Највеће искушење - неприхватање себе

[Снежана]

Највеће искушење

 

Највеће искушење у нашем животу – није успех, популарност или власт, него неприхватање себе. Успех, популарност и влат заиста могу да буду велика искушења, али њихова саблазан је често само део једног још већег искушења – неприхватања себе. Када се саглашавамо и верујемо гласовима, када нас називају бескорисним и недостојним људима, успех, популарност и власт се лако прихватају као успешни методи решења проблема. Али истински проблем и замка је ипак у неприхватању себе, онаквим какав си. Не могу престати да се дивим томе, како брзо уступам пред тим искушњем. Када ме окривљују или критикују, одбацују, издају, ја опет говорим себи: „Ето ти, сада је опет јасно да си нико и ништа“. Уместо да критички размотрим све околности или да размислим о својим способностима и способностиама других, ја сам склон да окривљујем себе не само за то што сам урадио, него и за то што сам такакв какав сам. Моја тамна страна ми шапће: „Ја сам бескористан човек…. Ја заслужујем само да ме одгурну од себе, одбаце и забораве“.

Вама се може чинити да сте склонији к високомерности, ароганцији (охолости), него к неприхватању себе. Али размислите, зар ароганција није – супротна страна неприхватања себе? Зар арогантан човек не ставља себе на педестал, само да га нико не би видео онаквим какав је у својим сопственим очима? Можда је, на крају крајева, високомерност – просто још један начин да се избавите од осећања сопствене ништавности? Самоодрицање и високомерност нас у истом степену искључују из реалног живота и чине веома компликованим, практично немогућим, мирно постојање на земљи. Мени је сасвим јасно да се под мојом ароганцијом сакрива поприлична сумња, исто као што се иза мог отказа да прихватим себе скрива гордост. Надимам ли се ја од гордости или сам снужден од ниског осећања личне вредности, ја губим контакт са тим ко сам ја на самом делу и искривљујем своју представу о реалности.

О. Генри Нувен

Надам се да ћеш некако моћи да препознаш у себи искушњење неприхватања себе и то, да ли се оно изражава у високомерности или у осећају ниже вредности. Често се неприхватање себе сматра неуротичком пројавом човека несигурног у себе. Али у неурози, кроз психу човека, често нам напомиње о себи дубоко од свих сакривена тамна страна наше душе: то болесно осећање да теби није место међу другим људима. Неприхватање себе – је највећи непријатељ духовног живота, јер оно противречи гласу, који долази свише, који вас назива „Возљубљени“.

Генри Нувен. „Живот возљубљеног“

[Iulianus]

пре 1 сат, Снежана рече

 

Генри Нувен.

Je l` on rimokatolički sveštenik? Odakle si prenela tekst, pošto mu ime piše na "ruskom"? 

[Снежана]

пре 2 часа, Iulianus рече

Je l` on rimokatolički sveštenik? Odakle si prenela tekst, pošto mu ime piše na "ruskom"? 

https://poznajsebe.wordpress.com/2017/09/19/najvece_iskusenje/

[Iulianus]

пре 33 минута, Снежана рече

https://poznajsebe.wordpress.com/2017/09/19/najvece_iskusenje/

Zahvaljujem ti na odgovoru, tj. linku ka izvoru.

U međuvremenu sam video i šta ima da kaže čika Gugl o Holanđaninu. 

[JESSY]

Ljudi osećaju krivicu nakon što u nekoj situaciji, zbog nekih okolnosti, podlegu iskušenju i učine nešto ružno, a kada kasnije sami ocene da su veoma loše postupili. Osećanje krivice možemo objasniti time da se osoba unutar svoje ličnosti „podeli” na jedan deo koji osuđuje i na drugi deo koji trpi osudu i doživljava krivcu. Tada unutrašnji dijalog obično započinje rečima: „Kako sam mogao da …?”, „Zašto sam …?” Deo ličnosti koji optužuje obično zovemo savest, a samo osećanje „pečenje savesti”.

Osećanje krivice je povezano sa nekim određenim postupanjem u nekoj određenoj situaciji. Ono je zato korisno jer pomaže osobi da odbaci negativno ponašanje i da donese odluku da se nikada u budućnosti neće ponašati na dati način. Iz tog razloga osećanje krivice je manje, više prolazno osećanje. A da li je moguće da neko sebe celog života, stalno zbog nečega proganja?

Efektan način da neko ne samo bude hronično nezadovoljan sobom, već i da sebe prezire ili, čak, mrzi, jeste da usvoji ego ideal. Do toga dolazi kada neko počne da veruje da bi kao osoba mogao da bude dostojan poštovanja i ljubavi, samo kada bi postao neka idealna, tačno zamišljena osoba. Reč ideal dolazi od reči ideja što ukazuje da je neko zamislio kakav tačno treba da bude da bi mogao da bude zadovoljan sobom. Kako su ideali koji se tiču lepote, visine, boje očiju, bogatstva, talenta, statusa, itd najčešće nedostižni, usvajanjem ego ideala osoba je sebe osudila na hronično nezadovoljstvo sobom, samoprezir i trajni doživljaj niže vrednosti.

Drugi način koji dovodi do toga da ljudi sebe proganjanju je da veruju da imaju prava da se dobro osećaju „samo ako” i „samo dok” ispunjavaju neki uslov. Na primer: samo dok su najbolji, samo dok rade nešto korisno, samo dok veruju da su jake ličnosti, samo dok ih svi ljudi oko njih prihvataju, itd. Posledica toga što neko veruje da vredi samo ako radi nešto korisno, jeste da počne da se oseća bezvrednim čim za neko kraće vreme prestane da radi. Zato stalno osećaju prisilu da rade, a doživljavaju bezvrednost kada prestanu da rade. Kao da iznutra bičuju sami sebe: ili sebe nagone da rade ili se proganjaju da ne vrede.

Bilo da osoba veruje „Ja bih bio vredno ljudsko biće kada bih …” bilo da veruje „Ja sam vredno ljudsko biće samo dok…” ona uslovljava prihvatanje same sebe ispunjenjem uslova koje je sebi postavila. A uslovno prihvatanje sebe jeste zapravo neprihvatanje sebe: „Ne vredim, ali ću vredeti kada ispunim uslov.”

Rešenje jeste da prestanemo da vezujemo prihvatanje sebe i vlastitu vrednost sa ispunjenjem nekih uslova. Sebe i decu treba da naučimo da se prihvatamo bezuslovno, a da odbacujemo ona ponašanja i postupke koji su loši. Loši su postupci, a ne ljudi.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs

[Dragi]

Ja bih hteo da sam više nego što jesam, i na tome padam. Da sam lepši, jači, pametniji, odlučniji, mlađi, da sam naj naj i da živim navek. Da sam savršen, ili barem uzvišen, kao jedan bog.

Govoriti "nemoj biti takav" lako je reći, jer želja, ili iskušenje, je kao voda u bazenu, a reč samo zakrpi rupu, no voda je dalje tu, i traži novu rupu da curi.