Како је и када бивши еп. Андреј прешао у римокатолицизам? – (коментар на вест о томе)

[Stanoje Stankovic]

Овај текст је коментар и одговор на жељу више православних хришћана који су се јавили, саблажњени чињеницом да је некада православни епископ Андреј Вујисић прешао у римокатолицизам. Шта се заиста догодило?

 

http://www.svedokverni.org/kako-je-i-kada-bivsi-ep-andrej-presao-u-rimokatolicizam-komentar-na-vest-o-tome/

 

 

[Милан Ракић]

  On 9. 6. 2018. at 8:03, Stanoje Stankovic рече

Овај текст је коментар и одговор на жељу више православних хришћана који су се јавили, саблажњени чињеницом да је некада православни епископ Андреј Вујисић прешао у римокатолицизам. Шта се заиста догодило?

 

http://www.svedokverni.org/kako-je-i-kada-bivsi-ep-andrej-presao-u-rimokatolicizam-komentar-na-vest-o-tome/

 

 

Expand  

Овај текст је коментар и одговор на жељу више православних хришћана који су се јавили, саблажњени чињеницом да је некада православни епископ Андреј Вујисић прешао у римокатолицизам. Текст који је објавио ову вест на српском језику, из које су верујући људи и сазнали за ову новост је прилично кратак, некомплетан и не пружа много информација. Написан је више у сензационалистичком тону, што никако не приличи теми којом се бави, па и не чуди питање људи који су нам се обраћали са жељом да пре свега провере да ли је то аутентично или не.

Јесте, тачно је да је бивши православни епископ Андреј сада члан римокатоличке заједнице али то уопште није нова вест. То се догодило још прошле, 2017. године, пре тачно годину дана, почетком јуна 2017. године. И има још ствари које нису тачне у поменутој вести која се раширила интернетом, о томе у тексту детаљније.

Други разлог због којих желимо да објаснимо и покажемо зашто се ово догодило јесте пример како не треба да се врши православна мисија. А бивши еп. Андреј је прави пример како не треба да се мисионари. Пре него што наставите да читате, желели бисмо да вас обавестимо да чињенице у овом тексту знамо директно од људи који се баве мисијом тамо, који су и сами испитивали ову тему још много пре него што је објављен онај сензационалистички текст.

 

Све је почело још 90-их година прошлог века. У грчкој парохији Светог Спиридона која је основана на Порторику су тада служили јеромонах Петар и архимандрит Андреј. Њихова мисија је почела сарадњом са римокатолицима, францисканцима, који су им уступили место за службу. Све у духу љубави и сарадње, међутим… ‘Љубав’ се показала у тренутку када су свештеници Петар и Андреј присајединили Православљу једну Порториканку, супругу православног Румуна. Тада су их францисканци избацили из храма (у коме су им уступили место за службу) и ‘љубазно’ препустили да служе при психијатријској болници у који нико не долази. Такође су им забранили да служе на шпанском, не шире православну литературу на шпанском, нити да обраћају локално становништво у Православље.

Оно што шокира је што су се оци Петар и Андреј сложили са овим условима римокатолика?!Нормално, након тога се нису бавили мисијом међу староседеоцима, већ само служили за странце који су ту радили, били на одмору… Ипак, формирала се заједница од око 30-ак људи, састављена од Грка, мало Руса, Молдовљана, Бугара. Било је мало и Порториканаца, углавном оних који су се сами обратили.

Свештеници Петар и Андреј су желели да изграде православни храм, (за разлику од о. Григорија из Антиохијске патријаршије са којим наш мисионарски центар успешно сарађује, који је кренуо самостално да се труди на пољу мисије, очекујући помоћ од Господа сразмерно свом труду и залагању, а који тренутно служи на другом спрату своје куће), чекали су да им ‘са врха’ неко просто пошаље новац да подигну храм.

Када су схватили да им Цариградска патријаршија неће послати новац, они су почели да моле да буду примљени у Руску Цркву. У Руску Заграничну Цркву је примљен само о. Андреј али је након неколико година на захтев Цариградске патријаршије и враћен. Тада је и хиротонисан за епископа и тада су и хтели да му дају високи статус, да га поставе за главног човека за Карибе, међутим, еп. Андреј није желео. У међувремену је његова сарадња са римокатолицима још више снажила, они су почели да се активно друже и сарађују са једним унијатским украјинским монахом који је почео и да проповеда у њиховој парохији, да би на крају и прешли у римокатолицизам средином прошле године.

Друга нетачна вест о којој пише поменути чланак на српском јесте да су о. Петар и еп. Андреј у римокатолицизам прешли заједно са својом парохијом. То је нетачно, чак су поуздане информације да они нису ни рекли својим парохијанима да су прешли у римокатолицизам, да се они и даље изјашњавају пред парохијанима да су православни, људи који долазе у њихов храм и даље мисле да су они православни! То је оно што је тужно и што показује сво лицемерје врлих мисионара и лукавство римокатолика. Један од парохијана тог храма је тек са интернета, током свог боравка у САД сазнао шта се догодило, и од тада више и не одлази тамо. Притом му је пре одласка у Америку, о. Петар рекао да би било добро да њихова парохија оствари сарадњу са Православном Црквом у Америци… Оно што је такође врло значајно је да и о. Петар и о. Андреј избегавају о. Григорија из Антиохијске патријаршије већ годину дана, не желе да се виде са њим, што је и разумљиво из њиховог угла.

У суштини трагична прича која још једном потврђује чињеницу у којој је раније писао о. Георгије Максимов. Мисија је директна заповест Господа (Мт: 28:19-20) али ако желиш да се бавиш мисијом супротно томе како је Господ заповедио, упропастићеш и своју душу и душу ближњих. Бивши еп. Андреј је само један од примера.

Ако неко искрено жели да помогне мисију на Порторику (као и свуда у свету), нека се прикључи нашој листи приложника, ускоро ћемо ако Бог да, помоћи православнима тамо са два бисера православне литературе која су писала два велика Светитеља наше Цркве – Серафим Вирицки и Николај Жички.