Предавање игумана Петра (Драгојловића) у Аранђеловцу на тему - Јединство Цркве и грех црквеног раскола

[Поуке.орг инфо]

По благослову Преосвећеног Епископа Шумадијског Г. Јована, у суботу, 28 октобра, после Бденија, у храму св. Апостола Петра и Павла у Аранђеловцу, настојатељ Манастира Пиносава, Игуман Петар (Драгојловић), је у сали Парохијског дома одржао предавање на тему - Јединство Цркве и грех црквеног раскола.

Игуман Петар се у свом предавању пре свега осврнуо на два најновија расколничка покрета у српском народу, тј. на тзв. Артемијев раскол и тзв. Акакијев раскол, који су се по речима оца Петра појавила у последње време, као последица духовне незрелости, сујете и недовољне црквености одређених мањих група негдашњих клирика и негдашњих верника СПЦ.

 Игуман Манастира Пиносава је у свом излагању између осталог истакао да је "Господ и спаситељ наш Исус Христос, учећи људе науци која је са Неба, науци Вечне и Бесмртне Љубави, : "Акo желиш  ући у живот, држи заповести" (Мт 19,17), а на другом месту додаје: "Ви сте пријатељи моји ако твориите што вам ја заповедам" (Јн 15,14). Сходно овим животворним речима Христовим, живот вечни ће наследити само они који држе заповести Његове, а Његови ће пријатељи бити, и то уистину и јесу, само они који творе оно што им је Христос заповедио. Дакле, они који не творе оно што је Христос заповедио, нису Његови пријатељи, већ Његови отворени непријатељи и гонитељи, ма каквом се спољашњом и фарисејском побожношћу прикривали. А шта је то што је Христос заповедио људима ако не то да сви буду уједињени у љубави према Богу и ближњима, да буду сједињени у истини и љубави Божијој, и јединствени у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви? Није ли још у Старом Завету, свети пророк Давид клицао том узвишеном, жељеном и светом јединству, и побожном заједништву, написавши: Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? (Псалам. 132). Управо због тог јединства, а истичући суштинску важност јединства Цркве, Господ Исус Христос се пред Своје страдање молио Оцу Своме у крвавом зноју, иштући на првом месту духовно јединство ученика Његових тј. преклињући Оца Небеског за јединство Цркве, изговоривши: Оче Свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. (Јн. 17. 11)У истој молитви Оцу Своме, Господ Исус Христос мало касније додаје: Не молим се само за њих (тј. апостоле), него и за оне који због речи њихове поверују у мене. Да сви једно буду, као ти Оче што си у мени, и ја у Теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао. (Јн. 17. 20-21). Дакле, Јединство Цркве јесте заповест, молитва и жеља Господа нашега Исуса Христа, и само онај који чува ту заповест заиста и љуби Господа, заиста јесте пријатељ Христов и заиста улази у Живот Вечни. Они пак који цепају јединство Цркве, кроз расколе или јереси, јесу отворени непријатељи Божији тј. непријатељи Цркве Христове."

 

                        Настављајући своје излагање, игуман Петар се позабавио и самим појмом "црква" подвукавши: "Говорећи о јединству Цркве, ми прво требамо рећи, онолико колико је људима могуће, и у најкраћим цртама – шта је то Црква Христова? Одмах на почетку ћемо нагласити да сама реч “црква”, на грчком ἐκκλησία - "еклисиа", а на старословенском “церков”, у свом основном садржају има веома широко значење. Најкраће преведено реч еклисиа, церков или црква, означава заједницу људи, сабор људи или скупштину људи, окупљених на једном месту са истим или сличним погледима на свет или неко одређено питање.   Стога, најупрошћеније посматрано, нека заједница тј. нека “црква” може бити Света, али нека заједница тј. нека "црква" може бити и несвета. Реч “црква”, сама по себи, још увек ништа посебно не објашњава, јер се реч “црква” вишезначењски помиње у Новом Завету и то тачно 126 пута. Уопштено посматрано, реч “Црква” се у Новом Завету не користи само у односу на Хришћанску Цркву, тј. Хришћанску Заједницу, што је њена примарна употреба, чак и не само у старозаветном значењу као “место окупљања Јевреја”, већ и у свом најширем значењу, тј. у односу на свако друго сабрање људи, на сваку другу заједницу, па чак, на пример, на безбожно сабрање људи против апостола Павла у позоришту у Ефесу. И то сабрање се назива “црквом” тј. заједницом, или сабором људи, али суштински потпуно различитим од појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице. Зато Православна Црква и православни хришћани, кроз учење светих апостола и светих отаца, још од првих векова хришћанства, врло јасно праве разлику између појма Христове Цркве  тј. Христове Заједнице, и уопштеног и сувог појма “црква”, како се именују или означавају разне заједнице, које могу али и не морају нужно бити хришћанске и свете.

 

Наставак у коментару...

View full Странице

[Поуке.орг инфо]

Међутим Хришћанска Црква, или Црква Православна, није неко уопштено или било какво сабрање људи. Није било каква заједница. Није било каква црква. Не! Она је суштински далеко изнад тога. Зашто је то тако? Зато, што је Цркву Христову основао сам Господ наш Исусу Христос, благовољењем Оца у Духу Светоме. Цркву је даакле саздао Сами Бог Који је постао човек, и који је на истинито исповедање Њега као Месије, од стране св. Апостола Петра, -  Ти си Христос, Син Бога Живога (Мт. 18, 16), првоврховном Апостолу одговорио: А и ја теби кажем: Ти си Петар и на овоме камену сазидаћу Цркву Своју, и врата паклена неће јој одолети”. Хришћанска Црква је дакле једна сасвим специфична, потпуно јединствена, непоновљива и оригинална Заједница, или Сабор, која је у потпуности основана силаском Духа Светога на апостоле, у дан Свете Педесетнице. Не било каква Црква, не било каква Заједница, не било какав Сабор. Најкраће речено, и сасвим сажето, своје учење о Себи као Цркви Божијој, наша Православна Црква је богооткривењски, апостолски, светоотачки, смирено и одлучно изразила кроз свој Никео-цариградски Символ вере, којег заједнички читамо на свакој Светој Литургији. Управо тај Символ вере, и јесте онај камен Петровог вероисповедања, на коме је Бог сазидао Своју Цркву. Управо тај Символ вере заједно са Благодаћу Божијом која обитава у Цркви, јесту кичмена мождина нашег јединства са Богочовеком Христом, јединства у Његовој Светој Цркви. Дакле, Православна Црква Христова исповеда, да је Она Једна, Једина и Јединствена, истинска Божија Заједница тј. Божија Црква.  Да је Она, по општеобавезујућем Символу наше православне вере – Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква тј. Једна, Света, Саборна и Апостолска Заједница. То опет значи да Православна Црква није никаква пролазна, земаљска, усконационална, чисто људска или ограничена организација, већ Небоземни, Мистични, Богочовечански Организам, Којој је вечна Глава сам оваплоћени Син Божији, Господ Исус Христос, тј. да је Црква Христова Света заједница Бога, људи и Анђела, тј. и Неба и земље, возглављених у личности Богочовека Исуса Христа.

            Али, запитаће се неко, зашто је, како нас учи наш Символ православне вере, наша Света, Саборна и Апостолска Црква Православна, Једна, Јединствена и Непоновљива? Зато, драга браћо и сестре, јер је по богооткривеном учењу св. Апостола Павла, Бог Отац, све покорио Своме Јединородном Сину, па у његовој посланици Ефесцима апостол Павле пише: И све ( Бог Отац) покори под ноге Његове (Сину), и Њега (Сина) постави изнад свега за главу Цркви, Која је Тело Његово, пуноћа Онога, који све испуњава у свему. (Еф. 1. 22-23).  Логично посматрано, како је Христос Један, Јединствен и Непоновљив и пошто је Он по учењу св. Апостола Павла Глава Цркве, то онда значи да постоји само једна Глава, а како је једна Глава, онда сходно томе, мора и може бити и постојати само једно Тело. Отуда произилази да постоји и може постојати само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква Христова, Црква Православна. Ако  дакле нека Црква није саборна, или није света, или није апостолска, она престаје бити истинска Црква Христова, јер својим несаборним, несветим или неапостолским учењем и делањем, таква Црква одваја себе од Главе Цркве Који, је Христос Богочовек.

            Део тог Мистичног Тела Христовог о коме говори свети апостол Павле, а које се назива Црква Божија, постаје се само преко Свете Цркве, а кроз Свету Тајну Крштења, јер Сам Господ Исус благовести праведном Никодиму: “... Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3, 5).” У овом пак, Светом и Мистичном Телу Цркве Христове, по учењу преподобног Јустина Ћелијског, остаје се и живи и вековечује, само Богочовечанским Тајнама и Богочовечанским врлинама, и тако ми постајемо живи удови Живог Богочовечанског Тела Христовог које се зове Црква Божија, па апостол Павле Каже: “Јер смо удови тела Његовог, од меса Његова, и од костију Његових. Тога ради оставиће човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви. (Еф. 5, 29-32). Но, Црква Христова је и свесабирајућа, и свепрожимљујућа тј. Небоземна, и није ограничена само на људе на земљи, већ обухвата и сабира и Анђеле и душе људске на Небу. Најјаснију потврду овог учења дао нам је опет свети апостол Павле, такође у својој посланици Ефесцима рекавши да се Син Божији оваплотио из овог једноставног и свеспасоносног разлога : ... да се све састави у Христу, оно што је на Небу и оно што је на земљи ( Еф. 1. 10) ...  Све ово нам у најкраћем говори да је Света Црква по својој суштини Богочовечанска, Небоземна, васељенска и свеобухватна, те да не постоји више Светих, Саборних и Апостолских Цркава, које се међусобно мање или више разликују, које међусобно Светотајински и молитвено опште. Горе наведене речи сведоче и да Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову уопште није могуће поделити на више саставних делова, који би онтолошки, битијно, истински посматрано, у исто време били и раздвојени и јединствени. И у Стаом Завету јасно је изражена символика о јединствености Цркве као Лађе Спасења, јер само они који су били у тој једној и јединој Нојевој лађи, били су спасени од потопа греха, као што и данас, само онај ко јесте веран јединству Цркве и остаје у спасоносној Лађи - Једне, Свете, Саборне и апостолске Цркве, налази тихо пристаниште вечнога спасења. Из свега реченог јасно је да је Света, Саборна и Апостолска Црква по Својој суштини Једна,  Јединствена и Нераздељива, и да се Црква Христова суштински не може поделити јер јој је Глава само Једна – Богочовек Исус Христос. Немогуће је и потпуно бесмислено суштински разделити Цркву. У њој се може само бити и у њој живети, или у Њој не бити, од Ње отпасти и ван Ње вечно умирати на њивама духовне глади. Стога, ко није члан Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве нема удела са Христом. Народски речено, или си члан Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, Цркве Христове, или ниси њен члан и налазиш се ван Ње. То уједно значи да у Њој можеш заједничарити и бити Њен својеврсан уд, орган или ћелија тог мистичног Богочовечанског организма, или бити ван Њега тј. ван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Трећа могућност је Богооткривењски, Јеванђелски, Новозаветно, Апостолски, светоотачки и онтолошки посматрано апсолутно искључена и у потпуности је бесмислена.

[Поуке.орг инфо]

Ако би смо покушали да прецизно дефинишемо Христову Цркву људским речима, и неком прецизном дефиницијом, чини нам се да бисмо радили узалудан посао, јер би било којом дефиницијом увек само по нешто рекли о Цркви, а ни приближно све о Њој. Било која дефиниција Цркве је, сложићете се, ипак штура и непотпуна, јер по учењу преподобног оца нашега Јустина Ћелијског, Црква Христова је Светајна, а Светајну неможемо свецело обухватити пролазним људским речима. Црква се ипак пре свега живи и осећа, а не дефинише. Ипак, схватајући уједно и ограниченост било које људске речи пред Светајном Цркве, а ослањајући се на учења светих апостола и светих отаца, Цркву Божију можемо сасвим слободно назвати: Телом Христовим; Невестом Христовом; Лађом Спасења; Свециљем и Свесмислом свега постојећег; Јединим Новим под сунцем; Богочовечанском Радионицом; Христовим Сведаром  свету; Богочовечанским Организам; Заједницом Бога, Анђела и људи; Небеским Јерусалимом; Вишњим Сионом итд."

            Отац Петар је на крају свог разматрања појма "црква" истакао да је њему лично најближа она мисао св. Николе Кавасиле из XIV века, који је избегавши да даје прецизну дефиницију Цркве Христове говорио да "ако неко хоће да види Цркву, треба да види не нешто друго него саму Свету Евхаристију", јер откривење Цркве, по св. Николи Кавасили, налази се у Светој Евхаристији, зато што је у њој присутан Христос, и зато што се у њој Црква пројављује као Тело Христово.

            Говорећи пак о греху црквеног раскола игуман Манастира Пиносава је између осталог истакао: " Црквени раскол је један од најстрашнијих грехова који човек и људи на земљи могу учинити, јер ако се човек за живота не покаје за њега, раскол може постати страшнији чак и од самоубиства. Раскол је у суштини једна од најдубљих духовних рана на Мистичном Саборном Богочовечанском Телу Христовом = Цркви, који се од првих времена хришћанства, па све до данашњега дана, често пута појављивао, и с времена на време наново појављује. Црквени раскол, сам по себи, јесте једна велика духовна трагедија за сваког који се расколу приволи, јесте бол и туга и за саму Цркву, јер човека верника, уколико се не покаје, у неком коначном смислу, одваја од Саборног Богочовечанског Тела Христовог = Цркве, одваја од Бога и Богу верних људи, најчешће и од најближих сродника, те га на један лукави и прикривени начин вуче и низводи у духовну погибао, вечну пропаст и бескрајну смрт. Зато су неки Црквени оци грех раскола, судећи по његовим злим последицама, изједначавали и са страшним грехом јереси.

            Црквени раскол, (на грчком σχίσμα – схисма - шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и следбеници неког расколничког покрета називају се једном речју – расколници. Расколи се појављују још од првих времена хришћанства, јер још свети апостол Јован Богослов пише у својој Првој посланици о расколницима рекавши: "Oд нас изиђоше, али не беху oд нас; јер да беху од нас, остали би са нама" (1 Јн 2,19). Основни узрок разних раскола у Древној Цркви биле су последице недовољне оцрквљености појединаца или група, посебно у периоду гоњења, у временима цара Декија (расколи Новата и Фелицисима у Картагени, Новатиајна у Риму) и цара Диоклецијана (расколи Ираклија у Риму, Донатиста у Афричкој Цркви и Павлинов Антиохијски раскол). Озбиљна разногласја изазвало је и питање о Крштењу јеретика, као и питања о поретку примања у Цркву павших хришћана - који су се у време гоњења на неки начин јавно одрекли Христа.

            Раскол је врло често опаснији грех од јереси и отвореног безбожништва, јер се често пута код недовољно оцрковљених људи перфидно покрива плаштом лажне побожности и демонски лукаво граби људе из Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве као Лађе Спасења, бацајући духовно неопитне људе у узбуркано море раскола и вечне пропасти. О томе је врло прецизно у свом спису о Јединству Цркве писао и говорио свети Кипријан Картагински истакавши:  Мoрамo се чувати, љубљена браћо, не самo oнoга штo oтвoренo и нескривено вара већ и oнoга штo вара лукавством пoдмукле преваре. Евo шта је веoма пoдмуклo и лукавo. Христoв дoлазак је разoткриo и победио противника. Нарoдима је дoшла Светлост и дала светлост спасња је засијала људима кoјима је било пoтребнo oздрављење ... Али пoштo је напријатељ видеo напуштене идоле, као и да је мноштво нарoда oставиoло oва места и храмoве, смислиo је нoву превару да пoд изгледом имена хршћанскoг обмане оне који нису на опрезу. Прoнашаo је јереси и раскoле, помоћу којих уништава веру, искривљује истину, разбија  јединствo. Противник оне, које не може да задржи у заблуди старог пута, новом стазом вара и залуђује, грабећи људе из саме Цркве. Такви су умишљали да су већ пришли светлости и да су избегли нoћ света, а противник их збoг њиховог незнања поново  испуњава другим тамама.  Такви се називају хришћанима, иакo не стoје у Христoвoм еванђељу нити га врше, каo ни закoн. Они ходе у тами, а сматрају да имају светлoст. Прoтивник им ласка и побеђује их. Oн се, пo речи Апoстoла,  мења у анђела светлости, приказујући своје слуге каo служитеље истине (2 Кoр 11,14-15). Али он уместо дана најављује нoћ, уместo спасења прoпаст, пoд плаштом наде oчајање, неверје пoд изгледом  вере, антихриста пoд Христoвим именoм. Дoк лажју (говори) привидне истине, лукавo искривљује истину. А ово предрага браћo бива стога штo се не враћају извору истине, не слуша се  глава нити се врши наука  небескoг учења.

[Поуке.орг инфо]

Позивајући се на учење једног од светих Кападокијаца, Владика Атанасије (Јефтић) пак пише: “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено неваспитаног народа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву - то је онда парасинагога.»

            Упоређујући пак раскол са јересју, св. Јован Златоусти закључује да "раскол јесте не мање зло од јереси" а Св. Кипријан Картагенски учи: "Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тело Христово, а то је тако тежак грех, да ни крв мученичка не може да га заглади".

            Владика Атанасије (Јефтић) такође дивно и прецизно указује да је Свети Јован Златоусти, потврђујући речи св. Кипријана Картагинског, писао: “Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену, онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. Ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“

            У своје време (II век), свети свештеномученик Иринеј Лионски је подучавао верне: "Христос ће судити онима који производе расколе, - не имајући љубави према Богу и бринући се више о сопственој (пролазној) користи, него ли о јединству Цркве, расецајући и разривајући велико и славно Тело Христово због маловажних и случајних узрока, рушећи га, све говорећи о миру, а производећи рат". (Пета књига против јереси, 4.7).

            Руски доктор богословља и философ Александар Теодосјејев врло добро закључује када каже: "Расколници, проливајући крокодилске сузе по поводу "нарушавања" канона Цркве, на самом делу су уствари одавно под ноге бацили и згазили све каноне, зато што су изворни канони основани на вери у  јединство Цркве; они (тј. канони) су ван Цркве непостојећи и бесмислени - као што не могу постојати државни закони без постојања саме државе. Нераскајани грех раскола је још страшнији од греха самоубиства, јер самоубица погубљује само себе а расколник и себе и друге, и стога је вечна судбина расколника тежа од судбине самоубица."

            Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: "Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве". Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство.

            Свети Кипријан Картагенски  говорећи о важности црквеног јединства каже: "Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: "једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.”  (Еф. 4, 4 – 6).

            Свештеномученик Климент, Епископ Римски, писао је Коринтским расколницима: "Ваше раздељење је многе развратило, многе бацило у униније, многе - у сумњу и све нас - у тугу, а смушеност ваша још увек се продужава", док свети свештеномученик Иларион (Тројицки) сведочи: "Црква је једна и само Она поседује сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ма ко, и ма каквим би начином неко отступио од Цркве - у раскол, у јерес, у самочино збориште, он губи причастност Благодати Божије; ми  знамо, и убеђени смо у то, да отпадање у раскол, или јерес, или сектанство - јесте потпуна погибао и духовна смрт."      

            Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: "Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље."

            По речима великог руског и свеправославног богослова двадесетог века, протојереја Георгија Флоровског “Црква је јединство. И сво постојање Њено је у том јединству и сједињености, са Христом и у Христу. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело (1 Кор. 12;13). А праобраз тог јединства је Тројична Јединосуштност. Мера тог јединства је саборност, када се непроницљивост личних сазнања умекшава и чак скида у савршеном јединомислију и једнодушности, и код мноштва верујућих бива једно срце и једна душа (Дел. Апост. 4;32). Раскол, напротив, јесте осамљивање, издвајање, губљење и одрицање саборности. Дух раскола је директна супротност саборности.”

            На крају свога предавања у Аранђеловцу игуман Петар (Драгојловић) је подсетио само на неке делове учења св. Кипријана Картагинског из његовог дела О јединству Цркве:

«Онај кo се oдели oд Цркве, сједињује се с прељубницoм и постаје туђ за oбећања која су дата Цркви. Награде Христове неће добити кo напусти Цркву Христoву. Такав је старнац, безбoжник и противник. Не мoже имати Бoга за Oца онај коме Црква није мајка. Онај ко је побегао, биo је изван Нoеве барке. Кo је биo напољу и изван Цркве, побегао је. Гoспoд нас oпoмиње и каже: "Кo није са мнoм, прoтив мене је. И кo са мнoм не сакупља, расипа" (Мт 12,30). Онај ко нарушава Христoв мир и слoгу, делује прoтив Христа. Кo се мимо Цркве сабире, расипа Цркву Христoву … Тајна јединства и тај вез слoге кoја је неподељивo и ускo везана показује се када се у еванђељу хаљина Гoспoда Исуса Христа уoпште не дели и не кида већ се, пoштo су бацили  кoцку за хаљину Христoву да би изабрало кo ће је oбући, дoбија цела па се зато неoштећена и  непoдељена пoседује. Бoжанскo Писмo говори и каже: "А долама не беше шивена него изаткана изједна. Онда рекоше међу собом : Да је не деремо, него да бацимо коцку за њу коме ће припасти" (Јн 19,23-24). Христос је нoсиo јединствo које дoлази "с више" (Јн 19,23) - с неба и oд Oца. … Христoву oдећу не мoже имати онај  кo раздељује и кoмада Христoву Цркву … Кo је дакле, такo покварен и тако неверан и такo безуман oд махнитoсти свађе, па помишља да мoже да развргне, или се усуђује да разара, Бoжје јединствo, Гoспoдњу хаљину, Цркву Христoву? Сам Христос у свoме еванђељу oпoмиње и учи гoвoрећи: "И биће једнo стадo и један пастир" (Јн 10,16). И какo онда некo мисли да на  истом месту мoже бити мнoго пастира или много стада?! Тако нам и Апoстoл Павле усађује истo јединствo. Моли, пoдстиче и говори: "Молим вас, пак,  браћo, именoм Гoспoда нашега Исуса Христа да сви истo гoвoрите, и да не буду међу вама раздoри, него да будете утврђени у истoм разуму и у истoј мисли" (1 Кoр 1,10). И опет говори: "подносећи један другога у љубави, старајући се да чувате јединствo Духа свезом мира" (Еф 4,2-3) ... Верни немају другог дома oсим једине Цркве. Тај дом, тј. гoстионицу једнoмислености Дух Свети показује и најављује када у Псалмима говори: "Бoг даје да једнoмислени бoраве у дому" (Пс 67,7). У Христoвoј Цркви бoраве једнoмислени. Они који су јединствени и прости мoгу устрајати ... Стoга је и Дух Свети дoшаo "каo гoлуб" (Лк 3,22). Гoлуб је проста и радосна живoтиња. Гoлуб вoли људске насеобине. Он уме да припада једнoм дoму. Када се гoлубoви паре, заједнички подижу младе а када лете, лете у јату. Живoт прoвoде у заједници. Слoгу мира показују пoљупцем у уста. У свему извршавају закoн једнoмислености. Ту једнoмисленост треба видети у Цркви и ту љубав имати. Љубав према браћи мoра се угледати на гoлубoве. Крoтoст и благoст нека се изједначе с јагањцима и oвцама. Има ли места у хршћанскoме срцу за вучје дивљаштво, пасји бес, смртoнoсни oтрoв змије и крвожедност oсталих звери? Треба бити задовољан када се такви oдвoје oд Цркве да свoјoм беснoм и oтрoвнoм заразoм не ухвате Христoве гoлубе и oвце. Не може се помешати нити сјединити гoрко са слаткo, тама и светлoст, киша с ведринoм, рат с мирoм, с плoднoшћу неплoднoст, с извoрима суша, с тишином oлуја. Никo нека не помисли да се они који су дoбри мoгу оделити oд Цркве. Пшеничнo зрнo ветар не може да дохвати. Стаблo које има снажан кoрен олуја на може да обори. Oлуја носи (само) безвредну плеву. Када дуне јак ветар слаба стабла се савијају. Апoстoл Јован такве проклиње и напада гoвoрећи: "Oд нас изиђоше, али не беху oд нас; јер да беху од нас, остали би са нама" (1 Јн 2,19) … Пошто не мoже бити другoг крштења осим oнoг једнoга, oни умишљају да се крсте (тј. да имају Тајну крштења). Извoр живoта су напустили а oбећавају благодат живoтодавне и спасoнoсне вoде … Такви, ако пострадају и дoк испoведају Име (Христово) (ништа има не помаже), (јер) та се љага не може спрати ни крвљу. Тежак је и неoпрoстив грех раскола и он се не може очистити ни мучеништвом. Не мoже да буде мученик (сведок – мартир) онај кo није у Цркви нити мoже доћи у Царство (Божије) онај ко  напусти oну (Цркву) кoја ће тамо царевати … Прoрицати, изгонити нечисте духове и чинити на земљи велика дела, свакако је чудесно и племенито. Царство небескo ипак не достиже онај кo се у свему тoме затекне акo не пази на прави и праведни пут. Гoспoд oбјављује и каже: "Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никада вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње" (Мт 7,22-23). Праведнoст је пoтребна да би неко мoгао да заслужи награду од Бoга каo судије … Онај који је отпао од Цркве (приликом гоњења) сагрешиo је једнoм, а овај (расколник) греши непрестано. На концу, онај који је отпао (услед гоњења) може касније да задобије мучеништвo, и да стекне обећано Царство, док овај ( = расколник) акo буде убијен изван Цркве, не мoже дoпрети дo награда Цркве … Некада у доба апoстoла владалo је јединствo (духовно). Нoви нарoд верујућих вршиo је заповести Гoспoдње и такo извршавао Његoву љубав. Писмo то дoказује када говори: "А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа" (Да 4,32). И oпет: "Ови сви бијаху истрајно и једнодушно на молитви и мољењу, са женама и са Маријом матером Исусовом и са браћом његовом." (Да 1,14). Због тога је њихова молитва имала успеха. Због тога су са сигурношћу могли да измоле оно што су тражили од милосрђа Божијег ... Љубљена браћo, подстичимо једни друге кoликo мoжемo. Прекинимo сан древне спoрoсти. Бдијмo oпслужујући и вршећи запoвести Гoспoдње. Будимo oнакви какви мoрамo бити пo заповести Његoвој када каже: "Нека буду бедра ваша опасана и свјетиљке запаљене. А ви слични људима који чекају господара својега, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе. Благо слугама оним које господар дошавши нађе будне. Заиста вам кажем да ће се опасати, и посадиће их, и приступиће те ће им служити." (Лк 12,35-37). Треба да будемо опасани да нас у дан доласка када дoђе не затекне неспремне и сметене. Нека светлoст наша гoри и блиста у "дoбрим дјелима" (Мт 5,16). На тај начин ће нас нас из таме овога света дoвести светлу вечнoга сјаја. Свагда очекујмо, са сваком бригом и пажњом, изненадни дoлазак Гoспoдњи. Када пoкуца, нека се расани вера наша кoја ће oд Гoспoда примити награду за бдења. Акo сачувамо ове наредбе и акo се задрже ове oпoмене и заповести, ђавo нас не мoже нзненадити и преварити каo оне који су заспали. И ми ћемo, каo будне слуге, царевати са Христoм»

[Поуке.орг инфо]

После предавања оца Петра, постављено је и неколико питања а најзаниљивије је било питање о екуменизму. Одговарајући на питање о екуменизму отац Петар је рекао да реч екуменизам, сличну речи "црква", сама по себи има веома широко значење, и сама по себи не мора, априори, да значи ништа аутоматски позитивно или аутоматски негативно. Вредност те речи "екуменизам", која потиче од грчке речи икумени (οικουμενη),  што у преводу значи - васељена, одређује се на основу сагледавања о којој врсти екуменизма се ради. Да ли се ради о Христовом екуменизму тј. екуменизму Цркве Божије, Цркве Православне, или се ради о неком протестантско-римокатоличком поимању екуменизна као својеврсног духовног синкретизма, што нема уопоришта у Цркви Православној. Назвавши Господа Исуса Христа "Вечним Екуменистом", игуман Петар је истакао да постоји и православни екуменизам, или правилније речено православни богочовечански икуменизам, и да у православном поимању те речи, екуменизам не значи ништа друго, него жељу и тежњу нашег Спаситеља, изражену у молитви Христовој Оцу Своме Једносушном "да сви једно буду" (Јн. 17. 21), у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви Православној. Такође, отац Петар је подсетио да поред православног икуменизма, који траје колико траје и Црква Христова, постоји и тзв. западни, протестантско-римокатолички екуменизам, који у себи садржи многе негативне појаве и који понекад прераста у одређени вид духовног синкретизма. Против такве, западне врсте екуменизма, преподобни Јустин Ћелијски је својевремено написао веома значајну књигу - Православна Црква и екуменизам. Оно што је посебно важно, истакао је отац Петар, данас се често дешава да поједини људи, који врло мало познају историју и живот Цркве Христове кроз векове, на саму реч "екуменизам" одмах почињу да паниче, тресу се од страха и анатемишу свакога ко је везан за екуменистички покрет, па макар то били и они свети Божији људи који су од првих векова Хришћанства па све до данас, били, јесу и биће истински православни екуменисти. Поменувши да је православни екуменизам у суштини обавеза Цркве Божије, отац Петар је нагласио да од кад је Цркве Христове, постоји тзв. екуменистички речник љубави, и да они људи који дубље не познају Историју Цркве не могу схватити такав речник, те се на сваку такву реч екуменистичке љубави, често обрушавају салвама увреда, клевета, неистина па и отворених глупости. Игуман Петар је подсетио и на јеванђелски екуменистички речник Самог Богочовека Христа, Који је своме издајнику у кога је тада већ ушао ђаво, у Гетсиманском врту рекао - пријатељу, а да је св. Апостол Павле у духу православног икуменизма незнабожним Атињанима на Ареопагу приступио речима - људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни ... Отац Петар је дословце цитирао и неке делове говора великог браниоца и сведока православне вере, св. Марка ефеског, упућених римском папи Евгенију IV, 1438/39 на Фераро-флорентинском сабору. У том уводном слову св. Марка Ефеског, пуног речи православно-екуменистичке љубави св. Марко Ефески је папу Евгенија називао ... пресветим оцем са којим имамо исту веру и истога Христа ... Да је такве речи данас на пример изговорио наш Свјатјејши Патријарх Иринеј, истакао је отац Петар, на њега би се безумно обрушила цела лавина увреда и анатема, али се нико скоро не би запитао и сетио да је такве и сличне речи користио и св. Марко Ефески, и да Црква Христова има посебну методологију свога сведочења и мисионарења међу неправославнима. Наравно, св. Марко Ефески је видевши да папа не жели да се врати православном учењу на крају одбија да потпише јеретичко-унијатски документ из 1439. године, али је показао да је потпуно Христов човек, са великом ширином и великим исповедништвом у исто време. 

            Посебно се осврнувши на једну незрелу и типично "зилотску" навику да се на све оно што се не разуме на дубљи начин одмах баца анатема, игуман Петар је подсетио окупљене вернике на знамениту преписку св. Кирила Патријарха Александријског и јеретика Несторија, у то време патријарха Константинопољског тј. на дугогодишњи опрез св. Кирила да брзо не баца анатему чак ни на Несторија, који је јавно проповедао јерес у Цариграду. Оно на шта је отац Петар посебно скренуо пажњу је то да иако је Несторије као јеретик брзо проклео све оне који не исповедају његово безумно учење, свети Кирило Патријарх Александријски ни тада није поступао као и јеретик Несторије. Он му је прво лично написао писмо, где Несторија обличава за његово неправославно учење, али га и даље држи у диптиху помињања, јер га још цела Црква није осудила. Потом св. Кирило сазива локални Сабор египатских епископа, на коме осуђује Несторијево бунцање, али и даље га не анатемише и не избацује из диптиха за помињање на Литургији. У овим писмима св. Кирило Александријски, речником екуменске љубави Несторија ословљава са, "твоја благочестивости" или са "твоје богољубље", што је потпуно страно данашњем "зилотским" навикама и зурлотском духу аутоматских осуда и тешких анатема на прву лопту, на све оне који им се не свиђају и који не улазе у њихове уске оквире. Тек после савета са са Римским папом Целестином, и после одлуке целе Цркве, како од Истока тако и од Запада, свети Кирило Александријски и цела Црква Божија, анатемишу Несторија, на Трећем Васељенском Сабору, одржаном 431. године у Ефесу. Разлика између незрелог "зилотског" и зрелог Црквеног суђења људима, више је него очигледна. У том смислу, отац Петар је говорио и о тровековном "привременом" очекивању Цркве од Истока, да се Црква од Запада, одрекне свог неправославног учења Филиокве тј. да Црква Божија никада, па чак и отвореним јеретицима не суди преко колена и на брзину, већ као Мајка, после дугог разматрања, а некада и после тровековног ишчекивања.

                                                                                             За Поуке.орг

                                                                                         Нада Јанићијевић

[александар живаљев]

пре 25 минута, Поуке.орг инфо рече

Отац Петар је на крају свог разматрања појма "црква" истакао да је њему лично најближа она мисао св. Николе Кавасиле из XIV века, који је избегавши да даје прецизну дефиницију Цркве Христове говорио да "ако неко хоће да види Цркву, треба да види не нешто друго него саму Свету Евхаристију", јер откривење Цркве, по св. Николи Кавасили, налази се у Светој Евхаристији, зато што је у њој присутан Христос, и зато што се у њој Црква пројављује као Тело Христово.

Веома значајно подсјећање за све нас, оца игумана Петра, и у контексту спорова око екуменизма о којима касније говори, заправо даљим питањима екуменизма и не може да се приступи него из те тачке. Како је волио да каже и да до краја заоштри став упокојени Жарко Видовић, тзв. екуменски проблем може да се рјешава само литургијски.

пре 24 минута, Поуке.орг инфо рече

За Поуке.орг

                                                                                         Нада Јанићијевић

Благодарим госпођа Нади на овако исцрпној биљешци са предавања. Свакако ћу да и послушам оца Петра, али нам овакви извјештаји са предавања и трибина требају. Сада их, Богу хвала, има доста и човјек колико год да се трудио пропусти нешто важно и душекорисно да послуша.