Љутомир Рундић Романијски: КАТАСТРОФА НА ЛЕТУ ХУМАНОСТИ

[Милан Ракић]

- Антонов 312! Дозвољен прилаз за стазу 09! QNH 910! Bидљивост 800 метара! - зачуше глас на невештом снглеском језику. Био је то контролор летења са међународног аеродрома Звартност у Јеревану. 

- Дозвољен прилаз за стазу нула-девет! QNH девет-један-нула! Антонов три-један-два! - потврди депешу потпуковник Предраг Маринковић, капетан авиона. 

- Jој, ови Руси и њихов енглески! Сто пута сам био у недоумици да ли добро изговоре то што желе рећи! А љуте се страшно ако тражиш да понове! - рече Пеђа.

- Значи QNH 910 mbar!? Онда је QFE 809 mbar или 607 милиметара! Надморска висина аеродрома је 865 метар, То вам је моји другари као наше Поникве! - јави се потпуковник Милан Мичић, навигатор. 

- Постављено! - јави се са десног седишта мајор Владимир Ерчић, копилот. Потврди постављање висиномера по QFE притиску. Овај висиномер мери висину прага писте и при додиру показује нула метара.

- Пасје време! Много је низак притисак! - укључи се у причу заставник Јован Зисов, радио-телеграфиста. 

- Види ли се Милане шта доле? - огласи се летач-механичар Бориша Мосуровић, заставник 1.класе. 

Питање је било упућено навигатору Мичићу који је седео у носу авиона и цео хоризонт, напред и испод му је био доступан као на тацни. 

- Ништа визуелно! Радар показује презасићеност кишним облацима! Сивило свуда мој Мосуре! - одговори Милан. 

- Благо Симкету и Милисаву они спавају све у шесн'ест! - огласи се капетан авиона, алудирајући на другог пилота, мајора Миленка Симића и заставника 1.класе Милисава Петровића, другог летача-механичара. Они су се одмарали позади да би били одморни и орни да заузму своја места у повратку. 

Затим пружи руку и укључи радио висиномер. Био је подешен на шездесет метара. Помисли како је то драгоцен уређај у авиону. Непогрешиво је својим звучним и светлосним сигналом упозоравао на минималну висину надвишавања препрека. Мислима одлута до родне Бање Ковиљаче. Сети се оног момчића пре тридесетак година који је храбро потрчао да види авион који се принудно спустио на шљунковиту обалу Дрине. Цео живот је носио у мислима слику младог пилота док су његово беживотно тело извлачили из „тандерболта" после првог самосталног лета. Знао је тог тренутка да ће и он полетети. И полетео је већ следеће јесени. И као дланом о длан. Ево још четири године па ће морати у пензију. Закон је неумољив. Како ли ће без летења... 

Баци поглед на висиномер. Кросирали су четири хиљаде фита у снижавању. Још мало иде трап напоље. Баци поглед лево кроз бочно стакло и учини му се да у даљини виде одбљесак неког светла. Погледа још једном. Ништа. Проклета киша, помисли. Часовник испред њега је показивао пола сата после пола ноћи, по нашем времену. Владо је летео, он је одржавао везу, припомагао му и држао све под контролом. 

- Трап! - командова реско летачу-механичару Бориши. 

Готово истог трена зачу се звук извлачења трапа и ударац при забрављивању точкова .

- Трап извучен! Забрављен! Три зелене! - рапортира Мосуровић. 

- Иде чек листа пре слетања! - јави се навигатор. 

- Висиномери по QNH девет-један-нула, стајни трап, радио висиномер... 

- Шта је ово јбте...дижиии, разбићемо се! - крикну Мичић из носа авиона. 

Истог момента радио-висиномер се огласи злокобним пиштањем. 

- Владо вуци! Мосуре пун гас! - продера се Предраг. 

Повукоше свом снагом рогове на себе. Бориша даде гас, мотори зајечаше. У магновењу Предраг угледа неко камење испред авиона и чу глас навигатора: 

- Рекааа...срањееее! 

И гле чуда! Онај пилот из „тандерболта" ухвати га за руке и подиже у ваздух. Испод себе угледа ватрену лопту и све нестаде...

Нађоше их ујутру на обали реке Касах. Десетак километара испред прага писте. Точковима су ударили у камениту обалу реке, преврнули се и експлодирали. Свих седам чланова посаде је погинуло на лицу места.

Никад ни једна комисија није обелоданила званичан налаз о узроку ове катастрофе. А било је више стручних комисија. Наша, руска и мешовита!

Нама који смо летели одувек је био сумњив податак о ваздушном притиску са којим су наше колеге располагале и вршиле подешавање висиномера. Очито је, да им је у процедури прилажења, фалило оних стотинак хектопаскала надморске висине које је неко погрешно одбио. Склон сам да верујем да је мала вероватноћа да се радило о колективном слепилу тако искусне посаде. Са овим се слаже велики број мојих колега, пилота и навигатора. Као писац и колега погинулих ваздухопловаца, дао сам себи слободу да реконструишем последње тренутке у авиону „Антонов Ан-12“ ев.бр. 71312. 

Унапред се извињавам породицама погинулих другара.

 

Једна од 67 прича из књиге "Досањано небо 2" која ових дана улази у штампарију. Ово је прича о трагично настрадалој седмочланој посади авиона Ан-12 који су превозили хуманитарну помоћ народу Јерменији од земљотреса. Настрадали су при слетању 12.12.1988.године у Јеревану.