Има ли доброта границе?

[.............]

Постоје особе које имају вечиту потребу да другом учине, упуте га, избаве из невоље. Многи од њих постану лекари, спасиоци, духовници, или имају било које друго звање, али одрже живим тај снажан осећај саучесништва и спремности на пожртвовање. Они то не чине тек из неких моралних разлога, већ је доброта саставни део њихове личности. То је, наравно, похвално. Такве особе су добре за породицу, друштво, земљу, Цркву, јер чине да ствари крену на боље. Само се можемо оправдано питати да ли такве особе увек чине да њима самима ствари крену на боље?

У велико срце стаје пуно љубави, али стаје пуно и брига. Логично је, ако више волимо, крст је тежи. Потребно је имати мудрости, па проценити тежину коју можемо да понесемо, а остатак, једноставно, да препустимо Богу. Племенита срца често изгарају од жеље да другом учине, помогну, да  другима олакшају терет, али превиђају две ствари.

Прва је – што не можемо ми, постараће се Бог. Треба имати поверења да је Он присутан у животу људи. И треба поштовати уколико нам је дао кичму довољно јаку да носимо само одређену тежину крста. Не треба ићи против својих могућности и Његове воље.  Неки терет, просто,  није за наша леђа. Повредићемо се и другима нанети бол, јер и ми смо некоме важни и потребни.

 Друга ствар коју добри људи не увиђају је туђа лакомисленост.  Постоје  људи који неће никад ценити туђи труд, ни увидети колико сами могу да се промене.  Такве особе желе да им буде боље, али они сами не желе да буду бољи. Желе промене, али они не желе да се мењају. Ако се такве, лење и незахвалне особе сувише ослоне на доброг човека, он својим делима чини више штете, но добра, привикавајући их на лењост и туђу помоћ.

Племенити људи имају изражену и  снажну савест. Некада је она сувише и неоправдано строга. Лекари некад морају да прихвате да, и поред  искреног труда и добре воље, нису успели да излече пацијента. То је  страшан губитак, али мораш прихватити и губитак као део живота. Да би успели да добро раде свој посао и излече будуће пацијенте, морају једноставно да прихвате: не можемо свима помоћи.

Имамо пример Христа који је излечио десет губаваца, а само један  поново долази ка Христу да Му се захвали (Лк. 17, 11 – 19), и то ( по тадашњем схватању) неверник и непријатељ, Самарјанин. Наша захвалност није заиста потребна Богу, него нама самима. Захвалност је пројављена љубав. Добрим људима није потребно туђе „хвала“, воле не тражећи љубав заузврат. Али неки могу да злоупотребе, искористе, а затим одбаце оне који су чиста срца.

Бити мудар као змија, а питом као голуб (Мт.10,16) , што се тиче свега, па и љубави.

Христос  нам говори да будемо увек спремни  да опростимо другом (Мт. 18, 21-22), али кад говори о настојањима да се спаси онај који је посрнуо, Христос ипак говори о границама.  „Ако ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата свога. Ако те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Матеј 18, 15-17). Опрости му и заборави га. Не жели тебе, ни твоју љубав.

Свакако да је потребно и пожељно да другима помогнемо, и не треба за то да очекујемо захвалност. Али ни Христос није поново кренуо у потрагу за незахвалним губавцима, убеђујући их да се промене. Људи имају слободу да остану исти, лењи, у заблуди, да буду незахвални Богу и људима. Кад је Христос слао апостоле на проповед рекао им је: „Ако вас ко не прими нити послуша речи ваше, излазећи из куће, или из града онога, отресите прах са ногу својих“ (Мт. 10,14) Дакле, ако нас неко упорно не слуша, а чинимо све у његовом најбољем интересу, наставићемо  даље. Бог ће се постарати, опет у мери човекове слободе. Ако је његова слобода да остане у греху и заблуди, Бог се неће наметати. А нећемо ни ми. Ма колико нас болело.

Помозимо коме можемо, али не можемо свима помоћи. Немогуће је. То може само Бог. Али чак се ни Он не намеће. Чак и Он допушта људској слободи да срља у пропаст.

Како ли само Њега боли?

Шта ви мислите о овој теми?

[Драгана Милошевић]

Ако не можеш да помогнеш, бар лепу реч кажи. - девиза остала од баке у наслеђе.

Има још нешто.. Помажући другоме заборављамо своје бриге.

[Milica Bajic]

Једном приликом сам добила савет од своје духовне сестре да чак и ако помажемо некоме ко помоћ не тражи, скрећемо га са његовог пута, којим би требао да прође сам. Говорила је то на основу мисли светих Отаца које је читала, али жао ми је што нисмо детаљније разговарале на ту тему, волела бих да сам боље разумела поруку, а и сада бих је боље пренела.

Мени лично је јако тешко да послушам тај савет, да се уздржим од конкретне помоћи ако сам у ситуацији да могу да помогнем и, хвала Богу, никад ми се није десило неко разочарење... Једино што сам, нажалост, са годинама научила да од неких људи просто морамо одустати. У неким случајевима ми се показало чак и да је корисније за њих немо игнорисање него сво оно моје раније кидање живаца и убеђивање. 

[Драгана Милошевић]

Нема кидања живаца, пошаљеш телеграм (молитву) и идеш даље. 

[JESSY]

пре 1 сат, ............. рече

а ли такве особе увек чине да њима самима ствари крену на боље

na zalost, najcesce ne...barem su takva moja opazanja...zudeci da svima pomognu, prosto nemaju vremena za sebe...i nije lako tu naci pravu meru...preuzimaju na sebe previse odgovornosti i brige drugih...zive tudje a ne svoje zivote...narocito moze biti bolno kada se za dobro uzvrati losim...onda se tu pridodaju razna razocaranja koja jos vise otezavaju stvari...

[JESSY]

пре 2 часа, ............. рече

Бити мудар као змија, а питом као голуб (Мт.10,16)

jako bitno a ipak jako tesko uskladiti, tj. odrediti pravu granicu...

[JESSY]

пре 2 часа, ............. рече

Бог се неће наметати. А нећемо ни ми. Ма колико нас болело.

da...ume jako da zaboli kada vidis gde i u cemu tvoj bliznji gresi, a ne zeli niciju pomoc...