Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа

[Milan Nikolic]

пре 3 часа, Кратос рече

Ne može ni preko jer Sin nema učešća u ishođenju od Oca Duha Svetoga niti Duh ima učešća u rađanju Sina od Oca.

U odnosu prema svetu Duh Sveti se daje svetu kroz Sina od Oca.

Ako imaš živaca, ovde možeš videti delikatnost i pojašnjenje tog pitanja:

 

[Кратос]

пре 7 минута, Milan Nikolic рече

Ako imaš živaca, ovde možeš videti delikatnost i pojašnjenje tog pitanja:

 

Непосредност произлажења од Оца је битна за (очеву) улогу узрочности. Међутим, непосредност није нешто што аутоматски искључује посредност. Свети Дух је и посредно и непосредно од Оца. То Духа чини узрокованим једино од Оца, иако у том исхођењу од Оца посредује Син – ипостасно. Тачније, Дух исходи из Оца кроз Сина, из ипостаси Оца кроз ипостас Сина. У свом исхођењу посредством Сина, Дух пролази непосредно кроз Оца који је узрок из кога су друга Двојица. Син произлази непосредно од Оца, тако што се рађа у исхођењу Светога Духа. 

Nisam još sve pročitao ali ovaj deo mi nije pravoslavan baš,to je sveti Marko Efeski pojasnio explicitno u raspravi sa latinima da nema aposlutno nikakvg učešća Sina u ishođenju Duha Svetog kao i da nema nikakvog učešća Duha u rađanju Sina od Oca,i rađanje Sina i ishođenje Duha su neposredno od Oca bez bilo kakvih posredovanja.

Ali pročitaću sve samo mi kaži ko je autor ovog teksta?

[Кратос]

пре 7 минута, Milan Nikolic рече

Ako imaš živaca, ovde možeš videti delikatnost i pojašnjenje tog pitanja:

 

Непосредност произлажења од Оца је битна за (очеву) улогу узрочности. Међутим, непосредност није нешто што аутоматски искључује посредност. Свети Дух је и посредно и непосредно од Оца. То Духа чини узрокованим једино од Оца, иако у том исхођењу од Оца посредује Син – ипостасно. Тачније, Дух исходи из Оца кроз Сина, из ипостаси Оца кроз ипостас Сина. У свом исхођењу посредством Сина, Дух пролази непосредно кроз Оца који је узрок из кога су друга Двојица. Син произлази непосредно од Оца, тако што се рађа у исхођењу Светога Духа. 

Nisam još sve pročitao ali ovaj deo mi nije pravoslavan baš,to je sveti Marko Efeski pojasnio explicitno u raspravi sa latinima da nema aposlutno nikakvg učešća Sina u ishođenju Duha Svetog kao i da nema nikakvog učešća Duha u rađanju Sina od Oca,i rađanje Sina i ishođenje Duha su neposredno od Oca bez bilo kakvih posredovanja.

Ali pročitaću sve samo mi kaži ko je autor ovog teksta?

[Кратос]

пре 7 минута, Milan Nikolic рече

Ako imaš živaca, ovde možeš videti delikatnost i pojašnjenje tog pitanja:

 

Непосредност произлажења од Оца је битна за (очеву) улогу узрочности. Међутим, непосредност није нешто што аутоматски искључује посредност. Свети Дух је и посредно и непосредно од Оца. То Духа чини узрокованим једино од Оца, иако у том исхођењу од Оца посредује Син – ипостасно. Тачније, Дух исходи из Оца кроз Сина, из ипостаси Оца кроз ипостас Сина. У свом исхођењу посредством Сина, Дух пролази непосредно кроз Оца који је узрок из кога су друга Двојица. Син произлази непосредно од Оца, тако што се рађа у исхођењу Светога Духа. 

Nisam još sve pročitao ali ovaj deo mi nije pravoslavan baš,to je sveti Marko Efeski pojasnio explicitno u raspravi sa latinima da nema aposlutno nikakvg učešća Sina u ishođenju Duha Svetog kao i da nema nikakvog učešća Duha u rađanju Sina od Oca,i rađanje Sina i ishođenje Duha su neposredno od Oca bez bilo kakvih posredovanja.

Ali pročitaću sve samo mi kaži ko je autor ovog teksta?

[Milan Nikolic]

Ja sam autor: https://www.docdroid.net/5Bz0AHV/bozanski-poredak.pdf

[Milan Nikolic]

1 hour ago, Кратос рече

Nisam još sve pročitao ali ovaj deo mi nije pravoslavan baš,to je sveti Marko Efeski pojasnio explicitno u raspravi sa latinima da nema aposlutno nikakvg učešća Sina u ishođenju Duha Svetog kao i da nema nikakvog učešća Duha u rađanju Sina od Oca,i rađanje Sina i ishođenje Duha su neposredno od Oca bez bilo kakvih posredovanja.

Izdvojio si najkritičniji citat, imaš još objašnjeno.

Jasno je to što kažeš, upravo zbog toga da bi uzročnost pripadala jedino Ocu. Međutim, potrebno je dodatno pojasniti pitanja Sv.Duha i Sina u njihovom proizlaženju iz Oca.

Ne bismo smeli otići u drugu krajnost o čemu sam pisao u tom tekstu. Jednostavno, ne smemo razdvojiti Duha i Sina u toj meri da stvorimo drugačije nedoslednosti pored problema višeuzročnosti.

[Isusovo magare]

пре 5 часа, Zoran Đurović рече

Пошто сам избичевао талибане, како Бог заповеда, сада ћу им сипати со на рану наводећи (у плавом) преп. Џастина Поповића, мог зему по жени, а у црном ће бити моје глосе. Изводи су из Догматика 3.

Обријао сам ноте и гр текст јер је из пдф и накарадан је, а немам времена да га прекуцавам. Јустинове интуиције сам довео до закључка, јер он свакако није могао говорити као што ја говорим. Да предупредим глупи приговор: То је нелегитиман поступак! - Питам: Нигде и никад Јн Златоусти није назвао Марију Богородицом. То значи да је он негирао и да би био против тог апелатива за њу? Надам се да нема таквог хулитеља међу вама. Тако и ја сада Јустина доводим до косенквенци које он није изрекао.   

Шта је то „једно тело"? пита Златоусти богомудрац; и одговара: Верни са свих крајева васељене, који сада живе који су живели, и који ће живети.Такође и они који су до доласка Христова угодили Богу, сачињавају једно тело. Зашто? Зато што су и они познали Христа. Откуда се то види? Речено је: Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде, и обрадова се; и још: Када бисте веровали Мојсију, веровали бисте и мени, јер он писа за мене и пророци. Стварно, они не би писали о ономе о коме не би знали шта да кажу; но зато што су га знали, они су га и поштовали. Са тог разлога и они сачињавају једно тело... Поред тога, за ствари које се међу собом сједињују и имају велику везу, ми обично говоримо: једно су тело. Тако исто и ми у сједињењу сачињавамо једно тело под једном главом.

Jедно тело је оно о чему ја говорим. Зл вели да га сачињавају и они који ће живети. Ако у причешћу не примамо целог Хр, онда не примамо једно тело.

Тако је и сваком хришћанину, за његов хришћански живот, потребна сва Црква, сав Господ Христос у њој, сви светитељи њени, све свете силе њене, сва света средства њена. Зато нема хришћанства ван Цркве, ван Богочовечанског тела Христовог. Са тог разлога Господ Христос и изјављује да је Он у сваком хришћанину: ко њих прима, Њега прима;... Наводећи апостолове речи: јер смо уди тела његова, од меса његова, и од костију његових, свети Златуст благовести: На који начин? Он је постао од наше грађе — ... као што је и Ева постала тело од Адамова тела. Свакако, апостол с правом спомиње кости и тело, јер је то најглавније у нама: тело и кости. Једно је као темељ, а друго је као грађевина. То је, уосталом очевидно. А на који начин? Као што је тамо, вели апостол, толика блискост, тако и овде. Шта значи: од меса његова? Значи: истински од Њега. А на који смо то начин ми уди тела Христова? На тај што смо се родили по Њему... А како од тела? То знате ви који имате удела у тајнама: помоћу тога ми се одмах преображавамо, пресаздајемо... Као што се Он родио од Духа Светога, тако се и ми рађамо у крштењу; постајемо тело Његово. А ако ми то не постајемо, како онда сагласити са тим речи: од меса његова и од костију његових? Притом обрати пажњу: Адам је створен, Христос је рођен; из ребра Адамова изађе распадљивост, из ребра Христова истече живот; у рају изниче смрт, на крсту она би уништена. Као што је дакле Син Божји — наше природе... тако смо ми Његове суштине... и као што Он има нас у себи, тако и ми имамо Њега у нама. Речи светога апостола: јер смо уди тела његова, од меса његова и од костију његових, блажени Теодорит овако објашњава: Као што је Ева саздана из Адама, тако смо и ми из Господа Христа... Са Њим се погребавамо и са Њим васкрсавамо у крштењу; једемо тело Његово и пијемо крв Његову. Свети Дамаскин благовести: Ми постајемо уди Христови животом у Духу Светом. Црква и Христос? — Посреди је велика тајна, највећа у свима нашим световима. Роду људском недостаје и ума и речи да макар приближно изрази ту пресвету и превелику тајну. Христос је у исто време Бог Логос и човек, Бог Логос и Црква, Бог Логос са телом на небу и у телу свом, Цркви, на земљи. Зар то није, велика тајна? Чланови Цркве сачињавају један организам, једно тело, па ипак сваки остаје потпуно посебна личност са свима својим боголиким и богочовечанским бескрајностима. Зар то није велика тајна? У Цркви је све саборно, па ипак све лично; сваки живи у свима, и сви у свакоме, па ипак је свачији живот његов властити живот, и свачија личност његова властита личност... Зато Црква представља највеће чудо за све створене светове, чудо коме се и Анђели на небу диве. У њену јединствену благовест желе и Анђели завирити, јер се и њима кроз Цркву открива многоразлична премудрост Божија. Богочовек Христос је у Цркви својој сјединио све што је на небу и што је па земљи; све тајне неба и земље слиле су се у једну тајну, и тако се добила велика тајна, светајна; Црква. Та велика тајна богочовечанском благодаћу прониче све чланове Цркве, сав њихов живот, све њихове односе. Зато је у Цркви све — чудо, све — тајна, паче смисла = изнад разума. Ту ништа није просто, ништа једноставно, ништа споредно, ништа малозначајно, јер је све богочовечанско, све небоземно, све благодатно, све органски повезано у један богочовечански организам, у једну свеобухватну богочовечанску велику тајну...

Сви свети, а и анђели чине тело Хр у коме учествујемо и кроз које се преображавамо. Постајемо небо-земни. Хр је истовремено на небу и земљи. Лако је њему, кажеш... Ако исто не важи за тебе, онда се ниси преобразио. Ако Хр није у себи сјединио небо и земљу, онда си ти у праву када велиш да нисмо на небу. Ако јесте, онда си и ти на небу. Јер примаш небеско тело. «Та велика тајна богочовечанском благодаћу прониче све чланове Цркве». Шта ти је ту нејасно? 

Хлеб који једемо, не претвара ли се у тело наше? Свето тело Христово, којим се у Светом Причешћу причешћујемо, не уводи ли нас у живу и органску заједницу са Његовим пресветим и животворним телом? Не сједињује ли нас чудесно са Њим, јединственим Богом и Спаситељем? Али, и то није све. Ево божанске, богочовечанске допуне: Јер је један хлеб, једно тело смо многи; јер свиу једноме хлебу имамо заједницу. Свето Причешће нас не само сједињује са Њим, Незаменљивим, него и нас међу собом. Једући Његово свето Тело, ми сви постајемо једно тело многи. Сједињујући се са Њим, ми се светим сједињењем сједињујемо и међу собом. Као Богочовек, Он сједињује човека са Богом и са људима. То је свето јединство људи у Христу, богочовечанско јединство. Једино истинско и једино вечито јединство људи. Јер у Богочовеку Христу смо не само вечито живи, него и вечито једно: и то једно као што је тело једно. Има ли приснијег јединства од тога? И још: имали вечнијег јединства од тога, када је то тело — вечно тело? Тако је у Богочовечанском телу Христовом, Цркви; ту смо једно тело многи.

Причешћујући се, сједињујемо се са његовим телом, али и са ближњима. Ево одговора ВиГдовитој Зорки како се сами себи јављамо из есхатона. Једеш и самог себе. Зато су неки на Западу негирали да је Ис на Тајној вечери јео и пио Дарове. Јер не можеш себе да једеш. Изгледа да можеш. Вечито смо једно јер учествујемо у вечитом телу. Објашњавах једном приликом зашто не смемо да смо у свађи са ближњим: уводимо дисторзију у том телу. Зато ти Ис вели да се прво помириш па да се причестиш. Не из моралних разлога него из битијних.

Он је и сама заједница, и сила те свете заједнице, свете саборности Цркве. Причешћујући се светим хлебом и светом крвљу Господа Христа, ми се причешћујемо Његовим светим Телом, које је увек једно, и свуда једно. Тако смо многи једно тело у Христу, а по себи смо уди један другоме. На тај начин смо Христом и у Христу једно тело са свима светим апостолима, и пророцима, и мученицима, и исповедницима, и свима светима. А од ове заједнице са свима светима има ли боље, и светлије, и вечније, и милије заједнице? Бити са свима светима једно тело, и то — тело Христово!

Хр тело је у атемпоралној димензији, ако се може тако рећи. Зато је увек једно и свуда једно. У њему су сви свети, не само они који су били пре нас. Како су апостоли у Телу Хр ако нису могли да васкрсну са њиме, јер васкрсења још нема, како учите? Како су на небу, ако их он није тамо посадио? Ако они нису у његовом телу, а очигледно је по вама да нису, јер нису васкрсли, онда немамо заједницу са њима. Ис је Тело, не душа, а ако је тело, и ми сутелесници његови, онда су и апостоли већ васкрсли.

Но ако би се све тајне Новога Завета, Завета Богочовековог, могле свести на једну тајну, онда је та тајна — света тајна Причешћа, света тајна Евхаристије. Она нам и показује и даје васцелог Господа Исуса у свом чудесном раскошју Његове Богочовечанске Личности: све силе Његове, и сву љубав Његову. Јер свето Причешће, то је само Божанско тело Његово, то — сама Божанска крв Његова, то — сав Он у неисказаној пуноћи Свога Божанства, Свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој крви, Завет у Божјем телу. Такав је богочовечански савез Бога и човека, остварен чудесним Богочовеком: Бог сједињује са Собом људе Својим богочовечанским телом и крвљу, и тако их на најстварнији и најприснији начин орођује са Собом, Богом и Господом. И заиста, кроз свету крв Божју постали смо сродници Божји по крви, остварено је крвно сродство Бога са људима.

Причешће је светајна јер је оно васцели Господ који нас је кроз своје Божанско месо и крв сједино у једно. Бог има крв и месо, као и ми. То је постала усвојена његова природа, као што је и ми имамо. Не би могло доћи до сједињења Бога и људи да и Бог нема крв и месо.

Тако нас свето Причешће најпре орођује и сједињује с Богом, па онда у Богу и нас међу собом. Свето Причешће је увек тело свеживог Господа Исуса: Ово је тело моје; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се тим светим Телом причешћују. Тако сви сачињавамо једну свету богочовечанску заједницу. У самој ствари, у светом Причешћу је сва Црква, све њене тајне и све њене светиње. Јер је у светој тајни Причешћа сав Господ Исус. У њој — сав Нови Завет.

Тело је Црква и она је идентификована са Господом. Зато обухвата све светиње и све свете.

У чаробној личности Богочовека Христа нама је дат живот вечни, и ми Њиме и преко Њега учествујемо, заједничаримо у том вечном животу: а, он је сав у Цркви, телу Његовом, и Он као Глава тога тела води и руководи све свете силе Богочовечанског тела Свог. За биће људско, за род људски — оваплоћени, очовечени Бог Логос, Богочовек Господ Христос је све и сва у свима световима. Јер је Он Личношћу Својом не само Вечна Истина негo и Живот Вечни: Он —истинити Бог и живот вечни. Као истинити Бог Он и има и даје људима Вечни Живот Црквом и у Цркви, која је Богочовечанско тело Његово и Он сав у Њој на сву вечност.

Учествује се у вечном животу, а он је стога атемпоралан. Зато обухвата све светове, који су у Јустина сви светови које је Бог створио и сви векови. Само атемпорално може да обухвати темпорално, никако обратно.

Утројичити се, и отројичити се преко Богочовека, и није друго него живети вечним животом, од Оца кроз Сина у Духу Светом. При томе човек у себи самом осећа и види вечни живот, и стално се налази у заједници вечних бића људских. Јер хришћани се тиме одликују од осталих људи што имају живот вечни, и живе њиме још овде на земљи: сваки хришћанин — бесмртник међу бесмртницима. Стога они и јављају живот вечни. У том погледу све је код њих засновано на личном искуству, на личном општењу са Вечним, са Богочовечним.

Ево одговора на питање које је дуго мучило Вигдовиту Зорку. Да, осећамо и видимо живот вечни јер смо у односу са Живим Христом. Ја се не бавим менталном гимнастиком. Човек сам Цркве и проповедам вам васкрсење. Оно што видесмо и опипасмо рукама... Узносим дарове Тројици иако тамо стоје сви анђели... Не халуцинирам него вером видим.

Живот хришћана је живот у Божанској Тројици: заједница, општење са Њим, са Њеним животворним, стваралачким, вечним силама и светињама. Општење са Вечним и даје људима живот вечни. То није неко спољашње посматрање већ унутрашње доживљавање Свете Тројице. То је уистини κоΐν?νια = заједничарење човека са Богом, саоваплоћавање Богу. Све је ту лично, опитно, животно, ново, богочовечно и тиме човечно. Ради тога се сав Бог Логос оваплотио — постао тело, учовечио — постао човек, и добио се Богочовек, и као Богочовек сав остао у Цркви, која је тело Његово а Он — Глава њена. Црквом је Он сав с нама и међу нама и у нама; а са Њим и сав Живот Вечни, и сва Истина Вечна, и сва Љубав Вечна, и сва Светлост Вечна, и сва савршенства Његова вечна, да бисмо преко Њега имали заједницу са свима божанским вечним савршенствима. Свети Богослов је јасан: живот хришћана у Цркви Богочовековој сав је у Светој Тројици: од Оца кроз Сина у Духу Светом; то је заједница са Светом Тројицом.

Лепо Јустин описа: Царство Божије је унутра у вама. Немаш плодове молитве ако ово не видиш. Животворне силе те оживљавају, а онда видиш да су вечне, јер је Љубав вечна. А Бог не би могао да буде Љубав да није Тројица: Отац, Син и Свети Дух. Самац не може никог да воли. Зато је Алах Милостив и Праведан, али никад дефинисан као Љубав. Нашим пак талибанима Бог је Пост.

Ми смо заиста потомци свих доба и свих чланова што су постојали до нас. Од свију њих има понешто у нама. То су оне ћелије бесмртности, које се на своме путу у вечност стално оваплоћују у све садашњице, носећи у себи све прошлости. Свака садашњост је бесмртност свих прошлости. Шта је Христова Црква временски? Сва прошлост увек присутна, кроз садашњост путује у будућност, која се завршава вечношћу. У вечности су сва времена Цркве саборна, католичанска и просторно и временски, целостна. И још: Црква је богочовечанска радионица у којој се време прерађује у бесмртност и слива у вечност. У ствари, у Цркви постоји само садашњост - вечна садашњост.

Леп је Јустинов речник, слике... И ја користим ову о ћелијама. Он подржа и тезу да тело, гени памте. Да прошли живе у нама. Времена су у вечности (=есхатону) сабрана. Зато је у Цркви само садашњост, која је вечна. Када говори о Путујућој Цркви вели што и ја: Не би било вечне Цркве да нема земне. Морамо да живимо наше животе, али растемо одозго. Перспектива је обрнута, као у икони.

Црква је, пре свега и свиме, Царство Божије: јер у њој све јесте, све бива и све се збива од Оца кроз Сина у Духу Светом. У томе је њен беспочетни почетак и незавршиви завршетак. Она: царство Цара и Бога Господа Христа, а преко Њега, у Њему и Њиме царство Бога Оца и Бога Духа Светога — царство Свете Тројице. Но пошто се ово царство у нашем човечанском свету остварује у Богочовечанском телу Господа Христа Духом Светим по благовољењу Бога Оца, то је оно: правда и мир и радост у Духу Светом.

Богонадахнути Јустин, као и Августин, говори о беспочетном почетку и незавршивом завршетку Цркве. Црква је атемпорална јер је она ИСХС. А Црква је то Царство Божије које 'чекамо' да дође. Како почетак може да буде беспочетан? Јустин не лупа. Може. Јер у временској равни постоји почетак. Свет је створен са временом. Беспочетан је у атемпоралној равни. Зато је Царство Божије ненастало. Исто је и са крајем када ће се окончати време, по испуњењу свих оних који ће бити становници Небеског Јерусалима. Али живот неће имати свог краја.

И још: у свакој Цркви и у свакој души свуда се налази сав Христос, и нигде не постоји само делић Његов. У свакој души је један и исти Христос.

Хр се не дели јер је увек и одувек исти и цео. И реално постоји као тоталитет у нама, али није крњ или делимичан или неки његов комадић у нама, јер смо ми у свецелом Телу које обухвата и нас. Зато се не може говорити о делимичности, ни нашој ни Исусовој. И ми се стога не причешћујемо неким фантазмом или Телом које се стално мења него једним те истим Телом.

Доживљујући то, Свети Златоуст благовести: Црква је небеска, и није друго до небо. У светој Евхаристији Богочовекова крв се меша са самим бићем душе наше, чинећи је крепком и чистом и доводећи је до неописиве красоте. Наша су свештенодејства небеска и на небесима, иако се извршују на земљи. Тако и анђели бивају на земљи, али се називају небеским; и херувими су се јављали на земљи, али су небески. И — наше живљење је на небесима, иако ми живимо овде, на земљи. Ми смо небески; то смо достојанство добили.

Ми смо у вечности иако у историји. Времено везано са безвременим. Гледај ко има предност: Небо. Јер се литургија врши на небу иако је овде на земљи. У почетку створи Бог небо и земљу. Не мисли да је случајан поредак. Мојсије гледа из Божанске перспективе. Зато је наше живљење на небу иако смо на земљи. Али не би могло да буде на небу ако оно није остварено. Били бисмо у неком нацрту, празном, небићу. А ми се не причешћујемо небићем него реалним Небом. Зато говоримо о Царству које већ јесте и које ће доћи. Отуда несрећни израз предокуса који уводи у конфузију нејаке, па мисле да Царство још није. Не, оно јесте, али ми живимо живот у коме треба да се наш предодређени логос бића поклопи са истином. Зато говоримо о предокусу, али је Царство увек Једно. 

Света Литургија је врхунац богочовечанског реализма. Од оваплоћења Бога Логоса Богочовек Господ Христос је постао најочигледнија и најбесмртнија и највечнија стварност свих светова... Од тога времена свети Апостоли се сами уверише, и сву Цркву уверише у то, да Пречиста Матер Божија би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога свог, и са телом узета у небо.

Говоримо о реализму. О стварности, о оствареном. Нисмо комунисти који су говорили да ће за кратко време завладати на земљи мир и благостање, да ћемо победити Швабе за 3 месеца...

По Јустину, Богородица је у телу васкрсла. Нико не нађе њене мошти. И како је могуће да је само она васкрсла а да нису и други? Испало би да васкрсење није једно, него да Бог васкрсава како кад хоће и кога хоће. Како ће она васкрснути на Другом доласку кад је већ васкрсла? Како је могла да васкрсне кад знамо да ће сви људи васкрснути само у том последњем дану? Како да васкрсне пре васкрсења? И само је она телесно у Телу Сина, а остали као душе?

Дођите Ави, он ће вас ослободити апорија...     

 

Пречиста Матер Божија би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога свог, и са телом узета у небо.

Poslije cijeg "pogrebenja"?!Ne kuzim.

[Zoran Đurović]

пре 6 минута, Isusovo magare рече

Пречиста Матер Божија би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога свог, и са телом узета у небо.

Poslije cijeg "pogrebenja"?!Ne kuzim.

Погребати значи сахранити, покопати, не чешати или гребати. Марија је била сахрањена и ускрсла после 3 дана, као Исус (њен син пре тога). 

[Isusovo magare]

пре 15 минута, Zoran Đurović рече

Погребати значи сахранити, покопати, не чешати или гребати. Марија је била сахрањена и ускрсла после 3 дана, као Исус (њен син пре тога). 

Mene moja mater pokoj joj dusi nije tako ucila..al ajd..?

[Zoran Đurović]

пре 30 минута, Isusovo magare рече

Mene moja mater pokoj joj dusi nije tako ucila..al ajd..?

Па то је догмат у КЦ!

https://hr.wikipedia.org/wiki/Velika_Gospa

[Zoran Đurović]

пре 3 часа, Кратос рече

Ali pročitaću sve samo mi kaži ko je autor ovog teksta?

Ако си полудео... Ја прочитах. Без коментара сам. Човек је класични монархијанац. Проследих Микоњи линк. Можда се јави... 

[Milan Nikolic]

A prvo ste pohvaliti tekst kada je bio aktuelan, ali sada ste sa mnom u svađi pa ste na nož.

Nemojte da smarate Mikonju, u kontaktu smo povodom ovih tema i tekstova. Kada bude imao vremena bavićemo se time.

Nego, Bože mili, da li vi rekoste svom duhovniku da verujete da ste već spašeni u eshatonu? To je vaša briga.

Nisam ja vitovita Zorka, ne gledam u budućnost šta će biti. Često spominjete tu gospođu koja je možda već sa vama u eshatonu.

[Zoran Đurović]

пре 6 минута, Milan Nikolic рече

A prvo ste pohvaliti tekst kada je bio aktuelan, ali sada ste sa mnom u svađi pa ste na nož.

Тада нисам био спознао богословску Тројицу...

Могуће је да сам нешто икономијски рекао мислећи да се може радити са тобом. Сада се не сећам. Милојко са тобом!

[Isusovo magare]

пре 23 минута, Zoran Đurović рече

Па то је догмат у КЦ!

https://hr.wikipedia.org/wiki/Velika_Gospa

Da ali mi nismo ucili da je Gospa umrla pa me to zbunjuje..

[Milan Nikolic]

пре 4 минута, Zoran Đurović рече

Тада нисам био спознао богословску Тројицу...

Могуће је да сам нешто икономијски рекао мислећи да се може радити са тобом. Сада се не сећам. Милојко са тобом!

I ovaj s vama.