Љутомир Рундић: НОЋ УДАРА

[Милан Ракић]

ДАНАС СЕ НАВРШАВА 19 ГОДИНА ОД ЗЛОЧИНАЧКЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРЈ. У ЗНАК СЕЋАЊА НА ПОГИНУЛЕ КОЛЕГЕ, САБОРЦЕ И НЕВИНЕ ЖРТВЕ ОВОГ ВАРВАРСКОГ ЧИНА АМЕРИКЕ И ЊЕНИХ САТРАПА, ДАРУЈЕМ ВАМ ОВУ ИСТИНИТУ ПРИЧУ ИЗ КЊИГЕ "ДОСАЊАНО НЕБО".

Ове године се навршава деветнаест година од почетка ваздушних напада НАТО пакта на Савезну Републику Југославију. Напади су трајали једанаест недеља и у њима је, према проценама из различитих извора, погинуло између хиљаду двеста и две и по хиљаде људи.

У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе...

У предвечерје очекиваних удара који су били потпуно извесни, наша јединица је читаву седмицу развозила убојна средства за авионе Миг-29 који су били размештени по свим аеродромима које смо тада поседовали.

Тог 24. марта 1999. године, нашла се на задатку „моја посада“: Јарослав Хартман, Данило Милић, Љутомир Рундић, Славољуб Милошевић и Владо Шајбен.

Цео дан смо летели, превозећи ракете на аеродроме Лађевце код Краљева и Поникве код Ужица. Слетели смо у 18.45 часова те вечери на матични аеродром Батајницу.

По слетању, контролор нам је јавио да авион паркирамо поред торња јер је тако било наређење из јединице. Упаркирасмо се, и по изласку дочекала нас је нека злослутна тишина. Нигде никога, нити се шта чуло! Кренусмо смо према згради ескадриле. Сва светла у згради су била погашена. На улазу нас дочекаше дежурни јединице Родољуб Тица и Мирослав Марковић.

Од њих добисмо информацију да је аеродром евакуисан и да су остали само дежурни јединица, команданти, екипе за задимљавање и дежурна ловачка пара. У том моменту се појавио и командант Дарко Биочанин који нам пренесе да се очекује удар и да смо принуђени да заједно са њих осморицом останемо у јединици. Остависмо ствари и кренусмо према склоништу, преко пута зграде.

Ноћ удара у јединици су дочекали дежурни официри ескадриле: Родољуб Тица и Мирослав Марковић, затим командант Дарко Биочанин и четворица старешина: Саша Пејчић, Владимир Вулетин, Рики Ђокић и (сада) покојни Мартон Лечеи који су имала задатак да пале старе гуме посуте уљем ради задимљавања простора око стајанке. Непланирано остао је и Ашанин Зоран који је преспавао евакуацију јединице, а касније није имао чиме да се превезе. Њима се по слетању прикључила и наша посада.

Дошавши до склоништа, већина старешина је ушла у објекат, напољу смо остали Рики, Саша и ја. Седели смо испред и причали. Било је око 20 часова када су полетела два ловца Миг-29. Таман смо коментарисали да је вероватно почео напад чим авиони полећу у пресретање, одједном се изнад Нове Пазове појавила летелица са упаљеним фаром за слетање.

- Ено га један се враћа! Види угаси фар када му је најпотребнији! - рекох гласно.

- Није то авион, то је ракета! - викну Рики и сва тројица ускочисмо у „рупу“.

Док смо спуштали поклопац, ракета погоди хангар наше ескадриле, само десетак метара од нашег склоништа. Удар нас баци на земљани под. Крену затим канонада која је трајала добрих пола сата.

Кроз главу ми прође мисао да је то била ракета Томахавк која има два мотора, један крстарећи који одбацује кад упали рефлектор и "угледа" мету, а са другим мотором се обрушава на циљ.

У склоништу је био мрак и владала је тишина. Мики Марковић упали батеријску лампу и обасја простор у којем смо се налазили. Није било струје, па Славољуб и Владо упалише две акумулаторске сијалице за „ноћни старт“ које смо ту прет- ходних дана унели. Сви смо били бледи, а при томе прашњави од земље која се сручила по нама. Рупа у којој је било сакривено тринаест старешина више је личила на трап за кромпир, јер како другачије назвати склониште озидано циглом у земљи, са једним улазом који се затварао металним поклопцем.

Имали смо те ноћи много среће што ракета није погодила коју десетину метара бочно од хангара... Сви су ћутали. Одједном Дачо се јави

„Има ли ко ракије код себе?“

Мики бојажљиво извади чутурицу која крену из руке у руку, гутљај сваком и испразнисмо је. Многи до тада никада нису имали прилику да доживе овакве експлозије и тачно се видело на лицу сваког од нас различито преживљавање бомбардовања. Моја срећа, ако се тако може рећи, била је што сам све то већ преживео у Мостару и на другим ратиштима у Босни и Херцеговини, тако да сам релативно мирно поднео ударе. Дарко је грицкао нокте, Тица је нешто филозофирао, а већина је гледала у празно.

Негде око поноћи одјеци експлозија који су допирали споља почеше да јењавају. Вулетин и ја решисмо да изађемо напоље. Неки су се противили томе међу њима и Дарко. Међутим ми подигосмо поклопац и полако изађосмо. Призор је био стравичан! Хангар поред наше зграде са објектом за смештај техничког састава је био буквално „одуван“ као и кров зграде ескадриле.

Кренусмо према торњу, пазећи да се крећемо само бетонским површинама због касетних бомби за које смо претпостављали да ће их злочинци бацати. Цео аеродром је горео. Многи авиони су били оштећени, ни један хангар у том низу према Батајници није био читав.

За дивно чудо торањ аеродромске контроле летења је био недирнут. Обишли смо део стајанке, али смо се морали вратити назад истим путем јер је стајанка била разрована и затрпана свим и свачим. Дошаваши поново пред зграду јединце, пажљиво уђосмо у приземље. Сви прозори и врата су били полупани, неки изваљени из зида. Вратисмо се до склоништа и испричасмо осталима шта смо видели.

Потмуле експлозије су се чуле с времена на време из јужног дела аеродрома и са друге стране писте где је била смештена ловачка авијација. Касније смо сазнали да су то биле експлозије убојних средстава и кисеоничких боца које је ватра активирала.

Већина је седела напољу. Ја сам био унутра када је око пола три ујутро кренуо други удар. Улетеше сви у склониште и чусмо експлозије шест ракета које су погодиле различите циљеве на аеродрому.

Са свитањем престали су и напади. Око пет сати се све помало стишало и тада неколицина нас крену према капији. Наиђосмо поново поред торња који је у у другом таласу био погођен и деловао је сабласно.

Команда 204. ловачког авијацијског пука била је погођена са две ракете, једна је погодила крило зграде у коме се налазио центар везе, а друга централни светларник.

Око осам сати у јединцу су се вратиле и остале старешине. Тог јутра прелетели смо на аеродром Сурчин све неоштећене и исправне авионе.

Љутомир РУНДИЋ