Значај Старог Завета за хришћанску теологију

[Снежана]

Значај Старог Завета за хришћанску теологију

Родољуб Кубат

Марк Шагал, Мојсеј прима десет заповести, 1956.

У раној Цркви се од новозаветног доба па све до половине другог века под речју Писмо или Свето Писмо подразумевао Стари Завет. Као Писмо користили су га и наводили Христос и апостоли. Промишљања рано-хришћанских теолога о личности Исуса Христа нужно је подразумевало старозаветна обећања. То се види нарочито у формулацијама „писано је“ или „јер је тако пророк написао“. Уопште, месијански лик Христа се не може разумети без старозаветне перспективе. Он је Месија којег су најавили пророци, и у којем се „испунила Писма“. Многи догађаји из Христовог овоземног живота дешавали су се јер „je свe билo дa сe испунe Писмa прoрoчкa“ (Мт 26, 56) или „јeр сe oвo дoгoди дa сe испуни Писмo“ (Јн 19, 36). Сам Христос се често позивао на Писмо: „Зaр нистe никaдa читaли у Писму“ (Мт 21, 42; Мк 12, 10) или „Вaрaтe сe, нe знajући Писмa“ (Мт 22, 29). Он га је у неким ситуацијама тумачио: „И пoчeвши oд Mojсиja и oд свиjу Прoрoкa рaзjaсни им штo je у свим Писмимa o њeму писaнo“ (Лк 24, 27). Такође је позивао да се изучавају свети списи: „Истрaжуjeтe Писмa, jeр ви мислитe дa у њимa имaтe живoт вeчни; a управо oнa свeдoчe o мeни“ (Јн 5, 39). Поготово су се апостоли у расправама са Јеврејима позивали на Писмо. Тако се за ап. Павла на једном месту у Делима каже: „И Пaвлe пo свoмe oбичajу уђe к њимa, и три субoтe рaспрaвљaшe с њимa o Писму“ (Дап 17, 2). Писмо је и настало са циљем да буде поука и утеха Христовим ученицима „јeр штo сe рaниje нaписa зa нaшу сe пoуку нaписa, дa крoз трпљeњe и утeхoм Писмa имaмo нaду“ (Рим 15, 4). Сви ови наводи сведоче колико је Писмо, тј. Стари Завет био важан за Христа и апостоле.

Рана Црква се од самих почетака саморазумевала као Нови Израил, који своје утемељење има у Старом. Истоветна аналогија постојала је на нивоу Писма. Нови Завет изникао је из Старог, који је и био „васпитач за Христа“ (Гал 3, 24). Стварност коју је најавио Стари остварила се у Новом Завету. На тим богословским основама настало је хришћанско Свето Писмо. Стога и не чуди ауторитет Старог Завета у свести раних хришћанских теолога и уопште у животу Цркве. Тај ауторитет се огледао у његовој богослужбеној употреби – химнографији и иконографији, а нарочити хришћанској теологији и егзегези. Од сачуваних светоотачких тумачења Писма, приметно је да су се свети оци у егзегези више усмеравали на Стари Завет, што је врло индикативно. Чак су и у аскетској литератури старозаветни списи имали средишњу улогу, као нпр. Псалми, Приче Соломонове или Исаија. У светописамским текстовима оци су тражили Истине вере. Поред тога, у Писму су присутни и обрасци мишљења, који су формирани већ у Старом Завету. Размишљати и говорити о Богу могуће је само кроз разумевање речи Божије присутне у Писму. Тако се у оквиру хришћанске егзегезе развила типологија, као егзегетски приступ који се заснивао на изналажењу и разумевању унутрашњих спона између старозаветне и новозаветне стварности, као и њене егзистенцијалне импликације на реалност Цркве.

Готово је фасцинанатно колико су свети оци познавали старозаветне списе. За неке се, чак, тврдило да су цело Писмо знали напамет. Познавање Писма није важило само за оне оце који су били посебно усмерени на тумачења, као што су Св. Јован Златоуст, Теодорит Кирски или Св. Јефрем Сиријски, већ и на оце склоније богословским спекулацијама, као што су Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики Св. Кирил Александријски или Св. Максим Исповедник. Довољно је само погледати колико је Св. Кирил опширно тумачио мале пророке, па на основу тога закључити шта му је значио Стари Завет. Истоветан утисак се стиче када се погледају Питања и недоумице (Quaestiones et dubia) Св. Максима. 

Све то говори колико је Стари Завет био важан, не само као духовна поука, него и као ослонац богословског промишљања. Добро је познато да још је раном периоду Цркве маркионство одбачено као јерес, јер је Маркион одбацивао Стари Завет, разликујући старозаветног и новозаветног Бога. Црква је на такве изазове одлучно исповедила да је Бог оба Завета исти Бог, који се јављао Мојсеју и осталим старозаветним боговидцима, и коначно се у пуноћи јавио у личности Исуса Христа. Стари Завет је историја кроз коју је Бог пројавио своју вољу, то значи да је Стари Завет сведочанство домостроја. Читајући Стари Завет ми разумевамо Божији домострој, а тиме и тајну Христа.

Међутим, временом је Стари Завет, као и Писмо уопште, губио средишњу улогу у животу Цркве. Само разумевање Старог Завета било често превише јуридички схватано. Кроз средњи век је у ширим масама Стари Завет често био синоним за јуридичко устројство система у којем се живело. Слика строгог Бога настала је кроз призму цара, моћног суверена. Свети закони су требали да сакрализују државне законе. Касније су губитку непосредног односа са Писмом додатно допринеле историјске и културолошке околности у којима су се налазили православни народи – широко распрострањена неписменост, не само код народа него и међу свештенством и монаштвом. У смутним и тешким временима Писмо је некако гурнуто у страну, што је нужно оставило последице. То се итекако одразило на богословље тадашње Цркве, али своје одразе има и у савременом православном богословљу, у којем Писмо такође игра занемарљиву улогу. Чак код једног броја данашњих теолога и појединачно читање Писма се назива протестантизмом, а сама библистика ‘сумњивом науком’. Стиче се утисак да у нашој средини није довољно освешћено то колико су се свети оци бавили Писмом. Ни заговорници неопатристичке синтезе нису у том правцу направили некакав озбиљнији искорак. Напротив, углавном се остало на синтетичком и упегланом разумевању отаца, иако је сам покрет имао свој богословски значај. 

Међутим, гласовита крилатица „напред к оцима“ морала би се разумети као „поватак Писму“, јер су управо то чинили оци. Суштина проблема лежи у адекватном разумевању три основне тачке: Писмо, оци и савремено богословље. Средишње место припада свакако Писму, тако је било код отаца. Истовремено, без повратка Писму тешко је говорити о повратку оцима. Како разумети оце, ако се не разуме извор њиховог богословља? Наравно, оце треба више разумети у контексту историје тумачења Писма, али и базичног разумевања њиховог приступа Писму. У сваком случају, јасно је да темељно ишчитавање библијских текстова није specificum само светоотачког богословља, нити пак савремене библистике, као издвојене научне области. 

Повратак Писму јесте повратак животном реализму, питањима због којих је написан Стари и Нови Завет. Питањима којим су се бавили свети оци. Иза облака великих теолошких идеја, Писмо у средиште пажње ставља човека. У том смислу улога Старог Завета је немериво значајна. Поред већ набројених богословских аспеката присутних у предању Цркве и светоотачком богословљу, Стари Завет добија на актуелности у многим ситуацијама кроз које пролази савремени човек, Црква и друштво у целини. Силни изазови свакодневице, могу наћи своје одговоре у старозаветним списима. То се, пре свега односи на питање присуства Бога у животу човека и у свету. Улажењем у старозаветни текст стиче се религијски сензибилитет, који на позитиван начин обликује човеков светоназор. Многе старозаветне личности имају парадигматски карактер у смислу образаца понашања и деловања. У неким ликовима дубоко су оцртане карактерне особине човека, па се тако на пластичан начин приказују међуљудски односи и последице таквих односа. У том смислу Стари Завет представља архетипску стварност, која има за циљ да човеку помогне да нађе пут ка Богу и да препозна Божије реално присуство у сопственом животу. Стога се Стари Завет не може разумевати само као књига која је имала значај у предхришћанско доба, и у којој је најављен долазак Месије. Стари Завет је то и још много тога, што га чини незаобилазним и стално актуелним у временском ходу Цркве.

 

http://teologija.net/znacaj-starog-zaveta/

Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг