Вук Драшковић - Српска црква међу кривцима за највеће националне трагедије

[непросвећени]

Једино идеолог (није од пресудне важности које је оријентације) може да има овако црно-белу представу о добру и злу, срећи и несрећи и сл. Научно-филозофски приступ овој теми (од њега је изгледа преамбициозно очекивати овакав приступ било чему) би претпостављао и понуду на одговоре типа: Ако је Црква крива за све наше проблеме, поразе, и стално нас вуче назад, шта је алтернатива, ко нас онда вуче напред. Или: Ако је овај народ толико побожан, па увек када је најтеже и најгоре послуша Цркву, зашто је онда не послуша у другим, много "баналнијим" случајевима, итд...

Оптужити Цркву за зло, које се дешава народу из кога и сама потиче, коме припада, тј. за зло које се дешава и њој самој, је као оптужити некога за то што се родио, када ће ионако остарити и умрети, па што се онда уопоште рађао да смета другима. Идеолози разноразних оријентација (а ми смо их барем имали доста), једноставно морају нешто да нуде, па ако "роба" није објеручке прихваћена, оплети по ономе ко је, по њима, за то највећи кривац. А Црква то сигурно јесте, јер она најбоље зна да се зло догађа, догађало и догађаће се (појединцима, групама, па и народима), и најбоље зна како се са њиме изборити, али то идеологе не занима. Ето, и овакав идеолог је имао своје присталице у тешким временима за наш и неке друге народе у окружењу, и то је најтужније од свега.

[Milan Nikolic]

Шешељ је посебан случај, а и владика Атанасије је посебан случај.

[непросвећени]

И опет и опет смо поучени о томе да је црква некомпетентна да доноси политике одлуке, јер ми смо, јелте, секуларно друштво, али да иста има право да се изјасни по свим питањима. Ова тема, наравно, није од јуче (тема односа власти/државе и вере/цркве), с тим што је код нас, као и све остало, вулгаризована и (опет) постављена на идеолошкој основи. Не улазим у то колико су наши данашњи политичари компетентни да се уплићу у решавање најсложенијих питања, која се не тичу само нашег "сутра" (а оно је код идеолога увек боље, лепше, али тек пошто се ослободимо неких баласта прошлости: "То ће бити последњи и одлучни тешки бој"), али и нашег јуче, данас и увек (не, нисмо само ми Срби митомани, и други народи, а можда и сви, па чак и они новокомпоновани, имају своје "митове" и поносе се њима, док ми морамо да се стидимо, мењамо, заборавимо). Узалуд је њима говорити да је Црква (а не њихова црква) изнад њих и државе и времена и свега. Можда је заиста дошло време да и Црква укаже нашој држави на њену секуларност, и прекине контакте са политичким елитама, барем у овом формату у коме се одвијају сада.