Ненад Илић:ДЕЛАТНА ЉУБАВ

[Bokisha]

 

Бог нас, који смо били мртви, оживе са Христом и са Њим заједно васкрсе и заједно са Њим посади на Небесима!
Тако нам данас говори апостол. 
Са Христом смо на Небесима. Наша будућност је већ сада прошлост. Догодило се оно најважније. А ипак смо свесни да је пред нама још увек трновит пут.

"Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; Не од дела, да се не би ко хвалисао.
Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо".

Не спасавају нас наша добра дела, већ Христова љубав. А опет - не улази све од нас у Христову љубав. Губимо много времена које нам је дато да га слободно искористимо, трошимо ни на шта много снаге. А све то - свесни да смо већ са Христом на Небесима.

Не спасавају нас наша добра дела, али смо ми створени за добра дела. Не чинимо ми њих нашом него Христовом снагом. Не да бисмо се ми хвалисали, него да бисмо Бога хвалили. Бог је за нас припремио добра дела, "да у њима ходимо". Али ако их не чинимо - шта чинимо? Покушавамо да живимо само сопственом снагом и памећу. Лукавством преварени, док исповедамо да ништа добро без Бога не можемо да урадимо - усмеравамо наше деловање ка испуњењу сопствене самовоље. И то нас од Њега удаљава. Не одричући се Бога, затварамо се у сопствену аутономију.

Знамо ми да је Божија љубав безгранична, али детињасто заборављамо да чак и ако нам је и сама способност да волимо од Бога - ако не одговоримо на љубав нећемо испунити могућности, таленте које нам је Бог дао. А чињење добрих дела која нам је Он припремио и која Његовом силом чинимо јесте наша љубав. Све остало је само сентимент незрелих и егоистичних личности. Прихватиће нас Бог, као његова створења, и половична, изолована у заблудама, уклониће он све границе, али да ли ћемо ми кад постане Бог све у свему моћи да прихватимо себе такве? Промашене?

Речи које су постале најважније у последњем таласу православне теолошке обнови код нас су "слобода", "љубав", "заједница".
Слобода пречесто постаје покриће за лутање у самовољи, љубав за потребу да будемо вољени али не и да волимо, а заједница - идеолошки празна реч, одраз виртуелности у коју не можемо до краја да се изместимо већ остајемо заробљени у раскораку. И наш живот бледи, што нас, наравно, чини незадовољнима.

Породица је заједница која нас, хтели ми то или не хтели, непрекидно доводи у ситуације испитивања и проналажења сопствене слободе и љубави. У њој лакше можемо да пронађемо начине да чинимо "дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо". У породици смо лицем у лице суочени једни с другима. А да бисмо сви заједно са онима које волимо били окренути и Богу као смислу и испуњењу, неопходна нам је Црква. Без Цркве и наша љубав према најближима може остати себична и сентиментална, у функцији наше аутономије. А слобода може постати само пут ка лакшем издвајању у аутономију која нас на крају оставља недовршеним и несрећним.
А Црква без породичне блискости може се уместо живог сусрета са Богом претворити у идеологију.

Брате, сестро, оче - нису та ословљавања остала у Цркви као фолклорни украс из прошлих "бољих" времена. Такво обраћање је стално опомињање да морамо од Цркве начинити породицу. А породице нема без делатне љубави, добрих дела, служења и пожртвованости. 
Наравно уз свест да за то нисмо ми заслужни и да немамо због чега ту да се гордимо. Непрекидна захвалност, евхаристија, је наш задатак који неодговорни према себи упорно покушавамо да претворимо само у свечану и важну форму или леп лични доживљај.

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10215106757290671

View full Странице