Kako izgleda kad Bog priziva nekoga?

[Zayron]

On 8.6.2018. at 22:16, Anastasija_ рече

Dragi forumaši,

volela bih da vas pitam kako izgleda priziv Boga da se uđe u crkvu. Da li je tuga i praznina u životu znak od njega?

Malo jače od godinu dana se tako osećam. U manastire sam išla samo kao turista, postila reda radi. Osećam se grešno iako ni na jedno konkretno zlodelo ne mogu da uprem prstom. Kao da sam odjednom shvatila da nemam više detinju nevinost i da mi Bog sudi kao odrasloj. Moj greh je ravnodušnost prema životu, a ne želim da se tako osećam.

Nemam baš nikakvog razloga da budem tužna, a osećam se kao da sam umorna od života i da neću još dugo. Da li me to Bog priziva da uđem? Da li su mi ove crne misli znak šta će se desiti?

Ovo za šta ti pitaš može ali ni ne mora imati mnogo veze sa duhovnim životom u crkvenom smislu već više sa opštim problemom nemanja ili gubitka životnog smisla i dezorijentacije kojoj se kaže "egzistencijska kriza" a često su njom pogodjeni upravo adolescenti tvojih godina. Sa samim prrizivom u onom smislu kako se to smatra u Crkvi i koji se spominje u Jevandjeljima ili Bibliji to toliko mnogo veze nema. Problem sa prizivom imaju takve osobe kojima je sasvim jasno u šta vjeruju, zašto idu u crkvu i prisustvuju liturgijama, bogosluženjima i zašto se mole i vode duhovan život ali imaju odredjene probleme, šumove itd. u tom svom "dijalogu s Bogom". A ako imaš problerm koji bi okarakterisala tako da ne znaš ima li smisla vjerovati u Boga, kakvog smisla ima uopšte život na ovom svijetu, k čemu je sve to itd. to onda prevazilazi okvire tog pitanja Božijeg priziva a prvo moramo riješiti pitanje naše i Božije egzistencije, smisao postojanja svijeta i našeg mjesta u tom svijetu a to se takodjer može, naravno uz pomoć dobrih duhovnika ali i psihologa. Potrebno je konzultovat se sa psihologom ili psihijatrom kako bi isključio recimo mladalačku depresiju i bipolarni poremećaj (u slučaju da se osjećamo psihički vrlo loše zbog toga) a duhovnici nam mogu pomoći samo u slučaju ako imamo povjerenja u njih, u Crkvu, ako se smatramo vjernicima i vjerujemo u Boga. Na sreću je takva mladalačka kriza većinom prolazna, ne traje dugo i često sama jednostavno nestane čak i bez ikakvih intervencija. U svakom slučaju ne smiješ oklijevati potražiti pomoć i s nekim porazgovarati o svemu tome, svako dobro!  

https://carobnafrula.wordpress.com/2014/11/12/egzistencijalna-kriza/

https://tinyurl.com/y9t65rat

https://tinyurl.com/y7hsdkge

Ovdje je mnogo tih članaka s tim u vezi:

https://tinyurl.com/ya8gtpwr

[Flojd]

пре 8 часа, Zayron рече

Evo nešto za "Engleze"  

1. Bog nas poziva na ono za što smo stvoreni, ko utičnica i utikač. Oble "vilice" od utikača idu u okrugle rupe od utičnice a četvrtaste u kvadratne. Ako osjećamo takav sklad onda to bude najvjerovatnije ono pozvanje. Ako već izdaleka vidimo da je ta vilica s oblim krajevima a utičnica s četvrtastim rupama i da bi se to dvoje moralo nasilu uglavljivati jedno u drugo onda tu možemo očekivati velike probleme već u samom početku, to znači ne bude ono pravo.

2. poznamo to prema tome zato što od toga imamo radost i satisfakciju. Bog nas ne poziva na nešto što će nas činiti nervoznim i nemirnim, ako smo radosni i mirni u duši onda je to to. Ako smo nervozni, nemirni, uzrujani i usplahireni onda to najvjerovatnije nije ono zvanje na koje nas Bog zove. 

3. Poznamo to i prema tome odgovoru na pitanje: Šta mislite šta bi svako u životu trebao raditi, biti sveštenik, monah, misionar, pomagati potrebne, oženiti se ili živjeti u celibatu itd? Ako mislimo da bi svako trebao biti sveštenik onda najvjerovatnije imamo to zvanje, naravno, ako nas to saznanje  čini radosnim i ispunjenim, zadovoljnim, spokojenim i mirnim a ne uzrujanim, nervoznim i nemirnim. Ili monah, kateheta, oženjen, ostati laik, singl itd. I još na kraju treba znati da svako ima svoje posebno zvanje, priziv Božiji u životu pa mi iako bi najsretniji bili kad bi svi ljudi postali ono isto kao mi na primjer monasi, monahinje, oženili se i podizali djecu, studirali za sveštenike itd. ostavimo svakom da izabere svoj put i svoje pozvanje, prepozna sam taj svoj priziv a ne naturamo im to svoje pozvanje koje je Bog odredio samo nama. Priziv je dar a svako ga dobije od Boga drugačije iskombinovan ili namixan. Obično se radi o cijelom nizu darova od kojih je jedan glavni, na primjer monahinja s darom za pisanje ikona, udana žena s darom pjevanja na liturgijama, sveštenik s darom za propovijedanje itd. Taj glavni dar obično nazivamo prizivom Božijim a ostalim se u tom radu potpomažemo.  

  

A sta je sa onima koji imaju dosta tih duhovnih darova ali im ne ide sa suprotnim polom (ne moze da ostvari trajnu vezu, ili ne moze da pronadje parterku za brak) Da li je to vid priziva?

[Дијана.]

пре 11 часа, Liga Džentlmena рече

A kako covek zna da ga Gospod priziva na put monastva, ima li neko takva iskustva?

imas teme o ovome u odjeljku Monastvo

[Zayron]

пре 3 часа, Liga Džentlmena рече

A sta je sa onima koji imaju dosta tih duhovnih darova ali im ne ide sa suprotnim polom (ne moze da ostvari trajnu vezu, ili ne moze da pronadje parterku za brak) Da li je to vid priziva?

Može to značiti dvije stvari, da priziv k braku imamo ali još nismo našli tu pravu ili da ustvari taj priziv k braku uopšte nemamo jer i "ta prava žena" je takodjer neophodan dar od  Boga koji je potreban kako bi se taj takav priziv realizovao. Teško je odgovoriti "naslijepo" sasvim jednoznačno ako tu osobu dovoljno ne poznajete. No, bude dovoljno da ta osoba poznaje dosta dobro samog sebe pa procijeni o čemu se radi. Ako smo tražili "tu pravu" pa je nismo našli i poslije dugog i upornog traženja i više-manje nam je sad svejedno hoćemo li je naći, onda je to razlog za prevrednovanje svojih želja, stremljenja i ambicija u tom smislu da se s nekim stvarima u životu pomirimo i ostavimo ih kakve jesu. Ako se s takvim stanjem nikako ne želimo pomiriti onda je to znak da trebamo umnožiti naše molitve a i obezbijedimo, osiguramo načine kroz koje bismo došli do željenog cilja: izlaske u društvo, izlete, sport, kulturne akcije, hodočašća i razne crkvene proslave u mješovitom društvu slobodnih žena za udaju itd. Postoji i taj treći način ili postupak da sve ostavimo "plivat" ili teći kako teče pa šta vrijeme samo donese i pokaže ..... Kažu da pomaže i zavjetovat se nekom svetitelju za brak.

[Smaragdni kamičak]

пре 32 минута, Zayron рече

zavjetovat se nekom svetitelju za brak.

Šta ovo znači? 

[Zayron]

On 11.6.2018. at 10:52, ninaana рече

Šta ovo znači? 

Pa slično kao ovo kad se neko moli svetom Fanuriju za izgubljene stvari - kod nas se moli svetom Anti Padovanskom za izgubljene stvari a djevojke se mole svetom Anti da im nadje momka za udaju. Zavjetuješ se nekom svetitelju da ćeš kao ktitor platiti nekoj crkvi ili manastiru rekonstrukciju recimo freske, ikonostasa ili kupovinu crkvenih odeždi i potreba, kadionica i sl. a on ti pomogne naći muža ili ženu. Prije su se čak recimo žene zavjetovale da će dijete dati u manastir ako preživi neku tešku bolest što baš i nije sasvim ok. Ne mogu se roditelji zavjetovat u ime djece na nešto, ili žena u ime muža da ako prestane piti i opijati se poslaće ga u manastir kako bi se zahvalila svetom Vasiliju Ostroškom što joj je muža spasio od tako velikog poroka. To je inače lijepa gesta ali mi možemo obećati Bogu nešto samo u svoje lično ime a Jevandjeljski savjet je da se ne zaklinjemo ni Nebom ni Zemljom jer je Nebo prijestolje Božije a Zemlja podnožje nogama Njegovim. Dakle ne smijemo se zaklinjati ni tudjim stvarima i u ime drugih osoba. Nebo i Zemlja nisu naše već Božije pa se ustvari na ništa pravo zaklinjati nemamo. I naša djeca nisu naša već opet prvo Božija pa onda naša, jedino je naša žena prvo naša i zauvijek naša (a nažalost i tašta) jer Bog žene nema niti mu ta naša treba. Imaju valjda i kod vas svetitelji patroni slobodnih mladenaca kojim se možete pomoliti za tako nešto slično kao što se žene nerotkinje mole svetom Simeonu - Stefanu Nemanji da porode dijete.

[Smaragdni kamičak]

пре 3 минута, Zayron рече

Imaju valjda kod vas valjda patroni slobodnih mladenaca kojim se možete pomoliti za tako nešto slično kao što se žene nerotkinje mole svetom Simeonu - Stefanu Nemanji da porode dijete.   

A to da, ima akatista, Sv. Spiridonu, Sv. Simonu zilotu... 

[мина м]

Не знам како изгледа. Мислим да не изгледа. Затрпавамо речима и формулама и наученим шта и како треба. 

Недавно бејах у манастиру Месићу. Била тамо нека деца. Екскурзија. Стигли они до испод ораха у дворишту и ни макац даље. Побегоше? Не знам. Мислим. дотле дођоше. До тог ораха...

 

[Вукашин Ковачевић]

On 8.6.2018. at 22:16, Anastasija_ рече

volela bih da vas pitam kako izgleda priziv Boga da se uđe u crkvu. Da li je tuga i praznina u životu znak od njega

Код мене је то изгледало када сам на сахрани свога оца, први пут после много година чуо појање Благословен јеси Господе, пресавио се и почео неконтролисано да плачем од све тежине мојих грехова према мом оцу, којих сам у том једном тренукту постао потпуно свестан у свој њиховој неподношљивој одвратности.

[David Rakic]

On 8.6.2018. at 22:16, Anastasija_ рече

Dragi forumaši,

volela bih da vas pitam kako izgleda priziv Boga da se uđe u crkvu. Da li je tuga i praznina u životu znak od njega?

Malo jače od godinu dana se tako osećam. U manastire sam išla samo kao turista, postila reda radi. Osećam se grešno iako ni na jedno konkretno zlodelo ne mogu da uprem prstom. Kao da sam odjednom shvatila da nemam više detinju nevinost i da mi Bog sudi kao odrasloj. Moj greh je ravnodušnost prema životu, a ne želim da se tako osećam.

Nemam baš nikakvog razloga da budem tužna, a osećam se kao da sam umorna od života i da neću još dugo. Da li me to Bog priziva da uđem? Da li su mi ove crne misli znak šta će se desiti?

Zavisi. Ja sam osjetio tugu i duboko nezadovoljstvo sobom. Bog je ljubav, i On zeli da se svi spase (1 Tim 2;4), pa tako i ti. To sto osjecas strah je od toga sto ne poznajes Boga i sto ga ne volis. Pridji mu iskrenim pokajanjem, i On ce ti sve oprostiti, jer je milostivi Otac, pa ces ga poznati, i bice sve super.

Kada centar covjekovog zivota nije Bog, ovaj propada. O tome pise Sveti Teofan Zatvornik;

"Odvrativsi se od Boga, on (covjek) upravlja paznju na sebe i samoga sebe postavlja za glavni cilj svekolikog svog zivota i djelanja. To vec i stoga sto za takvog ne postoji nista sto bi bilo vise od njega samog, a osobito stoga sto, dobisvi od Boga svaku punocu a onda se od Boga ispraznivsi, hita i pasti se kako bi i cime bi sve sebe ispunio. Praznina koja je u njemu nastala otpadnucem od Boga, neprestano mu raspaljuje nezajazljivu zedj, neodredjenu i neprestanu. Covjek postaje bezdanim ponorom i svim snagama nastoji da ispuni taj svoj bezdan, ali niti vidi niti osjeca nasicenje. Zato je cijelog svog vijeka u znoju, muci i velikim glavoboljama, zanet raznolikim predmetima, u kojima ocekuje da nadje utoljenje zedji koja ga izjeda. Ti predmeti upijaju svu njegovu paznju, sve njegovo vrijeme i sve djelanje. Oni su u njegovim ocima najvrijednije blago, u kome on zivi srcem. Iz toga je razumljivo zasto covjek, koji je sebe postavio za iskljucivi svoj cilj, nikada ne prebiva u sebi, nego - stalno izvan sebe.. Od Boga koji je punoca svega, otpao je. Sam je prazan. Preostalo mu je takoreci samo da se 'razlije' po beskrajno raznolikim stvarima i da zivi u njima. Tako gresnik zedja, pasti se.." (Put ka spasenju, 84 str.)

Jedna od karakteristika prizivajuce blagodati je sledeca; "Zajednicka crta ovakvih probudjenja jeste nezadovoljstvo sobom i svim svojim, i neka tuga. Covjek vise ne moze da se zadovolji nicim sto ga okruzuje - ni svojim vrlinama, ni onim sto posjeduje, ma bila to neizmjerna blaga, te zivi kao tugom ubijan. Utjehu ne nalazi ni u cemu vidljivom i obraca se nevidljivom i prima ga i usvaja.." (Put ka spasenju, 98 str.)

[Anastasija_]

пре 6 часа, David Rakic рече

Zavisi. Ja sam osjetio tugu i duboko nezadovoljstvo sobom. Bog je ljubav, i On zeli da se svi spase (1 Tim 2;4), pa tako i ti. To sto osjecas strah je od toga sto ne poznajes Boga i sto ga ne volis. Pridji mu iskrenim pokajanjem, i On ce ti sve oprostiti, jer je milostivi Otac, pa ces ga poznati, i bice sve super.

Jedna od karakteristika prizivajuce blagodati je sledeca; "Zajednicka crta ovakvih probudjenja jeste nezadovoljstvo sobom i svim svojim, i neka tuga. Covjek vise ne moze da se zadovolji nicim sto ga okruzuje - ni svojim vrlinama, ni onim sto posjeduje, ma bila to neizmjerna blaga, te zivi kao tugom ubijan. Utjehu ne nalazi ni u cemu vidljivom i obraca se nevidljivom i prima ga i usvaja.." (Put ka spasenju, 98 str.)

Razmišljam i shvatam da moj slučaj nije ovakav. Ja sam previše egoistična da bih osetila nezadovoljstvo samom sobom. Osećam tugu i besmisao, a za verom sam izgleda posegla kao za bromazepančićem. Samo da prođe, a ne da nađem smisao koji mi nedostaje i da mi se svest razvedri.

[David Rakic]

пре 4 часа, Anastasija_ рече

Razmišljam i shvatam da moj slučaj nije ovakav. Ja sam previše egoistična da bih osetila nezadovoljstvo samom sobom. Osećam tugu i besmisao, a za verom sam izgleda posegla kao za bromazepančićem. Samo da prođe, a ne da nađem smisao koji mi nedostaje i da mi se svest razvedri.

Makar si svjesna da si takva. To je dobro. Vjeruj da niko ne valja, a tek kad to shvati, otvara sebi put da isto i popravi. Drugog puta nema. Svi smo egoisticni u vecoj ili manjoj mjeri. Pokusaj biti malo pozitivnija i radi na sebi. Nemoj sad padat u pesimizam neki, zivot je pred tobom. 

[Вукашин Ковачевић]

пре 4 часа, Anastasija_ рече

Samo da prođe, a ne da nađem smisao koji mi nedostaje i da mi se svest razvedri. 

Не знам да ли је ово код жена случај, али из мог искуства могу да ти кажем да се смисао код мушкараца најлакше налази преузимањем одговорности, најпре за људе око себе и њихову добробит, пре свега породицу и пријатеље, а ако то успеш онда можеш ширити тај круг одговорности на твоју локалну средину. Мени је то релативно лако, пошто немам своју децу, али почети преузимати потпуну одговорност за тај први круг је по правилу најтежи корак, поготово ако си веома млада и родитељи желе да те заштите и поштеде.

Можеш даље тражити смисао у сопственој способности, поготово ако имаш неки таленат, или уметнички или за бизнис, те да у стварању нове вредности видиш смисао, али то може бити само ако радиш оно што волиш а да се још и исплати.

Има још један начин, а то је изгубити смисао за себе и своје амбиције и преузети га од Бога, дакле потпуно се препустити њему у руке, што је и натеже, јер смо неверници и уздамо се пре свега у себе. 

[Smaragdni kamičak]

пре 6 часа, Anastasija_ рече

Ja sam previše egoistična da bih osetila nezadovoljstvo samom sobom. Osećam tugu i besmisao, a za verom sam izgleda posegla kao za bromazepančićem. Samo da prođe, a ne da nađem smisao koji mi nedostaje i da mi se svest razvedri.

Jao, Muramaso, Muramaso... 

[Anastasija_]

пре 10 часа, ninaana рече

Jao, Muramaso, Muramaso... 

Ne razumem. Ko je Muramaso?