Претражи Живе Речи Утехе

- Антонов 312! Дозвољен прилаз за стазу 09! QNH 910! Bидљивост 800 метара! - зачуше глас на невештом снглеском језику. Био је то контролор летења са међународног аеродрома Звартност у Јеревану. - Дозвољен прилаз за стазу нула-девет! QNH девет-један-нула! Антонов три-један-два! - потврди депешу потпуковник Предраг Маринковић, капетан авиона. - Jој, ови Руси и њихов енглески! Сто пута сам био у недоумици да ли добро изговоре то што желе рећи! А љуте се страшно ако тражиш да понове! - рече Пеђа. - Значи QNH 910 mbar!? Онда је QFE 809 mbar или 607 милиметара! Надморска висина аеродрома је 865 метар, То вам је моји другари као наше Поникве! - јави се потпуковник Милан Мичић, навигатор. - Постављено! - јави се са десног седишта мајор Владимир Ерчић, копилот. Потврди постављање висиномера по QFE притиску. Овај висиномер мери висину прага писте и при додиру показује нула метара. - Пасје време! Много је низак притисак! - укључи се у причу заставник Јован Зисов, радио-телеграфиста. - Види ли се Милане шта доле? - огласи се летач-механичар Бориша Мосуровић, заставник 1.класе. Питање је било упућено навигатору Мичићу који је седео у носу авиона и цео хоризонт, напред и испод му је био доступан као на тацни. - Ништа визуелно! Радар показује презасићеност кишним облацима! Сивило свуда мој Мосуре! - одговори Милан. - Благо Симкету и Милисаву они спавају све у шесн'ест! - огласи се капетан авиона, алудирајући на другог пилота, мајора Миленка Симића и заставника 1.класе Милисава Петровића, другог летача-механичара. Они су се одмарали позади да би били одморни и орни да заузму своја места у повратку. Затим пружи руку и укључи радио висиномер. Био је подешен на шездесет метара. Помисли како је то драгоцен уређај у авиону. Непогрешиво је својим звучним и светлосним сигналом упозоравао на минималну висину надвишавања препрека. Мислима одлута до родне Бање Ковиљаче. Сети се оног момчића пре тридесетак година који је храбро потрчао да види авион који се принудно спустио на шљунковиту обалу Дрине. Цео живот је носио у мислима слику младог пилота док су његово беживотно тело извлачили из „тандерболта" после првог самосталног лета. Знао је тог тренутка да ће и он полетети. И полетео је већ следеће јесени. И као дланом о длан. Ево још четири године па ће морати у пензију. Закон је неумољив. Како ли ће без летења... Баци поглед на висиномер. Кросирали су четири хиљаде фита у снижавању. Још мало иде трап напоље. Баци поглед лево кроз бочно стакло и учини му се да у даљини виде одбљесак неког светла. Погледа још једном. Ништа. Проклета киша, помисли. Часовник испред њега је показивао пола сата после пола ноћи, по нашем времену. Владо је летео, он је одржавао везу, припомагао му и држао све под контролом. - Трап! - командова реско летачу-механичару Бориши. Готово истог трена зачу се звук извлачења трапа и ударац при забрављивању точкова . - Трап извучен! Забрављен! Три зелене! - рапортира Мосуровић. - Иде чек листа пре слетања! - јави се навигатор. - Висиномери по QNH девет-један-нула, стајни трап, радио висиномер... - Шта је ово јбте...дижиии, разбићемо се! - крикну Мичић из носа авиона. Истог момента радио-висиномер се огласи злокобним пиштањем. - Владо вуци! Мосуре пун гас! - продера се Предраг. Повукоше свом снагом рогове на себе. Бориша даде гас, мотори зајечаше. У магновењу Предраг угледа неко камење испред авиона и чу глас навигатора: - Рекааа...срањееее! И гле чуда! Онај пилот из „тандерболта" ухвати га за руке и подиже у ваздух. Испод себе угледа ватрену лопту и све нестаде... Нађоше их ујутру на обали реке Касах. Десетак километара испред прага писте. Точковима су ударили у камениту обалу реке, преврнули се и експлодирали. Свих седам чланова посаде је погинуло на лицу места. Никад ни једна комисија није обелоданила званичан налаз о узроку ове катастрофе. А било је више стручних комисија. Наша, руска и мешовита! Нама који смо летели одувек је био сумњив податак о ваздушном притиску са којим су наше колеге располагале и вршиле подешавање висиномера. Очито је, да им је у процедури прилажења, фалило оних стотинак хектопаскала надморске висине које је неко погрешно одбио. Склон сам да верујем да је мала вероватноћа да се радило о колективном слепилу тако искусне посаде. Са овим се слаже велики број мојих колега, пилота и навигатора. Као писац и колега погинулих ваздухопловаца, дао сам себи слободу да реконструишем последње тренутке у авиону „Антонов Ан-12“ ев.бр. 71312. Унапред се извињавам породицама погинулих другара. Једна од 67 прича из књиге "Досањано небо 2" која ових дана улази у штампарију. Ово је прича о трагично настрадалој седмочланој посади авиона Ан-12 који су превозили хуманитарну помоћ народу Јерменији од земљотреса. Настрадали су при слетању 12.12.1988.године у Јеревану.

ДАНАС СЕ НАВРШАВА 19 ГОДИНА ОД ЗЛОЧИНАЧКЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРЈ. У ЗНАК СЕЋАЊА НА ПОГИНУЛЕ КОЛЕГЕ, САБОРЦЕ И НЕВИНЕ ЖРТВЕ ОВОГ ВАРВАРСКОГ ЧИНА АМЕРИКЕ И ЊЕНИХ САТРАПА, ДАРУЈЕМ ВАМ ОВУ ИСТИНИТУ ПРИЧУ ИЗ КЊИГЕ "ДОСАЊАНО НЕБО". Ове године се навршава деветнаест година од почетка ваздушних напада НАТО пакта на Савезну Републику Југославију. Напади су трајали једанаест недеља и у њима је, према проценама из различитих извора, погинуло између хиљаду двеста и две и по хиљаде људи. У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе... У предвечерје очекиваних удара који су били потпуно извесни, наша јединица је читаву седмицу развозила убојна средства за авионе Миг-29 који су били размештени по свим аеродромима које смо тада поседовали. Тог 24. марта 1999. године, нашла се на задатку „моја посада“: Јарослав Хартман, Данило Милић, Љутомир Рундић, Славољуб Милошевић и Владо Шајбен. Цео дан смо летели, превозећи ракете на аеродроме Лађевце код Краљева и Поникве код Ужица. Слетели смо у 18.45 часова те вечери на матични аеродром Батајницу. По слетању, контролор нам је јавио да авион паркирамо поред торња јер је тако било наређење из јединице. Упаркирасмо се, и по изласку дочекала нас је нека злослутна тишина. Нигде никога, нити се шта чуло! Кренусмо смо према згради ескадриле. Сва светла у згради су била погашена. На улазу нас дочекаше дежурни јединице Родољуб Тица и Мирослав Марковић. Од њих добисмо информацију да је аеродром евакуисан и да су остали само дежурни јединица, команданти, екипе за задимљавање и дежурна ловачка пара. У том моменту се појавио и командант Дарко Биочанин који нам пренесе да се очекује удар и да смо принуђени да заједно са њих осморицом останемо у јединици. Остависмо ствари и кренусмо према склоништу, преко пута зграде. Ноћ удара у јединици су дочекали дежурни официри ескадриле: Родољуб Тица и Мирослав Марковић, затим командант Дарко Биочанин и четворица старешина: Саша Пејчић, Владимир Вулетин, Рики Ђокић и (сада) покојни Мартон Лечеи који су имала задатак да пале старе гуме посуте уљем ради задимљавања простора око стајанке. Непланирано остао је и Ашанин Зоран који је преспавао евакуацију јединице, а касније није имао чиме да се превезе. Њима се по слетању прикључила и наша посада. Дошавши до склоништа, већина старешина је ушла у објекат, напољу смо остали Рики, Саша и ја. Седели смо испред и причали. Било је око 20 часова када су полетела два ловца Миг-29. Таман смо коментарисали да је вероватно почео напад чим авиони полећу у пресретање, одједном се изнад Нове Пазове појавила летелица са упаљеним фаром за слетање. - Ено га један се враћа! Види угаси фар када му је најпотребнији! - рекох гласно. - Није то авион, то је ракета! - викну Рики и сва тројица ускочисмо у „рупу“. Док смо спуштали поклопац, ракета погоди хангар наше ескадриле, само десетак метара од нашег склоништа. Удар нас баци на земљани под. Крену затим канонада која је трајала добрих пола сата. Кроз главу ми прође мисао да је то била ракета Томахавк која има два мотора, један крстарећи који одбацује кад упали рефлектор и "угледа" мету, а са другим мотором се обрушава на циљ. У склоништу је био мрак и владала је тишина. Мики Марковић упали батеријску лампу и обасја простор у којем смо се налазили. Није било струје, па Славољуб и Владо упалише две акумулаторске сијалице за „ноћни старт“ које смо ту прет- ходних дана унели. Сви смо били бледи, а при томе прашњави од земље која се сручила по нама. Рупа у којој је било сакривено тринаест старешина више је личила на трап за кромпир, јер како другачије назвати склониште озидано циглом у земљи, са једним улазом који се затварао металним поклопцем. Имали смо те ноћи много среће што ракета није погодила коју десетину метара бочно од хангара... Сви су ћутали. Одједном Дачо се јави „Има ли ко ракије код себе?“ Мики бојажљиво извади чутурицу која крену из руке у руку, гутљај сваком и испразнисмо је. Многи до тада никада нису имали прилику да доживе овакве експлозије и тачно се видело на лицу сваког од нас различито преживљавање бомбардовања. Моја срећа, ако се тако може рећи, била је што сам све то већ преживео у Мостару и на другим ратиштима у Босни и Херцеговини, тако да сам релативно мирно поднео ударе. Дарко је грицкао нокте, Тица је нешто филозофирао, а већина је гледала у празно. Негде око поноћи одјеци експлозија који су допирали споља почеше да јењавају. Вулетин и ја решисмо да изађемо напоље. Неки су се противили томе међу њима и Дарко. Међутим ми подигосмо поклопац и полако изађосмо. Призор је био стравичан! Хангар поред наше зграде са објектом за смештај техничког састава је био буквално „одуван“ као и кров зграде ескадриле. Кренусмо према торњу, пазећи да се крећемо само бетонским површинама због касетних бомби за које смо претпостављали да ће их злочинци бацати. Цео аеродром је горео. Многи авиони су били оштећени, ни један хангар у том низу према Батајници није био читав. За дивно чудо торањ аеродромске контроле летења је био недирнут. Обишли смо део стајанке, али смо се морали вратити назад истим путем јер је стајанка била разрована и затрпана свим и свачим. Дошаваши поново пред зграду јединце, пажљиво уђосмо у приземље. Сви прозори и врата су били полупани, неки изваљени из зида. Вратисмо се до склоништа и испричасмо осталима шта смо видели. Потмуле експлозије су се чуле с времена на време из јужног дела аеродрома и са друге стране писте где је била смештена ловачка авијација. Касније смо сазнали да су то биле експлозије убојних средстава и кисеоничких боца које је ватра активирала. Већина је седела напољу. Ја сам био унутра када је око пола три ујутро кренуо други удар. Улетеше сви у склониште и чусмо експлозије шест ракета које су погодиле различите циљеве на аеродрому. Са свитањем престали су и напади. Око пет сати се све помало стишало и тада неколицина нас крену према капији. Наиђосмо поново поред торња који је у у другом таласу био погођен и деловао је сабласно. Команда 204. ловачког авијацијског пука била је погођена са две ракете, једна је погодила крило зграде у коме се налазио центар везе, а друга централни светларник. Око осам сати у јединцу су се вратиле и остале старешине. Тог јутра прелетели смо на аеродром Сурчин све неоштећене и исправне авионе. Љутомир РУНДИЋ

Са мојим небесским колегом, навигатором Љутомиром Рундићем сам вас "упознавао" више пута. Прво кроз забелешке и сећања из његове летачке књижице кроз неколико прича које сам поделио на нашем Форуму, али и када је постао лауреат 27. Међународног фестивала песника, где је његова "Молитва ратника са Цера" међу 3065 радова које је жири прегледао, овенчана "Златном плакетом". Но да ипак иза контраста грубе официрске спољашњости и авијатичарске вехементности стоји један романтик, то Љути доказује овом елегичном песмом. Уживајте. АМИРА Њене су се косе расипале у мојим очима, док смо веровали да наша љубав може све... У Мостару, осамдесет и неке! Детињасто се мазила, љубила ме страсно, и страховала: - Јој, ако ме мајка види! Па опет изнова, свијала се око мене, ко, не дај Боже, змија око плена, и питала ме...Свашта ме питала... Ко сам, одакле сам, шта ћу с њом..? Волим ли је, ко ми даде „тако“ име: - Чуј Љутомир, тобе јараби! О`кле ти то име - чудила се!? Вјерујеш ли у Алаха, у Бога? Идеш ли у цркву? Ма, убиће ме бабо ако чује! Замисли, у Влаха се заљубила, јадна ми мајка! Питала је...Понекад и зановетала... А волела ме, као и ја њу, а можда..? Ни дан данас не знам које кога више! А што се љубила! О, Боже! Та моја Амира! Крио сам је од неба, од сунца, склањао од буре и мостарске кише... Чувао од злих погледа и оних тобоже других. А сва нас је раја знала! - Чуј Бегова праунука с неким Србијанцем, па још војаком - жевкали су за нама! - Не иде то. Велики је то девар, на моју душу! Љубав је слијепа али су гори људи обневидјели од вјере и предрасуда- гунђао би њен рођак Кемо, док нас је крио! Плашио сам се! Нисам јој рекао, а хтео сам јој рећи: - Амира, нема нама мира! А све је у мени горело од љубави и страха! И волели смо се, кришом сваке ноћи, и сваког дана... И сад не знам како бисмо се волели да нисмо кришом? Имала је тек двадесет, ја коју више, и дала ми је све што се за љубав и сме и несме... На Буни, док се заклињала да ће ми родити сина, и да ће се звати Миро, говорила је: - Љутићу мој, то је име за све три вјере! А знаш ли болан, да је мој дедо приповједо, да смо ми од некаквог Мирослава постали? А што се љубила... О, мајко моја... Чини ми се најлепше од свих! Волела је Перу Зубца! Тепао сам јој: - Светлана! - Ех, камо пусте среће да сам - рекла би! Тешио је да ће све бити уреду: -Не плаши се, срно моја, нико ми те неће украсти! А плашио сам се за обоје! Ставила би образ на мој длан, пуштала сузу да кане... И молила ме... Молила ме, да је водим у Србију, да ће све оставити, и брата и сестру, и баба и мајку... Да хоће са мном било где и заувек... Казивао сам јој стихове: - Амира, дај ми мало мира, куд ме пијаног нађе, ноћас кад ми циганин свира, водиш ме у слатке крађе! Она се смејала и опет ме љубила... Са својих двадесет... Та моја Амира! Брали смо тек заруделе трешње, у врту поред Радобоље, ко зна чијем, а чинио се вртом добре наде! - Јој, болан, зар те није стра` горе на небу? А како авион не па`не, шта га горе држи? Хајде, обећај ми да ћеш се чувати за мене! Грлио сам је, онако крхку, дрхтала би... Гурала руке у моје џепове, и певушила: - Све је моје твоје кад се усне споје..! И опет бисмо се љубили, нежно и страсно, и лепше од икога, и икад... Јер, нико се није волео, те осамдесет и неке, у Мостару... Као моја Амира и ја! Љутомир Рундић