(Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме

[Broken]

пре 3 часа, Ђорђе Р рече

Ја мислим да је циљ веронауке да ученици постану литургијски верници, као и њихови родитељи. Успешност веронауке се може мерити дал даје резултате, дал се повећава број литургијских верника ил смањује, ил стагнира.

Да, то му дође као неки крајњи циљ. Чак и у периодима кад сам најбоље радио и имао најквалитетнији однос са ученицима број таквих који почну да долазе на литургију био је јако мали, у генерацији не више од петоро. А од тих петоро, некима је то била као нека фаза. Долазили, пробали, престали.

По мени, примарни циљ веронауке је да се тим младим људима понуди еванђељски систем вредности и хришћански стил живота као један модел. У свету у каквом живимо само шанса да тако нешто добију је велика ствар а то веронаука омогућава. Само да чују и виде. Сад, ако у томе осете и препознају истину, одлично, ако не...шта да радимо. Бацио си семе, можда и никне кад се створе одговарајући услови. А то може да буде за 20 година од тренутка кад изађу из школе.

Многи од те деце неће долазити на литургију. Неки ће само на велике празнике. Али ће се више њих сетити прича са часова веронауке па неће бити слепи за страдање ближњих и помоћи кад могу. И то је нешто јако битно али тешко мерљиво. Наравно, ко зна шта још у животима тих људи може да буде па да оно што су покупили са часова може да исплива негде.

Плус то, још један детаљ. Као неко ко је 16 година у овој служби могу да кажем да се један део ученика редовно јавља на Фејсу или на други начин и траже савет у различитим животним ситуацијама. Не толико актуелних ученика колико оних који су школу завршили пре 5, 10 година.

[Нифада]

1 hour ago, Broken рече

Да, то му дође као неки крајњи циљ. Чак и у периодима кад сам најбоље радио и имао најквалитетнији однос са ученицима број таквих који почну да долазе на литургију био је јако мали, у генерацији не више од петоро. А од тих петоро, некима је то била као нека фаза. Долазили, пробали, престали.

По мени, примарни циљ веронауке је да се тим младим људима понуди еванђељски систем вредности и хришћански стил живота као један модел. У свету у каквом живимо само шанса да тако нешто добију је велика ствар а то веронаука омогућава. Само да чују и виде. Сад, ако у томе осете и препознају истину, одлично, ако не...шта да радимо. Бацио си семе, можда и никне кад се створе одговарајући услови. А то може да буде за 20 година од тренутка кад изађу из школе.

Многи од те деце неће долазити на литургију. Неки ће само на велике празнике. Али ће се више њих сетити прича са часова веронауке па неће бити слепи за страдање ближњих и помоћи кад могу. И то је нешто јако битно али тешко мерљиво. Наравно, ко зна шта још у животима тих људи може да буде па да оно што су покупили са часова може да исплива негде.

Плус то, још један детаљ. Као неко ко је 16 година у овој служби могу да кажем да се један део ученика редовно јавља на Фејсу или на други начин и траже савет у различитим животним ситуацијама. Не толико актуелних ученика колико оних који су школу завршили пре 5, 10 година.

Сећам се неких коментара које сам чула од људи из Цркве у Грчкој раније.И тамо се дешавало да млади људи не долазе на Литургију у том школском узрасту,али касније,када уђу у брак,добију децу почну да долазе у Цркву.Мислим да не треба бити претенциозан када је у питању верска настава у смислу да ће сва деца која уче веронауку бити литургијске личности. Верска настава треба да има амбицију те врсте да поучи дете неким хришћанским вредностима,а од низа фактора зависи шта ће бити афирмисано код сваког конкретног детета,и када. Не би требало занемарити ни тај научни ниво.Сећам се човека из Белгије који је читајући православну литературу на крају се крстио у прешао у Православну цркву,а претходно је припадао протестантској вери.Никада не знамо унапред шта може бити пресудно.