Причешће,ваша пракса и мишљење

[Лапис Лазули]

https://www.beogradskiportal.rs/2017/12/06/ovo-je-monstruozna-tradicija-hriscani-nemojte-ovo-raditi-nikada-ceo-zivot-vas-lazu-da-je-to-istina/

Наслов је баш претенциозан и јефтино сензационалистички али ме занима ваше мишље у вези текста и самог Причешћивања. 

Како ви гледате на Причеше, колико често се оричешћујете и зашто често, зашто ретко, како схватате овај део да се Хришћани данас плаше Христа и Његовог доласка. И било који други коментар на ту тему је добродошао.

[Лубеница]

Каже се,

Приступите са страхом Божијим!

Да ли смо ми као верници и православаци, који имају јасно утемељена правила припреме за свето причешће,

Можемо тако често да будемо сигурани да смо спремани за причешће?

Мислим да и пречеста причешћивања онда губе величину тог светог чина. Лично ја нисам спремна за честа причешћивања, тако да се причешћујем , за сваки пост по једном, и ако Бог да два пута за Велики Васкршњи пост. Послушајте Оца Јоила, и њеогве беседе о причешћивању. 

Слава Богу!

[Lady Godiva]

Из текста:

Цитат

Iznenađujuća je upornost nekih hrišćana da se ne pričešćuju redovno. U davna vremena carevi gonitelji izdavali su zakone kojima su zabranjivali hrišćanima da se pričešćuju, te su hrišćani u susret smrti išli samo da bi učestvovali u Evharistiji. A mnogi savremeni hrišćani se bore za pravo da se ne pričešćuju. I takvo pravo pripisuju najpravilnijoj i najvernijoj tradiciji. A to je monstruozna tradicija.

To samo govori o tome da je hrišćanstvo prestalo da bude hristocentrično. Hrišćani su prestali da čekaju Hrista. Oni se plaše Hrista, ne žele da on dođe.

 

[kopitar]

Mislim da je normalno kod sudjelovanja u sv. Misi i da se pričestimo , može se dogoditi da smo u teškom grijehu a nema svećenika za ispovjed , tada ne pristupamo ali smo imali namjeru...kod lakši grijeha idemo jer se samim sudjelovanjem i sveopćim pokajanjem brišu.

Dakle uvijek treba biti namjera i želja za pričešću kao nešto najnormalnije...za nešto zašto nisi siguran jel teški grijeh pristupi ako nisi imao priliku za ispovjed , pa kad bude ispovjedi.

[Lady Godiva]

Ја могу једино да будем сигурна да никад нисам спремна за причешће. Шта год да урадим или не урадим, не могу никако да заслужим Христову љубав и жртву. 

Стојим једном на литургији, нешто сам надрндана, све ми смета, молитве ме уопште не дотичу. Долазио владика, па касни, а ја у себи боронзам, Дебели, данас си баш нашао да дођеш да те чекам овде као дебил. Нисам се ни спремила за причешће, оно све по реду како кажу да би требало. И дошао ред да народ причести. Ја се мислим да ли да приђем уопште. Не да нисам спремна, него имам осећај да сам по питању вере дотакла дно.

„Е, Боже, ја сам таква каква јесам, лоша до сржи. Ја ћу да приђем путиру, јер без Тебе и Твоје помоћи не могу ништа. Лутам, збуњена сам. Требаш ми. Сад да ли ће ми причешће бити на спасење или на суд и осуду, то је на Теби."

Мислим да ме је тада пригрлио брижљивије него оно кад нисам правила толико сра*а у животу и кад сам се "добро припремала". Тако сам бар осетила у срцу.

[timjančica]

пре 2 часа, Лапис Лазули рече

https://www.beogradskiportal.rs/2017/12/06/ovo-je-monstruozna-tradicija-hriscani-nemojte-ovo-raditi-nikada-ceo-zivot-vas-lazu-da-je-to-istina/

Наслов је баш претенциозан и јефтино сензационалистички али ме занима ваше мишље у вези текста и самог Причешћивања. 

Како ви гледате на Причеше, колико често се оричешћујете и зашто често, зашто ретко, како схватате овај део да се Хришћани данас плаше Христа и Његовог доласка. И било који други коментар на ту тему је добродошао.

Није само наслов жут, него и сам текст је прилично теолошки гледано непоткован. Изгледа како да је то неко свештено лице писало из Русије, али доказа за то нема.

Онда доказа за саме тврдње да се треба опуштено често причешћивати мање-више исто тако нема.

Али има реченица попут оне да се толико људи причешћује у Русији колико има храмова.

Толико о том тексту, не бих даље о његовој вјеродостојности, довољно је и ово.

Што се тиче саме теме, наша гордост је данас у знатном порасту, тако да нас нимало није тешко наговорити на било шта, па и да станемо у ред за причешће неспремни, а неки стојећи у том реду, под утицијем разних новопастира већ и мисле да су свети..

Причешће је Огањ, а то значи  да може да дјелује "у којем смјеру хоће" ако му се приступа недостојно, али изгледа да многи данас у ово не вјерују и мисле да се то на њих не односи или не може одности, јер "забога ко је још стварно достојан причешћа?"

Наравно да се не причешћујем често, само уз благослов духовника, припрему, обавезна исповијест прије сваког причешћа, пост од 6 дана на води - значи, ни говора о причешћивању сваке седмице..

Што се тиче тога да се хришћани плаше Христа, то је мало вјероватно, јер су људи данас толико изгубили страх Божји. Многи и код нас вјерују у ону протестанстку бајку да ће их Христ помиловати и спасити, довољно је само да се осјећају Хришћанима или да су крштени..

Све нам је слободно, али није све на корист..

[kopitar]

Logika da treba neko posebno spremanje za pričest jer da nebi olako itd..

'srce raskajanog i ponizno Bože nećeš prezreti ' s tim stavom idi kao bolestan po lijek ili žedan po vodu.

Svoju prepodobnost ili pobožnost zaboravi i dođi ko carinik i bludnik i ne boj se pričešća nego sebe i svog licemjerja.

[gavrosaurus]

Понекад ми се чини да они који имају праксу честог/сталног причешћивања са висине гледају на оне који не раде тако, као да су "Боже ме опрости" и неки затуцани, отпадници који као да не би ни требало да су у истој цркви са њима коју су, ето, тврдо решени да се спасу, и спасу свет.

Да се опоменемо:
Причешће није супа са резанцима, како неко рече већ Тело и Крв Христова;
Дакле, Господу Богу се не прилази као каквом незананом пијачару који не зна шта имам у новчанику већ као исцелитељу, искупитељу и Ономе који зна колико можемо а колико нисмо урадили и трудили се. За Причешће.

У дивном и потресном канону св.Андреја Критског знаменити светитељ исповеда:
"Ако испитам дела моја, Спасе, угледаћу себе да сам превазишао гресима свакога
човека, јер у знању умујући сагреших, а не незнањем", Среда, песма 5, стих 4
Дакле, јесам ли се молио достојно Причешћа?
Јесам ли љубио ближњега као самога себе?
Јесам ли се уздржавао у мислима, жељама, сновима?
Јесам ли постио телом?

Није, дакле, исто бити свестан да се "свакако недостојно причешћујем Телом и Крвљу Христовом" као и "крив сам ти, Господе и кајем се јер Ти нисам бољи али се трудим" и "праштај јер сам свакако недостојан", бити сасвим свестан да се нисам у припреми трудио. Како треба, колико могу.

Свако по својој савести ради све па тако и ово, и свакако Причешће јесте и исцељење и опомена и сусрет и созерцање али и суд самоме себи кад се не прилази са страхом Божијим и вером.
Одјекиваће у вечности, небитно је да ли звечи по форумима или Вајберу.

[AnaLaz]

Да ли је достојнији онај који дође једном и два пута годишње да се причести, постио је на води ШЕСТ( не знам одакле број седам уопште) дана,евентуално Бадњи дан и Велики Петак и кад му Крсна слава "падне" у посни дан и поред тога доћи ће на Литургију на Божић, Васкрс и још пет, шест пута годишње, за разлику од неког ко је редован на Литургијама, пости све постове и све дане када је прописан пост, а причести се ван поста, без додатног поста, уз благослов, наравно? Да ли је само пост на води тај који спира све грехе, поред Исповести, односно покајања, и чини нас чистијим? Да ли је довољно да се покајем само двапут, трипут годишње и исповедим се, причестим и то је то- не бих више учестовала!? 

 

[obi-wan]

Sto redovnije, to bolje. Po savesti, naravno, ne kao da smo dosli na supu. Sve je tamo lepo receno: "sa strahom Bozijim, verom i ljubavlju pristupite!"

Jer, "koji ne jede Tela mojega, i ne pije Krvi moje, nema Zivota u sebi".

[AnaLaz]

пре 34 минута, gavrosaurus рече

Понекад ми се чини да они који имају праксу честог/сталног причешћивања са висине гледају на оне који не раде тако, као да су "Боже ме опрости" и неки затуцани, отпадници који као да не би ни требало да су у истој цркви са њима коју су, ето, тврдо решени да се спасу, и спасу свет

Извини, али ово уопште није тачно. 

[obi-wan]

Inace, tekst je prilicno odlepljen, podjednako kao i oni njemu suprotno koji kazu da nikako i ni po koju cenu ne sme da se redovno pristupa.

Ne postoji nigde nikakav kalup niti cifra, sve je stvar naseg licnog susreta sa Bogom.

I kao sto je pogresno da covek samo onako pridje, ne kajuci se, nemajuci nikakve samodiscipline, hladno i nezainteresovano (o provalama tipa "valja se" necemo da trosimo reci uopste), tako isto je pogresno da covek dolazi redovno u hram, a pricescuje se 4-5 puta godisnje.

Stavise, ovi poslednji cesto umeju da budu nadmeni, kao da toboz jedino oni ispravno postupaju, u to sam se mnogo puta sam uverio licno.

[obi-wan]

пре 1 минут, AnaLaz рече

Извини, али ово уопште није тачно. 

Pa... nije da nije. Sretao sam i takvih podosta, na veliku zalost.

[Лидија Миленковић]

Ne spadas TI, mozda, u tu grupu, ali ima dosta istine u ovome sto kaze gavrosaurus. S druge strane, i grupa koja se pricescuje 4-5 puta godisnje, isto tako, sa prezrenjem, malte ne, kao na razvratnike, gleda na one koji se redovno pricescuju. Ono sto me cini tuznom je nedostatak ljubavi, strpljenja, razumevanja, molitvi jednih za druge.  Naravno, ima izuzetaka. Mislim da je sustina u necemu sto mi nasa dva brata onomad rekose, a i ovde @gavrosaurus

пре 46 минута, gavrosaurus рече

Да се опоменемо:
Причешће није супа са резанцима, како неко рече већ Тело и Крв Христова;
Дакле, Господу Богу се не прилази као каквом незананом пијачару који не зна шта имам у новчанику већ као исцелитељу, искупитељу и Ономе који зна колико можемо а колико нисмо урадили и трудили се. За Причешће.

У дивном и потресном канону св.Андреја Критског знаменити светитељ исповеда:
"Ако испитам дела моја, Спасе, угледаћу себе да сам превазишао гресима свакога
човека, јер у знању умујући сагреших, а не незнањем", Среда, песма 5, стих 4
Дакле, јесам ли се молио достојно Причешћа?
Јесам ли љубио ближњега као самога себе?
Јесам ли се уздржавао у мислима, жељама, сновима?
Јесам ли постио телом?

Није, дакле, исто бити свестан да се "свакако недостојно причешћујем Телом и Крвљу Христовом" као и "крив сам ти, Господе и кајем се јер Ти нисам бољи али се трудим" и "праштај јер сам свакако недостојан", бити сасвим свестан да се нисам у припреми трудио. Како треба, колико могу.

Свако по својој савести ради све па тако и ово, и свакако Причешће јесте и исцељење и опомена и сусрет и созерцање али и суд самоме себи кад се не прилази са страхом Божијим и вером.
Одјекиваће у вечности, небитно је да ли звечи по форумима или Вајберу.

 

[obi-wan]

пре 56 минута, gavrosaurus рече

колико можемо а колико нисмо урадили и трудили се. За Причешће.

Nemamo mi sta da se trudimo za Svetinju, razumite to vec jednom. Ona se ne daje za trud, vec uvek i apsolutno nezasluzeno. I tako ce da ostane zauvek. Mi se trudimo da ispravimo sebe da bismo bili hristoliki, da licimo na svoj Praobraz, da "uzrastemo u meru punoce rasta Hristovog", NE da bismo zaradili bilo sta, narocito ne Svetinju nad svetinjama.