући се да ће Србија још увек пронаћи место у оквиру Немачке.

Кретао се слободно све до доласка Треће америчке армије која је хотел у коме је живео изабрала за свој боравак. Милан Недић је ухапшен од стране Треће америчке армије 6. јула 1945. године у Кицбилу а интерниран је за Србију 5. јануара 1946. године.

Краљевска Влада у избеглиштву у Лондону, у децембру 1941. године, лишила га је чина генерала и прогласила га сарадником окупатора, као и савезници који су га такође квалификовали као сарадника окупатора и изручили Југословенским властима.

У одсуству Милана Недића, Државна комисија за утврђење злочина окупатора и њихових помагача га је прогласила ратним злочинцем.

Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача донела је 5. јула 1945. године одлуку за злочин чија је жртва Леонтина Краус која је одведена на логор у Бањици о чијој се судбини од тада не зна ништа.

Решењем Народног Среског суда за трећи рејон града Београда од 31. јануара 1946. године Милану Недићу конфискована је и у својину Федеративне народне Републике Југославије пренета покретна и непокретна имовина.

По изручењу југословенским властима против Милана Недића вођен је истражни поступак, на околност поступања и деловања односно вршења функције председника Владе у време окупације Србије.

Милан Недић је преминуо 4. фебруара 1946. године извршивши самоубиство. Против њега није вођен судски поступак, тако да није донета ни судска одлука којом би био осуђен и лишен живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу Закона о рехабилитацији, пише у пресуди.

Према ставу Апелационог суда, супротно жалбеним наводима подносилаца захтева за рехабилитацију, „одлука првостепеног суда је правилна”.

Задатак првостепеног суда је био да утврди да ли је лице чија се рехабилитација тражи, услед политичких или идеолошких разлога било лишено слободе, а потом да ли је из тих разлога лишено и других права, те да ли су се стекли услови за утврђење ништавости судских или административних одлука, а ција ништавост је последица рехабилитације лица, навео је Апелациони суд.

Поред горе наведених закључака овог суда, додаје се да се саслушање Милана Недића, након његове интернације југословенским властима, све до извршеног самоубиства не може сматрати да је учињено из политичких или идеолошких разлога.

Ово стога, јер је како оцењује суд, „циљ овог саслушања био да му се омогући одбрана ради утврђивања његове невиности или кривица за злочине који су му били стављени на терет у вези са обављањем функције председника Владе”.

„Чињеница да је делу становништва помагао у ратним условима и многе спасао од смрти не може бити једина, довољна и пресудна за другачије пресуђење имајући у виду остале активности Милана Недића током трајања мандата председника Владе, коју је поставио окупатор, и током вршења функције министра унутрашњих послова”, наводи се у образложењу одлуке.

 

Када је у питању решење о конфискацији имовине, Апелациони суд сматра да су неосновани жалбени наводи и да је то решење донето у складу са Законом о конфискацији и Уредбом о Војним судовима и устројству и надлежности Војних судова.

Апелацони суд је такође закључио да су жалбени наводи да се државна Комисија за утврђење злочина окупатора и њихових помагача није позивала у својим одлукама ни на један пропис без утицаја на другачију одлуку суда.

„Та Комисија није орган који је доносио одлуке у кривичној или другој одговорности, већ је имала задатак да прибави доказе поводом деловања одређених лица, што је био предуслов за спровођење кривичног поступка, односно одлуке комисије су органима тужилаштва служиле као основ за отварање истраге и нису прејудицирале одлуку”, навео је суд.

Због тога, задатак првостепеног суда у поступку рехабилитације није оцена правилности и законитости донетих одлука које се односе на лице чија се рехабилитација тражи, наводи се у образложењу одлуке Апелационог суда.

Поступак по захтеву за рехабилитацију изазвао је негодовања у јавности, будући да један део грађана сматра да је Недић злочинац и да суд треба да одбије рехабилитацију, преноси Танјуг.

извор

 

[gavrosaurus]

Треба питати Радована Дамјановића шта мисли о овоме, пошто само он има смелости да каже шта се збиља десило а не ове наследне комуњаре.

[Предраг М]

кад се ослободимо свих ланаца комунизма ставићемо случај "Недић" на ревизију...