Да ли да волимо себе?

[JESSY]

[Биљана, два]

On 10.10.2018. at 22:12, ............. рече

Наше разлике Бог гледа као Своје најдивније светиње.

Научиш, временом, да се не може све рећи људима. Да их не збуниш, или повредиш. Од Ја до Ти дугачак је пут

[.............]

пре 9 часа, Биљана, два рече

Научиш, временом, да се не може све рећи људима. Да их не збуниш, или повредиш. Од Ја до Ти дугачак је пут

Slažem se, samo ne znam kakve to veze ima s mojim citiranim rečima o razlikama? Baš zato što su različiti, treba to da im prećutimo?

[.............]

пре 12 часа, Нифада рече

Питање је шта ко мисли под тим да ли неко воли себе?

Неки то разумеју тако да не бирају средства да би дошли до циља који би био афирмативан по њих.

Иначе,ко то не воли себе? Христос је говорио да љубимо ближње као сами себе.Све се надам да ћу некако моћи да видим практично те који теоретишу,односно да видим како друге љубе као сами себе.Мислим да не недостаје те љубави према себи,несташица је љубави према ближњем,односно другом.

Nestašica je i jednog i drugog. Sve vreme govorimo o zdravoj, umerenoj ljubavi, kontekst je objašnjen. Drogiranje i koješta nemaju veze s ljubavlju prema sebi, čak su ljudi tome podložni upravo zato što ne vole sebe i svoj život, pa hoće da zaborave stvarnost i sebe u toj stvarnosti. A ljudi koji projavljuju ljubav je bilo i hvala Bogu - biće ih, samo su dovoljno zdravorazumni da se time ne  hvale, jer to bi bila besmislica.

[Биљана, два]

пре 15 минута, ............. рече

Slažem se, samo ne znam kakve to veze ima s mojim citiranim rečima o razlikama? Baš zato što su različiti, treba to da im prećutimo?

Цитиране речи су ме у ствари подсетиле како човек понекад реагује по шаблонима које је прихватио. По систему то тако треба и ваља се.Тако и има потребу да исправља друге, а можда би требало само да сачека само тренут два, да застане. Понекад нас наше тренутне мисли уграђују у слику о другима. На то сам мислила. А други човек може знати да је прихваћен већ по чињеници да си са њим.

Радим са младима и сваки дан видим како је тешко прихватити кад неком иде лако све, само од себе, а ти још ниси нашао како да уобличиш оно што ти је дато. Најчешће проради завист, и крене ружна реч. Питам се већ доста годима како са тим.Не умем да им помогнем. Почела сам да ћутим и да говорим и о другим стварима, не само о градиву. Постајем један од професора за које се причају легенде како га је лако запричати. Иза тих свих разговора је једно велико ћутање. То сам мислила.

Лепа та прича о талантима Хвала вам за текст. Праштајте , ако се нисам довољно прецизно изразила.

[Ana B.]

On 11.10.2018. at 0:24, JESSY рече

na zalost, postoji veliki broj ljudi koji smatraju da je greh voleti samog sebe...ne mogu da odvoje ljubav prema sebi od gordosti, egoizma...

na shvataju na pravi nacin zapovest Boziju...

ima i onih koji prosto ne umeju da vole, jer ni sami nisu bili voljeni...

nedostatak ljubavi ( prema sebi) je uzrok mnogih nasih nevolja...

dakle, prvo je vazno da osvestimo taj eventualni nedostatak a zatim se svojski potrudimo da to promenimo...

Bitno je da znamo ovako da balansiramo  

 

[JESSY]

[Adelaida]

Ja se volim. 

Bog me voli, zasto, za ime sveta, bih mu se protivila? Zna bolje od mene. 

[JESSY]

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења

*Разлози због којих не волимо себе, комплекси

*Како заволети себе

(Разговор са психологом Александром Колмановским)

– Покушавајући да решимо своје проблеме или проблеме друге особе, веома често се срећемо са чињеницом да особи недостаје оно што се обично назива „љубав према себи“. Тј. постоји неки унутарњи конфликт. Ту појаву, такође, зову недостатком самоприхватања. Можете ли нам појаснити како се то тачно зове или, ако су у питању различити појмови, у чему је разлика? Постоје моралисти којима ова тема и није нарочито блиска, који кажу: зашто волети себе – то је егоизам. Али ево, разматрајући проблем, ипак схватамо да су егоизам и љубав према себи различите ствари. У чему се, по вама, љубав према себи разликује од егоизма?

– Љубав према себи се још назива самоприхватање (прихватање себе). Што се боље човек односи према себи, то се боље се односи према окружењу. Што више човек прихвата самог себе, то лакше прихвата друге људе и лакше му је да се сконцентрише на њих.

Егоизам и јесте управо то, када је човеку тешко да се сконцентрише на друге људе.

Нажалост, реч „егоизам“ у нашој култури носи јако негативно значење. Сматра се да је егоист лоша особа. То је веома површно расуђивање. Човек је егоистичан не зато што би могао, а неће да се сконцентрише на окружење. Човек је егоистичан зато што не може да се усресреди на другог, да се стави у његов положај. Егоиста је психолошки „истрошен“ човек. Унутрашњи ресурси таквог човека су толико празни, да „егоиста“ и нехотице све своје снаге усмерава на подржавање самог себе. Сва његова свест је окренута унутра, егоцентрично усмерена.

Љубав према себи доприноси побољшавању односа са окружењем, док егоизам доприноси одсуству таквих односа.

– Да ли је комплекс ниже вредности такође последица одсуства љубави према себи?

– Овде се требамо договорити о терминима. Комплекс ниже вредности уопште није исто што и свест о сопственим ограниченим могућностима. Можемо да видимо мноштво људи који веома скромно цене своје могућности, али притом уопште не остављају утисак искомплексираних особа. Човек који говори: „Моја неорганизованост ми представља велики проблем!“ или „Никада нећу научити да возим ауто!“ – уопште не изгледа као oсоба која има неки проблем. Напротив, чак делује симпатично.

Шта је то комплекс ниже вредности? То је када особа не размишља о својим врлинама или манама, већ о томе шта због тих врлина или мана заслужује од других, шта може да очекује због својих успеха или промашаја. „Комплекс ниже вредности“ значи да човек очекује (обично је то несвесно) да други оцењују његове поступке и труд. Урадио си, успео си – добар си, браво. Ниси урадио, погрешио си – лош си. Човек са комплексом ниже вредности се боји својих мана, боји се да их призна чак и пред самим собом, пошто осећа да ће га оптужити, исмејати, да више неће рачунати на њега, да ће га прекрижити са списка, уопште, да ће бити подвргнут остракизму на било који начин.

Комплекс ниже вредности и јесте негативна слика о себи, неприхватање себе.

– Који је разлог због којег човек не воли себе?

– Ја бих рекао да постоје два разлога. Први разлог, по важности и по хронологији, јесте онај који се развија у детињству, када још нема и не може бити никаквог вољења или невољења себе. То је вољење или невољење од стране родитеља детета.

У ствари, сви психички здрави родитељи воле своју децу. Али, да ли ће дете волети себе или не, не зависи само од наших родитељских, унутрашњих духовних осећања који се споља не виде. На самоприхватање и позитивну слику детета о себи утиче оно што родитељи „показују“ према њему својим понашањем. Када дете види да га родитељи грде, да су незадовољни њиме, да не саосећају с њим, он неизбежно све то лично схвата. Код њега се формира осећај да он све то заслужује. То и јесте негативна слика о себи, негативно самоприхватање. Ми сами знамо да волимо своје дете, због чега се касније и плашимо да му се нешто лоше не деси. Али оно то, у том моменту, не види. Сетимо се себе као деце: кад су нас грдили, кад су са нама били незадовољни, ми смо осећали управо то да нас не воле и, што је најважније, да су у праву због тога што нас не воле.

На свесном нивоу дете може да се осећа увређено, да негодује, да окреће све на шалу, али на дубљем, несвесном нивоу оно се брзо привикава на то да оно само и оно што осећа, не заслужује истинско прихватање.

То је први разлог неприхватања себе, извор невољења себе који остаје и делује на нас цео живот, зато што човек у сваком добу остаје дете својих родитеља, чак и кад родитеља више нема.

Од аделесцентског узраста појављује се и други узрок који почиње снажно да делује на наше самоприхватање. Психа је тако устројена да се људи према онима који их окружују и према себи односе једнако. У праскозорје живота, кад се беба још не разликује од младунчета животиње (мачића, штенета, мајмунчета), у његовој психи још не постоји „Ја“ и однос према себи, већ постоје само „они“, окружење и однос према њима. Однос према окружењу са знаком минус или плус формира се по очигледном простом механизму. „Добре“ особе су оне које су добре према мени, чине ми добро, хране ме, милују, теше, узимају у руке, дају ми играчке и слаткише које волим.

Јасно је, такође, и то према којим особама се развија однос са знаком минус.

Касније, у мери у којој се формира наше „Ја“, њега наша психа оцењује тачно по тим мерилима. Ми волимо или не волимо себе из истих разлога због којих волимо или не волимо окружење – због нашег социјалног образа, улоге у друштву. И када је наш социјални образ сличан оном који осуђујемо, ми и своје „Ја“ исто осуђујемо и оцењујемо са знаком минус.

– Шта је то социјални образ?

– Социјални образ је оно што ја представљам у односу на друге људе. Колико сам добронамеран или равнодушан, стрпљив или критички настројен.

Пошто ја са знаком плус прихватам само оне људе који су према мени добронамерни, саосећајни, стрпљиви, а не критични и који ми стално стално држе придике, ја и себе самог од стране своје психе прихватам са знаком плус само ако се понашам на такав начин. А ако се ја понашам негативно, критичкујем друге, држим придике, протестујем – какви год били разлози за то, колико год да сам логичан у свом поучавању другог, неизбежно се развија аутоимуна агресија и

неприхватање самог себе. Када на мене неко виче, када ме неко грди, кажњава, лишава ме нечега, исмева, моја психа не схвата да ли је он у праву или није, она га моментално одбацује: ја то не желим, ја не волим тог човека. У односу на мене самог психа поступа исто тако.

Притом, однос окружења према мојој агресији може да буде потпуно прихватајући, чак саосећајући, схватајући да нисам ја лош већ да је мени лоше. Али, мене то не спашава. Човек који виче на оне који га окружују не воли себе, чак и ако би окружење на то реаговало са разумевањем и прихватањем.

– Постоје многи тренинзи за повећање осећања личне вредности. Чиме се оно разликује од повећања самоприхватања?

– То је углавном само питање терминологије. Ја не знам све тренинге, колико их је на свету, можда међу њима и има неких сличних овом о коме смо ми говорили, али већина мени познатих тренинга за повећање осећања личне вредности има чисто технички карактер, тј. има за циљ да се код човека развије позитивна представа о сопственим могућностима. Стати пред огледало и говорити: „Ја могу, ја могу, ја могу… Ја сам успешан. Ја сам самоуверен. Сигурно ћу успети“… по мени представља површни технички напор који не мења дубински и дугорочно нашу праву самоувереност, нашу стабилност, наше самоприхватање.

– Да ли је неприхватање себе обавезно повезано са ниским осећањем личне вредности, тј. доводи ли ниско самоприхватање до ниског осећања личне вредности?

– Покушаћу да дефинишем шта ми подразмевамо под ниским осећањем личне вредности, а шта под самоприхватањем. За мене је уобичајена следећа терминологија: Осећање личне вредности – је свест човека о својим врлинама и манама; о ономе шта он може или не може, о ономе на шта он може да рачуна, а на шта не може. Самоприхватање – је свест, не о својим врлинама и манама већ о ономе шта због њих заслужујемо.

Може се говорити о следећим алтернативама: позитивно и негативно самоприхватање. Аналогно је са високим и ниским осећањем личне вредности. Негативно самоприхватање – то је када осећам да ја заслужујем осуду и казну за своје поступке. Позитивно самоприхватање – јесте осећај да ја због истих тих поступака и мана заслужујем саосећање.

– Значи у праву сам, ако изведем закључак да наше осећање личне вредности, такође, не зависи од самоприхватања и да особа са ниским самоприхватањем може имати веома високо мишљење о себи самом.

– Да, по горе описаној терминологији и дефиницији, наравно да може. Човек може веровати да је генијалан шахиста и шампион света, а да притом пати од невољења себе.

психолог Александар Колмановски

Крај првог дела текста

линк: http://www.pobedish.ru/main/samopoznanie/prichiny_ne_lyubvi_k_sebe_kompleksa_nepolnocennosti.htm#ixzz3uWAUFL6d

[JESSY]

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења / 2

 

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења

Наставак разговора са психологом Александром Колмановским

– А сада да пређемо на то, како се у ствари може решити проблем самоприхватања и вољења себе. Причали смо на ту тему са различитим особама и постоје две концепције, два различита приступа. Један приступ је да треба прихватити себе без обзира на све, а други, да треба схватити: зашто ми себе не прихватамо и да то у себи изменимо.

Одговор проистиче из горе реченог. Позитивно самоприхватање јесте принципијалан однос према својим манама као према нечему што ја сам нисам бирао и за шта нисам крив. То је моја несрећа, мој проблем, али не кривица.

– Постоје ли такве особине због којих човек себе никада не може да прихвати у потпуности?

– Не.

– А сада најважније питање: шта је неопходно да човек уради како би прихватио себе? Шта може да уради сама особа?

– Одговор се крије у схватању историје настанка проблема. Рекли смо да постоје два главна узрока, два фактора која утичу на наше самоприхватање, а то су однос са родитељима и наша социјализација. На тим пољима се и треба лечити.

Прво питање: када, у којим случајевима се треба лечити? Када човек примећује да му нешто јако смета, нешто му не одговара: његов унутрашњи план, његово стање, расположење, његов однос са људима и начин живота; када примећује да је сувише раздражљив или сувише сигуран у себе или веома често мења сексуалне партнере, или механички ради посао који не воли. У суштини, када није задовољан са тако важним стварима у животу.

– Осећај кривице је такође један од знакова негативног самоприхватања?

– Да. Али осећај кривице је један очит знак, а остали знаци, које сам набројао, се често не прихватају као знаци да са мном нешто није у реду. Када се човеку не свиђа посао, муж или жена, он је у великом искушењу да тражи спољашње узроке. Уместо тога, треба схватити да су до тих конкретних животних непријатности довели неки наши властити унутарњи проблеми, којих се ми бојимо у себи препознати и зато их не можемо решити. Ето тај страх се и зове ниско самоприхватање које се може побољшати радећу у два најважнија правца која смо описали.

– Како лечити односе са родитељима?

То смо већ подробно објаснили у нашој беседи „Усиновити родитеље“, али можемо у сажетом облику поновити. Логика је оваква: несигурност у себе, страх од одговорности, страх да ће ме раскринкати, да ће ме грдити, да ће ме исмејати – је присутна код нас од детињства, као и било који други страх. Животно искуство које је у детињству обликовало у нама те страхове показало се као један тужни неспоразум. Када су родитељи грдили дете, оно је, што је и природно, сматрало да су такви односи нормални и да тако мора бити у животу. Ако сам закаснио, ако сам нешто разбио, слагао, добио јединицу, наравно да ће ме грдити. Како може бити другачије?

Може! То је лако схватити. Претпоставимо да су наши родитељи тог момента, приликом тог нашег поступка, исте те јединице, исте те разбијене чаше, просто били далеко боље расположени, очито је да би реаговали на исти тај догађај далеко добродушније, стрпљивије.

И даље, што би рекли математичари, ако усмеримо ту мисао до крајњих граница, добићемо овакву слику: да су родитељи били у сасвим добром стању, реагирали би на исту ту ситуацију са максималним разумевањем.

Испада се да је сва родитељска негативност, држање придика, критиковање, због чега смо ми у детињству патили, било само испољавање њиховог лошег стања, а не производ наше кривице. То није био показатељ њиховог односа према нама нити односа међу људима уопште.

Ако то стварно схватимо у вези са својим родитељима, показује се да је њима било лоше, а не да су они лоши или да смо ми лоши. На такав начин схваћено, самоприхватање се значајно подиже. Наша психа престаје да родитељску негативност прима на свој рачун.

Схватити то истински у вези са својим родитељима, значи практиковати то схватање активно, делима, а не само мислено. Морамо да се односимо према њима исто као што се односимо према људима чији је дискомфор за нас очигледан, којима је изразито лоше, којима то „пише на челу“. А како се ми понашамо према таквим људима? Ми почињемо да их подржавамо, тешимо, бранимо, саучествујемо у њиховој ситуацији. Цео тај комплекс мера треба усмерити на родитеље. У психологији то се зове „усиновити родитеље“. Ако на тај начин будемо поступали довољно дуго, без било каквих илузија, самоприхватање ће се снажно подићи.

– Хвала вам. А шта са другим фактором, својим социјалним образом?

– Ту је важна мера наше добронамерности у свакодневном животу, колико смо добронамерни и саосећајни у односу на окружење. Треба да имамо на уму да наша психа сматра за подвиг само оне наше поступке које смо са напором чинили. Када смо добронамерни, као одговор на добронамерност друге особе – то је само размена, то је веома лако и то нашу психу не јача. Нашу психу јача када ми, нпр. износимо комшијино смеће са степеништа испред његових врата, иако га комшија демонстративно тамо оставља и не размишља шта ће бити даље; када смо искрено љубазни са онима који са нама разговарају хладно, пренебрегавајуће.

На шта се овде у себи можемо ослонити, да се не бисмо осећали као неки улизивачи? На исправно схватање узрока те хладноће, тог пренебрегавања. То је само испољавање личне несигурности наших партнера, то је њихов страх да се не и покажу слабим.

Ако се ти и сам бојиш да се покажеш слабим и да попустиш, ако и тебе вређају такви комшијски поступци да немаш снаге да на њих одговориш другачије, знај да имаш право на своје слабости, имаш право да се не мешаш. Али онда не очекуј да ће твоја психа бити јака.

– Испада да не можемо заволети себе седећи на кревету, помоћу мисаониог напрезања. Потребна је активност – у односу са родитељима и у односу са другим људима, и то доста дуготрајна.

– Потпуно тачно. Структура психе се одређује структуром активности (деловања).

– Многи људи који пате од недовољног самоприхватања, свесно или несвесно се надају да ће им љубав неког човека или можда пажња групе људи помоћи да се боље односе према себи. Неко у шоу бизнис иде да би га сви волели, а неко тражи једну особу, супротног пола, надајући се да ће љубав те особе све надјачати – сво његово тешко детињство – и на тај начин ће моћи себе да заволи. Колико су те наде оправдане?

– Да, таква нада је веома распрострањена, али нажалост потпуно илузорна. Човек воли или не воли пре свега себе у односима са окружењем. Понављам, ако је он недовољно активан, никакво активност од стране окружења га неће подићи.

– На пример, човек се узда у то да ће му помоћи високо мишљење окружења о њему. Он стиче велике успехе на послу и сви га поштују због такбог успеха. Он свеједно остаје са својим проблемима, зар не?

– Може се рећи да је тако, али то делује као шематски одговор зато што, ако је човек постигао неки успех, који има одјек у друшту, то значи да та делатност има неку вредност – он је урадио нешто што је за људе важно и корисно. И због тога ће се његово самоприхватање подићи.

А задовољство од туђих похвала је наркотик, што изазива пријатност, али само привремено, а надаље је потребна нова доза, још већа.

– А шта бива са партнером човека који не воли себе? Неко је или заволео таквог човека или је већ основао породицу с њим и схватио је да друга особа има такав проблем – недостатак самоприхватања. Може ли му он некако помоћи, осим саветима?

– Да. Ту најмање савети могу помоћи. Када имам понижено, недовољно самоприхватање, ја очекујем да, ако ти све искрено испричам – како сам данас „награбусио“, како сам негде закаснио, неког изневерио, изгубио кључеве од стана, преседео пола ноћи на интернету… – уопште, ако ти искрено испричам о својим минусима, да ћеш ме ти, наравно, осудити, макар и ћутке.

Самоприхватање таквог човека повећава се само путем формирања новог животног искуства, када се он суочи са тим да, као одговор на сва та његова признања, њега ипак не осуђују.

– То јест, треба да му се да то признање које му нису дали родитељи.

– Апсолутно тачно. А да би били у стању да то урадимо, треба да имамо на уму да је алтернатива осуђивању – саосећање, а то је када човек може све о себи да исприча и да код нас наиђе само на искрено састрадавање: „разумем како ти је због тога тешко“, „разумем да си се изнервирао“, „могу замислити како ти је било“…

психолог Александар Колмановски

крај

линк: http://www.pobedish.ru/main/samopoznanie/prichiny_ne_lyubvi_k_sebe_kompleksa_nepolnocennosti.htm#ixzz3uWAUFL6d

https://poznajsebe.wordpress.com/2018/10/18/dva-razloga-zbog-kojih-ne-volimo-sebe-i-nacini-prevazilazenja-2/