Psihopate među nama

[Дејан]

sto mi nesto i nije cudno sto si ti Deki zapoceo ovu temu hahhahah 

verovatno zato što ti ništa nije čudno

[Gordana .]

Једна ствар коју сам приметила је да су веома претерани, и да им је страшно битно да одрже неки имиџ.

[Oglo]

Једна ствар коју сам приметила је да су веома претерани, и да им је страшно битно да одрже неки имиџ.

 

Možda zato jer brinu o sitnicama

[Volim_Sina_Bozjeg]

Možda zato jer brinu o sitnicama

Ili su prepuni straha.

[Oglo]

Ili su prepuni straha.

 

To su inteligentni ljudi, i hrabrost u nekim situacijama prevazilazi običnog čovjeka, spremnost da se preuzme rizik je ponekad fascinantna kao i upornost na putu ostvarenja cilja. Međutim, upravo ti uski interesi, pokazuju nemogućnost sagledavanja šire slike.

[Gordana .]

У екстремним ситуацијама су у стању да дају (одглуме) потпуно неприлагођену емотивну реакцију уколико је то у неком њиховом интересу. ..какву обичан човек никако не би могао. 

[Oglo]

Jedno je sigurno, ne može im se vjerovati

[Oglo]

[Volim_Sina_Bozjeg]

Vreme posta je vreme novih odluka

 

Inače vuk iz crvenkapice koja ja pričam deci nije pojeo nikog već je uhvaćen kako je lagao i obećao je da neće nikad više i da će biti dobar.

[Рада.]

Kako da prepoznate psihopatu? Kanadski naučnik je napisao uputstvo

Telegraf / M.A. | 09. 04. 2014.
 

Mada psihopate obično zamišljamo kao ubice i čudake koji pripadaju nekom drugom svetu, naučnik koji je posvetio život njihovom proučavanju tvrdi da bi i vaš kolega, prijatelj, pa čak i supružnik mogao da bude jedan od njih.

 

Kriminalistički psiholog profesor Robert Her sa Univerziteta Britanska Kolumbija tvorac je PCL-R testa, metode koja se koristi da bi se utvrdilo da li je neko psihopata, tvrdi da ovi ljudi nisu sposobni za kajanje i empatiju i da su im osećanja površna.

 

U ekstremnim slučajevima, svejedno im je da li ste živi ili mrtvi. Neki od njih jesu nasilni kriminalci, ali to ni u kom slučaju ne važi za sve.

Herov test je jednostavan. Reč je o 20 kriterijuma, od kojih svaki nosi 0 poena (ako se ne odnosi na testiranu osobu), 1 poen (ako se delimično odnosi) i 2 (u potpunosti se odnosi na ispitanika).

 

A ovo su kriterijumi, kojih, očigledno, nije mali broj:

 

Rečitost i površan šarm, ogromno samopouzdanje, patološko laganje, prepredenost/manipulativnost, nedostatak kajanja, emocionalna površnost, bezosećajnost i nedostatak saosećanja, odsustvo spremnosti da se preuzme odgovornost za sopstvene postupke, čest osećaj dosade, parazitski način života i nedostatak realnih dugoročnih ciljeva, impulsivnost, neodgovorno ponašanje, nesposobnost kontrolisanja vlastitog ponašanja, upadljivo ponašanje u ranom periodu života, maloletnički kriminal, različita krivična dela, kršenje uslovne presude, više brakova i promiskuitetno seksualno ponašanje.

 

Čist psihopata bi imao 40 poena, a svako ko ima 30 ili više poena, prema Herovim merilima, “ispunjava uslove” za dijagnozu.
 

“Postoje ljudi koji ispunjavaju uslove da budu kvalifikovani kao psihopate, ali ne dovoljno da bi prouzrokovali probleme. Često su to naši prijatelji, u čijem društvu nam je zabavno. Možda nas ponekad iskoriste, ali obično to nije toliko upadljivo”, kaže Her, ističući da, kao i autizam, i psihopatija može da bude izražena u većoj ili manjoj meri, odnosno da se uklopi u okvire normalnosti.

 

Neke osobine ne moraju po svaku cenu da budu mane, a u određenim okolnostima čak mogu da budu i od koristi. Her i njegov kolega Pol Babijak napisali su knjigu pod naslovom “Zmije u odelima: Kad psihopate idu na posao”.

 

Oni su analizirali 203 preduzetnika i ustanovili da je četiri odsto ispitanika imalo prilično veliki broj poena na PCL-R testu. Ovo jasno pokazuje da nedostatak moralnih skrupula i indiferentnost prema patnjama drugih ljudi "može da bude od koristi" ako želite da beskrupulozno napredujete u poslu.
 

Za razliku od autističnih ljudi, koji mogu biti veoma saosećajni, ali uglavnom nisu u stanju da prepoznaju znakove ka npr, osmeh ili namrštenost koji govore šta neko misli, psihopate dobro znaju kako se vi osećate, ali sami to ne mogu da osete.

 

“Zbog svega ovoga su pojedine psihopate u velikoj prednosti, jer mogu da razumeju šta vi mislite, ali su indiferentni prema tome i mogu to da zloupotrebe protiv vas.

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/456280/Kako-da-prepoznate-psihopatu-Kanadski-naucnik-je-napisao-upuststvo

[Grizzly Adams]

Моје две лепте - мислим да постоје одређене "црте личности" које саме по себи нису неопходно позитивне или негативне. Неко може имати недостатак емпатије, вишак самопоуздања итд. а да при том не буде "лоша особа". Оно што нас на крају крајева одређује нису карактеристике са којима смо рођени, него како смо те "таланте" употребили.

 

Мислим да би требало одвојити саме те особине личности од нечијих конкретних поступака. Јер неко те своје особине може користити на добро, а неко на лоше. То што неко има оваква или онаква "осећања" не чини га аутоматски бољим или горим од других. Броје се дела.

[Срђан Шијакињић]

Неко може имати недостатак емпатије, вишак самопоуздања итд. а да при том не буде "лоша особа".

 

онда би можда таква особа морала да поседује нешто друго што би је терало да чини добра дела, јеси на тако нешто мислио? ако већ није саосећање мотивација да се некоме помогне (или бар не одмогне) онда то може можда бити осећај дужности, осећај да је нешто исправно и због тога обавезно, иако емотивно не осећамо то тако... али ми се опет чини да је развијање саосећања идеал коме треба сви да тежимо, хришћани нарочито... 

[Grizzly Adams]

Мислим да су у данашњем свету, па и хришћанству, осећања у неком смислу "прецењена". Живимо у неко "сентименталистичко" време. Она су често у ствари рефлексије наших унутрашњих страхова, жеља и несигурности. Зато их не сматрам превише поузданом мотивацијом  за чињење добрих дела.

 

Неко моје виђење је да човек треба да буде рационално, тј. "разумно", биће које свесно доноси одлуке у свом најбољем интересу, а сматрам да је добробит ближњег управо у интересу свакога од нас. Занимљиво да међу људима постоји велики страх од такве рационалности (кажу "прорачунатости"), а неограничено поверење у "осећања" - која су по мени крајње непоуздана.

[Срђан Шијакињић]

Мислим да су у данашњем свету, па и хришћанству, осећања у неком смислу "прецењена". Живимо у неко "сентименталистичко" време. Она су често у ствари рефлексије наших унутрашњих страхова, жеља и несигурности. Зато их не сматрам превише поузданом мотивацијом  за чињење добрих дела.

 

Неко моје виђење је да човек треба да буде рационално, тј. "разумно", биће које свесно доноси одлуке у свом најбољем интересу, а сматрам да је добробит ближњег управо у интересу свакога од нас. Занимљиво да међу људима постоји велики страх од такве рационалности (кажу "прорачунатости"), а неограничено поверење у "осећања" - која су по мени крајње непоуздана.

 

ово је баш добро размишљање... људи често рационалност повезују са себичношћу или тако нечим, а осећања са емаптијом и уопште нечим позитивним, иако ништа не гарантује да осећања морају увек да нас воде правим путем, често чак напротив...  

[LISA]

"Rečitost i površan šarm, ogromno samopouzdanje (Grandiozan self), patološko laganje, prepredenost/manipulativnost, nedostatak kajanja, emocionalna površnost, bezosećajnost i nedostatak saosećanja, odsustvo spremnosti da se preuzme odgovornost za sopstvene postupke, čest osećaj dosade, parazitski način života, nedostatak realnih dugoročnih ciljeva, impulsivnost, neodgovorno ponašanje, nesposobnost kontrolisanja vlastitog ponašanja, problematicno ponašanje u ranom periodu života, maloletnički kriminal, raznovrsna krivična dela, kršenje uslovne presude, više brakova i promiskuitetno seksualno ponašanje." Po Robertu Hareu ovo jesu definisuce karakteristike psihopata.

 

Pojam psihopatije je nanovo u strucnu literaturu uveo kanadski psiholog Robert Hare koji se preko 30 godina istrazivacki bavi ovim poremecajem licnosti. On smatra da aktuelni pojam antisocijalnog poremecaja licnosti nije dovoljan jer se bazira na spoljasnim manifestacijama, a zanemaruje unutrasnje, inherentne crte koje karakterisu ovaj poremecaj. Po njemu, prisutnost psihopata u zatvorima u SAD ide i do 30 procenata, dok je prisutnost antisocijalnog poremecaja licnosti znatno visa, po nekim istrazivanjima i do 80 procenata! Prisustvo psihopatije u opstoj populaciji je oko 1 posto, kao i ostalih poremecaja licnosti. Malo ih je ali prave veliku stetu!

 

Ono sto je interesantno kod price o psihopatiji Roberta Harea, jeste tvrdnja da nisu sve psihopate serijske ubice; da postoje psihopate dobro maskirane i uklopljene u drustvenu sredinu koji uspevaju da izmaknu krivicnim gonjenjima. Takvih ljudi ima medju menadzerima, politicarima, lekarima, advokatima... O tome je cetrdesetih godina pisao psihijatar Hervey Milton Cleckley u knjizi "Maska zdravlja" koja je i inspirisala Harea da pricu o psihopatiji ponovo stavi na dnevni red i ucini aktuelnom.

 

Moram da napomenem da je tekst kojim je otvorena ova tema poprilicno netacan jer mesa razlicite poremecaje licnosti i podvodi ih pod psihopatiju.

 

Takodje napominjem da ce se verovatno svako od nas u vecoj ili manjoj meri prepoznati u navedenom opisu psihopate. To ne znaci da smo uspesno sebi postavili dijagnozu psihopatije. Kod psihopata je vecina navedenih crta intenzivno izrazena. Verujte mi da preko 30 bodova na Hareovom testu za procenu psihopatije (PCL-R), sto cini kritican skor za uspostavljanje dijagnoze, nije lako dosegnuti!

Zato, spavajte mirno i neka nas Bog sacuva od susreta sa psihopatama!