Послушање духовнику: где је граница?

[Војвода7]

пре 2 минута, obi-wan рече

Ovako i papa veli za sebe... nije ti on sam po sebi nepogresiv, nego samo ex catedra, dok je u ulozi duhovnika

Није непогрешив, не треба слијепо слушати никога, ни духовника ни доктора...све треба саслушати, узети у обзир, па одлучити....

пре 4 минута, obi-wan рече

2) Da bi dao neki savet, i duhovnik mora da bude neizostavno pismen u tome u cemu ga savetuje. Inace, prosto nema prava da se u to petlja.

Са овим се баш не слажем, јер све је на неки начин повезано са Богом, тако да мислим да могу да савјетују о било чему, али као што рекох...на нама је да одлучимо....

[obi-wan]

пре 3 минута, Војвода7 рече

Са овим се баш не слажем, јер све је на неки начин повезано са Богом, тако да мислим да могу да савјетују о било чему

Gluposti, potpuno naopako razmisljanje! Ne sme ni da proba da se petlja u bilo sta sto je mimo njegovog znanja, i tu nema sta da se prica.

[obi-wan]

Evo jedan odlican primer.

Manastir ovde blizu mene, u njemu, izmedju ostalog, mosti sv. Nektarija. Dolazi zena pretproslog leta za molitvu, razbuktali tumori u metastazama presli i na jetru, i postalo je vec manje-vise beznadezno. Iguman joj procita sve molitve, odsluzi moleban. Ona pita: "Oce, da li da sad idem na operaciju, koju mi zakazali, ili ne?" A on joj odgovara: "Slusaj ti mene, ja nisam lekar! To nemoj mene da pitas. Ja sam uradio moj deo, a ti izvoli, i po savesti uradi kako mislis da treba". Zena odluci da poslusa lekare. Ode na operaciju, otvore je i - ne nadju ni traga od bolesti! Promene nekoliko skenera i konzilijuma - isto. Izlecena, a glavni lekar joj rek`o - "sta god si radila, samo nastavi, sad si zdrava!"

Dakle, ovako se postavlja prai duhovnik. Da je on medicinski pismen, pa i da ima pardona da savetuje, a posto nije - ostao je iskljucivo na svom terenu.

Zena je poslusala i duhovnika, i lekare, i dobila i iscelenje, i potvrdu da je sasvim izlecena. A sve na slavu Boziju...

[Војвода7]

пре 7 минута, obi-wan рече

Gluposti, potpuno naopako razmisljanje! Ne sme ni da proba da se petlja u bilo sta sto je mimo njegovog znanja, i tu nema sta da se prica.

Ако питаш духовника за савјет, свако питање ће бити ''духовно'', а исто такав и одговор, зато кажем да могу да савјетују о било чему али кроз духовност.

[obi-wan]

пре 11 минута, Војвода7 рече

Ако питаш духовника за савјет, свако питање ће бити ''духовно'', а исто такав и одговор

Potpuno netacno, masis citavu vasionu. Sve sam ja to vec mnogo puta uzivo prosao, i opet kazem i ponavljam - uopste nisi u pravu.

Duhovnik je covek, kao i mi. Da bi mogao da govori o svemu, prosto mora da bude prozorljiv, tj. toliko umno-srdacno cist da nicim i apsolutno nicim ne zamagljuje dejstvo blagodati na sebe, a takvih danas prakticno nema. To sto je on pop samo po sebi ne znaci ama bas nista, osim sto mu je odgovornost neuporedivo veca nego obicnom verniku.

U istu zabludu ljudi (A NAROCITO POPOVI) padaju u pogledu redovnog pricescivanja. Kad ih verni pitaju, mnogi ce ostro da kazu kako je to satro neka novotarija, nije nikako dobro, itd, itd,... a da se oni sami pricescuju stalno jer prosto ne moze drukce, pa to rade, jelte, po sluzbenoj duznosti! Drugim recima, po toj ponocnoj "logici" uniforma ih cuva da im Svetinja ne bude na osudu! A takav rezon je nista drugo nego sacuvaj Boze i sakloni.

Dobro zapamti, svako poluznanje, ako se ne nastavi i ne izgradi do kraja, vrlo brzo postaje mnogo gore i od samog neznanja.

[Лидија Миленковић]

On 24.4.2018. at 21:28, Trifke рече

Voleo bih da ovaj članak nekome ovde pomogne ali sumnjam.

Немој. 

[Јелена011]

Sjajan tekst samo avaj. Oni koji raspoznaju granicu njima tekst nije neophodan, a oni kojima je granica maglovita u najboljem slucaju dolaze do "ma ima tu nesto znas ipak je on duhovnik". 

[Иван ♪♫]

Ovo hocu da izdvojim, posto je dugacak tekst, pa mozda neko nije procitao

 

On 24.4.2018. at 18:53, Снежана рече

Овакви недопустиви методи духовног руковођења се у неким случајевима претварају у трагедију за парохијана, који своје неслагање са духовником преноси на Цркву. Такви људи напуштају Православну Цркву и неретко постају лак плен секташа.

Неки духовници објављују грађански брак незаконитим или захтевају развод брака супружника, који су проживели много година заједно, али због ових или оних разлога се нису венчали у храму. Догађа се, да духовник настоји на разводу брака супружника, од којих један није православне вере. Неки монаси-духовници забрањују својим духовним чедима ступање у брак и принуђавају их на примање монашког пострига, наводећи као разлог, да је монаштво тобоже изнад брака.

Неки пастири-духовници не допуштају да се причесте људи, који живе у «невенчаном» браку, поистовећујући такав брак са блудом, те и забрањују својим духовним чедима ступање у други брак, због тога што се други брак тобоже осуђује од Цркве; такође забрањују брачним паровима развод у том случају, када је због ових или оних околности породични живот постао немогућ за супружнике.

Присутни су и случајеви, када пастир «не благосиља» овом или оном свом парохијану да се жени или удаје из љубави, већ им предлаже да «по послушању» ступе у брак са особом коју препоручује сам пастир.

Такође су присутни и случајеви када пастир забрањује парохијанима да се обраћају лекарима за медицинску помоћ и ометају своју паству у испуњавању својих грађанских дужности – учешћу у изборима, служење у оружаним снагама. Неки пастири намећу пастви једне или друге политичке погледе. Неки духовници сматрају да је учење у световним школским институцијама «непотребно» или штетно за спасење. Овакви захтеви не само да нарушавају право сваког хришћанина на самостално доношење одлука, већ су и у супротности са текућим законодавством.

Учестали су случајеви стварања од стране појединих пастира таквих црквених заједница, у којима се живот гради на ауторитету самог пастира, поткрепљиваном негативним односом према Свештеноначалству, а такође и према другим пастирима и парохијским заједницама. Такви пастири су заборавили на то, да је њихов задатак да воде људе ка Богу, а не да групишу парохијане око самих себе. У парохијама такве врсте ствара се атмосфера личне искључивости, несједињиве са духом саборности, на којој се заснива Православна Црква.  

 

On 24.4.2018. at 18:53, Снежана рече

Призвати верујуће Православне Цркве да се обраћају своме надлежном архијереју у свим случајевима, када је пастир-духовник прекорачио дату му од Бога власт да „везује и дреше“.

 

[Иван ♪♫]

On 24.4.2018. at 18:53, Снежана рече

Али ако је свештеник благословио – значи да је то моја судбина, то јест воља Божија.

E, ovo i na forumu nekad citam, onaj koji pise misli da mu je tragedija maltene duznost... Kakav mazohizam! Toliko vec imam svoje tragedije da prokljucam od ovakvih stvari

Neko mi je davno pricao, mucila se, ne voli je muz, i nece da spava sa njom, a vladika/pop joj reko da ostane i trpi u braku! Pa lako tebi to reci. 

Ljudi, ima svacega, pamet u glavu... Crkva nije puna svetitelja, da se razumemo, puna je onih koji bi da budu svetitelji, tj. bolje receno da imaju autoritet svetitelja, a ne smirenost, ali svetitelja prakticno i da nema.

 

[Јелена011]

пре 2 часа, Иван ♪♫ рече

Ljudi, ima svacega, pamet u glavu... Crkva nije puna svetitelja, da se razumemo, puna je onih koji bi da budu svetitelji, tj. bolje receno da imaju autoritet svetitelja, a ne smirenost, ali svetitelja prakticno i da nema.

 

Ne znam da li nema svetitelja, nadam se da ima ali mi se bas dopada to sto si rekao. Kad autoritet prevagne nad smirenoacu ode mas u propas. 

[JESSY]

Послушање (ни)је веће од поста и молитве

 

У Цркви је жива пословица „послушање је веће од поста и молитве“. Да ли је баш тако? Ова изрека води порекло из монашког живота, и она је најјаснија у контексту њиховог подвига. Монашко послушање је у радости и вери, без великих „зашто“, из простог разлога што су сви у манастиру једна велика породица.

Такво послушање имају лепо васпитана деца. Основни предуслов за лепо васпитано дете је љубав у породици. Тада строгост има меру и смисао, и дете чини све што му родитељ наложи јер осећа његову љубав и њоме се креће.

Одузмите послушању љубав и све се то руши као кула од карата.

Правилније је рећи како је љубав већа од поста и молитве. Ако неко осети љубав, није му проблем да буде послушан. Па ко није послушан према онима који нас воле и које волимо?

Ако се односи у Цркви сведу на низ наредби једних другима, зависно од јерархијског чина и службе, а при том нема предуслова љубави, није никакво изненађење да ће доћи до непослушности, сукоба и напослетку равнодушности.

Уколико једни желе да потчине друге својој вољи под изговором љубави у Христу, а при том ту љубав нису ни на какав начин пројавили, ту нема ни говора о здравој заједници. И обратно, уколико једни на сву љубав одговарају непослушношћу. Ако један нема слуха ни разумевања за другог, већ у њему види само надређеног или подређеног, сасвим је заборавио Христов призив да служимо једни другима.

Ми служимо једни другима. Епископ народу, народ свештенику, свештеник ђакону, итд. „Различити су дарови, али је Дух исти, и различите су службе али је Господ исти, и различита су дејства али је исти Бог који дејствује све у свима“ (1.Кор.12, 4-6) Цело то поглавље посланице Светог Павла говори оно што многи заборављају. „Око не може рећи руци: не требаш ми.“ (1.Кор. 12, 21) Данас веома лако једни прете другима, условљавајући их њиховим звањем. Заборављају да човек служи Богу првенствено као личност, кроз дарове које има. Прво као личност, тек онда кроз своје звање. Човек воли и чини, ма коју службу имао. Дарови Духа се не могу одузети уколико некоме одузмемо службу. Само ће се преусмерити. Тако ће, рецимо, неко ко је могао бити добар свештеник, искористити дар да теши и слуша кроз службу психолога. Неће имати благодат да свештенодејствује, али ће имати благодат да служи Богу и ближњима на други начин.

Иронично је што једни у Цркви не препознају дарове других, чак те исте дарове сматрају штетним. То се дешавало кроз целу историју, те су многи учитељи и исповедници били оптуживани, протеривани, забрањивани, да би тек неколико генерација касније био препознат њихов значај.

Ауторитет је, наравно, потребан. Али ауторитет се изграђује у љубави, не у закону.

Реченица „Не занима ме“ прва убија било какву здраву послушност. То поручује: не занимаш ме ти као особа, не занима ме твој живот, не занима ме све оно што носиш у себи, што је скупчано уз тебе, ти си само надређен или подређен мени, ниси личност – него звање које треба слепо да испуњаваш.

Људи на равнодушност углавном одговарају равнодушношћу. Равнодушност значи да ми, у ствари, и нисмо неком потребни. То значи да се само намећемо. Чак и у романтичној вези није крај ако се двоје свађају. Крај је уколико престану да маре. „Не занима ме“ и понашање у складу са тим, то је други начин да неком најајсније покажеш да га заиста не волиш.

Равнодушност једних за друге је најопаснија појава која прети Цркви. Равнодушност прва убија Христа у нама.

Друга претња је послушање без љубави. Тиме Црква прети да постане пуки бизнис, бездушни механизам. Тиме се људи своде на шрафове машинерије. Тиме се истина не мери истином, већ мишљењем надређеног. То није Христово Јеванђеље.

Хвала Богу, има људи који маре и који чине. Који те искрено саслушају и разумеју. Пуна је Црква људи који ће те чути и које ћеш занимати ти и све што је скупчано уз тебе. Такви су спремни да воле и чине. Таквих је Царство небеско.

Будимо такви. Будимо мудри, имајмо љубави, вере и наде.

Нека је свима сретан празник Светих сведокâ Божијих: Љубави, Вере, Наде и мати им Софије.

 

http://avdenagom.blogspot.com/2019/09/blog-post_30.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)