Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 13 минута, Paradoksologija рече

Некако имам трип да стварно слободну вољу имамо тек по смрти, кад срећемо Оног кроз ког смо створени... Па Га препознајемо упркос учењима о Њему и још увек можемо да кажемо "не".

Slazem se sa dodatkom da Boga ti opitno upoznajes ovde licno paralelno sa ucenjima koje poznajes o Njemu. To ti je sve u savesti,savest se upoznaje sa Stvoriteljem i tvoje biće će dati odgovor onako kako ga je i zivelo jer drugačiji odgovor ne poznaje tvoje biće,individua.

[Paradoksologija]

пре 4 минута, Џуманџи рече

Ај агри, али опет - ако Њему кажемо " не", поставља се питање остаје ли нам нешто чему можемо кажемо "да"? #парадоксслободе

Pa realno ne, ali i dalje imamo pravo na to fundamentalno "ne" ljubavi, radosti, postojanju naspram nepostojanja...

[Juanito]

пре 52 минута, Paradoksologija рече

A ako nema rod, ali ima pol?

Jer nema Jelina i Jevrejina, ali eventualno svakom ostaje oblik nosa i procenat melanina u epidermisu itd., iako ne ostaju religijske i ine podele?

Ако нема црнкиња, ја ћу се жалим...

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 7 минута, Paradoksologija рече

Pa realno ne, ali i dalje imamo pravo na to fundamentalno "ne" ljubavi, radosti, postojanju naspram nepostojanja...

Procitaj molim te šta Augustin veli o postojanju i življenju. On ta dva pojma jasno razdvaja upravo radi toga što Bog ništa neće više vratiti u nebice a postoji i djavdjav i opstace večno. Što ga ne svrstava u one koji će večno živeti.

[Ведран*]

Који сте ви философи. 

 

П.С. Само да вам убацим коску, јер сада више нећу имати времена да пишем онолико. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Управо сада, Ведран* рече

Који сте ви философи. 

 

П.С. Само да вам убацим коску, јер сада више нећу имати времена да пишем онолико. 

Takvi su nam praznici polumrsni

[Zoran Đurović]

Неколико црта из Амбигва 7, Максимовог ком. на Григорија Богослова, Беседа (О сиромахољубљу) 14, 7; ПГ 35, 865БЦ

 

Из исте његове беседе, на (речи): “Каква је то премудрост о мени и која је то велика тајна? Пошто смо заиста део Бога и потичемо с више, можда је (он) хтео да се због (свог) достојанства не бисмо погордили и тако надувени похулили на (свога) Творца, да кроз борбу и рвање са својим телом увек гледамо к Њему и да буде педагошки то што је наше достојанство спојено са слабошћу (нашег тела).”

Читајући ове речи, а како се чини уопште не улажући труд у тражење, при том очекујући истиниту плату, неки прибегавају лаким закључцима налазећи за њих многе основе у јелинској мисли. Говоре да је некада постојало јединство словесних (бића) и да смо као једносушни Богу постојали и живели у Њему. Говоре још и о насталом кретању због кога је (јединство) словесних (бића) разбијено, а што је Бога навело на мисао о стварању овог телесног света да би тако ова затворио у тела и на тај начин их казнио због греха. Они мисле да овим речима тумаче учитеља. Међутим, не увиђају да су им тврдње слабе и закључци недоследни, што ће заиста показати текст који следи.

Максим одбацује ово као заблуду, јер је престанак кретања у последњем дану: Ако претпоставимо да је Бог непокретан пошто он све собом испуњава, све што је створено ни из чега покретно је и креће се, јер се креће ка свом узроку постојања. Пошто ништа од онога што се креће није још престало да се креће будући да није досегло оно последње што и чини да се креће проузрокујући њему енергију која тежи да у том свом узроку нађе покој, ниједно дакле од онога што се креће није стало, јер још није достигло оно последње што жели. То ка коме се све креће још се није појавило да би тако престало кретање оних који њему теже. Ако је пак овог (јединства), како кажу некада било, па су се словесна из стања пребивања и укорењености у ономе што је њихова једина и последња жеља подстакнута нужношћу изнутра покренула и тако распршила (то јединство), не бих много говорио о томе какав је доказ за то. Ови који то тврде треба да претпоставе да ће овога пада и греха код логичких бића сходно њиховој природи нужно бити увек и на исти начин.

А ако пак кажу да су (словесна бића) у могућности (да остану у јединству), али не желе због тога што су пробала оно што је супротно, тиме показују да добро није добро по себи, већ ће овима бити добро у односу на оно што је њему супротно и волеће га из нужде што значи да оно није апсолутно биће које се по природи, по себи, воли. Ово је апсолутно у складу са Августином.

Ништа, дакле, од онога што је створено није престало да се креће зато што још није досегло до свог првог и јединог узрока (постојања), од кога је и потекло биће свега што постоји, нити је утолило своју жеђ и жељу сјединивши се са оним што представља његов крајњи циљ да би на основу тога могли говорити о претпостојању јединства (у Богу) и о распршивању словесних (бића) у њему, на основу чега би се закључило да је последица овог (распршивања) стварање тела (материјалног света).

Ако су пак словесна (бића) створена тад се крећу ка своме циљу, првенствено по природи зато што су створена, а и по слободи свога избора (κατά γνώμην) ради пребивања у добру. Јер циљ кретања свих бића која се крећу јесте да достигну то вечно-добро биће (тј. Бога) и да постоје у њему зато што је Бог почетак (узрок) постојања (као онај) који даје биће и поклања добро биће; (Он је) почетак и крај (циљ свега). Од њега је кретање као наш почетак као и то на који начин треба да се крећемо ка њему, јер је (Он наш) крај (циљ).

Ова размишљања нас воде ка оном јединству које ће бити, а не које је било па се распало, у коме ће достојни учествовати, а које сада само наслућујемо и у икони имамо, пошто је изнад свега то чему се надамо, јер као што је написано: то је изнад онога што видесмо и чусмо и замислисмо.

Нека вас не збуњује ово што је речено. Није реч о одрицању од слободе, већ о природном ставу непроменљивом и утврђеном, тј. реч је о слободном и свесном уступку да би ка томе од кога смо добили биће и тежили да се крећемо, како би икона узашла до свог прототипа и као исправни печат са прецизношћу се уклопила у свој прототип. Јер нити постоји нешто друго ка чему би се (створено биће) кретало, нити може (постојати), или јасније и тачније речено, нити може желети што друго, пошто је достигло божанску енергију или, боље, пошто је обожењем постало Бог и већ блаженствује у ономе што је желело, а ка чему је тежило достигавши то што је природно и то о чему је размишљало. И то на тај начин што је Духом досегло томе чему је тежило показујући да је у себи имало самога Бога, који је ово чинио, тако да у свему постоји само једна енергија, Божија, и оних који су достојни Бога или, боље речено, једино Божија која у целини благодолично прожима све који су се удостојили обожења.

Када је пак реч о Богу, ово ће бити толико више, колико је удаљена нестворена (природа) од створене и колико се разликују (међу собом). Тада ћемо сазнати суштину постојања бића, тј. шта су, којим начином (постоје) и ради којег циља постоје и, по мом мишљењу, нећемо више желети да се крећемо ни ка чему. То зато што ће се знање свих и наше (знање) о свима који су мимо Бога окончати и учествоваће и подредиће се и пребиваће наслађујући се, аналогно свакоме, једино у неограничености (Божијој) и необухватности. И то је најважније у философији овог божанског учитеља: ,,Да сазнамо једном колико смо познани када боголики овај божански, да тако кажемо, наш ум и логос његовим прожмемо и када икона досегне до прототипа, коме сада тежи”.

Дакле, о томе да не постоји легендарно јединство, него о томе какво ће бити стање будућег века по ономе што се може приметити из сада нам доступних библијских појмова и смисла довољно је ово речено. Међутим, одавде па надаље говорићемо, с Божијим вођством, о томе на који начин смо део Бога, па смо (од Њега) отпали.

Ово је јако важан одломак да би се разумело оно о чему говорим, иако не користећи Максимове речи, а још нам је и перспектива не сасвим поклапајућа. Максиму је битно да јединство не предпостоји свету. Он га ставља за есхатон. Ја о томе говорим као о ванвременом. А да говоримо исто, види се и из кретања ка. Наиме, икона, тј. ми се креће ка прототипу. И тај прототип је циљ, смисао нашег добробића. Тај прототип није замисао Бога о нама, него наше 'будуће' остварено биће. Ми смо икона јер смо у времену и не одговарамо тој истини која постоји у Богу. Јер Максим сасвим јасно говори о истини као о будућем оствареном бићу. Ако смо остварени у есхатону, сигурно нисмо некакава замисао, него конкретна бића, јер бисмо негирали васкрсење из мртвих. Прототип је то што је реално, актуелно и ка чему тежимо, и оно се за нас артикулише као кретање из тачке А у тачку Б, као линеарно, али је оно у ствари обрнута перспектива.

Као Максим негирам предпостојање, али не говорим о будућој вечности него о ванвременској димензији, о ономе што он храбро, кад се прецизније изражава назива нествореним и беспочетним. Е, ја то потписујем из Максима. И велим да смо као делови Бога из тога отпали, односно живимо жуивоте у времену да бисмо се поклопили са истином о нама, оним што је Бог предодредио пре векова.

Ко, дакле, зна с којим циљем и премудрошћу је Бог створио бића из небића, и ако бесконачно разлици и разноврсности природних бића дода разумну силу душе и њоме (их) истраживачки у мислима упореди са Логосом, по коме су, зар неће у многим логосима препознати јединог Логоса, који се разликује у мноштву (посредством) њихове међусобне нераздељивости и несливене специфичности свакога понаособ у односу на друге? И опет, (зар неће препознати) једног (и истог) Бога Логоса, који постоји у многим несливено, а који је по себи једне суштине (ἐνούσιόν) са Богом Оцем као што и по ипостаси потиче (од Њега), (зар га неће препознати) кроз (литургијско) уздизање свих ка Њему, као почетку и узроку свега (и свих), ,,У коме је све створено: и она на небесима као и она на земљи, била видљива и невидљива, били престоли или господства, или началства или власти: све је од Њега, Њиме и у Њему створено”.

Имајући постојеће логосе створења пре векова у благој (својој) вољи по њима је створио видљиву и невидљиву творевину из небића, жељом и мудрошћу све је створио као што и (даље) ствара, како све уопште, тако и свако понаособ у најпогодније (за њих) време. Ми верујемо да логос анђела претходи (њиховом) стварању, као и логос свега што испуњава горњи свет и свих сила и суштина, логос људи и логос свега што је добило своје биће од Бога, да не набрајам свако посебно.

Свако, дакле, од умних и мисаоних (створења) анђела као и људи, овим логосом због кога је створено пребива у Богу и ка Богу (тежи) да би у њему пребивало и каже се да је део Бога и да ће бити (део Бога) кроз претпостојање његовог (логоса) у Богу као што смо већ рекли. Ако, пак, ништа друго не жели да достигне, до свој почетак (узрока постојања), (онда) не отпада од Бога, већ тачније уздизањем ка Њему постаје бог и каже се да је део Бога тиме што како доликује учествује у Богу, пошто је по природи мудро и промишљено кроз долично кретање достигло свој почетак и узрок.

Јер одгајивши природно семе добра својом слободном вољом, (човек) је показао да је крај исти са почетком, и почетак са крајем или, тачније, показао је да су почетак и крај исто. Јер тиме што је истински сагласан Божијем (промислу о себи), а пошто се свему створеном почетак и крај налази у његовом циљу, као што смо убеђени, почетак од кога је (човек) добио постојање и учешће у ономе што је по природи добро, а крај као оно што је достојно сваке хвале и коме је достигао на основу свога убеђења и слободне воље, непогрешиво и кроз истраживање идући и (њему) достигавши постао је бог добиви од Бога обожење, као што се то што је по икони природним добром и слободном вољом кроз врлине уподобило (прототипу) кроз усађену му тежњу ка уздизању и поистовећењу са својим почетком. И тако се испуњава и у вези са овим апостолска изрека која каже: ,,У њему живимо, крећемо се и јесмо”. (Човек) постаје у Богу кроз пажњу према логосу (свога) бића, који претпостоји у Богу, не кварећи га, и креће се у Богу сагласно логосу (свога) вечног постојања, који претпостоји Њему. (Он) у овоме већ постоји, по најбестраснијој тежњи, поистовећен са собом и непокретан, а у будућем веку (постаће) кроз даровано му обожење сагласно, као што смо рекли, претпостојећи у Богу логосима, или тачније, сагласно Богу у коме чврсто стоје логоси добрих (људи), и (који) их љуби и окружује сваком пажњом.

Део је Бога као онај који постоји, због постојања у Богу логоса његовог бића, и као добар због постојања у Богу логоса о његовом добром постојању, и као бог због постојања у Богу логоса о његовом вечном животу, зато што је ове (логосе) поштовао и сагласно њима делао и што је кроз њих себе у јединог Бога укоренио, и једино Бога у себе утиснуо и уобличио.

Они који би овде увели време, па казали како је Бог прво предвиђао, имају проблем са Мак текстом. Предвиђање само логички можемо разликовати, али никад одвојити од реалности бића. Наиме, почетак и крај су исто за реална бића, а не некакве скице тих бића. Не живимо у Матриксу. Јер ако смо ми само замисао Божија на почетку, без да смо и стварни, такви нећемо бити ни на крају. Напротив, Мак јасно говори да човек у овоме већ постоји, по најбестраснијој тежњи, поистовећен са собом и непокретан, и живећи у времену често није у складу са собом.      

Св. Дионисије Ареопагит нас учи да се ови логоси о којима сам говорио у Св. Писму називају предодређења и божанске жеље. Слично (говоре) и они који су око Пантена, који је постао наставник (писцу) “Стромата”, великом Клименту, када кажу да се (логоси) у Св. Писму обично називају божанске жеље. Када су били упитани од неких који су се хвалили својим образовањем: шта мисле Хришћани на који начин Бог познаје бића? – ови су, наиме, држали да он познаје умно умна, а чулно чулна – одговорили су: нити чулно она чулна, нити умно умна. Јер није могуће ономе који је изван бића да ова познаје на начин како (створена бића) познају бића, већ тврдимо да Он познаје бића као своје жеље... Ако је, дакле, вољом све створио... и ако Бог познаје своју вољу... и будући да је свако од створења хотећи створио, Бог, дакле познаје (створена) бића као своју вољу пошто је хотећи створио бића. Полазећи од овога и ја сам мишљења да Писмо говори у складу са овим када (Бог) каже Мојсију: “Познао сам те више од свих”, а о некима ово: “Познао је Господ оне који су његови”,  и опет некима: “Не познајем вас”, свакога, дакле, је припремило кретање да по слободној  вољи, било сагласно вољи и логосу (Божијем), било противно њима, чује божански глас.

Ово и слично овоме је по мом мишљењу подразумевао овај богоносни муж говорећи: ,,Ово боголико и божанско ћемо сазнати када нашим умом и логосом прожмемо Његов и када икона достигне прототип коме сада тежи”.

Мак не говори о никаквим несуштаственим стварима, како неуки замишљају. Јер они мисле да је Бог нешто замислио о нама, а да то нисмо ми. Је нечија мисао о мени нисам ја. Ни фотографија мене нисам ја. Нас познаје као своју вољу, а ко би икада рекао да Божија воља је нешто што није осуштаствено? Он рече, и би! Опет, вели да нашим умом и логосом прожмемо Његов и када икона достигне прототип коме сада тежи. Нашим умом и логосом видимо себе у Њему и икона се идентификује са протототипом коме сада тежи. Многи логоси се преклапају са Логосом и у њему остварују, јер су део њега. Идеја да је логос нешто ефемерно, испражњено је наша. Превише људски је ови замишљају, као помисао која падне на памет човеку. Зато не разумеју ове текстове.

Истовремено, и са ово неколико кратких речи, а на начин учитеља, одстранио је мисао оних који мисле да је икада (до сада) које од створених бића достигло ову задату границу (циљ) и показао је на који начин смо делови Бога подразумевајући будуће стање блаженог завршетка оних који ка овом уживању хрле непоколебљиво и непроменљиво и који се са надом у ово очишћују. Спознао је да ако бисмо правилно напредовали приступајући једноставно суштином и разумом ономе којега одсјај имамо у природи и разуму и ми бисмо, мимо сваког истраживања, које само по себи садржи погрешку и неправилности, сазнали сва (бића) на божански начин по могућности. И не бисмо више били обузети незнањем о овоме, јер бисмо великом уму и логосу и духу, свој ум и логос и дух или, тачније, читавом Богу, себе читаве, уподобили као икону прототипу.

Овде је другим речима препричано оно о чему говорим. Не спознаје се непостојеће. Овде хипотетички Мак вели да бисмо имали знање оствареног као и Бог кад бисмо имали усаглашени ум, логос и дух са прототипом, односно са оним оствареним. Не би нам требао ни научнички ни пророчки дар је бисмо видели ствари, не некакве идеје ствари или бића.

Такође у Беседи о грãду говори ово: “И ове ће примити неисказана светлост и свете и царске Тројице созерцање, које светли јасније и чистије, када се помеша читава са (нашим) умом,  а коју ја управо постављам једино у Царству небеском”. Радост велика обузме и задовољство, да се усудим да придодам овоме своје (речи), сву умну творевину анђеле и људе који ниједан од божанских логоса који је Творац природно саоблично циљу њиховог кретања, нису из непажње уништили, већ су, тачније, мудро сачували себе читаве и непроменљиве, као органе божанске природе, знајући да су то и да ће постати, које  прожима Бог целокупне и без остатка начином (на који) душа (прожима тело), и да ће постати одговарајући и корисни органи Владике као што су то (органи) тела. Употребљава их по својој замисли и испуњава их својом славом и блаженством, дајући (анђелима и људима) и дарујући им вечни и неисказани живот ослобођен од сваке “конститутивне специфичности” и обележја садашњег и кроз трулежност оформљеног живота. Њега неће сачињавати ваздух кога удишемо и издишемо, нити крв која протиче и истиче из јетре, већ Бог у коме сви учествују (заједничаре) и који (Бог) ће на начин (односа) душе са телом постати души (живот), а кроз душу и телу; како то Он зна. Да би (душа) добила непроменљивост а (тело) бесмртност и да би се цео човек обожио делатношћу и благодаћу оваплоћеног Бога, а (при том) остао цео човек душом и телом по природи, и постао цео бог душом и телом по благодати, и потребом у њему апсолутном божанском лепотом блажене славе, после које се ништа не може замислити и постојати величанственије или узвишеније. Јер шта је жељеније од обожења достојних, по коме се Бог уједињује са онима, који су постали богови чинећи све своје кроз доброту?

Следеће речи Мак савршено одсликавају нашу ситуацију у борби са овим перверзним ликовима, а одмах нам улећу ногама у стомак зато што желимо да мислимо са Оцима: Узалудно неки, дакле, тврде да је јединство постојало, јер по мом мишљењу стварају нешто што не постоји. И још теже него што је ово, лажно представљају овог блаженог оца приписујући му ово мишљење на основу кога не само што они мисле да су из претпостојеће врсте живота дошле душе у тела и то за казну због претходно учињених зала, већ и друге варају доказујући да је то логично, и служећи се ауторитетом личности достојних поштовања, чинећи то непоштено и злобно. Али да оставимо њих у њиховој заблуди. Истражимо ми са сваким поштовањем смисао онога што је рекао учитељ разматрајући то и на други начин.

Не мислим, дакле, да се хтело овде говорити о људском стварању, већ о узроку страдања које је иза овог наступило. Оплакао је жалосно стање нашег тела речима: “О спреге и отуђења! Оно чега се бојим негујем, а плашим се онога што волим”, и тако даље.

И опет у беседи грађанима (Назијанза) говорећи: “Да познамо ништавност постојања у односу на једину истиниту мудрост, и да ка њој увек пловимо, и да иштемо да нас обасја светлост која од ње долази, па макар то било и кроз познање ненормалности и пролазности онога што се види, а које нас преусмерава на оно што је постојано и вечно”. Дакле, не говори учитељ, по мом мишљењу, горе наведеним речима о узроку стварања човечанства, већ о страдању које је падом уведено у наш живот, као што се јасно и види ако се пажљиво и студиозно истраже ове божанске речи.

Заиста нас је Бог створио подобним себи да имамо учествујући у његовој доброти иста обележја са његовим и поставио је циљ још пре векова да у њему постојимо и зато нам је и дао начин да кроз правилну употребу природних сила будемо доведени до овог свеблаженог циља.

 

[Ведран*]

Управо сада, Volim_Sina_Bozjeg рече

Takvi su nam praznici polumrsni

Ти да постиш, знаш! 

Купујеш тамо играчке и замлаћујеш се. 

[Paradoksologija]

пре 16 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Procitaj molim te šta Augustin veli o postojanju i življenju. On ta dva pojma jasno razdvaja upravo radi toga što Bog ništa neće više vratiti u nebice a postoji i djavdjav i opstace večno. Što ga ne svrstava u one koji će večno živeti.

Gde? Daj citiraj, predjoh Avgustina podosta, ne bih iznova.

[Volim_Sina_Bozjeg]

@Zoran Đurović ma hvala ti na tehnici čitanja,tekst je predivan kad se čita tako. Stvarno sam ga procitao danas,velik je. A kako samo uklapa Pavla....

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 3 минута, Paradoksologija рече

Gde? Daj citiraj, predjoh Avgustina podosta, ne bih iznova.

Uh tu može Zoran da pomogne to sam nasao u njegovim postavkama citata svetih otaca.

[Zoran Đurović]

пре 15 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

@Zoran Đurović ma hvala ti na tehnici čitanja,tekst je predivan kad se čita tako. Stvarno sam ga procitao danas,velik je. A kako samo uklapa Pavla....

Brt... Насмејах се данас и са Акиндином (нема ништа ново под сунцем), који залепи Паламу аргументом, као @Milan Nikolic мене: Како је теби, Грегори, пошло за руком да постанеш беспочетни човек, кад сви људи имају физички почетак?  - Антирретикос, 3, 4, 7. И онда наставља да га товари да је аполинариста, као и моја смиреност...     

[Zoran Đurović]

пре 33 минута, Paradoksologija рече

Gde? Daj citiraj, predjoh Avgustina podosta, ne bih iznova.

Шекспирице, ја сад немам појма на шта се све односите, а и време ми је отишло... Морам ујтро рано у Чрч, што би рекли Грци...:))) Августина сам више пута помињао овде, чак наводио тачна места, али ни сам не стижем да прочитам шта напишем!

 

[Guest Гајић]

Представих Авви ово моје мнење. Његов је одговор на исто: "Да, али не апсолитузуј!" Хвала му, а Дух је Један!

Претке вероватно идеализујем, а опет ме Авакум и Пајсије оспоравају у сведочанству своме јуначком!

Живот са Богом можемо видети у нашим прецима које је Бог Светим Савом у буквалном смислу причастио Себи :-) 
Наш народ Бога зове Живот :-) јер Јесте Живот :-)
Органски смо срасли са Спаситељем несливено :-)
Имамо Цркву!
Ми лично смо Храмови Божји и живимо "ОВДЕ" и "САДА", јер "ПОСТОЈИМО" :-) 
Заповести знамо, а генетиком све имамо :-)
Зато се Српство и поистовећује са Хришћанством :-)
А знамо кога су стари невером звали! Зато ми мали народ толико сметамо!
Немојмо бити невера и Дар Који нам се Собом Самим, Светим Савом даде да изневеримо :-)
Веома је битно сабрање бића! Живимо "САДА", јер је вечност која шета Нама у "створењу" званом "Време". Не живимо сећања, ни прошла, ни будућа но БУДИМО, ЈЕР ЈЕСМО БОГОМ ОВДЕ :-)
Ето којег смо рода потомци :-)
Тако ја видим :-)
Не будимо невера: латин, потурица итд
Ми смо Срби, Гостопримци и увек смо космополити и универзални били ;-)
Зато Нам образ и каљају, да би Нас накалемили себи, а ми се старих одрекли. Ту за троваче схватам Вука, Доситеја, сличне им итд. 
Свако своме јату!

[Ведран*]

пре 22 минута, Zoran Đurović рече

Шекспирице, ја сад немам појма на шта се све односите, а и време ми је отишло... Морам ујтро рано у Чрч, што би рекли Грци...:))) Августина сам више пута помињао овде, чак наводио тачна места, али ни сам не стижем да прочитам шта напишем!

 

И у чрч. Али ни на кисели купус да не заборави. Јер иде празник.

П.С. ово је двосмислено, скривени смисао зна онај који треба да зна док се свима не открије