Љутомир РУНДИЋ: Амира

[Милан Ракић]

Са мојим небесским колегом, навигатором Љутомиром Рундићем сам вас "упознавао" више пута. Прво кроз забелешке и сећања из његове летачке књижице кроз неколико прича које сам поделио на нашем Форуму,

али и када је постао лауреат 27. Међународног фестивала песника, где је његова "Молитва ратника са Цера" међу 3065 радова које је жири прегледао, овенчана "Златном плакетом".

Но да ипак иза контраста грубе официрске спољашњости и авијатичарске вехементности стоји један романтик, то Љути доказује овом елегичном песмом. Уживајте.

 

АМИРА

Њене су се косе расипале у мојим очима,
док смо веровали да наша љубав може све...
У Мостару, осамдесет и неке!
Детињасто се мазила, љубила ме страсно,
и страховала:  - Јој, ако ме мајка види!
Па опет изнова, свијала се око мене,
ко, не дај Боже, змија око плена,
и питала ме...Свашта ме питала...
Ко сам, одакле сам, шта ћу с њом..?
Волим ли је, ко ми даде „тако“ име:
 - Чуј Љутомир, тобе јараби!
О`кле ти то име - чудила се!?
Вјерујеш ли у Алаха, у Бога? Идеш ли у цркву?
Ма, убиће ме бабо ако чује!
Замисли, у Влаха се заљубила, јадна ми мајка!
Питала је...Понекад и зановетала...
А волела ме, као и ја њу, а можда..?
Ни дан данас не знам које кога више!
А што се љубила! 
О, Боже! 
Та моја Амира!

Крио сам је од неба, од сунца,
склањао од буре и мостарске кише...
Чувао од злих погледа и оних тобоже других.
А сва нас је раја знала!
- Чуј Бегова праунука с неким Србијанцем,
па још војаком - жевкали су за нама!
- Не иде то. Велики је то девар, на моју душу!
Љубав је слијепа али су гори људи
обневидјели од вјере и предрасуда- 
гунђао би њен рођак Кемо, док нас је крио!
Плашио сам се! 
Нисам јој рекао, а хтео сам јој рећи:
 - Амира, нема нама мира!
А све је у мени горело од љубави и страха!
И волели смо се, кришом сваке ноћи, и сваког дана...
И сад не знам како бисмо се волели да нисмо кришом?
Имала је тек двадесет, ја коју више,
и дала ми је све што се за љубав
и сме и несме...
На Буни, док се заклињала да ће ми родити сина, 
и да ће се звати Миро, говорила је:
 - Љутићу мој, то је име за све три вјере!
А знаш ли болан, да је мој дедо приповједо,
да смо ми од некаквог Мирослава постали?
А што се љубила...
О, мајко моја...
Чини ми се најлепше од свих!

Волела је Перу Зубца! 
Тепао сам јој: - Светлана!
- Ех, камо пусте среће да сам - рекла би!
Тешио је да ће све бити уреду:
 -Не плаши се, срно моја, нико ми те неће украсти!
А плашио сам се за обоје! 
Ставила би образ на мој длан, пуштала сузу да кане...
И молила ме...
Молила ме, да је водим у Србију, да ће све оставити,
и брата и сестру, и баба и мајку...
Да хоће са мном било где и заувек...
Казивао сам јој стихове:
- Амира, дај ми мало мира, куд ме пијаног нађе,
ноћас кад ми циганин свира, водиш ме у слатке крађе!
Она се смејала и опет ме љубила...
Са својих двадесет...
Та моја Амира!

Брали смо тек заруделе трешње,
у врту поред Радобоље,
ко зна чијем, а чинио се вртом добре наде!
- Јој, болан, зар те није стра` горе на небу?
А како авион не па`не, шта га горе држи?
Хајде, обећај ми да ћеш се чувати за мене!
Грлио сам је, онако крхку, дрхтала би...
Гурала руке  у моје џепове, и певушила:
 - Све је моје твоје кад се усне споје..!
И опет бисмо се љубили,
нежно и страсно, и лепше од икога, и икад...
Јер, нико се није волео, 
те осамдесет и неке, 
у Мостару...
Као моја Амира и ја!

Љутомир Рундић

[Милан Ракић]

А песма има и епилог.

Како је пренео зворнички АСИнфо:

"Епилог ове љубавне поеме: Амира живи у Норвешкој, удата је, има сина Миралема* и никада се после 1991. није вратила у Мостар. Нема контакт са аутором песме али је песму добила од рођака Кеме и плакала је данима.

Љутомир Рундић, рођен 1959. на Соколцу, до 92.живео у Мостару, пилот, песник, глумац аматер, оснивач и председник Клуба писаца „Вуково перо“ из Лознице."

http://asinfo.info/amira-ljutomir-rundic/

*Миралем-Миро, баш као и што обећа Љутом

[Lady Godiva]

Прелепа је песма. 

[Милан Ракић]

пре 2 минута, Lady Godiva рече

Прелепа је песма. 

Јесте, Љути много лепо пише.

Иначе каним се и имам подоста материјала већ спремног па да покренем тему о ваздухопловцима, пилотима, инжењерима и техничарима из нашег РВ, који су се поред својих примарних дужности, још током војничке каријере или након ње, напустивши војску или се пензионисавши, етаблирали као широј јавности познати књижевници, драматурзи, естрадни уметници, глумци, ликовни уметници, теолози

Изненадиће се, онај кога тема буде наравно интересовала када сазна да је тамо неки уметник заправо био пилот-ловац у нашем РВ нпр. Но, о том потом.

[Lady Godiva]

пре 1 минут, Милан Ракић рече

Изненадиће се, онај кога тема буде наравно интересовала када сазна да је тамо неки уметник заправо био пилот-ловац у нашем РВ нпр. Но, о том потом.

Па то је прелепо. Људи налазе лепоту у облацима, аеродинамици, механици, али и поезији. Све је то уметност на неки начин. 

[Lady Godiva]

@Paradoksologija, сачувала сам је. Ево прочитај Амиру па ћеш да видиш какви су песници пилоти. 

„Њене су се косе расипале у мојим очима, док смо веровали да наша љубав може све...
У Мостару, осамдесет и неке!
Детињасто се мазила, љубила ме страсно, и страховала:  - Јој, ако ме мајка види!
Па опет изнова, свијала се око мене,
ко, не дај Боже, змија око плена,
и питала ме...Свашта ме питала..."

Ооо, како је слатка та љубав.